ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Авда Карабеговића-Хасанбегова

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Авда   Карабеговића-Хасанбегова.

Лишће пада са увелих грана,

Душу моју тежак стиск’о јад;

Надо моја, вјеро закопана.

Срце моје, шта ми радиш сад?

Вјетар хуји са далеких страна,

Тужна јесен однесе му над;

Зоро моја, срећо неснивана,

Срце моје, шта ми радиш сад?

Срце дршће, а леди се душа…

Мени више неће процваст’ цвјеће,

Лист са горе отрже се млад

И зацвили…

Да л’ ме ко год слуша,

Слуша ли ми ко год пјесму среће?…

Срце моје, шта ми радиш сад?

Авдо Карабеговић родио се 1873 године не зна се кога дана. Учио је само основну школу и, пред смрт, сарајевску препаран-дију. Ччтао је много, а понајвише српске и хрватске песнике. Пропевао је недавно. Песме му, из почетка, нису биле најбоље. Кашње се толико усавршио да је имао ствари под које би се без зазора могао потписати многи старији и познатији песник наш. Неке од његовнх песама много нас подсећају на Ђуру Јакшића, друге на Миленка-Грчића. Те песме далеко га дижу изнад свих Муслимана који певају српским језиком. Гублтак, који је његовом смрћу претрпела српска књижевност, тим нам теже пада што је

Извор: Српски Књижевни Гласник, XIII