Ратни дневник једног борца

Ratni dnevnik
jednog borca – Jan 30, 2004 10:50

RATNI DNEVNIK

7. juni 1992. godine
Radim dan i noć, malo spavam. Čudno, ali ne osećam umor. Danas sam našao dve kutije cigareta – hrvatske LobengstonĆ, dobijene od pripadnika Nigerijskog bataljona. Nosim ih svojim prijateljima iz Dvora. Na položaju njih trista, a dve pakle cigara – bogatstvo. Već deset dana nemamo veze sa Banjalukom. Sve bolesne i ranjene sam zbrinjavam. Nemam anesteziologa. Jedan anestetičar vodi anesteziju. Blokada je potpuna. Ipak, sve oči su uprte ka majci Srbiji. Veruju, za divno čudo!

8. juni 1992. godine

Upad muslimanskih ekstremista iz Cazinske krajine na dvorsku opštinu. Ubili su sedam naših boraca, lukavo i bezobzirno.

10. juni 1992. godine

Sahrana. Nebo lije kišu da spere krv. Jauk žena i dece. Počasna paljba banijskih boraca, negde visoko na planini iznad Dvora, pod nebom.

11. juni 1992. godine

Jutro, sedam časova. Vraćam se iz Dvora u Glinu. Srećem Srpsku vojsku Krajine koja hita u bitku za koridor. Oklopni transporteri, tenkovi, kamioni, veličanstvena kolona. Pozdravljam ih blendovanjem i sa tri prsta. Odgovaraju mi. Ponosni i odlučni. Odlaze… Odlaze put Dervente i Modriče. Hiljade njih, da otvore put svom narodu ka Srbiji. Srećno, junaci! Oči cele Krajine i srca svih nas su sa vama! U bolnici me čeka ranjenik. Prostrel kroz donju vilicu „dum-dum“ metkom. Muslimanski ekstremisti iz Cazinske krajine ponovo nasrću na Baniju.

12. juni 1992. godine

Ubijeno je još pet pripadnika srpske vojske Dvora. Vraćamo im. Žestoko, i po njih bolno. Četiri ranjena borca Srpske vojske Krajine. Ranjeni negde ispred Siska. Specijalisti za demontiranje minskih polja. Trenutak nepažnje iskusnih minera. Teške rane.

17. juni 1992. godine

Šta reći? Četiri nedelje bez struje i vode, bez bilo kakve veze sa Srbijom. Ni kopnom, ni vazduhom, ni telefonom.  Jedna cigara na deset ranjenika, a i nebo se sručilo na ovu napaćenu zemlju. Neviđeno nevreme već dva dana. Stižu ranjenici čak iz Dervente u glinsku bolnicu. Tamo je teška borba. Ima dosta poginulih i ranjenih. Oči Krajine, oči milion Srba, uperene su u taj front. Srpska televizija ne javlja ništa. Bio sam u Petrinji, život se u nju vraća. Vidim decu na ulici, igraju se. A golim okom vidim Sisak, ustaško uporište! Vidim zgrade, vodotoranj.

18. juni 1992.godine

Donose četiri ranjenika. Pripadnici izviđačko- diverzantske grupe, pravi momci. Jedan naš borac uhvaćen i zaklan, ostavljen. Momci ga naši podigoše, ali telo je bilo minirano. Onog trenutka kada su digli telo, došlo je do strahovite eksplozije. Na sreću – svi živi, ali rane teške. Puno posla.

19. juni 1992. godine

Još jedan težak bolesnik. Teška bubrežna insuficijencija. Mlad čovek. Zadnje litre nafte iz bolničkog agregata uzimamo za sanitet – da stigne do Banjaluke. A šta ga tamo čeka? Čujemo da dijaliza ne radi. Problemi su i sa ishranom ranjenih i bolesnih. I hleb je problem, nemamo kvasca, a i brašno je na izmaku.

20. juni 1992. godine

Već drugu noć operišem uz tri petrolejske lampe i tanke žute sveće dobijene od crkve. Večeras sam počeo operaciju u sedam sati i nadao sam se da ću završiti do pola devet, dok ne padne mrak. Koristim svetlo koje ulazi kroz prozor. Žurim. Ipak, ne ide. Mrak pada. Operaciju završavam uz petrolejsku lampu, a i one su loše, jer umesto petroleja koristimo naftu koja brzo gori i dimi. Ipak, pronašli smo recept, litar nafte – tri kašike soli. Ne dimi i sporije gori. Operaciona sala je u mraku. Cela bolnicaje u mraku. Grad u mraku. Već devet noći neprekidno ni minuta struje. Fizički umor ne osećam, ali sam psihički iscrpljen, u srcu Srpstva, a tako daleko od Otadžbine – majke Srbije. Srpska vojska gradi veličanstvenu pobedu, prodor prema Srbiji. Saznajemo da je ostalo još deset kilometara do proboja „puta života“ – koridora. Beogradska televizija ni reči. U veličanstvenoj bici srpske vojske, ravne Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, srpska vojska gradi put svome narodu ka Otadžbini, ka Beogradu, ka Srbiji. Dvadeset i dva časa. Pored bolnice pesma, devojačka i dečačka. „Saša“- naziv pesme. Maturanti, neuništivi. Život, ipak, teče dalje. Mladići i devojke slave zrelost, a za šest dana biće tačno godina kako su pod oružjem i u borbi. Divna srpska omladina. A tamo, u Beogradu, njihovi vršnjaci štrajkuju. Ne interesuju me njihovi motivi ni razlozi. Samo jedno znam: ni jedan motiv niti razlog za taj štrajk u Beogradu ne može biti vredniji od očajničke borbe ovog naroda za goli život. Tužno! Zalihe svega u Krajini su na izmaku. Bitka za koridor, za „put života“, najveća bitka u istoriji srpskog naroda, ulazi u presudnu fazu. Imamo dosta poginulih i ranjenih. Strahovito teško svi ovde doživljavamo studentske proteste. Na desetine srpskih mladića gine svakodnevno, da bi osiguralo goli život za milion Srba u srpskim krajinama. A u Beogradu, gradu u koji su njihove oči uvek uprte, lepo obučeni mladići i devojke puše skupe cigarete i organizuju koncerte, protestujući protiv srpske vlasti. A ne shvataju da tako odmažu svom narodu u srpskim krajinama!

27. juni 1992. godine

Sve je isto. Ranjenih ima svakodnevno. Po mrklom mraku obilazim bolesničke sobe sa petrolejkom u ruci. Neraspoložen sam. Drži nas još bitka za srpski koridor. Beograd ništa ne javlja. Danas je Banjalučka televizija javila o prvom susretu Krajišnika sa borcima Semberije. Da li je to, napokon, put do Srbije probijen?

28. juni 1992. godine

– Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveću bitku u istoriji. Poklonila „put života“. Zarekli se da će to uraditi do Vidovdana – i uradili su. …

1. juli 1992. godine

Noćas sam u 22 sata operisao uz dve baterijske lampe i petrolejku. Borac, dvadeset dve godine. Nagazna mina. Ranjen na prostoru Cazinske krajine. Jedna noga istrgnuta ispod kolena, druga sva iskidana i puna blata, ali će, najverovatnije, biti spašena. Usne iskidane, lice isečeno, jezik isečen.

&Lunja& – Jan 30, 2004 17:40

Hvala Vam za ovaj tekst. Ovako nesto i ovako potresno jos nije videlo ove stranice…nadljudska snaga, jos jaca volja i vera u zivot i ljude. Neizmerna je tuga za svaki od tih izgubljenih i zrtvovanih zivota jer i dalje nemiri traju, i dalje se ljudi strahovitom mrznjom upiru da cine zlo, da unistavaju svako doboro oko sebe.

Istorija je obelezila Prvi Svetski rat kao najtezi i najpogubniji po stanovnistvo Balkana..a ovaj od pre nekoliko godina, koji jos tinja, premasuje ga po strahoti. Onaj rat, bio je izavazvan spletom poltickih dogadjaja, a ovaj je predvodjen mrznjom i sovinistickim terorom.

Zalosno je sto toliko ljudi stradalo neduzno, zbog nekoliko stotina onih, kojima je bilo u glavi da taj rat zapocnu i koji su ostali zivi i nepovredjeni, a zbog njihovog ludila je toliko krvi proliveno.
Mozemo se jedino nadati da ce barem neko, od svih koji su se borili za pravednost, na kraju ipak doprineti da razum preovlada i da se mir vrati medju svet.

Svaka Vam cast, da ste izdrzali toliko nevolja i sto ste spasavali
te ljude. Iskreno se nadam i zelim Vam, da oni koji treba da prepoznaju Vase zasluge, da ce to i uciniti. Licno poznajem dvoje ljudi koji su prosli isto sto i vi, jednu medicinsku sestru i jednog divnog, mladog coveka, takodje hirurga, koji je, dobrovoljno, ostavio posao u vojnoj bolnici, da bi isao na front…Luda hrabrost i divno ljudsko dostojanstvo, da ucine najbolje sto mogu od svog poziva.

Duboko me je potresla Vasa prica i ne mogu ni da zamislim da se tako nesto desavalo jer..kako god da covek trazi razloge, ne moze naci razuman i logican razlog za tolika stradanja.

Kakve su te strahote zaista bile, mogu reci samo oni koji su to svojim ocima videli…Ona decica koja su zbog sumantosti odraslih oko njih, morali takodje da izdrze sve te muke, imace posledice za citav zivot. Siroto dete koje u medicinskoj sestri trazi majku, dete koje stoji nad roditeljskim grobom…Ima li iole ljudske casti u politicarima, da uvide STA su zaista ucini toj deci???

Hvala Nebesima, sto je govorio moj pokojni otac, za ljude kao sto
ste Vi i za moje dobre prijatelje, koji ste imali osecaja da krenete svesno od svojih kuca, sto ste imali hrabrosti da ostave svoju decu, da bi pomogli drugima.

Iskreni osecaj za cast lekara, da budu tamo gde ih zivot odista treba.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)