Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: