Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Савремено друштво се све више индивидуализује, и традиционалне заједнице типа села и породице престају да имају велику улогу

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, SerbianCafe by Соларић on јануар 13, 2009

Nema se para, ali …

karije_s (hdjdkrt) 06. januar 2009.

Ljudi u Srbiji se zale da nema para.U redu, razumem ja to , nema posla, nema para , teska vremna, itd. Nije Srbija ni prva ni poslednja država sa tim problemom.

Ali, kako onda da su kafici i kafane puni?! Odakle narodu pare a pije i pusi , provodi se a sutra opet ista prica… „nemam para”.

Jel to neki fenomen na Balkanu ili nešto drugo

tanjica (student)11. januar 2009.

Ja kad sam se odselila pre 6 godina isto tako sam mislila da je sve super (Nemacka). I polako pocnes da vidis da stvari nisu bas tako slatke ko sto ti se cinilo.
Vise je to izrazeno ovde u UK, koja je mnogo slična Americi nego kontinentalnoj Evropi. Ljudi su divni i ljubazni, gledaju te u oci i ljubazno pitaju šta im treba il dal tebi nešto treba, opusteni su. Ali kad malo dublje zagrebes, shvatis da ustvari svako samo sebe gleda, i da je „ljubaznost” kodeks ponasanja da se ne bi poklali svi ovde u 12 milionskom Londonu.

U mannjim gradovima u UK u kojima sam samo vikende provela, deluje da je ta ljubaznost umanjena, ali da su i ljudi prisutniji u svojim ponasanjima.
Ovde svako vodi racuna o sebi- ni porodica ni država ti ne priskacu u pomoć, te se ni od tebe ne ocekuje da priskoc u pomoć. A ako pokusas, obično ćeš vrlo ljubazno biti odbijen-sem ako to ne radis u okviru neke dobrotvorne organizacije. Pare koje imaš se trose na sebe i stednju, ako ostanes bez posla da imaš da prezivis dok ne nadjes sledeći.

Radi se po ceo dan, i dugo se putuje na i sa posla, ali se ne bune. Ostale privatne stvari se rade samo vikendom. O privatnim problemima nemoj da razgovaras sa kolegama na poslu, čak i ako se one ticu odluka vezanih za tvoj posao – jer ti neće pomoći i drzace svoju kulutiska distancu, jer ne žele da snose odgovornost za formiranje tvog mišljenja. Biće vrlo politicki korektni, saslusace te, prokomentarisati nešto uopsteno i to je to. Ne znam kako je među mlаdjima od mene, na univerzitetu i u skoli.

Kad se ide u pub, ide se da se pije- i to se otvoreno kaže ( i među akademskim gradjanima). I dalje se ne raspredaju privatni problemi, nego neki uopsteni chit-chat. Istina, nisu skrtice na paramo ko nemci, pa se često cascavaju ture pica.

Mladi isto tako ne sede po kaficima, jer moraju da rade od tinejdzerskih godina. Kolega je morao da radi u sueprmarketu da bi placao svoju kartu za voz nakon što su mu se roditelji razveli i on sa majkom preselio u jeftiniji kraj grada, jer otac je trosio pare na svoje hobije, a karta nije bila ukljucena u alimentaciju- jer može da promeni skolu (u zadnoj godini pred faks?).

Fakultetske troskove opet uglavnom sami placaju, uzimaju kredit koji otplacuju posle godinama kad se zaposle. Nemaju vremena da sede po kaficima, jer moraju ili da uce ili da rade.
Distancirani su od vlade i ne žele sa njom da imaju posla, te ne žele ni da vlada brine o socijalnim pitanjima (beskucnici, nezaposleni, bolesni…). Naravno, postoji neki nivo brige, ali po mom mišljenju jako nizak.

To je dovelo do toga da UK, iako jako bogata zemlja, ima puno ljudi koji ne mogu da priuste sebi da se greju zimus. Oboleli do raka koji ne mogu da rade dobijaju malu nadoknadu od države a ocigledno ne mnogo pomoći od porodice- jer žive sami i bez grejanja.

Meni je to tuzno. ja želim da živim u zemlji gde su ljudi jedni za druge tu. Gde se ljudi ponasaju kao da su jedno drustvo, i da je svako za svakoga odgovoran. Ja želIM da placam državi veci porez da bi neko ko ne može da radi imao pristojan zivot (ne bogat, al dostojanstven). I želim da znam da ako se ja nađemu istoj situaciji, da će ista pomoć doći meni.

Savremeno drustvo se sve vise individualizuje, i tradicionalne zajednica tipa sela i porodice prestaju da imaju veliku ulogu.
U americi i UK i polako i ostatku Evrope se trenutno favorizuje sistem u kom nemas ni tradicionalne socijalne grupe niti drustvo organizovano na nivou države, već je sve vise individua ostavljena sama sebi. To je ekonomski najisplativiji formular za državu, ali za duge staze po mom mišljenju jako los. Stvara izolovane, nesrecne ljude koji postaju mentalno drugaciji.

Sedenje u Srbiji po kaficima je za mene još uvek dobar znak da se ljudi drže međusobno. Srbija je siromasna zemlja, i finansijku pomoć od države ne možemo ocekivati. Ali važno je odrzati dobar nivo međusobne povezanosti i međuzavisnosti- sto u porodicama, sto među prijateljima. To se polako gubi i u Srbiji, uvodjenjem 12tocasovnog radnog vremena i velikim insistiranjem na materiajlnim dobrima za koje naravno mora da se puno radi te da se ima manje vremena i energije za druge stvari.

A od kojih para sede- pa u Srbiji su prioriteti drugaciji- oni će da sede 2 sata sa jednim picem, jer je prioritet da sedis sa drugarima, a ne da pijes jedno za drugim. Vecina ljudi spava na krevetima starim xy godina, ali ima para za izlazak i novu garderobu. Ne putuju ne znam gde, ne placaju mnogo lekare i zubare, jer retko idu kod njih, ne trose pare na strane casopise, muziku itd… Ne stede! Kad bi i vi to radili, imali bi i vi isto tako para da sedite po ceo dan u kaficu.

Ne, Iranac, nisam mislila na pomaganje da se nadje posao i slične stvari koje se u Srbiji odradjuju preko veze.
Ja barem mislim da svako od nas treba da raste i sazreva celog svog zivota, da uci od drugih ljudi kako se rade stvari- kako se radi sa ljudima, kako se trazi idealan posao, kako se uskladjuje posao i porodica, briga o roditeljima itd…Kako se interaguje sa sefom na pravi način, kako se postaje dobar sef, kako se interaguje sa onima ciji si sef tako da budu produktivni a zadovolji i inspirisani. Da li da mesnjas posao, zemlju, grad, planetu. Kako da odaberes dobrog lekara- kako ćeš znati šta je dobar lekar ako ne pricas sa ljudima? Kako ćeš nauciti kako da radis sa svojim sefom, ako ne popricas sa kolegom o tvom problemu sa sefom? Kako ćeš da saznaš da li je isplativo ici na edukaciju, ako ne pricas sa kolegama- a opet je tvoj privatan problem, a vezan za posao, jer ti rodjak mehanicar neće pomoći u tome.

I gde sam ja puno stavri nije u redu i ne funkcionise bas tako sjajno ko kod tebe. I da funkcionise, ja bih i dalje zelela da pricam sa ljudima o tome kako to funkcionise i da procenjujem koliko je to dobro ili ne. A to može samo kroz razmenu informacija!!! A za razmenu informacija treba da se PRICA, treba da se ima interesovanja za TUDJE probleme, da bi ti nešto naucio za sebe.

Ali zato što su ljudi kao ti tako zadovoljni životom u izolaciji, i sve je super, šta god da ti tamo neki serviraju, zato nam je i ovako. Samo me uzasno ljuti što se ta bolest siri pod plastom boljeg zivota!

Ja ne mislim da je loše gurati nos u tudje probleme, ako ta osoba hoće da prica o tome. Jer zar nije lepo ako nekom možeš da pomognes? A ja odvajam vreme da pomognem prijateljima ili kolegama, koliko god mogu. I volela bih da neko gura nos u moje probleme, jer bih znala da raznorazne ljude interesujem ko zivo biće, i da će meni neko pomoći.

Ako se gura nos tamo gde ti covek kaže da ne želi da mu guras nos, i gura se nos bez zelje da pomognes, onda je to loše. i to ne treba raditi.

Jedini način da znaš da ti nisi jedini koji ima probleme, i da shvatis da je to zivot, a ne da si ti bas baksus- jeste da ljudi dele probleme i guraju noseve u njih.
Koliko problema se resi jako brzo , čim neko ko je kroz to prosao već, gurne nos u njih? a bez tog nosonje ti bi se razvlacio nedeljama/mesecima samo da resis svojmali problem- hjer ti fali infomacija.

E, ZIVEO SVET NOSONJA! onih koji će ti nesebično pitati za tvoj problem, i koji će te saslusati, i onih koji će pricati o svom problemu! Oni nisu sebični!!!! A takve treba cuvati, a ne reklamirati i suriti upakovanu sarenu lažu americke samo-dovoljnosti individue. Da sam cinik, sad bih rekla da se takvo izolovano drustvo propagira jer oni mnogo vole oni- da komsiji crkne krava.
A to je najgore sto od coveka može da postane.

Pa sama cinjenica da neko samoinicijativno prica o nekom svom problemu, znači da trazi coveka da podeli to sa njim. A ti treba ad se odazoves, i nastavis da pricas i pomognes mu ako možeš. A ne samo da slusas i cekas pitanje- ajel možeš ti da mi pomognes. Pa neki ljudi imaju i malo ponosa da ne pitaju direktno dal može da im se pomogne- jer samim direktnim pitanjem ti ustvari stavljas coveka u neprijatnu situaciju da mora da kaže „ne” ili da se pravda zašto ne može.
Zato je bolja suptiulona varijanta, i to nije nakaradno ko sto ti kažeš.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: