Полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева

(Не)постојеће дилеме

(„Маргиналије o припадности“, НИН бр. 2834)

Од пре 150 година може се посматрати занимљив систем присвајања туђих вредности. Faggioni, деда Влаха Буковца, био је власник талијанског брода, скрасио се у Цавтату где се оженио локалном девојком, a његов син Српкињом католкињом – у оно доба Срби католици нису били забрањени – Маријом Перић, из којег брака се роди 1855. славни сликар српскокатоличког идентитета.

Да се то прикрије, извесни Божо Ловрић, редактор Буковчевих мемоара издатих у Загребу 1918. „и то латиницом“, како каже Марко Цар указујући да је сликар тражио да се књига изда на ћирилском писму, потпуно преради књигу да је аутор није могао препознати. Буковац, портретиста Обреновића, донесе рукопис у Београд и преда га СКЗ која га објави 1925. па тако скандал око фалсификовања његових мемоара избије на светлост дана.

И у Загребу и у Београду ствар буде заборављена: тамо принудно, у име даљих хрваћења – гле-дајмо шта се тамо ради са Николом Теслом и Ивом Андрићем – a овде, што би се рекло, Бог нас такве дао.
На другој крајности интелектуалних моћи НИН је свога читаоца даривао бисером. Kao што нам полулажне – полуистините енциклопедије из Загреба причају o Влаху Буковцу, Матвејевић – који се прошле деценије представљао као партизански борац од своје 13. године – износи нам неупоредива поређења o Нушићу, Поповићу, Радичевићу, Попи и не знам o коме још.

Оно што нам је на два полуступца рекао Матвејевић је додир светова и планета, кобајаги дијалог, a у ствари, поређење неупоредивог. Нуди јасан допринос даљем својатању. Опет је реч o мајсторству које наше наивно око не види: каже да је Андрић крштен као католик, тврди да су босански католици Хрвати уочи дана када ће, када буде слободе на Балкану, та тема бити проучавана са изненађујућим исходима.

Ипак, полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева. Зна Матвејевић како је Андрићев отац ушао у Католичку цркву, ради аустријске државне службе, и лепо мери речи. Прави мајстор.

Зоран Крстановић, новинар, Нови Београд

Извор: НИН (Одјеци),

05.05.2005