КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

Не треба мислити да je увек било тако. Већина предмета који су нам остали из ранијих доба, намештај, оруђа, посуђе, тканине, све одаје велику савесност код оних који су их израђивали.

Човек исто тако воли да ради добро као што воли да ради рђаво ; ja чак држим да му je милије радити добро, јер то je саобразније његовој природи. Али он слуша час добре, час рђаве савете; у овај мах он радије слуша рђаве савете.

А, међутим, колико би човечанство било срећније када му рад не би било откуп за живот но циљ живота!

Да се изврши та чудесна промена, довољно je да сви људи пођу за примером уметника, или, још боље, да сви и сами постану уметници : јер за мене реч уметник, у свом најширем смислу, означава оне који имају задовољства у ономе што раде. Желети je да има уметника у свима занатима: уметника столара, срећних да састављају жљебове; уметника зидара, који месе леп са љубављу; уметника кочијаша, поноситих што добро поступају са својим коњима и што не газе пролазнике. То би образовало једно дивно друштво, зар не?

Видите да наук који уметници дају другим људима може бити ванредно плодан.

Добро je брањено, рече Деспјо. Ja повлачим реч, Бурделу, и признајем да заслужујеш своју храну. Узми још шпаргла, молим те.

III

Обраћајући се Родену, рекох му:

– Учитељу, ви ван сваке сумње имате дар убеђивања. Али, на крају, нашто диказивати корисност уметника? Свакако, као што сте ви показали, њихова страст за радом може бити добар и користан пример. Али сам посао који они извршују зар није у свом основу некористан, и зар није баш у томе њихова вредност у нашим очима? Како ви то разумете?

– Хоћу да кажем да, на велику срећу, уметничка дела не рачунају се у корисне ствари, то јест у оне ствари које служе да нас хране, да нас облаче, да нас заклањају, једном речју да задовољавају наше телесне потребе. На против, уметничка дела отржу нас од робовања практичном животу, и отварају нам очарани свет посматрања и сна.

Драги мој пријатељу, рече Роден, свет обично вара у ономе што je корисно и некорисно.

Нека се назива корисним оно што одговара потребама нашег материјалног живота, ja пристајем.

Данас, у осталом, сматрају се исто тако корисним богатства која се излажу једино из таштине и да би се изазвала завист: a та богатства не само да су некорисна, но су и на сметњи.

Што се мене тиче, ja називам корисним све оно што нам пружа срећу. A ништа нас у свету не чини срећнијим но посматрање и сан. То je оно што се у наше дане сувише заборавља. Човек који, заштићен од оскудице, ужива као мудрац у безбројним чудесима које му сваки час искршавају пред очима и духом, иде земљом као какав бог. Он се опија дивљењем лепих бића пуних животнога бујања која око њега шире своју дрхтаву снагу, поносити примерци људске врсте и животињских раса, младе мускулатуре у покрету, дивне живе машине, гипке, витке и нервозне; он проноси своју радост по долинама и брежуљцкма где се пролеће расипа у дивотним зеленим и цветним светковањима, у бујицама мириса, у зујању пчела, у шуштању крила и у љубавним песмама ; он се раздрагава над сребрним борама, које се убирају и као осмејкују на површини река ; он се одушевљава посматрајући напоре које чини Аполон, златни бог, да развеје облаке које земља, у доба обнављања, подиже између њега и ње, као стидљива љубавница која оклева да се открије.

Који међу смртнима срећнији je од њега? И пошто нас уметност свему томе учи и помаже да уживамо у свим тим радостима, ко ће одрицати да нам je она неизмерно корисна?

Али није реч само о духовним уживањима. Реч je o нечем много вишем. Уметност указује људима њихов разлог опстанка. Она им открива смисао живота, обавештава их о њиховој судбини и према томе их води у њихову живовању.

Када je Тицијан сликао једно чудесно аристократско друштво, у коме je свака личност носила написану на свом лицу, жигом ударену у покретима и обележену у оделу, гордост духа, власти и богатства, тада je уметник износио венецијанском патрицијама идеал који су они остваривали.

Када je Пусен састављао пејзаже у којима као да влада Разум, толико je ред у њима јасан и величанствен; када Пиже надима мишиће својих јунака ; када Вато заклања под тајанствене сенице своје красне и меланхоличне љубавнике; када Худон ваја осмејак Волтеров и лагане трке Дијане ловице; када Рид, вајајући своју Марсељезу, призива у помоћ отаџбини старце и децу, ти велики мајстори француски глачали су, једни за другим, неки облик наше националне душе, неки ред, неки енергију, неки отменост, неки духовитост, неки хероизам, сви радост живота и слободног рада, и сви они су развијали код својих земљака нарочите особине наше расе.

Највећн уметник нашега времена, Пивис де Шаван, није ли се трудио да проспе на нас благу озбиљност којој сви тежимо ? Његови узвишени пејзажи, где света Природа као да нија на својим грудима човечанство љупко, мудро, високо и просто у исти мах, нису ли за нас и дивни науци? Помагање слабих, љубав према раду, оданост, поштовање високе мисли, он je све изразио, тај неупоредиви геније ! То je чудесна светлост просута на наше доба. Довољно je видети једно од његових узор-дела, Свешу Геновеву, Свеши Гај у Сорбони, или његову величанствену Почасш Викшору Игу на степеницима Општинске Куће, па да се човек осети способним за племенита дела.

Уметници и мислиоци су као безмерно деликатне и звучне лире. И вибрације које из њих измамљују прилике једнога доба продужују се код свију других смртних.

Без сумње, ретки су људи који су у стању да уживају у врло лепим уметничким делима; у музејима и по јавним местима њих гледа само ограничен број посматралаца. Али осећања која та дела садрже на крају крајева ипак продру и до гомиле. Испод генија, други уметници од мањега замаха усвајају и вулгаризују схватања учитеља; сликари утичу на писце, као што књижевници утичу на уметнике; постоји тако стална измена мисли између свију мозгова једнога нараштаја: новинари, популарни романописци, илустратори, цртачи слика

доносе до људских гомила истине које су моћни духови открили. То je као неки духовни поток, као прскање у капљице преко многобројних водопада, док се не створи велика покретна равна површина која представља духовност једнога времена.

И не треба рећи, као што се то обично чини, да je посао уметника само одблесак осећања њихове средине. И то би већ било много. Јер није од штете поднети људима огледало и помоћи им да сами себе познају Али уметници чине нешто више. Свакако, они обилно захитају из заједничке имаовине коју je традиција нагомилала, али они исто тако увеличавају то благо. Они су одиста изналазачи и вођи.

Да се увери у то, довољно je опазити како су већина мајстора, и често у многоме, ишли пред временом у које ће победити њихово надахнуће. Пусен je сликао под Лујем XIV велики број уметничких дела чија уредна племенитост предсказује карактер идуће владавине. Вато, чија немарна грација као да je лебдела над целим добом Луја XV, није живео под тим краљем, но под Лујом XIV и умро je за време Намесништва. Шарден и Грез, који, славећи грађанско домаће огњиште, као предсказујући демократско друштво, живели су под монархијом. Придон, мистичан, благ и заморен, тражио je посред пискавих фанфара царских право човеково да воли, да се повлачи у себе, да снева, и показао се као претеча романтичара… И ближе нашем добу, Курбе и Миле приказивали су за време Другога Царства уморе и достојанство раднога света, који je после, под Трећом Републиком, задобио тако претежно место у друштву.

Не велим да су ти уметници упутили велике струје у којима се познаје њихов дух. Ja само кажем да су они несвесно припомогли да се те струје створе ; велим да су они били саставни део духовне елите која je створила те тенденције. По себи се разуме да та елита није састављена из самих уметника. но и од писаца, филозофа, романописаца и публициста.

То још доказује да мајстори доносе своме нараштају нове идеје и нове склоности, a често имају муке да учине да се те новине приме. Уметници каткада проведу цео свој век у борби противу рутине. И што више имају генија, у толико дуже остају непризнати. Коро, Курбе, Миле, Пивис де Шаван, да се наведу само они, једногласно су величани тек на крају свога живота.

Не може се некажњено чинити добра људима. Ако ничим друтим, a оно бар том упорношћу у богаћењу људске душе, мајстори уметности заслужили су да им име остане светло и после смрти.

Ето, пријатељи моји, шта сам вам хтео рећи о корисности уметника.

IV

Изјавих да сам убеђен.

– Ja сам само то и тражио, рече од своје стране Бурдел ; јер ja обожавам свој занат, и мој парадокс од малочас био je израз без сумње какве пролазне меланхолије; или, што je вероватније, желећи да чујем похвалу свога занимања, урадио сам као кокетне жене које се жале да су ружне само да би изазвале комплименте.

Наста неколико тренутака ћутања ; сви смо мислили на оно што je малочас било речено. Апетит се иначе није губио, и виљушке су живо радиле у време тога застоја у разговору.

Мени паде на ум да je Роден, указујући на духовни утицај мајстора, скромно себе заборавио, и рекох му:

Ви сами сте на своје доба вршили утицај који ће се извесно продужити и над нараштајима који ће доћи.

Славећи са толико силине наше унутрашње биће, ви сте припомогли развијању модернога живота.

Ви сте показали огромну вредност коју сваки од нас придаје својој мисли, својим нежностима, својим сновима и често и застрањењима своје страсти. Ви сте обележили љубавна пијанства, девичанске сањарије, бесе жеље, вртоглавице размишљања, полете наде, кризе скрушености.

Без престанка, ви сте ронили по тајанственом дну индивидуалне свести, и ви стеје откривали све ширу.

Ви сте приметили да у добу у које улазимо, ништа нема толико важности за нас колико наша сопствена осећања, наша сопствена интимна природа. Ви сте видели да сваки од нас, човек од мисли, човек од делатности, мајка, девојка, љубавница, од своје душе прави средиште васељене. И ту склоност која je код нас била готово несвесна, ви сте je открили нама самим.

За Виктором Игом, који je величајући у поезији радости и туге приватнога живота, певао матер крај колевке свога детета, оца на гробу своје кћери, љубавника пред успоменама своје среће, ви сте изразили, у вајарству, најдубље, најтајније узбуђаје душе.

И нема сумње да моћни вал индивидуализма који пролази преко старога друштва мења га мало по мало. Нема сумње да, благодарећи напорима великих уметника и великих мислилаца, који позивају свакога од нас да сматрамо себе као довољан циљ за саме себе и да живимо по своме срцу, нема сумње да ће човечанство најзад збрисати све тираније које стешњавају јединку и укинути друштвене неједнакости која подјармљују једне другим, сиромаха богаташу, жену човеку, слабога јаком.

Ви сте много урадили, искреношћу своје уметности за поступно долажење тога новога реда ствари.

A на то ће Бурдел рећи :

Никада се правичније није говорило.

A Роден, са осмехом, рече:

Ваше велико пријатељство даје ми одвећ лепо место међу борцима модерне мисли.

Истина je, до душе, да сам ja тражио да будем користан, формулишући што ми je могућно било јасније моју визију бића и ствари.

Деспјо кушао je као познавалац  чашицу   старога вина. Саћуваћу адресу овога ресторана, рече он. Вере ми, рекох, ja бих овде дошао стално  на храну када би мајстор Роден долазио овде свакога дана да разговара са својим ученицима.

– Ако сам нарочито ударио гласом, и ако још нарочито ударам гласом на нашу корисност, то je стога што тако схватање у свету у коме живимо може нам привући симпатије на које ми имамо право.

Данас се мисли само на интересе: ja бих желео да се ово практично друштво убеди да има исто толико интереса да уважава уметнике колико фабриканте и инжењере.

Огист Роден

(С француског превео X.)

1 Последња, XI, глава из знаменитога дела: Auguste Rodin : L Art. Eutretiens reunis par Paul Gsell. (Paris, 1911). Kao што je Екерман средио своје разговоре са Гетеом, тако je ол Гзел забележио разговоре са великим вајаром. Његова схватања и идеје о уметности у опште.

Извор: Српски Књижевни Гласник