Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Страх је инстинкт, много више него убеђење или предубеђење

Posted in књижевност, родитељи, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јануар 21, 2009

Osećanje strah-a

idemo dalje – Jan 07, 2004

Strah je snazna emocionalna reakcija na okolnosti koje prete da ugroze ocuvanost organizma,manifestovana kroz bledilo,znojenje, drhtavicu, bekstvo, agresivnost…

U vezi s tim imam dva pitanja(i vremena malo vise nego obicno).Pod utiscima i pred „otiscima“ da je sve oko nas „prezasiceno“ osecanjem straha,ceste izjave tipa-„Plasim se da ……;bojim se…,strah me je…“ navode me da izadjem pred vas sa ovakvim pitanjima:

1.Da li je strah „kamen spoticanja “ u putu ka-napred (moje misljenje), ili je neophodan „pogon“ na koji jos bolje funkcionisemo?

2.“Sa strahom Bozjim pristupite….(hramu)“

Volim sakralne objekte, miris tamjana, zvona crkava, titraj tisine u molitvi,vizantijski stil, intimu ikona, freske, „vizantijsko“ plavo, duhovnu muziku,samo NE volim s t r a h !!!
Prozeta ljubavlju stupam u enterijer koji me obuzima i NE plasim Ga se,jer njegovo sam delo i sva moja „nesavrsenstva“ nosim bez straha.
———————–
Necemo o instituciji crkve i dogmi,vec o tome-MOGU LI LJUBAV I STRAH ZAJEDNO ???

Da li ste se plasili vasih roditelja?
Da li ste ih voleli?

Kritikovana sam jednom prilikom da samo znam da pitam a ne iznosim svoje misljenje. Evo,da preduhitrim kritiku- Plasila sam se (a tako je i sada)samo nasilne smrti,a mojih veoma strogih roditelja-nikad. A volela sam ih-neizmerno.Uvek sam bila spremna biti „kaznjenom“. I sada,ne volim da mi se prasta,volim da mi se (pre)sudi.

Nadam se da su sva slova na okupu i da je jasno ovo pitanje,jer na jednom simpaticnom forumu su mi vec uspostavili dioptriju,sad samo cekam isporuku,ubedjena u dobar ukus i moderan duh diskutanata.

&Lunja& – Jan 07, 2004

HRISTOS SE RODI, Idemo dalje. Zelim ti mnogo srece, da tvoje misli uvek ostanu ovako kristalno ciste, da nedoumice pobegnu od tebe, a hoce..jer ti je duh izuzetno jak.

Strah je instikt, mnogo vise nego nego ubedjenje ili predubedjenje, mada ima tu dosta zackoljica koje su neresene apriori, prvoj inicijaciji straha. Tema je isuvise kompleksna da bi se mogla objasniti tek tako. U nekoliko knjiga sam citala da se covek radja sa nekom vrstom straha, zato kazu da bebe placu po rodjenju. Kao da je to pomalo nasilno odvajanje iz apsolutne sigurnosti i zastite majke.

U toku odrastanja, deca imaju vrlo malo straha, osim ako im se strah ne uslovljava, naglim pokretima, ne dao Bog, batinama, osornim recima, nepruzanjem paznje na njihove zahteve i potrebe, odbijanjem da im se pruzi objasnjenje tacno onako kako to oni traze i mogu, prevashodno da shvate. Otuda i nastaje taj strah od roditelja. Razmisli…odakle potice tvoje prvo secanje? Gde je prva slika? Mozes li iz nje da izvuces makar jedan fragment, koji bi se mogao okarakterisati kao prizvuk straha? Nezbirisiva i primarna slika i utisak, koja ostaje za ceo zivot, i ako vremenom „izgubljena“ u biblioteci secanja.

Deca imaju izuzetno janu sliku sveta oko sebe, mada percepcija te slike, postace kompletna izlaskom iz aure, ili dozvoljavanjem da se u njihovu auru udje olako, sto je njima shodno. Mi stariji veoma potenciramo rec – vaspitanje. Koliko je to vaspitanje, odista bas to, debatno je kao i sve drugo u svetu odraslih. Tu su koreni svega, u toj jedinoj reci, koju smo mi kroz svoje odrastanje urezali kao kanonik i koji cemo primenjivati na svet oko sebe.

„Klauzule“ tog kanonika nekada su vrlo rigorozne, sto je sasvim razumljivo. To su ti fragmenti, koji ce iskristalisati u datoj situaciji, kada svest, u jednom odredjenom trenutku, otvori komoru secanja, i pusti osecaj straha da ugleda okolinu. Podsecanje na sopstveni strah, delimicno prikriven, zalecen ili odbacen ali ipak, vrlo jako urezan kao par ekselans strahu, ostaje. Bice primenjen,
i iz njega ce se izvlaciti i koristiti svi naredni „zakoni“, da bi se sprovelo njegovo krajnje odbacivanje – sto je pitanje vrlo jake svesti..ili, u nekom momentu utapanje u taj isti strah, jednom vec dozivljen.

Strah u ljubavi..isti je. Ponekad strahovita potreba za vecitom paznjom, oslabljena psiha koja nije imala mogucnost izrazavanja i ispunjavanja svojih ljubavi, mada..i na zalost, vrlo cesto, samo beskrupulozna manipulacija tudjim osecanjima. Ljudi koji su se, u tom strahu iz detinjstva, nesvesno ili svesno okretali duhovnosti, trazeci spas i izlecenje, razumevanje drugih bica, dobili su mogucnost da kontrolisu svoje strahove. Prilaz svemu sto je prirodno, nadmocnije, prihvatanje takve vrste dominacije, prihvatljivija je, nego li, surovo susretanje sa „zivim strahom“, a ujedno i nadgradnja sopstvnih osecanja, snage ili energije, kojom ce se ograditi i koristiti je u borbi protiv straha.

Idemo dalje, svi se plase. Nema coveka koji nije osetio strah, cak i najveci zlocinac se plasi ali..njegov je vodic jak, uzasno jak, jer mu vodi dusu, na njoj je urezan njegov zig i on mora dalje. Ali, zato postoje i macevaoci kojima nece zadrhtati ruka u odsudnom momentu.

Duh, Idemo dalje..to je snaga protiv straha. Plase se ljudi onoga koga vole jer kada volis i kad osetis da je voljeni „zigosan“ porivom za losim, sto mnogo puta samo ti vidis kao lose, za onim protiv sto nije u tvojoj direktnoj nadmoci…prepreka postaje sto puta opasnija. Koliko tada volis, zaista? Volis li tada samoga sebe ili i dalje volis onoga koga se plasis? Od cega se plasi? Da ga se ne izgubi? Ko ti to garantuje? Ko garantuje tebi (ne shavataj licno, ovako je lakse i vividnije), da neces biti ti ta koja ce otici? Ko ti garantuje da ce se taj neko, ipak uplasiti tebe i ostati bas uz tebe? Mozda si mu ti inspiracija? Mozda ce iz tvoje ljubavi crpeti snage koje sam nema, prepoznavsi u njoj put, ka svome putu?

Sloboda misli i duha, a to je metafizika duse…

Umes li se reci sta je to strah od ljubavi i u ljubavi? Zbog cega se plasiti nekoga koga volis..osim, ako se plasi covek sam, nesvesno, ume li da voli, sasvim, do kraja, ma sta mu bilo na putu? Jer..ako su malo pobrkani osnovni stimulansi ljubavi..ja i dalje tvrdim, da covek voli zbog sebe, prvenstveno. U zivot dodje taj neko, takav kakav je, a da covek ne zna ko je…a vreme, sa svakim krugom na starom zvrku, pokazivace, svaki minut po jedan samar…I tako, vraziji divni ples se nastavlja, a vrag je lep, divan, ocarava…Moze i tako da bude jer..taj neko, misli i dalje, svojom dobrom dusom da voli andjela…

A prica, kao na pozornci se odvija, redjaju se cinovi jedan za drugim. Znas li, reci mi, da li ti je potreban mac na uzglavlju? Ili je svaki mac Damaklov, pa ceka momentum, kada ce ga majcica Zemlja privuci u svoj opaki zagrljaj?…Kaze jedna poslovica:

Oh, kakvu zamrsenu mrezu pleteMO…dakle, za sve treba dvoje.

Razmisli…pa mi reci..a onda cemo zakoraciti u svete hramove…

Ima i tu aforizama, starih zapisa, jer…pred svakim hramom,

se kleci, za malo radosti, za malo hrabrosti, za malo cistote misli…kako se kome zalomi, nekim pisanijem koje sami dopisujemo…

Jel’sklapamo primirje, Focus??? Nece nam trebati NATO snage???

Idemo dalje, vidi kako se ja odnosim prema strahu...Kad ga osetim, pustim ga, da bude tu, pored mene, da vidim sta smera, kuda hoce da
me odvede. Posmatram ga i razmisljam, da li je to strah koji zaista postoji, kao neka nesavladiva visa energija, nadcovecanski jaka ili…sam ja samo umorna od svega i pomalo mi svejedno ili sam strahovito ljuta i ne zelim da imam nikakva posla sa „doticnim gospodinom“… U sustini, to je tako ljudski normalno.
Ne moze covek vecno i vecito da vodi bitku sa vetrenjacama…a opet,
primopredaja, cvrc, kad te uhvati razbijes se k’o prezrela kruska,
o zemlju i kad te zaboli, onda shvatis da si bio neracionalan i nepripremljen, zatecen, a zivis u svetu koji je sposoban za sve.
Svet oko tebe udara, miluje, psuje, hvali, kudi na pasja kola…
a ti – imas izbor, da se predas i kukumavces nad sopstvenom sudbinom ili, da nastavis dalje. A boli, pa sigurno, nece te ljuljkati u krilu i pevati uspavanke, nego ce te treskati i sibati i muciti..
Vidi drugu stranu price, sa strane straha…On je bre, jedna kukavica obicna krije se u kojekavim coskovima i misli da te te pobediti, a moze..moze i hoce, jer zna kada ces da pokleknes…ako sebi samom dozvolis da pokleknes.

Focus je pomenuo jednu jako vaznu stvar, a to je herojstvo.
Kako se postaje heroj? To znaju oni koji su bili u ratu, koji su imali izbor da se preseku na pola, da se slomiju u milijarde sitnih nespojivih komada ili…da prezive. A zivot, on je tako jedinstven i kada je najtezi. Poznavala sam jednu divnu zenu, majka dvoje dece, sin i cerka, ne znas koje je bilo lepse i bolje, muz ju je obozavao. Volela je i ona njih, ali..volela je i svoj posao, a bila je medicinska sestra na frontu. Pricala mi je kao je sa dve male bebe na rukama, bila sama na putu za bolnicu..deca su prezivela, majke..silovane i zaklane…Ona sa dvoje dece, usred bombi koje su padale na sve strane, gde se nije znalo ko puca na koga i zasto..

1992-ga…A bila je i Vukovaru, bila je…na mnogo mesta, o kojima ti i ja imamo samo bledu sliku neverice…Moj prijatelj, hirurg, koji je morao da operise u najgorim uslovima, mobilisan zato sto je hteo sam da ide…ludak ali…kada bi svi rekli neka ide on, necu ja…
Mislis li da se on nisu plasili? Mislis li da oni nisu mislili kako je mozda bolje samo sedeti uz televizor i reci – Oh, Boze, kako mi je zao, tako bih hteo da pomognem ali se plasim ali mi je tesko ali ne mogu ali imam i ja porodicu ali imam i ja zivot…
Jesi li citala Holokost? Znam da je uzasan primer ali ni Nista i Amen, nije bolje pisano, VietNam je bio holokst, za obe strane…

Svi ostali strahovi, shvatila sam tada su samo obstrukcija koja nije nepremostiva. Osim toga, ne volim tudja likovanja, od toga se jezim, od onih, sto iz prikrajka i zapecka znaju najbolje, koji nisu stanju da vide nista osim zla, podsmeha, osim svojih sopstvenih „iluzija“, zaslepljeni i izgubljeni na putu izmedju dobra i zla. Ka zlu idu ali ka dobru vise ne mogu, ne smeju, ne znaju vise kako da se tamo snadju jer dobro je tesko, iziskuje napor, a zlo je kao igra, ne moraju nikad ni o cemu da misle…

Zato, nije strah taj koji je strasno strasan…to smo mi, samo ljudi, samo bica koja sebi sama prave put..hoce li napred, hoce li nazad, hoce li trcati i u krug ili tapkati u mestu…
A za ljubav, moras imati slobodu, neogranicenu, veliku kao nebo jer…to je osnovno ljudsko i jedino svoje, da volis, da budes voljen zato sto to sam zelis, zato sto smatras da je ta osoba pravi izbor ali..obostrani.

idemo dalje – Jan 08, 2004

Lunja,ni ja ne volim da se plasim,“vaspitavam“ sebe da cu SVE PREZIVETI U ZIVOTU, a kada se „ne prezivi“, onda ni zivot ne postoji.

Bar u ovom obliku.

Neki su „tremarosi“ pred ispit,koliko god dobro znali,a ja sam sebi „ispricala pricu“ da je ispit samo prijatan ,uljudan razgovor izmedju profesora i mene na „temu“…,i naravno,da bi smo mogli da razgovaramo o tome,(sto profesor jako dobro zna a ja jos uvek ne-)moram da -ucim.I tako,priznajem da sam na dva ispita imala strah -sama od sebe se nisam osecala dobro.

Htela sam ti samo reci ovom pricom da je jako bitno sta „ispricamo sebi“.

Posto si i ti „setac“ snova,reci cu ti da sam najvise toga u zivotu naucila u tom „medjuprostoru“ izmedju stvarnog i nestvarnog. Pod bosim nogama pipa se INTENZITET susreta .Nista mi se ne desava na cistoj ravni,sve je na sastavu,savu,preseku,…volim taj nemir koji me obuzme i dozvolim mu da zavlada mnome i objasni mi sebe ,i-utone u smiraj svoje bure.

Eto Lunja, jedna rec na komadicu hartije uzburkala je tastaturu.Sta je tastatura spram papira !Papir pod prstima,knjiga koju volim da diram dok citam i saznajem.

Ljudi jakih emocija tesko se pokrenu da otvore sve ladice svoga srca,jer je svega „pretrpano“ i pocece da ispada na sve strane,a ko ce posle sve to da pokupi?To je bio moj odgovor tebi.

Dok ti ovo pisem,pored tastature mi par lovorovih listova koje vec 15 godina cuvam i saljem ti jedan,umesto pozdrava.

alim – Jan 08, 2004

.. prema bogu .. ljubav i strah .. ima smisla ..

.. ogranicava komšiluk .. bog je logičan i pouzdan pravni sustav .. ne trebaš misliti da ce te zajebati .. izgorio je sodomu i gomoru .. potopio svijet .. rasturuti ce te .. kao beba zvecku .. ako ne budeš ispravan .. ali ti budi .. i on ce biti garancija .. da ce tvoji neprijatelji najebati .. ti i on cete postati pajdaši ..

.. sa takvim pajdašom ne trebaš se plašiti ni buša ni pola pota .. ni toncija poa .. komšiluk postaje sitna raja ..

.. strah je osjet .. mislim skup osjeta .. koji se skupljaju u .. bojati se hodati nocu .. bojati se zvjeri .. bojati se da ne padneš, jer je sklisko .. do brige tjeskobe ..

.. ponekad se kaze .. slediti se ..

.. komšije pamte velike vrhunce obicno kod ljubavi ..

.. ali .. prema starim vracevima .. tuga je car osjecaja ..

(.. a smrt je prelazak svjetova .. i ona .. kazu .. smrzava i blago grabi ..)

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: