Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Срби на ЗАПАДУ, има ли веће среће?

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on фебруар 1, 2009

Mary – Nov 10, 2000

Jedno pitanje: zasto ste otisli, da ne kazem pobijegli ? Ovo se pogotovo odnosi na Srbijanske intelektualce.
Razumijem Izbjeglicu, on nije imao izbora.
Pobjeci iz rata, tragedije, ostati bez clana porodice, kuce,rodnog kraja… To su razlozi zbog kojih se ide u Njemacku, Kanadu, USA…Za ljude iz Bosne i Hrvatske to je bilo najbolje rjesenje.
Pogotovo kad se uzme u obzir korumpiranost ljudi koji su predvodili narod u ovom ratu u Srbiji i RS.
Ali ti Dragane i ostali, vi ste POBJEGLI.
Zasto ste dopustili da vam zemlja propada.
Gdje ste Beogradska inteligencijo, najlakse je bilo pobjeci i onda cekati da neko drugi sredi situaciju u vasoj rodnoj grudi.
Zasto ste pustili sljamu da izadje na povrsinu.
I zasto sad kukate.
Pobjegli ste zbog materijalnih razloga.
Sad vam je materijalno dobro, ali to nije sve u zivotu.
Treba se boriti da sve to imate u svojoj zemlji, a ne bjezati.
Mislita li da je meni i ostalima bilo lako patiti svo ovo vrijeme ?
Pa nismo pobjegli.
Kao sto nas pijesnik kaze…
Ostajte ovdije, sunce tudjeg neba
nece vas grijat k’o sto ovo grije…

kalimegdan – Nov 09, 2000

Zasto se ne vracamo, dobro pitanje. Pokusavam da ga odgonetnem vec godinu i nesto, boraveci u zemlji „blagostanja“, Kanadi.

Moje misljenje je da ko ovde provede vise od tri godine nema izgleda da ce se ikada vratiti. Desice se neki izuzetak, ali u jako malim procentima. Treca godina je najgora, tako kazu. Do tada shvatite da ovde vaze drugacije norme zivljenja, i kada se priviknete na njih, vi ste korak blize „njima“. tezak je korak posle vratiti se.

Nije problem u Milosevicu sto se ljudi ne vracaju, i sto dalje hoce da emigriraju, problem je sto smo mi nekako proklet narod, tudje nam je uvek lepse, pa makar gledali jad i tugu na ulicama, invalide, ludake. Mnogi od nas su zavoleli tudji jezik, zavoleli su neke tudje obicaje, kojih u stvari i nema. Neki od nas bi uradili sve ne bi li dosli do boljeg posla, vise para.

Cudan smo mi narod. Ima nas preko 70 hiljada u Ontariju, ja verujem da je 50 hiljada u Torontu. imamo tri radnje, koje bolje i da nemamo mrzimo se medjusobno, saplicemo, i mislimo da sto pre pocnemo da palacamo jezik i krivimo usta dok pricamo engleski da cemo time pokazati da smo jako pametni i sposobni. I mislim da smo jedina nacija ovde koja pljuje na svoje tamo.

Nasi ljudi vas maltene teraju da se odreknete Srbije, bez ikakvog vidljivog razloga. dozivljavao sam sve i svasta za ovo vreme provedeno ovde, ali u glavnom, nista pametno, i retko sta lepo. Ko o cemu prica, to je o poslu. nema zivota, ali nema veze.

Nema veze ni sto ce nam decica nositi minice sa 12 godina u skolicama, nema veze sto gledamo svaki dan ludake, bolesne, poremecene, perverzne ljude po ulicama, a ima ih mnogo. jedini zdravi ovde su u stvari emigranti. nema veze sto ce deca zaboraviti i ko su i sta su, sto nece imati detinjstvo, sto ce biti u milosti i nemilosti perverznih Jevreja i Engleza.Nema veze sto zivimo u kucicama od najeftinijih materijala, nema veze ni surova klima, bolesno sunce, vestacka hrana. mi smo srecni, mi smo na ZAPADU! Srbi na ZAPADU, ima li vece srece?

No, da se vratimo topicu, zasto se ne vracamo? ne vracamo se jer smo presekli svoje mostove, ne vracamo se jer nas je sramota sto u stvari nemamo nista, ne vracamo se jer smo svesni da sa ovim nacinom zivota koji smo naucili ovde nemamo sta da trazimo nigde, osim ovde. Ni nigde ne idemo, samo pricamo kako cemo da odemo u evropu.

Svi smo svesni bespotrebnosti ostajanja ovde, ali ostajemo. I da zavrsim, mnogima je i zao sto je doslo do ovih promena kod nas, mnogi su izgubili sve koordinate, baljezagajuci levo desno u trazenju daljnih razloga ostajanja. najzalije mi je onih koji deci oduzimaju ono sto je njihovo, njihovo mesto, nesto sto nikada nece imati ovde…. ma kakva kriza bila, smatram da zivimo kvalitetnije i zdravije nego ovi ovde.

Pa u cemu je onda poenta? Zapad, i Srbi zeljni wooow fazona u njemu. sve bljesti, sjasti, imamo po 5 traka na putu, visokee zgrade….

Koliko vidim, tema je odmakla daleko. Ima neke istine u ovome sto pise Djoka, i slazem sa sa nekim stvarima, bez obzira na vulgarnost. Covek je u pravu u potpunosti. nasi ljudi su ovde na margini dogadjanja, sve sto rade su fizikalisanje, ciscenje, vozaci pice, i kompjuterasi. Sve ono u principu sto nece niko da radi. Ali kada odu kuci, onda su biznismeni, uspesni i slicno.

… Svasta sam video boraveci u Torontu, u glavnom nista vredno i pametno. Svi bi zeleli da poskoce vise, i vremenom neuspevajuci u tome prelaze u iluzioniste i uvlace se u kredite ne bi li mogli da lazu da su nesto uspeli u zivotu. Ima ih i nekih koji prave pare, ali ti izuzeci i jesu tu da bi se svi nadali necemu u zivotu, kao, uspecu, samo ako se jos malo doskolujem, samo da bolje sastavim rezime i slicno.

Ovo sto se ovde radi sa ljudima je gore nego u zoo vrtu, i to treba da bude svakom jasno tamo u jugi. A svima nasima koji sami sebe lazu o srecnom zivotu, pa time i druge bi porucio da i ne treba nikada da se vrate, neka smrde tu gde jesu, za bolje i nisu. Ma kakva kriza bila kod nas, ne treba napustati SVOJE, jer to i znaci da jesmo za ovaj sistem, pobegni cim prva prava frka dodje. Jer biste znaci napustili i brata rodjenog da je tesko bolestan naprimer?

Jedino mogu priznati ljudima iz Bosne i Hrvatske koji nemaju gde, ali nasima iz Srbije koji zavole ovo, i jos pljuju po svome bi i zabranio da se ikada vracaju. a Srbija i treba da se cuva takvih koji dolaze u posetu, prvo vrse strasno laznu propagandu o zivotu ovde ( ko sme da kaze, e meni je sranje u Kanadi od sramote?), drugo treba ih se cuvati jer mozda nose neke od silnih bolesti koje ovde vladaju, pocev od AIDS-a pa do raznih tropskih bolesti i ostalih koje svake nacije nose sa sobom.

Narocito se treba cuvati kvazi biznismena poput apisa, ili kako ono, koji su jako uspesni a ovde provode vreme, prepucavajuci se sa kojekakvim klincima. Ovo sve je narocito upuceno onima iz Srbije, jer san je svakom roditelju da mu sin ozeni neku iz Srbije, ili cerka, ne vazno, I to ima svoje, svaka sledeca generacija se izdegenerise jako mnogo pa treba malo osveziti krv, ne vodeci racuna o tome da time upropascuju jos jedan mlad zivot. A kada se dodje ovde, onda je kraj, tesko je vratiti se, opet najvise od sramote, ali i od ljudske gluposti. A i od nekih para, koje vam na kraju uzmu zasigurno, ovako ili onako. zato uvek ostavite sebi prostora za povratak nazad, jedan je zivot, prozivite ga tamo gde su vam je mesto, tamo gde trebate, tamo gde se zivi, a ne masta…..

Diskusija tece lepo za sada, osim par prepucavanja izmedju apisa, biznismena i djoke, ljutog na sve sto ima veze sa inostranstvom. Za mene postoje samo neke CINJENICE koje sam ovde video, i za koje mogu da tvrdim da su REALNOST, jer sam jako realan oduvek bio, a i uspesan, ma gde bio.

Cinjenica je da nasi ljudi ovde ne zive nikako u sreci, cinjenica je da je ludilo sastavni deo zivota u severnoj Americi. Neko ima para, neko nema, ali GARANTUJEM da se na prste mogu prebrojati nasi ljudi koji imaju svoje MESTO ovde. Debela vecina njih je isamarana otkazima, treninzima za posao, zivotom u iluziji. Svi jure nesto vise, bolje, a vreme prolazi. Niko nema spoj duse, zemlje i srca ovde. Zeleli smo hemiju, dobili smo hemiju ludila, kako rece jedan moj prijatel.

Cinjenica je da se po nasim drustvima prepricavaju iskljucivo dogadjaji iz Jugoslavije, ne racunajuci „nase“ koji su rodjeni ovde. Cinjenica je takodje da nasi rodjeni ovde su barem tri puta nesnalazljiviji za zivot i dva puta laksi sa pamecu nego sto bi bili da su se rodili u Jugi. razloga je vise. zivotom vam ovde upravljaju drugi, ma koliko ce neko reci da je sve stvar koliko ste sposobni i slicno.

Svi su uplaseni, demokratije nema, zivot je sveden na jedenje, vozenje kola, spavanje, rad i tucanje, i drogiranje za dosta mladih, normalno. Druzenja su prazna, vestacka. Ponekad u prici sa ortacima koje znam iz juge, pre dolaska ovamo, primetim da svi osecaju da su neka nova prijateljsta kao nametnuta, bespotrebna. ljudi manje izlaze napolje, vise se druze sa kompjuterom, manje se ide po restoranima i kafeima, manje se druzi sa pravim prijateljima, a sve se svodi na jurnjavu necega ispred vas, sto u stvari nikad ne stignete.

Cilj je ovde svima, ali bukvalno svima, da nesto „postignu“. Sta znaci uspeh u zivotu. 40, 50, 60, 70, 200 hiljada godisnje? Ma koliko zaradjivali, osecate se bedno, shvatate da radite za nekog drugog i shvatate da uzivanja u tom novcu jednostavno NEMA. Ja sam licno najsrecniji kada investiram novce opet u Srbiji, ili kada posaljem svoje na more ili zavrnem ortacima ture pica odavde. Mnogo mi je draze to nego da ovde sedim sa ljudima koji su osetili ludilo i da pricamo neke nebulozne price o nekom uspehu i slicno.

Cudno je to objasniti nasima tamo, mora se osetiti na svojoj kozi da bi se sve ovo razumelo. A razlozi nevracanja leze iskljucivo u promenjenoj svesti o zivotu, i zbog STRAHA. Strah je najbitniji faktor, kako se snaci opet kuci kada vam je mozak ispran glupostima, kako ziveti u realnom svetu, a ne u laznom sjaju.

Gadno je setati ulicama ovde i gledati ovaj vasar ludaka i sajam degena. Svi kazu, prepusti se zivotu, sve ce biti drugacije, a ja kazem, oduvek sam prepusten zivotu i samome sebi, i znam da zivim punim plucima, ali je duznost svakog dobronamernog Srbina koji je odrastao u Srbiji i koji je dosao ovamo da kaze nasima, ne dovodite decu ovamo! Ostavite im pravo da zive, ma koliko zivot bio tezak. ostavite im detinjstvo, radost, srecu, druzenje. Znam da se vremena menjaju i kuci, ali bez obzira, neka hodaju svojom zemljom, neka imaju svoje mesto, jedno i jedino.

veseli deterdzent – Nov 22, 2000

Cuj, Mungose, izvinjavam ti se zbog necitanja tvojih postova, samo sam procitao dva, a tu nisam video odakle si. Dobro sam zakljucio da si „svez“, odnosno da nisi ni omirisao emigraciju. Reci cu ti nesto, onako izmedju nas dvoje, da niko ne zna.

Vidis, dok sam i ja sedeo u Beogradu, dopisujuci se sa mnogim prijateljima i poznanicima sirom sveta, zeleci da odem i ja, ko i pola Srbije sada, svi su se takodje predstavljali jako uspesno. I kada sam sleteo ovde i dalje sam tako mislio, no…

Kako je vreme prolazilo, nakon prvih 3 meseca shvatio sam da nesto ne stima u svim tim pricama. Nakon tri godine zivota u Canadi u potpunosti sam shvatio o cemu se radi. odnosno, bilo mi je jasnije i pre, ali nisam zeleo sebi da priznam, ziveo sam i sam u iluziji ko i vecina nasih ovde. o cemu se radi? radi se o tome da ti NIKO nece tamo reci kako u stvari stvarno zivi, veruj mi to. Jedino mozes racunati na rodjenog brata, sestru, ali na ljude koje znas, zaboravi jednostavno, mislim na ove koji zive ovde duze od 5 godina.

Puni su lepih prica kada se vrate u Srbiju, puni su sarenih kartica i prelepih utisaka. A o cemu se radi, pa jednostavno, ko ima muda da prizna kako doista zivi? I da hoces da to priznas svako ce te pitati, pa dobro, ako je tako, zasto onda zivis tamo? Ili ce ti reci, ma nije, znam ja njih dosta koji su „uspeli“. Doduse, neko ima vise novca, neko manje, ali veruj mi jedno, nikog jos nisam upoznao za ove 4 godine ko ima unutrasnji mir i srecu. A nije ni cudo, kakoo bi i imali?

Zavrsio si fakultet, dosao si ovde misleci da ovde mozes da zivis od rada, zaposlio si se, ponadao, a onda shvatis da si opet na dnu dogadjanja. gledas oko sebe kako se poslovi dobijaju preko jos gorih veza nego kod nas, gledas kako te pljackaju na svim stranama gore nego ikad kod nas, gledas kako ti deca rastu okruzena ludacima i kriminalom, drogama i perverznoscu, opet mnogo, mnogo gore nego kod nas. doduse, niko im mozda nece skinuti patike, ali opet u zavisnosti u kojoj eriji zivis, nije svuda isto.

Onda radis, dobijas doduse neke desetine hiljada godisnje, ali samo ako opstanes celu godinu. menjas stanove, dizu ti rente stalno, sve poskupljuje, ti se nadas. dobro je dok si mlad, mozes sve, barem tako mislis. Izadjes jednom u dve nedelje, onda pricas sa novim „prijateljima“, ili starim, iz juge, obicno o tome sta vam se dogadjalo opet u jugi ili o poslu. jednostavno, razmisljas o cemu bi pricao sa ovih prostora i vidis da i nemas o cemu. vreme ti je proletelo, proslo, imas utisak da imas „rupu“ u zivotu od jedno 4 godine.

Onda slusas vecinu kako pricaju da ce da odu u Evropu. A niko ne odlazi, samo snovi, mastanja, ali nerealna u glavnom. To odrzava ljude ovde u zivotu u principu, snovi. doduse, ja to zovem vise iluzija nego snovi.

Postajes lepsi nego u Beogradu, kupujes brdo garderobe, kozmetike, to ne sporim, to je prednost. Ali zivis u nekim kucicama cudnih materijala, ponekda mislis da si u stiroporu, setas nekim ludackim ulicama, gledas oko sebe beskucnjike, ludake, invalide.

Onda vikendom gledas mlade po gradu, svi su utripovani, pijani, nadrogirani, spremni za akciju koje u stvari nema. Znam da ce mnogi reci, pa idi kada ti se ne svidja i slicno, a ja kazem da se meni licno svidja sve to, jos sam mlad i lud, zeljan svega da probam. Zato sam i ovde, i ni zbog cega drugog.

I treba svako da proba ko zeli da vidi da postoji i gore nego pod Slobom, samo sa jacom reklamom. Ali ne trebaju da te lazu, „uspesni“, ne veruj im. Videces nekog i sa parama, ali znaj da je tvoje vreme dzabalebarenja i zezanja po bgeu daleko lepse i zivotno znacajnije nego njegovo lomljenje kicme. Neka ti ne bude zao,medju svojima si, ne menjas ime da bi te upamtili, ne zivis u iluziji, ti si u relanosti, ma kako ona izgledala bolna ponekad. I dzabe meni i nova kola, i dva kompjutera i sve ostalo kada nisam tamo gde pripadam.

Svestan sam da cu izgubiti zdravlje u stolici ako nastavim da radim „uspesne“ kancelarijske poslove u boxovima gde sedimo ko mravi. Da moj mungose, nemamo ni zidove, osecamo se ko baterije koje dobijaju sarene novcanice dajuci svoju energiju ovom sistemu. A mogu da ti pricam kako sam „uspeo“, za mene je to bio prevelik uspeh dok sam sedeo tamo.

Mislio sam kako je lepo zaradjivati 50 hiljada dolra godisnje. Ali nisam mislio da ce mi uzeti skoro 20 hiljada na razna sranja. nisam mislio da ce me stan kostati, i to jednosoban, kod nas garsonjera, preko 14 hiljada godisnje. nisam znao da ce me kola kostati oko 8000 godisnje. U principu, slicno se osecam kao da imam u Jugi 500 dm mesecno, barem sto se finansiske strane tice. Ne racunam sto si pod stresom zarad tih dolara, sto gubis zdravlje.

A o zivotu necu ni da pricam, to se sa parama ne moze nadomestiti nikada! U principu, sto rece neko budi srecan gde god da si, ili se barem trudi da tako izgleda ako zivis u severnoj Americi… improvizuj sebi sve sto ti fali, to je mozda najkorisnije sto sam naucio da radim ovde. No, opet kazem, treba probati, ali bez ubedjivanja samoga sebe da treba i ostati i umreti ovde…. I ne treba dolaziti pre 25 godina starosti, greota, veruj…..

pavo – Nov 24, 2000

e ovako . pobegala sam i od rezima a bogami i od naroda koji i dan danas kada ga sretnes ostao je tamo gde je bio i kakav je bio pre deset godina. ne ispira glave drugim nego identitetima, mrznjom , ideologijama i masta o nekim sleperima para svi nesto trguju naveliko usmeno i onda te pitaju da li imas cigaru. sve isto samo jos sto puta gore.svi te lepo popljuju lako tebi ti imas para tebi cveta a jadni mi ,,bla bla.da u pravu su .

iskreno ne patim ni od kakve nostalgije, lepo mi je lepo sam se asimilovala , imam dovoljno i mogu da pomognem rodbinu i familiju. da sam ostala dole verovatno bih se i ja stopila u onakvu tuznu atmosferu.u ideale poput dobar i siromasan ne verujem ili jos bolje siromasan i dobar ne verujem. nisam nesto narocito bogata ali volim da mi je pun „budjelar“. lepo je voleti ali i ovako sa parama imam dovoljno ljubavi oko sebe.a i sa lovom se osecam dovoljno dobrom osobom. . nikada nisam rekla da cu se vratiti i iskreno ne pada mi na pamet. mogla bih. i da priustim sebi pristojnu kucicu i ovo i ono i za jedno deset godina bih verovatno ucila svoju decu cakama kako da prenose benzin preko grane ili bih zavrsila na kakvoj pijaci.a u medjuvremenu radila u kakvoj firmi gratisza dobrobit i oporavak zemlje jedno dvadeset godina. neeee hvala to nije zivot za mene. a ni za moje pokoljenje.mi zasluzujemo najbolje.a fraze poput dusa ovamo telo onamo – ne verujem a ne veruje ni onaj ko kaze samo eto mozda se plasi sebi da prizna da mu je lepo ili se samo oseca krivim sto je njemu dobro a tamo nekom prijatelju ili rodjaku dole nije. pa ko brani onim prijateljima i rodjacima da se i oni isprobaju?hocete reci da su oni sretni sto sede po 18 sati bez struje sto su im porikavali aparati i ne mogu sebi priustiti druge sto vise od pola stanovnistva koje nikoga nema napolju ne moze sebi da priusti grijanje, sto nema tople vode da se okupaju svaki dan .bas bih volela da vidim takvog jednog patriotu koji zeli da se vrati u one uslove…i da pati za tim.a da ne pricam o nasim sirotim seniorima koji se vesaju od tuge od stida, od nemastine napustenosti i zapustenosti kome je penzija ili blo kakav prihod samo misaona imenica jer im standard zivota spao ispod svake casti. pusti mi te nostalgicne price …a mozda ste i u pravu moZDA upravo ja gresim. samo mi objasnite sta je to toliko sretno dole i onaj sto je siromasan i sretan u cemu on to nalazi srecu ? pa mozda i mene ubedite – da se vratim. iako sam i ovde sretna ali kao sto cujem ima i sretnijih mesta na planeti.pa volim da cujem svacija misljenja , uvek postoji bolje. ali u tom slucaju bih volela cuti tacnu definiciju srece. te tamo dole. a ako zaista gresim ja svim tim ljudima a i povratnicima zelim od srca srecu jos vecu nego sto ocekuju i unapred mi je zao sto sam sama bila slepa da to sama primetim.(nisam ironicna ,ozbiljno pitam)

znakDec 03, 2000

pratim ovu diskusiju vec dva dana i mislim da sigurno ima puno ljudi koji nisu ostali ravnodusni, ali iz raznih razloga ne zele da ispolje soje misljenje.
ja dodjoh u kanadu iz beograda dva meseca pre izbora. to znaci da sam prozivela sve nevolje i tragedije , i to bas u pocetku stvaranja svoje porodice.

tuznih detalja u mojoj prici koliko hoces.narocito kad se uzme u obzir da i u republici srpskoj imam puno rodbine.ucestvovala sam direktno ili indirektno u svim aktivnostima za koje sam mislila da mogu doneti dobro nasoj zemlji (za mene je ona uvek bila sa obe strane drine)
viza konacno dodje, ja stighoh u pacificki rim sa muzem, dvoje male dece i 6 kofera ne tezih od 32 kilograma .jos uvek ponekad ne mogu da verujem da sam ovde.

Otkako smo resili svoja egzistencijalna pitanja ovde, narocito posle izbora , muce me razna pitanja o eventualnom povratku za koju godinu i osecaj nostalgije. odmah da napomenem, da su nam se , otkako smo dosli ovde , sva vrata na koja smo pokucali otvorila-imamo posao i suprug i ja, deca su zbrinuta jer ih naizmenicno cuvamo, standard nam je drasticno poboljsan, ovo vise nije borba za opstanak, ovo je zivot.

ali secanja i osecanja naviru dublje i snaznije nego ikad. morala sam da se zapitam zbog cega je to tako, zbog cega me vuce nostalgija. jer, dovoljno bi bilo samo da se setim da je bombardovanje pocelo na rodjendan moga sina i da sam ja tada bila u 5. mesecu trudnoce, da se setim kako i pored teskog (postenog ) rada nismo uspevali da normalno zivimo, da se beograd zaista na zalost pretvorio u leglo kriminala, da je nase toliko hvaljeno skolstvo, u stvari propalo i da deca vise ne mogu tamo steci ni znanje ni vaspitanje, da su socijalne razlike koje su uvek postojale, i koje i na zapadu postoje, u srbiji sada ociglednije nego igde drugde na svetu.

ovde ( na zapadu) nemas nista ako nisi hteo da ucis ili da radis, u srbiji mozes da nemas nista cak iako imas univerzitetsko obrazovanje i radis posteno. i tacno je da nismo mogli sebi da priustimo ni izlaske u pozoriste , ni druzenja sa prijateljima (bez obzira sto smo imali vremena), u poslednje vreme, cak ni kucne posete, jer se zna kako srbi docekuju goste.ovde svojoj deci mogu od svoga rada da priustim krov nad glavom ali i toplinu doma jer cu biti srecna i zadovoljna ne razmisljajuci da li cu sutra moci da ih nahranim. a prijatelji ostaju prijatelji cak i ako se samo dopisujemo preko interneta.

I onda, iz najiskrenije dubine moga bica shvatih da ono za sta mislih da je nostalgija, mozda bi se pre moglo opisati kao zal za mlados’, odnosno zal za vremenima koja su prosla, za bezbriznim danima (generacija ’69), za ljudima i dogadjajima koji na zalost ne mogu da se vrate cak i kad bih se ja sutra vratila u beograd.

i onda odoh i dalje i shvatih da sve one ruzne stvari koje vidim i kojih se ovde plasim ( zlostavljanje dece, drugaciji (da li sigurno losiji) skolski sistem, nedostatak pravih, istinskih emocija)
sve to mogu da nadjem i u srbiji, da je verovatno ipak sve stvar licne sudbine. to sto se plasimo kakva ce nam biti deca ako odrastu u ovom sistemu-pa nije li to malo sebicno. da li imamo pravo da zelimo za njih da imaju isto detinjstvo kao sto smo imali mi, da imaju ista iskustva kao mi. ovo je njihov svet, njihovo vreme dolazi, mi na to ne mozemo uticati, oni ce graditi svoje uspomene i svoje odbrambene sisteme, kao i mi svoje. ko zna kako ce i u srbiji uskoro biti, jer na zalost proteklih deset godina su ostavile dubok negativni trag u svim sferama zivota. (zna li se koliko ljudi (mladih ) u beogradu pije bensedin (ili slicno) da bi se mogli izboriti sa obicnim svakodnevnim aktivnostima.)

Ja naravno ipak gledam optimisticki na promene koje su se dogodile i imam vere u nas duh koji se generacijama prenosi sa kolena na koleno .moje pitanje je samo: da li imamo pravo da sve sto je ovde drugacije okarakterisemo kao lose. jeste,primetila sam i ja da su kuce ovde od drveta, malte od kartona, ali razmisljam, rok trajanja im je oko 100 godina. pa zar meni treba vise. sutra ce moje unuce mozda imati posao zato sto ce ova kuca biti srusena i gradice se nova. a sa druge strane, moram ipak biti pazljiva da se ne kupam u vreme kad ukljucim masinu za ves jer necu imati toplu vodu.sve je to dakle pomalo smesno, ali definitvno drugacije od onog sto smo navikli,ali i ovaj nacin zivota je mozda deo beskonacne evolucije kao sto neko ranije rece.

i jos da dodam, mozda nasu tezu o tome da smo drugaciji, u smislu bolji od drugih, ne treba posmatrati kao nesto sto treba ostati lokalnog karaktera. mozda i jeste sudbina srpskog naroda, da sirenjem po svetu prenosi taj duh i „nepopravljive“ divne osobine. jer, priznacete, cak se i najnekulturnijima na ovom topicu mora bar odati priznanje na duhovitosti. svako je sigurno prepoznao bar po nekog od svojih prijatelja u ovim diskusijama.

I na kraju poenta mog javljanja je da se zahvalim svim ucesnicima sto su svojim razlicitim stavovima meni pomogli da resim svoju dilemu. dileme vise nema. pitanja vise nema. ovde sam sad i ovde mi je dobro. da li cu se nekada vratiti, zavisice samo od buducih okolnosti koje ionako ne mogu predvideti. nadam se da cu i svojim prisustvom ovde doprineti da ljudima koji mi znace bude bolje.

a moju ljubav prema ljudima koje sam ostavila, osecaj pripadnosti i postovanja prema srpskom narodu, istoriji, tradiciji i kulturi, ne moze mi niko izbrisati, niti oduzeti,samo zato sto vise ne sedim u beogradu .nasa deca , kao i u ostalim zivotnim sferama, imace kontakt i predstavu o svom poreklu onoliko koliko se mi budemo potrudili. za to smo samo mi odgovorni, a ne sredina u kojoj rastu.

Kad vec pomenuste andrica,nadam se da ce i ova moja prica , kao i svi dosadasnji postovi na ovu temu, biti kao jedan od njegovih znakova pored puta….
…ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i ocekivanja, mogu nas bar uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo prvi, ni jedini , ni sami…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: