Шопенхауер: О читању и књигама

Артур Шопенхауер: О ЧИТАЊУ  И  КЊИГАМА.

Из „парерга и паралипомена.“

§. 290.

Незнање понижава човека само онда ако иде упоредо са богатством. Сиромаха обара његова сиротиња и невоља; у њега рад замењује знање, и занима његове мисли. Богат човек међутим, који је незналица, живи једино ради својих пожуда и личи на животињу: као што се то, у осталом, – може свакодневно видети. Њему још осим свега може да се пребацн и то, да богатство и доколицу није употребио на оно што њима даје највеће вредности.

§.  291.

Док читамо, за нас други мисли: ми понављамо само његов мислени процес. Ми у том случају личимо на ђака који. учећи писати, повлачи пером писмена која је претходно учитељ исписао писаљком. На тај начин нам јс при читању, рад мишљења највећим делом одузет. Отуда осетна олакшица кад, напуштајући самостално размишљање, пређемо на читање. Али за време читања наша је глава само поприште туђих мисли. Отуда долази да онај који веома много и скоро целог дана чита, а у међувремену се забавља стварима при којима човек не мора ништа да мисли, постепено губи способност самосталног мишљења – онако исто као што се од ходања напослетку одучи онај који непрестано јаше. То је мећутим случај с многим научницима, који толико читају док не заглупе. Јер непрестано читање, читање у сваком слободном тренутку, још јаче паралише дух но непрекидан ручни рад, при коме је још могуће мислити. Као што пружина која се једпако одржава под прптиском неког страног тела, мора једном да изгуби своју еластичност, тако и дух кад му непрекидно намећете туђе мисли. И као што се претераном храном кварн желудац, а тиме шкоди целом организму, тако се и дух претераном духовном храном може претоварити и угушити. Јер у колико се више чита, у толико оно што је прочитано оставља мање трага у нашем духу. Дух постаје као таблнца на којој се много једно преко другога писало. Зато се, ако се тако може рећи, и не долази до „преживања“: а само таквим процесом може се оно што се прочита учинити својим. Ако човек чита непрекидно, а не размишља доцније о ономе што је прочитао, оно не хвата корена и махом пропада. У опште с духовном храном бива то исто што и са телесном: једва педесети део оногашто у_:себе уносимо буде употребљено: остало се губи испарењем, дисањем, или иначе.

Свему овоме ваља додати да су писане мисли у опште само као трагови пешака по песку: човек види пут којим је пешак прошао, али ако жели да зна и шта је пешак успут видео, он се мора послужити својим властитим очима.

§. 290.

Ниједну књижевничку способност, као на пример: убедљивост, богатство слика, вешта поређења, смелост или јеткост, или краткоћу, или љупкост, или лакоћу израза, или још и духовитост, изненадне контрасте, лаконизам, наивност, и томе подобно, не можемо стећи тиме што бисмо читали писце који такве способности имају. Међутим, ако бисмо их већ имали као природан дар, potentia, ми те способности можемо у себи изазвати, довести их до своје свести, можемо видети шта се све с њима може урадити, можемо бити појачани у својој наклоности, па чак и у смелости да их употребимо, можемо о примерима судити о вредности њихове примене, те тако научити да их правилно употребљујемо: после тога их тек и actu имамо. То је дакле једини начин на који се читањем учимо, оно нам на име показује како треба да употребимо своје властите природне способности: дакле вазда под претпоставком да те способности имамо. Без тих способности ми се читањем научимо само хладном, мртвом „начину“, и постајемо плитки подражаваоци.

§. 295.

У књижевности није друкчије но у животу: куда год се окренемо, наићи ћемо одмах на вечиту необразовану гомилу, која се свуда налази у легијонима, која свуда врви и све прља, као лети муве. Отуда толико рђавих књига, тога набујалога корова књижевнога, који пшеници храну одузима и гуши је. Оне одузимају публици пажњу, време и новац, који би по праву требали да припадају само добрим књигама и њиховим племенитим циљевима: оне су међутим писане само у намери да писцу зараде новаца или нађу службе. Оне не само да су некорнсне, већ су позитивно штетне. Девет десетина свеколике наше књижевности нема друге сврхе до да публици измами из џена неколико талира: у том циљу су праву заверу склопили и писац, и издавач, и критичар.

Књижевним најамницима и осталим разним пискаралима испала је за руком, против доброга укуса и правога образовања. подмукла, али крупна подвала у томе што су успели да цео „отмени свет“ вуку на узици, научивши га да чита а tempo, то јест, да сви увек једно исто читају, на име оно што је најновије, како би у својим круговнма добили и материјала за разговор. Тој сврси служе рђави романи и слични производи из већ познатих пера, као некад: романи Шпиндлера, Булвера, Евжена Сиа п другнх сличних. Међутим, има ли чега беднијега од судбине такве белетристичке публике, која мисли да увек мора да чита сва најновија шкрабања најобичнијих умова, који пишу само да зараде и којих стога има увек у великом броју, а ради њих остављају дела ретких, високих духова свију времена и земаља, која познају само по имену!

Нарочито је белетристичка дневна штампа лукаво смишљено средство да се естетичкој публици украде време које би она, у корист свога образовања, требало да поклања само тим правим и високим производима, да би све то време пало у део мурдарским радовима тих посве обичних мозгова.

Зато је с погледом на наше читање вештнна НЕЧИТАЊА врло важна ствар. Она се састоји у томе да оно што ширу публику свакад баш у то време занима не узимате одмах зато и ви у руке, као на пример: политичке или црквене памфлете, романе, песме и друга слична дела, о којима се баш у то време много говори и која у првој ( и последњој)  својој години живота дотерају можда и до неколико издања: нанротпв, тада треба да помислите да ће онај који за будале пише имати вазда многобројну публику ; те да зато оно увек тако скучено одмерено време одређено читању посветите искључиво делима великих духова који надмашају остало човечанство свију времена и народа, и које је глас славе као такве означио. Само таква дела заиста образују и поучавају.

Од рђавога се никад не може сувише мало, а од доброга никад сувише често читати: рђаве књиге су интелектуалан отров, оне кваре дух.

Да човек стигне да чита оно што је добро, потребно је да не чита оно што је рђаво: живот је кратак, време и снага су ограничени.

§. 295 bis.

Књиге се пишу час о једном час о другом великом духу из прошлости, и публика чита те књпге, али неће да чнта онога о коме се пишу: зато што она тражи да чита само оно што је јуче печатано, и зато што similis simili gaudet, и зато што је плитко отужно брбљање какве данашње, савремене кратке pамети, pублици ближе и пријатније но мисли неког великог духа. Ја сам пак захвалан судбини, што ме је још у младостп упутила на један лен епнграм А. В. Шлегела, који ми је од тада био звезда преодница:

„Читајте марљиво старе, оне праве, истинске старе; оно што нови о њима казују, не значи много“.

О како те обичне намети личе једна на другу! И како су све изливене из једног калупа! Како тим људима у истој прилици пада увек исто на памет, и ништа друго! Па тек њихови ниски, лични смерови! И та бедна брбљања таквих индивидуа чита једна глупа публпка, само ако су данас печатана, а велике духове оставља да мирују на књижничким полицама.

Не, заиста је невероватна безумност и изопаченост публике, која најплеменитије и најређе духове у свакој врсти, из свих времена и земаља, оставља непрочитане, само зато да би стигла да чита сваки дан нова пискарања обичних памети, која се сваке годнне, као муве, у небројеној количини множе, – и то просто стога што су данас печатана и још влажна од штампе. Међутим, такви би производи већ на сам дан свога рођења требалн да буду тако презрени и напуштени, како ће то после мало година дочекати, и то онда једном за свагда. – као прост предмет за смех из прошлих времена и некадашње глупости. Зато што људи, место да читају оно што је најбоље у свима временима, чнтају увек само оно што је најновије, прави писци остају у уском кругу у коме круже идеје, а савремено доба све се дубље заглибљује у свом сопственом калу.