Средњевјековна српска презимена, имена и надимци

Libero2000 – 31. maj 2006.

У давна времена, у средњем вијеку Срби су имали презимена слична, па и идентична данашњим. То показују старе повеље, углавном сачуване у манастирима краљевским, царски, кнежевским, деспотским задужбинама.

Презиме је породично име, а на старосрпском одговарајуће ријечи су; порекло, прозвиште, придјевак.
Старинска народна лична имена, па од њих изведених презимена, заступљени су у Дечанској повељи под именом – дед, предак појединих сељачких породица.
Међу презименима преовлађује очево име, односно име неког претка (патроним).

Пишући о српским средњевјековним презименима бечки историчар Константин Јиречек, иначе Чех, дао је и више конкретних примјера.
Рецимо, сељачке породице на баштини протопопа Прохора зову се; Шавчићи, Богдановићи, Побратовићи, Станићи и Срезојевићи. Нека поповска породица код Призрена „Попови Дикановићи“ (Дечанска повеља 1330.године).

Код Дечана, налазимо у истој Повељи, сељаке који се презивају по неком преtku: Брајић, Добромировић, Славојевић, Весељковић и друга.
Многа имена упућују на занимање претка: Ковачевић, Шавчић (од шавац), Поповић, Прахторовић (прахтор је порезник).

У Призренској повељи има неколико патронима из којих се види да су преци оних који су их носили доцније постали монаси, па су као такви доспели до високих црквених положаја. Тако неки шавац Драгомир презива се Калуђеровић, а неки поп Хранислав презива се Епископовић.

Из тог времена српске феудалне државе имамо још једну групу имена и надимака, од којих су настала презимена, каквих је било у свим европским земљама.
Такви су: Лисица, Муха, Јеж, Козодер, Свиноглав, Лојеоча, Злобрадић, Опаритул, Мутивода, Голозло, Голклас итд.
Занимљиво је да се презимена Голозлов, Голозловић,Голозлић јављају и у Загребу 1386.godine (Mažuranić: Prinosi za hrvatski pravno-povijesni rječnik 325).

У подужем списку учесника у битци код Ангоре, у којој је Србе предводио деспот Стефан Лазаревић, спомиње се и неки српски витез са презименом, сада тако драгом Хрватима – Павелић.
Гарантовано – није се звао Анте! То може посвједиочити г.Игор, који нам је раније постирао тај списак.

Узгред, захваљујем каменарским троловима што су ме натјерали да направим овај топик. Јер, у посљедње вријеме учестали су, на овом српском Кафићу, са тврђењем да Срби уопште нису имали презимена у средњем вијеку, а Хрвати су их, ваљда и захваљујући својој тисућуљетној уљудби – имали.:-)))

Libero2000 – 1. juni 2006.

A sad malo o dubrovačkim i venecijanskim arhivama.
Na primjer, U Dubrovačkim arhivama nalazi se zapis iz 1278.godine da su nekog dubrovačkog trgovca, na ušću Neretve, opljačkali gusari koje je predvodio Vratislav Martić (Vratisclauus), a sa njim je bio neki Dobromis (Dobromissus Toplich).

Dubrovački knez Marko Zeno (Venecijanac) podigao je tužbu, pozvao je „casneq in Chelmo“, Bogdana Radojevića,  „cum baronibus de Chelmo“ da naredi gusarima da vrate ukradenu robu.
(U Dubrovačkoj arhivi označeno kao Precentti ossiano comandamenti ann.1280.).
Uzgred, prezimena Martić i Radojević srećemo i danas.

Janko Šafarik (Acta archivi veneti, u Glasniku 12, 1860.; Ljubić Listine III,304) navode:
Car Stefan Dušan imenovao je, pred kraj 1355. vojskovođu Đuraša Ilijića za svog kastelana u SKRADINU, gradu svoje sestre Jelene.
Kada je stigao glas o smrti carevoj, obećao je Đuraš Ilijić, „dominus Jurases, filius quondam Helie de Raxia, castellanus in castro Scardone pro domino imperatore Raxia“, 10. januara 1356. da će predati to mjesto Veneciji.

Godine 1447. tužio je Radoslav Ivanović iz Trebinja, „u svoje i u ime svoje braće i u ime čitavog bratstva“, pred rektorom i sudijama dubrovačkim, zbog ubistva, četiri čovjeka iz Šumeta, dubrovačke oblasti.

U Dubrovačkim arhivama, 1432. spominju se Radoje Ljubišič, trebinjski vojvoda, s braćom, zatim Dobruško Radonić,takođe sa braćom, Vrančići i Vukša.

Da ne idem u detalje evo još nekih srpskih imena i prezimena koja se mogu naći u Dubrovačkim arhivama:
Na primjer; Boychus Ivanovich Teclich (1381.),Vochoslauus Radichii Miloeulich de Negusiis (1439), Goitan Banilovich et Bogoslauus Dersimirich de Dobrignaqi (22.nov.1376), Brajan Prodanić (20.okt.1444.), Vuk Piperović (1489.)itd.

Ivanović, Desimirić, Prodanović, Piperović, Martić…, koji se pominju u dubrovačkim arhivama, nisu plamići, odnosno velikaši.
Prva trojica su iz plemena Ćeklića, Njeguša i Drobnjaka.

Imena i prezimena, koje ja naveo g.Stevanjak, odnose se na seljake, kmetove na manastirskim imanjima. Ja namjerno nisam htio spominjati velikaše, kao što su Vojnovići, Crnojevići, Balsići, Brankovići, Lazarevići, Kosače, Ljubići itd.

Uzgred, Vojnovići, odnosno Vojinovići, su potomci Vojina, velikaša cara Dušana. Kasnije, s njima su morali ratovati Dubrovčani zbog Stona i Konavla.
To prezime i sada se sreće u Hercegovini. Conte Ivo Vojnović, književnik, i njegov brat Lujo, potomci su tih Vojnovića.

Libero2000 – 1. juni 2006. u 23.54
Џорџ Војновић, амерички сенатир, је добар примјер и за тему овог топика.
Међутим, није поријеклом из Лике, него из Кордуна, село Црни Поток, код Топуског.

Његови преци стигли су из Херцеговине још прије 400 и више година.
Презивали су се као и сада – Војновићи. Приликом сеоба на запад, једна група остала је код Санског Моста, други су се ѕауставили у Банији, а они од којих потиче сенатр, отишли су још западније.

Презиме, наравно, нису мијењали, као ни они Војновићи који су остали у Херцеговини.
Дакле, још један конкретан примјер који доказују бесмисленост тврдње Анте Старчевића, и његових сљедбеника, у овом случају у лику и дјелу хрватског академика П. Шимуновића.

Заправо, зачуђујуће је да Шимуновић, и њему слични, тврде да Срби нису имали презиме до пред крај 19. вијека, а могли су се увјерити, баш у Хрватској, да Срби углавном имају иста презимена, по аустријској и млетачкој евиденцији, и до пет стотина година!

Аустрија је била, прије свега, бирократска држава, па је имала пописе пореских и војних обавезника (као у Крајини) што са кметовима (мужима) није био случај.

Када је ријеч о сенатору Војновићу, занимљиво је и ово: његови најближи рођаци, стриц и три брата од стрица, који су живјели у Топуском, морали су побјећи у Србију, када је пала Крајина. До сада се вратио само један, брат од стрица Стеван, пензионер. Стриц Милан умро му је у избјеглиштву.

Libero2000 – 2. juni 2006. u 08.57

Diskusija se politizuje – požalio se gospodin sa prepotentnim nickom – urazumitelj.
A ako se on ipak urazumi shvatiće:

– Šimunović, za njega neprikosnoveni autoritet, unio je dnevnu politiku u svoje izlaganje na hrvatskoj TV tvrdeći da su Hrvati bili perfidno izigrani od Srba poslije stvaranja Jugoslavije, pa je to ilustrovao spominjući imena naselja kao, npr.Požega, Leskovac…

Ne čudi me da nije spomenuo Srpske Moravice, pa i druga naselja (jedno je bilo kod Vrbovca) koja su imala tu odrednicu – srpsko – još od vremena hazburške imperije. Ta imena brisao je, najprije, ustaški režim Ante Pavelića, a sada je to učinjeno u „najvećoj demokraciji na svijetu“, kako je novu neodvisnu Hrvatsku uporno reklamirao Ferenc/Franjo Tuđman.

– Da je zaista razuman, pa se urazumio, gospodin bi shvatio da je ponos hrvatske znanosti, akademik P.Šimunović, bio zloban kada je tvrdio da su Srbi, sve do skora, bili tako primitivan narod pa čak ni prezime nisu imali!
A kao što smo ovdje pokazali – to je ordinirana laž!

Uzgred, Vojnovići su zaista bili plemići, pa je titulu conte dodijelila Venecija njihovom predaku, serdaru Vojnoviću, koji se istakao u ratovima sa Turcima na strani Serenissime.
Otac Ive i Luje bio je pravoslavac, koji je rano umro, pa je majka, Talijanka, djecu već krštenu u pravoslavnoj crkvi prevela u rimokatoličku vjeru. Oba brata su se izjašnjavali da su – Srbi.

To je, uostalo, sporedna stvar za ovaj topik. Bitno je da je to dokaz više da se za prezime Vojnović zna 700 godina!

Libero2000 – 2. juni 2006. u 13.13

Dakle, gospodo, dao bih konstantirati da ovdje nemamo za sugovornika nekog gospona urazumitelja nego – nerazumitelja.
Ne razumije ono o čemu poveda, ne razumije ono što mi se veli, ako se ne slaže sa onim što su dali, kao vječitu istinu, konstatirati hrvatki znanstvenici.

Uzgred, otkrio nam je da je hrvatski akademik Šimunović, ne samo povrsan nego i slab poznavalac onoga u čemu je za Hrvate, ni manje ni više, svjetski autoritet.

Eto, za Šimunovića su vlaška prezimena – Radojević i Radulović!?
(To se uklapa u onu nebulozu Ante Starcevića, oca hrvatstva, da u Hrvatskoj i nema Srba, sve su to tobože Vlasi koje su posrbili popovi. Ne brinite, stići će da nam to priopći i gosponček nerazumitelj).

A sad pitanje za gromadu hrvatske znanosti, akademika Šimunovića:

– Šta na vlaško-romanskom jeziku znači rije: rado?
To je korijen imena Radoje i Radul.

A kad smo već spomenuli Starčevića, on je, što bi rekli Hrvati, podrijetlom Hercegovac. Jedni su otišli na zapad, pa postali, usput, i katolici,jer je bilo probitačno biti katolik u katoličkoj državi. Drugi su krenuli na istok, pa su i dalje pravoslavci.
Dakle, Starčevića pravoslavaca ima u Hercegovini, ali i u Srbiji.
Još jedan dokaz da su i prilikom seoba Srbi imali prezime koje su stoljećima sačuvali.

Libero2000 – 2. juni 2006. u 21.44

Вратимо се теми топика!
Г. Јаки Стева у праву је да су Срби најчешће имали народна имена.
Историчар К.Јиречек констатовао је да су Срби претежно давали необично разноврсна народна имена, и да је врло мало било хришћанских имена (имена светаца). Уосталом, то је случај и у наше вријеме.

Чак и пред крај средњег вијека нису ријетка старинска имена, сложена од двије ријечи.
У околини Дубровника, види се из Дубровачких архива, звали су се, у XIII – XIV вијеку, властела и сељаци; Борислав, Будимир, Влкослав, Добривој, Радогост, Станислав, итд. Наравно, то је било у вријеме док ти Срби још нису били покатоличени, а у новије вријеме и преведени у Хрвате.

Тако је било и у унутрашњсти Србије. На примјер, сељаци у селима манастира Дечани имали су имена; Доброгост, Јарослав, Радобрат, Славомир, Скоровој, Хвалислав итд.
Али су многобројнија краћа имена, у којима је друго име замјењено с неким наставком,нпр; Градоје, Рајко, Твртко, Храниша, и друга.
Властелинке такође имају народна имена; Бјела, Велислава, Милица, Мирослава, Радача, и слично.
Њиховом удајом распрострла су се ова имена и код властелинских жена у Улицињу, Бару, Котору и Дубровнику. (О томе пише К.Јиречек у својем дјелу Rom. Dalm. II,65).
Исти случај са именима је и у Босни.

Занимљиво је да међу Србима има и личних имена, истина ријетких, по именима народа; Грк (код жена Гркиња), Куманин, Хрватин, Русин, Саракин, Сасин, Турчин, Угрин.
Јављају се и грчка имена, такође ријетко; Андроник, Ставер (крст), Синадин.
Западног су поријекла, а потичу из скаске о Карлу, имена Оливер, како се звао један великаш у доба Стефана Душана, и Орландо, које се као мушко име два пута помиње у оснивачкој повељи призренског манастира.
У которској властелинској породици Драго, омиљено је било краљевско име Балдујин, из доба крсташких ратова (само преиначено Балдован). Заправо, ово име је било распорострањено и у добокој унутрашнјости српске државе, пише Јиречек. Јер, било је сељака и пастира са тим именом, како се види из призренских и дечанским манастирских повеља.

На супрот тврђењу хрватског (необавјештеног?) академика Шимуновића, међу сељацима у Србији, дакле најбројнијем становништву, ријетка су била имена хришћанског поријекла. У дечанској повељи налазе се имена; Дмитар, Ђорђе, Иван, Илија, Лазар, Марин, Никола, Стјепко, Тудор и др. Ова имена су много чешча у ранијој византијској области, у Македонији и у Арбанаса.

Не могу да одолим да потсјетим поштовани публикум да Хрвати, који се мотају по овом српском Кафићу, одреда мисле да су, рецимо, имена Иван, Марин, Стјепко, Балдо, Тудор, Орландо резервисана само за Хрвате, па свакога са тим именом одмах проглашавају ѕа Хрвата!:-)
А ово горе константовано, доказује да су у заблуди.

Када је ријеч о црквено-хришћанским именима, најчешће се јављају код властеле, па тако кнежеви Захумља и потомци Вукана у Зети, у XIII вијеку углавном носе имена светаца.
Од средине XIV вијека и код великаша у унутрашњости Србија такође све су чешћа хришћанска имена умјесто националних. Тако се међу властелинима јављају имена Никола, Лазар, Гргур, и др.
Потомци краља Вукашина, севастократа Бранка Младеновића, Логофета Прибца, а исто тако и Црнојевића у Зети, имају, противно, својим прецима, већином хришћанска, календарска имена.
У угледним српским породицама јако су се раширила нека хришћанска имена као; Јелена, или Јела, Ана или Теодора.

Libero2000 – 3. juni 2006. u 09.59

Ево још једне српске традиције из древних времена која се одржала до данас.
Наиме, пада у очи да сеоски попови, на примјер у дечанској повељи (1330.год.) највећим дијелом имају само народна, а не и црквена имена: поп Богдан, Борислав, Доброслав, Градислав, Мирко, Обрад, Смил итд.
Једино у поговорима на рукописима имају свештеници, поред народних, и хришћанска крштена имена. На примјер: презвитер Василије, звани поп Драгољ, или презвитер Ђорђе, звани поп Радослав. (Стојановић, Записи,I,бр.25,II, бр.4167).

Није било много другачије ни у XV вијеку. У једној повељи из 1434. године, од десет попова у Новом Брду седморица имају народно, а тројица црквено имена. (Споменик III,51).

Занимљиво је да и латински клерици, у српском Приморју, имали су ђакони и свештеници дијелом славенска и арбанаска имена. На примјер: у Улцињу 1242. неки презвитер Velcmirus (Влкмир) и подђакон Zupanus (Жупан), у Бару 1290. неки архипрезвитер Tanusius {K.Jireček Rom.Dalm.II.20, Smičiklas, Cod. dipl.IV,156).
И у Њемачкој, као што је познато, зову се духовници, у средњем вијеку, највише Алберт, Фридрих, Урлих итд.

Другачије је са именима монаха. У византијским, а и у српским манастирима, наилази се искључиво на имена из Старог и Новог Завјета и на светачка имена из календара. Међу њима има неких која се нарочито радо дају, док народних имене уопште нема.
Монаси се зову: Варлаам, Венијамин, Давид, Доротеј, Герасим, Исаија, Јефрем, Макарије, Методије, Неофит, Теодул итд.
Исто важим и за монахиње: Еуфемија,Еуфросима, Еупраксија, Јелисавета, Јевђенија, Ксенија, Марта, Полихронија итд.

Libero2000 – 3. juni 2006. u 10.19

Иако то није тема овог топика указаћу на још један примјер запањујућег непознавања хрватске историје хрватског академика П.Шимуновића.
Дотични учени господин, политизирајући, тврди, у интерјуу, да су Срби измислили, за дио обале Јадрана, назив Хрватско Приморје. И тако подвалили Хрватима.
Управо су тако Хрвати звали приморје од Сења до Сушака. Јер, Фиума (коју они у хрватском преводу називају Ријека), била је мађарска морска лука, а Далмација је била крунска земља Аустрије, односно Хабзбурговаца.
Дакле, административно Хрватска се налазила у Мађарској, а Далмација у Аустрији. Знајући уз то да Далмација није никада била укључена у хрватску средњевјековну државу, Хрватски политичари и историчари, из домољубних разлога, и ради лијечења националне фрустрације, назвали су тај дио Јадранске обале – Хрватко приморје. У њему су имали двије луке – Сењ и Краљевица, односно Бакарски залив, али безначајне, јер до њих није допирала жељезничка пруга.
Термин – Хрватско приморје може се наћи у оновременој хрватској штампи и литератури. Користио га је, пред крај 19. вијека и бечки историчар Константин Јиречек.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

• Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе