Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Артикулисано објашњење појма Словенске душе

Posted in књижевност by Соларић on јануар 21, 2009

Slovenska dusha
Raskuchin – Jan 11, 2004

Mozda puno trazim, ali zelio bih artikulisano objasnjenje pojma slovenske duse.

Sta je to ? Dusha mimo drugih klasa dusha, specijalna ekstenzija one ljudske duse koja je ista za sve rase i narode, ili mozda narocit nematerijalni pipak koji nam je dat da kupimo tananije nijanse postojanja nego drugi, ali koji je istovremeno i savrsen receptor za patnju, tugu i bol u smislu dozivljaja stvarnosti ?

Da li su svi slovenski narodi nosioci slovenske dushe ? Da li svi pojedinci unutar jednog naroda, kolektivnog nosioca te dushe, imaju takvu dushu ?

Sta raditi sa takvom dusom kada covjek nije ni pjesnik, ni knjizevnik, niti umjetnik uopste ?

&Lunja& – Jan 12, 2004

Kaze, upisite 3333…e svasta, samo neki takvi brojevi stizu…

Idemo dalje, dusice nezna, ja znam da osetim svaku rec sto ti kazes…ono drugo, perom, e to je malkice ostro bilo, nekad se moje emocije nakupe, a u glavnom, ja bas to radim, ubijam perom, da se ne da spavati…Sta cu…napravili od mene lutalicu i skitnicu, pustili me da se skitam vaseljenom…vidis, kad si stalno tamo gore, tesko ti da se pustis na ova prostranstva…A kad pogledas…i onaj malac iz pesme, najsrecniji bio tamo gore…I onda, znas, ima jos neko kome trebaju te zvezde, i ne ume magarac sam da ih krade, nego ja treba da se lomatam i piskaram..i sva sreca sto nema ni jedne guske oko mene..iskljuckale bi me, koliko bih pera morala da isupam da sve zapisem…a nekako tim prahom i tim perom, uz trpepravu svetlost,najlepse se pise…dok negde neko mirno spava ili dok putuje drumovima sivim, samim, pa zna..kada se vrati, sacekace ga komadic papira, sa par reci za dobar dan…

Putuje dusa zvezdanim nebom,
tamo gde svi su putevi cisti i mirni…
pred ocima uvek tek jedna je slika..
par drugih ociju sivih…
A nebo je prostrano, veliko..ima da ides dan i noc,
i opet..zbog par slova jednog imena samo…
tesno..i malo..i nedovoljno..
Onda,
mozes da zaronis u mora..
da se igras kaljicama u zalasku sunca…
mozes, za promenu da sakupljas skoljke,
jer i one umeju da pricaju price…
I kada se konacno zamoris, trazeci prostor oko sebe,
ugledas oci, nekad ozbiljne,
nekad nasmejane..
i dve ruke,
tople i meke,
i kao maestru violina,
ti,
stojis tako lepo ovim mojim rukama…
Na njima pronadji mir, san..utehu mozda,
bice tu, za tebe,
a ti znas put ka njima i ne treba ti ni poziv,
ni znak…
Sledi onaj zvezdani putokaz u svojoj dusi,
ono prvo sto si dao,
kao malo vode jezerske, na dlanu zadrzane…
I ako nisam trenutno tu,
ma daj…znam da ces znati gde da me nadjes,
pogledaj u svoje znice,
tu je moj krevet, moj san,
i moje sutra,
sa tobom,
na rukama tvojim,
kojima tako lepo stojim…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: