Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Већно је питање, зашто људи подрхрањују своју свест негативним мислима?

Posted in филозофија, SerbianCafe by Соларић on јануар 21, 2009

Neuroza.. Unutarnja glad i praznina.. Zavist.. Q&a
Raskuchin – Jan 09, 2004

Zdravo Stelo..

Ako imamo slucaj osobe kojoj nista ne ide od ruke tacnije ne ide joj u zivotu, onda imamo samo osobu koja se povija pod tezinom svoje nesposobnosti i cija se frustracija lako moze razumjeti, i na tome joj se ne moze zamjeriti.

Gledajuci, s druge strane, osobe koje su bolesno nezadovoljne onim sto imaju, mada bi to drugima moglo izgledati pozeljno, njima bi se moglo preporuciti da na svom problemu porade i da budu ljudi na mjestu, u okruzenju koje imaju a koje nije okruzenje kojim bi trebali biti nezadovoljni. No ko zna koje se aspiracije kriju u naizgled obicnim ljudima, domacinima i domacicama.. mozda neki recidiv junacke poezije kojom su bili zadojeni u djetinjstvu !

&Lunja& – Jan 09, 2004

Dobro Vam vece, kradljivci jedni…nocas ste ozbiljni mudraci, sto u tisini svojih pecina tragaju u mislima u potrazi za istinom…

vrlo lepo napisano, zaista, Raskucine, odsecno i iskreno.

Vecno je pitanje, zasto ljudi podhranjuju svoju svest negativnim mislima? Podseca me to na stare romane Carlsa Dikensa, koje sam citala u detinjstvu…Mozda su ostavljali tako vividan utisak, zbog teske londonske magle na mostu pokrivenom memlom, pretvorenom u malu pokrajinu, kao grad u gradu, steciste svih izgubljenih i suvisnih…
Da, mozda u tome lezi odgovor, osecati se izgubljenim i suvisnim…
A ko je suvisan svetu, taj je suvisan samom sebi, prevashodno.

Dusa ume da traga i da pronalazi lepote, male, skrivene negde uz latice cveta u travi, u prolecnom lahoru sto ce dodirnuti lice, sasvim lagano, kao topli dah. Ima dusa…ja ne znam da li su to jos duse..ali kao da je na njima vec urezan vecni trag, sto pece i koji se mora previjati tudjim, ma sta da je to…
Traziti u svemu potvrde, zahtevati prepoznavanje u svemu, makar i u zluradosti, u sitnim pakostima, a misliti u sebi kako je to veliko, uspesno, ne shvatajuci..da se zig jos jednom previo povojem neceg tudjeg.
Zbog cega je to tako? Mozda zbog straha od samoce…mozda zbog nemogucnosti izrazavanja sopstvenih slabosti, nesigurnosti, ali ipak, prepoznavanja tudjeg bola i staha i bas kao taj,izgladneli kojot, hraniti se ostacima uverenosti u „sitost“ od jeda…

Sve u svemu…vrazija rabota…

Teska je tema Raskucine, znam i ja..znas sta mi je zao, sto je bio ovaj rat i sto je i ono malo ljudi zdrave pameti, podleglo ruznom.
U starim japanskim pricama, postoji prica koja se zove Cvet kao sunce.
U basti jednog bogatasa rastao je prekrasan cvet koji je opijao svojom lepotom sve prolaznike. Starac je bio usamljenik, cudljivac, Dostojevski bi ga opisao kao nihilistu…kao da nije voleo zivot.
Svakoga dana, uz visoku kamenu ogradu, sa cijeg se vrha pomalajo prekrasni cvet, prolazila je mala siromasna devojcica. Starac nije voleo decu, nije voleo cvece, a ipak ta basta je bila najlepsa sto su oci male devojcice videle do tada. Jednoga dana, ohrabrila se i otisla na kapiju, moleci da je pusti da pogleda izbliza cvet.
I tako..dete je dolazilo svaki dan, divilo se cvetu, pricalo starcu, prelazeci preko njegove teske i gundjave prirode…dok nije dosao tren da mu je smeksala srce…Svojom detinjom cistotom istopila je dugogodisnji led…

Ali…i ovo je samo bajka, divna, topla, o decijim ocima i cistoti malog srca…odrastanjem ljudi izgube te drazi, odbace ih, stide se detinjarije i nevinosti u dusi. A opora kora koja obavije dusu, tesko se razbija…

Mozda je zato jos dobro, da citajuci i posmatrajuci zivot oko sebe, shavati koliko je dragoceno ono svoje, ma kako mu se cinio malo jer…mnogi nemaju ni toliko. No, ako se od malog uvek trazi i isiziskuje jos i jos i jos…vrazija rabota, a meni je mrsko i tamno
o tome da mislim.

Stela, primecujes li koliko je jaka ta rec – nista…Njih vise nema…
I nista ih ne moze vratiti, da budu tu, kao nekad…Pitam se, zasto se onda ljudi ponasaju tako kao da zaivde sami sebi sto su zivi?

Zbog cega je potrebno, u dobitku tog dara zivota, zavideti nekome na bilo cemu? Zbog cega se trazi nesto vise kada je to u stvari i onako apstraktno? jer sta su necije reci, da ti neko kaze, ti si sjajan, ti si ovakav i onakav…to su reci, doduse, tacno je da se pamte i da imaju svoju snagu ali ipak..one ne postoje u delu…ako dela nema, ako negde ne postoji trag tog sjaja, utisnut, zabelezen, ostavljen na necijem dlanu kao dar?…

Ipak je zivot sam za sebe najveca impresija, naj-jaci utisak na dusu…a zivot je sirok, spektakularan i treba se samo malo okrenuti i on pruza, na sve strane, darezljivo i otvoreno. Pa i u svim prazninama moze se naci malo vrednosti, bas zbog tog zivota…ako covek ume da vidi, ne samo ocima, vec celom dusom.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: