У нашем школству се истицао лажни колективизам, на Западу се инсистира на лажном индивидуализму

Nemilosrdnost je kljuc uspesnosti?

Nunki – 08. септембар 2004.

Preovladjujuce misljenje i ponasanje uspesnih biznismena je da – da bi uspeli, neophodno je da budu nemilosrdni.

Ospustice koliko smatraju i kad smatraju, bez imalo samilosti, platice koliko treba da im vrhunski strucnjaci ukazu na sve moguce rupe u zakonu, dace vam da potpisete primamljivu ponudu (kredit) kad kupujete njihove proizvode ili ce jednostavno na prilozenom uputstvu za upotrebu ono sto je problematicno, kao i kad je kredit u pitanju, da bude odstampano toliko sitno da vecina i ne može i nema zivaca da cita…sto ce kasnije da vas najverovatnije dovede do ludila jer niste bili pazljivi, a već je kasno, potpisali ste/kupili ste.

Nemilosrdno se uglavnom poistovecuje sa uspesnim. Neminovna cena rasta? Ili je pohlepa glavni pokretac, a empatiju mozemo da odlozimo na prasnjavu policu zaborava…

O ovom je rec: da li su ti uspesni, bogati, kvalitetniji od ostalih? Ne, nisu, samo su nemilosrdniji. I da, ako je nekom stalo da dospe „tamo“ mora da po pravilu (manimo se izuzetaka) bude „gadan“, verovatno jos „gadniji“.

Jedino sto ‘ohrabruje’ je, da kad se jednom covek odluci na takav potez, i pregrmi početne dileme i nedoumice, posle je nekako lako, vise se po pravilu ne osvrce. Jer, kad se jednom suocila sa prevladavanjem nad ljudima koji su pametniji, naterala ih da u njenom prisustvu drhte, takva osoba se više ne vraca nazad, nema refleksiju da li je ispravno, moralno, opravdano to sto cini. Ta osoba je uverena da jeste ispravno i da zasluzuje to sto dobija takvim nacinom. Nema tu straha, nema emocija. Nema moralisanja. Skalp, po skalp, samo napred.

Oni to cine. Oni to umeju. Ako neko nema nerava da uspe, u redu, uvek može da postane socijalni radnik, da peva narodnjake za drustvo u kafanama, da peca, da crta…

Laz, manipulacija, izlivi laznog besa, pokazivanje stvarnog besa, pretnje, izazivanje osecaja krivice kod drugih, ma, ceo arsenal, to je alat i taktika uspesnih ljudi danas.

Makiaveli bi se divno osecao u nase vreme. Kao i svaki prorok, bio je pred svojim vremenom.

Voleti sebe, nikad se ne izvinjavati za svoje postupke, kakvi god da su, čak i ako sve ode dodjavola, jer, istina je rastegljiva, može da se uvek savije na stranu koja vam odgovara.

Dakle, vratimo se temi: reč je o tome da je moguce da se bude uspesan, bez obzira sto vecina to tako ne uvidja, tako što se uspostavi funkcionalan i efikasan poslovni model na osnovu sposobnosti da se privuku ljudi, resursi i novac i usklade u okviru takvog modela koji obezbedjuje izuzetan kvalitet kako konzumentima, tako i partnerima, zaposlenim, investitorima.

Nazalost, brojcano posmatrano, daleko je manje uspesnih preduzetnistava postavljeno na potonjim principima, nego na principu nemilosrdnosti. Za sada je takvo stanje. Mozda je ohrabrujuci podatak da vecina novoosnovanih preduzetnistva prestaje da postoji nakon pet godina. Mozda i nije, jer ogroman procent registracija, bilo gde u svetu, upravo i ima za cilj ‘jednokratnu upotrebu’, sto opet govori u prilog prvobitno izlozene teze…

Malkovich (gerila) – 08. септембар 2004.

nunki,
mislim da ti je postavka tacna 100%.
jer se zasniva na jednom od osnovnih prirodnih i evolucijskih zakona:
prirodne selekcije i opstanka najjacih.
ova zakonitost je samo transponirana u najuspesniji ekonomski model danas,  americki kapitalizam liberalnog tipa, koji postaje globalni model uspesnosti i recepta za profit. to je makro sistem, a na mikro nivou tj. kada su pojedinci u pitanju, oni jadnicki samo plivaju po zakonitostima sistema, naravno za svoje dobro. iza svega je ljudska pohlepa (greed), a psiholoski možda egzistencijalni strah.
u moralnost toga ne vredi ulaziti. ima filozofija, religija, vojska spasa, un da izbalansira nepravde ovakvog sistema. ali takav nam je nivo danas, takav nam grah pao ;)

Tenen – 08. септембар 2004.

Nunki, tema je veoma siroka, ja bih se slozio s malkovichem, gledajuci neki makro nivo, korporativni svijet je vrlo zajebano okruzenje gdje vladaju okrutni darvinisticki principi prezivljavanja.
Samo sposobni (u ovo racunam i pobornike rektoskopije), nemilosrdni, pametni i okretni prezivljavaju, dok u nasim podnebljima pametni, skolovani i radni ljudi propadaju. Zakoni trzista su osnovani na ponudi i potraznji i cijeli kapitalizam se vrti oko toga. Glavna filozofija je profit, sad da li će se to ispoljiti preko grbace maljcikija u Indiji, ili cijelodnevnom sljakom u fazonu prekovremenog rada, nije bitno. Jedinke koje se potpuno ne uklope, unaprijed su osudjene na drustvenu i ekonomsku propast (u vidu otpustanja s posla, tehnoloskog viska ili eventualne promjene radnog mjesta u vidu silaska sa ‘karijerne’ ljestvice. Ima i razlicith organizacija koje vode potrosaci i one ponekad znaju da uticu na neke odluke (kad je bila neka frka u vezi sa Greenpeaceom), ali sve je to jalovo.

Korporativni svijet nije nista bolji od dzungle, pa mislim da u osnovnim skolama obavezno treba da se uvedu predmeti poput kako kontrolisati finansije, kako zbariti sefa ili seficu na poslu, ali i odagnati seksualne pretenzije, kako treba stekati kes, sirenje poslovanja dionicama i nekretninama, i sl.

Dok, npr. human resource management je „nauka“ izgradjena na postulatima da se zaposleni tretira kao ljudsko bice, a ne kao masina u vrijeme prvih Ford tvornica, koja dodje ukuca karticu, obedi svoj poso i nakon 15 h ode doma. Radnici su zasticeni pravima, ako se isprijeci neki problem u vezi sa diskriminacijom, zastita na radu, stalnim obucavanjem osoblja, i ostalim blagoslovima tesko stecenog socijalisticog samoupravljanja. Ovo se sve ocituje cinjenicom da danasnje generacije ce radi globalizacije ekonomske nestabilnosti do penzije promijeniti jedno 20ak poslova, dok nasi roditelji su vecinom usli u poduzece u svojim dvadesetima, a izadjose u pedesetima.

Tenen – 08. септембар 2004.

Isto tako, sve zavisi da li radis za multinacionalnu korporaciju koja silovitom brzinom mora da se prilagodi trzistu i potrosacima i gdje lokalna i medjunarodna konkurentnost je reciprocna ulaganju u proizvodnu djelatnost.

Kod nas su privatnici srednje zalosni što se tice tretiranja radnika i plata, pa dosta se zasniva na lesinarskom odnosu. Velik dio krivice snosi cinjenica posto jos nije uspostavljena pravna drzava. Dok ovdje se mentalitet ocituje u vidu familijarne situacije, svi se znaju intimnije, poduzece ima skoro pa zadruzni mentalitet.

Samo ogranicenost postoje što se tice ambicija i napredovanja u kolektivu, privatnosti i sl. Pravo na rad je fundamentalno uslovljeno Ustavom iz 1946. godime, a dodatno je utvrdjeno „Zakonom o radnim odnosima“ iz 1957. godine.

Tacno tako, zemljace;-) Ziv bio…pa da manemo po jednu rakijicu!

JTBZ – 09. септембар 2004.

Nemilosrdnost u poslovnom svetu se podrazumeva. To je osnova svake uspesne transakcije.

Kolektivna nemilosrdnost je dalekosezna… npr.Busko i njegov klan su u poslovnim odnosima sa, izmeju ostalih, bin Ladenovima već godinama… preuzimaju kompanije preko holdinga, u Evropi, već godinama.

Tenen izgleda da nisi dobro upoznat sa skolskim sistemom na zapadu. Proveri. Videces, recimo, ovo (itekako deca uce sve sto si naveo): u privatnim školama strogo zatvorenog tipa onih koji se osposobljavaju da vladaju, nemilosrdnost je glavna vrlina. U javnim školama (otvorenog tipa, tip skole po veri ili metodologiji) nemilosrdnost se ogleda u pristupu pojedincu, koji se osposobljava da prezivi nemilosrdne ali tako da ulogu potlacenog uzme samovoljno i da to lici na slobodan izbor. (Bilo u obliku sjajne karije ili na neki drugi nacin.)

Sa filosofske ili psiholoske strane, nemilosrdnost kritickog uma je ideal:)

Pia (Debatoholicar) – 09. септембар 2004.

Ne samo nemilosrdni nego i castoljubivi, u jednom dobroj kombinaciji. U zadnje vrijeme organizacioni psiholozi debelo su se pozabavili profilom uspjesnog biznismena, kao deklarisanog psihopate. Kazu da je 7 od 10 sa jakim psihopatskim karakteristikama. Ubjedljivi, drcni, sa izrazitim govornim darom, nemilosrdni, proracunati i smjeli.

Smjelost nadasve, jer milosrdje sa ili bez ne, da se već dovesti u red. Pitanje je dakle usuditi se uci u ulicu koja vodi prema provaliji, naravno sam izbjeci da u nju padnes, ali drugima pomoci pri padu, tek onako diskretno da tragovi ne ostanu iza tebe.

Varaju se oni koji poistovjecuju obrazovanost i skolovanost u poslovnom svijetu zavjera i intriga i samoupravljanja dabome, sto se na zapadu zove odgovornost. Upravljati sam sa sobom je valjda preduvjet da bi se digao malo vise.

Ne mali broj zapadnih univerziteta sa katedrom za HRM (human resource management) proucava yugo-samoupravljanje, ako ste neobavjesteni, dobro je primiti k znanju. Koncept nije kilav, ali o mentalitetu se već da nagadjati. Strucnjaci kao Mihajlo Markovic su do ratnih vremena 90-tih bili vrlo cijenjeni, njihova djela stalni udzbenici. Poneki profesori ih jos koriste.

Za one koji su zainteresovani za vise procitajte Rosabeth Moss Kanter; The Change Masters.

Tenen – 09. септембар 2004.

Tanja, osnova uspjesne biznis transakcije bi trebao biti dogovor, a ne nemilosrdnost.:-)

Ja tebe nista nisam razumio u vezi sa skolstvom, ajde ti meni nacrtaj, molim te. Iako sam uglavnom skolovan na zapadu i jedno vrijeme sam radio sa djecom u ‘comprehensive school‘.

Glavna i osnovna razlika u nasem i zapadnom skolovanju je kolektivizam vs individualizam, pa poslije dolazi sve ostalo. Plus, ova klinci ovdje nemaju nikakav strah od autoriteta. To znači da ova djeca ovdje su od malih nogu individue s jakim karakterom, znaju šta hoće i šta zele, i mogu da ti kazem, da su dosta prefriganiji od nasih klinaca. Ali ne i pametniji na akademski nacin. Vise su street-wise, otvorenije pricaju o seksu i svojim problemima, pa čak i o svakodnevnim stvarima. Njihove igre poput Musical chairs, to je nista drugo nego smrt za djecu koja su povucena. Nasi klinci su generalno vaspitaniji, dok ovi su totalno divlji i razmazeni. To bi bila neka generalna opservacija.

Isto tako, kad bi usporedjivali dimenzije nacionalnih kultura, mora da bude upotrebljen neki od mjerodavnih sistema, poput Hofstede-a, Trompemaarsa, itd…pomocu kojeg se utvrdjuju kauzalni odnosi izmedju dimenzija nacionalne kulture. Imas menadzment prakse i teorije koji se manifestiraju u vidu kulturnih vrijednosti odredjene zajednice sto je jako važno.

Ovo je vrlo važno bas zbog globalizacije, posto interkulturalni menadzemnt vrlo trazeno zvanje bar što se tice multinacionalnih kompanija. Znaci, kako se najbolje prilagoditi lokalnim kulturama, tako da razlicite kulture razlicito gledaju na odnos prema pretpostavljenima, prema svojim kolegama i prema radu uopce. Zato se zapadni model menadzemnta cesto nadje u skripcu, zbog nerazumijevanja drugih kultura.

Hofstede ( posto se on bavi s tim najintenzivnije)…je primijenio pet osnovnih dimenzija nacionalne kulture:

1. Distanca moci (Power distance)

2. Izbjegavanje neizvjesnosti (Uncertainty Avoidance)

3. Kolektivizam – Induvidualizam

4. Musko – zenske vrijednosti i odnos istih (Masculinity- Femininity)

5. Dugorocna i kratkorocna perspektiva (Short and long term)

Distanca moci obicno istrazuje odnos prema autoritetu, kolektivizam–individualizam se bavi tematikom odnosa jedinke i kolektiva. Znaci, kolektivizam vise se fura na socijalnu strukturu gdje pojedinac ocekuje da se zajednica brine o njemu i porodici, a individualizam implicira da se svako stara za sebe.

Muško-ženski odnosi su najinteresantniji, tu spadaju muska obiljezja te kulture, agresivnost, trka za materijalnim dobrima, itd. A zenske su odrzavanje prisnih odnosa medju ljudima, standard zivota, harmonija i sl. Razlika izmedju ovo dvoje je „ciniti“ i „biti“.

Onda, izbjegavanje neizvjesnoti je kad se pripadnik odredjene kulture nadje ugrozen ili u bilo kojoj situaciji gdje pravladavaju nesigurnost i neizvjesnot, pa se studira nacin na koji on ili ona razguju. Znaci, spremnost i voljnost za rizik.
Interesantno je da je upoznavanjem azijskog trzista uvedena nova dimenzija, dugorocna-kratkorocna orijentacija.

Ovdje takodje se uplice Mintzbergova klasifikacija organizacijskih modela: jednostavna struktura, masinska birokratija, profesionalna birokratija, divizionalna struktura, i adhok kratija. Vrlo važno za odnos izmedju nacionalne kulture i organizacione strukture.

Visoka distanca moci je tipicna za latinoamerickim, juznoevropskim i balkanskim drzavama. Niska distanca moci, visoko izbjegavanje vise se fura u germanskim zemljama(tzv.metafora masine), visoka distanca moci, a nisko izbjegavanje na Istoku. I tako globalne korporacije uskladjuju i dizajniraju svoj plan poslovanja, ako ne uspije, biznis propada.

Zanimljivo je da je Hofstede studirao SFRj, srpska je visoka distanca moci, zenske vrijednosti dijeli sa skandinavskom kulturom, hm ima kompetentnijih od mene da ovo razjasne…visoko izbjegavanje neizvjesnoti, kolektivizam. itd. Najbliza je zemljama Latinske Amerike, pa onda juzna Evropa. Nasa nacionalna kultura je kolektivisticka, a najveca razlika izmedju nase i angloaksonske je kolektivizam-individualizam, kao što sam nepomenuo gore sa djecom.

Tipican organizacioni model, birokratija, visoka distanca moci (povjerenje prema lideru), autoritarni stil nasih menadzera. Kao piramida sa gazdom na vrhu, hm.
Kolektivizam jos jak (opet lider ima veliku moc), iako se postepeno mijenja, onda zenska kultura, kvalitet zivota, itd. Malo ce ovo zbuniti neke, posto je sa international business faksa.

JTBZ – 11. септембар 2004.

Tenen, stekla sam utisak da nisi pazljivo procitao šta sam napisala. Ili ja nisam bila jasna. anyway…

Da pocnem odnegde, mada nije početak: u nasem skolstvu se isticao lazni kolektivizam. Na zapadu se insistira na laznom individualizmu. Ima tu neke razlike… oslusnimo tu recenicu:) kao pesak u zen basti.
Cudi me da covek koji deluje na momente kao samostalni misleci sistem:), kao što ti delujes, može da upadne u lake zamke (rezervisem, naravno, mesto i za auto-demant).
O strahu od autoriteta: slazem se denekle sa tobom, ali je druga tema. Cudi me isto tako da delis klince na nase i njihove. Na osnovu cega je neko nas odnosno njihov? I ovo je posebna disk. ok…

Ali evo ga početak, iznenada se ukazao: ja sam govorila o Privatnim Školama za Privilegovanu Decu, od kojih se ocekuje da vladaju zemljom. Nisam govorila o javnim školama. One su savim druga prica. Ono sto ide (kao obrazovanje– pored koga ja stavljam veliko znak pitanja) u siroke mase je fabrikovana polu-istina, od obdanista, do magistrature i malo dalje. To je sitna riba koja prati kitove ubice. Citala sam Hofstede-a, njega u zadnje vreme dosta kritikuju, zbog zakljucaka koje izvodi. Ne zbunjuje uopste, iako ti ocigledno ocekujes da zbunjuje, iz tebi znanih razloga. Mislim da tebe najvise iznenadjuje, zato nisam odmah ni dala odgovor, da soptvenoj misli sansu da se distancira od emocije. Zasto si njega izabrao za potku u ovoj diskusiji? Taj Holandjanin je,inace, potomak nemilosrdnih robovlasnika, ako je to uopste bitno.
Nunkijev primer sa sitnim slovima u ugovoru nije dobar primer nemilosrdnosti već prepredenosti i poznavanja (lenje) ljudske prirode. Inicijalno pitanje je, btw, bas kuloarski postavljeno, tako da je akademska rasprava ko piletu sise…

Nemilosrdnost je kada deca iz privatnih skola koje pominjem, odu u sivu eminenciju i odande sklapaju ugovore koje ce im na duge staze doneti dobitak, od, recimo, decjeg rada u Indiji, dok ce sopstvenu decu da uce da divlji Srbi sa Kosova/Krajine/Bosne ubijaju albansku/hrvatsku/muslimansku decu i da ih zbog toga treba ‘osloboditi’. Umesto _divlji Srbi_ ovde se može staviti bilo koja naciinalnost/vera/ubedjenje. Sve je to jedno te isto- jer je prepreka na putu do cilja(!). Koje može da bude prirodni resursi, geopoliticki primat, prateca pojava u okviru veceg dila koji se sklapa ispod zita ili prosta dobit (najredje). Neko je pomenuo Makijavelia… Mozemo i Darvinizam da ukljucimo.

Moji pra/…/prapradedovi i babe su bili uspesni poslovni ljudi i ostavili su mi dosta toga u vidu saveta u nasledje… ali posto je kolektivna-ka-ka isticati to…necu da se maltretiram i idem u sirinu sada, a i degutantno je s obzirom na prirodu ovih foruma.

Ovde je _savest_ kljucna stvar. Za ovu diskusiju. Inace je ne bi ni bilo. Osim ako nije.
Pozdrav uglavnom:) svima

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)