Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

За мене је срећа бити са људима које волим, и учинити их срећним

Posted in друштво, SerbianCafe by Соларић on јануар 18, 2009

Ana – Sep 24, 2002

Јedna devojka gore je rekla da ako ima para i nema nikoga uvek moze kupiti nekoga da bude sa njom. Pa ako ona to naziva srecom svaka joj cast. A koliko dugo ce ta osoba da bude tu. Ja cu vam dati svoj primer.

U Jugoslaviji sam radila u prodavnici za 100 maraka, koje sam naravno dobijala u dinarima, pa to zbog inflacije nekad ispadne i 50. Ali bila sam srecna, i nisam mogla ni postene cipele da kupim, niti negde da izadjem. Ali imala sam drustvo.

Nismo imali para, ali super smo se provodili. Bili smo zajedno, ako nista drugo sedeli bi kuci i igrali karte,i uzivali. Sad zivim u Americi. Imam para, ne preterano, ali dovoljno za pristojan zivot. Mogu da izlazim svako vece, ali nemam gde, i nemam s kim. Mogu da kupim najskuplju garderobu, ali nemam gde da je obucem.

Ima tu jos mladih ljudi,ali nema pravih prijatelja. Svi razmisljaju o novom autu, pa kreditu, pa osiguranju,i to je uglavnom na sta se razgovori sa njima svode. Ja sam i dalje u kontaktu,sa drustvom iz Jugoslavije, pa uglavnom najvise para potrosim na telefonski racun. I nije mi zao jer to mi je najveca sreca, koju trenutno imam.

Mislim, imam ja auto, i para i garderobu. Ali tim autom idem samo na posao i u skolu, garderoba stoji u ormaru, i ne znam ni sta ce mi. Tamo sam pesacila sa drugaricom pola grada i bile smo srecne gledajuci u izloge,u stvari koje ne mozemo imati. I dalje mi je ona najbolji prijatelj, jer je bila uz mene i kad nisam imala para.

Ona ni sad nema bog zna sta,pomognem jos ali ne koliko bih zelela. Mozda vam je moja prica glupa, ali ja mislim da se sreca ne kupuje, ili ja ne mogu da je nadjem. Ja idem u Jugu za dva meseca. Sve pare nosim sa sobom, i svima cu pomoci koliko budem mogla. Znam da im to nece pomoci puno, jer nemam ja toliko, ali sve cu da potrosim, na ljude koji mi znace.

I bicu presrecna, da se vratim ovamo bez prebijenog dolara. Krenula sam ispocetka kad sam dosla ovamo, i opet cu. Za mene je sreca biti sa ljudima koje volim, i uciniti ih srecnim. Ne parama, nego osecanjima, i sitnicama koje znace srecu, jer znam da bi me voleli i da dodjem bez icega . Ja znam da ljudi koji me vole, voleli su me i bez icega. Meni vise ne treba.

Sandra – Sep 26, 2002

Pa valjda je svima jasno da novac i sreca nemaju veze jedno sa drugim. Nikada nisam bila nesretnija nego u ovoj jebenoj Kanadi a nikada vise imala. Ma pusti sve to. Zivot je nesto drugo. Bila sam u Republici Srpskoj, uzas jad i bijeda izgoreno, paljevina, nistavilo. A ljudi? Svaki dan, ali bar jednom dnevno imas neki social life. Barem vidis nekoga, neko te pita KAKO SI? HEJ KAKO SI? I to ne pita te kao ono How are you, sto znaci jebe mi se za tebe, ali ipak potvdjujem da postojis, nego KAKO SI? Jeste ljudi su vise manje gladni, posla se nema, mladi bjeze glavom bez obzira…Ali ako me pitas je sam li sretnija ja koja sama cami u stanu, telefon mi zazvoni jednom u 2 dana i izadjem jednom u 10 dana ili oni „bjednici“ mislim da sam ja. Ja sam najveci bjednik jer moje postojanje ovdije ne znaci nista. Sretan si ako si potreban drugima i drugi tebi trebaju. Novac nema veze sa zivotom. Kakva novac. Tricarije.

Prvo pozdrav za Sandru, i ostale koji se slazu sa mojim misljenjem. A za Maju 77, samo neke stvari da objasnim, posto misli da nisam bila iskrena. Kao prvo za nekoga koga ne poznajes ne mozes reci da nije iskren, jer ti to ne znas. A druga stvar, ti neznas zbog cega neki od nas odu u inostranstvo.

Ja sam pocela da radim sa 17 godina, a kad sam imala 18 moji su hteli da idu u Ameriku. Ja nisam htela da idem, ali oni su hteli bolji zivot za sve nas. I ja nisam imala gde da ostanem, pa sam morala da idem sa njima. Sve i da sam imala gde da ostanem, sigurno ne bih bila srecna bez njih, pa mi onda svejedno isto dodje. I dan danas zalim sto sam dosla, ali sta se tu moze. Ja znam da u zivotu mnogo cega moramo da se odreknemo, i odricala sam se. I dan danas se odricem, i znam da nisam jedina, znas li ti koliko je nase omladine na isti nacin doslo u inostranstvo i proklinje to inostranstvo.

Kazes da bi se mnogi menjali sa nama. Da ,znam to i meni kazu, dok ne dodju ovamo, pa se onda predomisle. I ja bih se menjala sa mnogima tamo. Naravno, jedno su nase zelje, a drugo stvarnost.

Eto toliko od mene, pozdrav svima.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Advertisements

Једно реаговање

Subscribe to comments with RSS.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: