Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати

Posted in Србија, повесница by Соларић on април 25, 2009

КНЕЗ МИЛОШЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ,

Српски Књижевни Гласник

Комплетан чланак:  solaric.wordpress.com/knez-milos/

Милош Обреновић (1848)

Милош Обреновић (1848)

… Какве су користи Срби имали од Милош-Марашлијине погодбе?

Њиме су учињени ови уступци:

(1) прикупљање пореза прешло је са турских органа на народне кнезове;

(2) поред муселима н кадије био је и један српски кнез, који је присуствовао кад се судило Србима;

(3) она сума која се везиру давала преко пореза, на издржавање ње-гове свите, утврђивана је договорно с народним кнезовима;

(4) један савет народних кнезова имао је бити установљен у Београду поред везира. Народни кнезови нису у ствари имали никакав други задатак него да спрече глобљење и угњетавање раје; да бране рају како од неправедног кажњавања, тако и од оних намета које би турске власти хтеле ударити на њу преко уобичајених пореза, тако рећи, без законског основа, чисто по својој. вољи. Србијом су управљале турске власти, и то по турским традицијама, али поред њих су постојали народни кнезови, као неки народни трибуни, који су имали да се одупиру њиховим злоупотребама власти. Њихова је улога била врло важна, али чисто негативна.

Један од српских кнезова, Милош Обреновић, постао је фактички господар Србије, поред  кога Султанов везир, са свим својим судским и полицијским апаратом, није значио ништа више. Услед чега је наступио овај преображај?

Његови су узроци многобројни. Пре свега, Букурешки уговор којим се Порта обвезала Русији да ће дати Србији једно аутономно уређење. Порта није ми-слила да ове обвезе изврши, али баш зато што није ми-слила да их изврши, она је желела мир у Србији, избега-вала све што би могло изазвати незадовољство у народу, и дати Русима повода да траже извршење Букурешког уговора. Отуда, место енергичних мера према Србима, које би истина у крви, али коначно, утврдиле њену власт над њима, њено вечито преговарање и погађање са Ср-бима, које је могло имати за последицу само раслабљавање а никако учвршћивање њене власти. Г. Гавриловић је врло лепо показао, колико нам је вредео Букурешки уговор, и ако неизвршен, – и колико нам је помогла руска интервенција, и онда кад само у латентном стању.

Турска-управа у Србији није, дакле, била тако јака како је изгледала. У ствари, то је била једна војска пала у непријатељску земљу, која још није стигла да покупи оружје од народа, и која је, из страха од дипломатских заплета, остала као закована на свом месту. Прилике за стварање српске управе биле су врло повољне. Питање је само на какав су се начин Срби користили тим приликама? Каква су била њихова средства и методе?

Г. Гавриловић је одговорио врло прецизно на ово питање; он је обелоданио све тајне путеве српске политике. Срби су се поглавито служили подмићивањем. Финансијска ситуација Марашлије и његових органа није била ни мало сјајна; они су вечито били у новчаној забуни, и Милош, који је то одмах осетио, закупио је од њих управу београдског пашалука, као што је био за-купио скеле и мукаде.

… Она пљачкашка експлоатација потчињене области, какву су иначе практиковали турски гувернери, била је у београдском пашалуку немогућна.

Пошто су му приходи били тачно ограничени, то је Марашлија био принуђен да и своје расходе држи у извесним границама. Али трошити са рачуном, пазити на сваку пару, имати реда у расходима, све је то била тешка ствар за једног турског гувернера, навикнутог на расипничко трошење источњачког господства. Нарочито, то је била тешка ствар за једног човека као Марашлију, који је био научио да држи велики двор, и био познат са своје ,,широке руке“. Редовни приходи које је имао у Србији, њему нису били довољни; он је врло брзо дошао у новчану забуну; морао да тражи своју плату „у напред“, чак с времена на време да се обраћа на Милоша за ма-териалну помоћ. Милош је радо помагао везира, али је за своје услуге умео да се наплати. У новчаној зависности од Милоша, Марашлија је морао трпети све Мило- шеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије  Милош је постао од прилике онако, као што један вешт каматник присваја себи имање једног лакомисленог пле-мића који се код њега задужио.

… Али, у београдском пашалуку, пљачкање раје било је немогућно, – и зато, кад су уступили већи део своје плате везиру, муселими су се у један пут нашли у таквој материалној беди да им није остало ништа друго него да се продају Милошу. Те оголеле турске војводе постају Милошеви плаћеници, његови потајни агенти; потпуно деморалисани да би могли стати на пут српској управи која се ширила на штету турске.

… Милош је постепено успео да изнуди од Турака све оне политичке уступке које су му биле потребне, исто онако као што је енглески доњи дом вештом употребом свог буџетског права дошао до своје данашње политичке надмоћности. Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати у београдском пашалуку, чим јој је пљачка ускраћена, и њеном трошењу постављене извесне границе.

Али, маколико њено опадање и пропадање изгледало фатално, оно је, у извесној мери, било изазвано и неким личним узроцима. Марашлија и Милош били су управо онаква два човека каква су, у овом случају, требала да се нађу један на турској, а други на српској страни. Докле је Марашлија био велики господин на турски начин, то јест без рачуна; са једним владалачким луксузом; свугде пре на свом месту него у београдском пашалуку, где су турски приходи били тако саревњиво ограничени, дотле је Милош био сељачки лаком на новац, бескрајно вешт и нескрупулозан у прикупљању свих земаљских прихода у своје руке; један од највећих капиталиста на целом Балканском полуострву онда кад су се турске власти у Србији, тако рећи, „пролетарисале“. Вук је писао о њему: „Човек, који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804 био сеиз код свога брата, а 1815 године није имао двеста дуката да избави свој живот из Турака, него је морао узајмити, с помоћу народа дошао данас до такога богатства, да не само дукате на иљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све, што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. То је све тако; али, ипак, велико Милошево богатство било је једна срећа за народ: само с помоћу тог богатства, Милош је могао извршити откупљивање земаљске управе из турских руку, кад је Турцима дошла потреба да је продају.

Кнез Милош је имао два задатка: прво, да ослоболи земљу турског туторства; затим, да заведе самосталну националну управу. Тежину првог задатка увиђа сваки. Други задатак пак може многима изгледати доста лак. Јер, природно је претпоставити да је наш народ једва чекао да дође до своје самосталне управе, готов да јој служи с одушевљењем и благодарношћу.

После Гавриловићеве књиге, види се јасно да ни овај други задатак није био тако лак као што је изгледао. Колико је год Милошу требало вештине да истисне турску управу, толико му је исто требало енергије да на место ње утврди управу српску. У томе послу он је наилазио на не мале тешкоће код својих властитих сународника.

… Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским властима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.

Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу његовог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, – како би рекао Вук, – чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човека, с којим се да радити…

… Исте те особине које је показао у борби са својим противницима, Милош је показао и у борби против хајдучије. Хајдучку дивљину он сузбија опет дивљином – тук на лук! – али дивљином намерном и систематском. Његове мере противу хајдучије, чак и један тако резервисан писац као Г Гавриловић мора да назове „језовитима“. „Имања хајдучка конфискована су, разграбљивана, домови сравњивани са земљом, породице расељаване па чак и прогањане у друге пашалуке„. Ухваћени хајдук или јатак кажњава се сверепо. На пример, Милош наређује да се један убица одведе на оно исто место где је извршио убиство, „и ту да га бију секиром донде док не умре“.

… И после свега овога Г. Гавриловић закључује:

„Строгом полицијом и сгрогим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. ,,Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији… Европе строжија бити не може… Што год се у Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена… У… серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..

… У својој карактеристици Милошева режима, Г. Гавриловић нам открива тајну свих Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Саревњив на свој кнежевски ауторитет са свом подмуклом интенсивношћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власти у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање; са једним дубоко презривим погледом на народ, који је називао „неблагодарном кучком“ и „стоком без репа“, Милош је успео да утврди своју личну моћ у Србији, и да натера цео свет да га сматра за господара. Његова је власт била још груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео целу земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана.

… Али право је рећи да организовање власти, извршено после Милошевог пада, није било у тој мери тежак посао у којој стварање власти које је он извршио. Организовање власти извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али без икаквих Богом даних способности. Али створити власт у једној земљи која је тек изишла из буне, и која ни пре буне није била навикнута на власт у правом смислу речи; сгворити власт код једног народа са анархистичним склоностима, то је био један посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. …

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Сродне теме:

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: