Сам император Август није хтео носити других хаљина до оних које би му изаткале сестра и жена

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

…

Странче, нећу много да ти говорим, застани и прочитај.

Овде леже ружни остатци лепе жене,

Родитељи су јој дали име Клауднја.

Свога је мужа од срца волела.

Родила је два сина од којих је једног

Оставила на земљи, а другог је сахранила.

Лепо је говорила, отмено се кретала.

Чувала је кућу, прела вуну. Толико. Иди.

… – Затим се каже женино име („Родитељи су јој дали име Клаудија“), па се онда набр-јају њене врлине: она се хвали што је најпре „свим срцем“ волела свога мужа, затим што је лепо говорила, па онда што се отмено кретала, и најзад што је чувала кућу и прела вуну. Све ове врлине, нарочито прва и четврта, љубав и оданост према мужу и кући, опште су и заједничке коректним женама свију времена и ја овде не мислим да их истакнем као римски специјалитет. Али при свем том, неколики сјајни примери женине љубави и пожртвовања заслужују да буду нарочито споменути. У време другог триумвирата, када су удружени Октавијан, Антоније и Лепид ставили изван закона и осудили на смрт велики број најодличнијих Римљана, у тим ужасним данима тако нам је забележио један историчар показивале су се жене увек одане својим мужевима, док су их синови и сви остали, по правилу, из страха остављали. Исто је овако било и у најгорим данима јулијевске династије, за време Тиберија, Калигуле и Нерона, када су жене, како нам каже Тацит, осуђиване и за саме сузе што би их проливале на гробовима мужева, оцева и браће и тада су Римљанке предњачиле са пожртвовањем. Историчар Тацит сачувао нам је из тога времена имена неколиких жена које нису хтеле преживети своје мужеве. Петус, један угледан Римљанин, био је осуђен на смрт, јер је учествовао у завери против цара Клаудија. Било му је наређено да се сам убије. Његова жена, Арија, која се и за време истраге показала своме мужу веома одана, хтела је да с њим заједно умре. Када се у последњем тренутку Петус поколебао и изгубио хладнокрзност, дохвати Арија нож и забоде га у своје груди, па га онда извади и да Петусу сг речима: „Петусе, не боли!“

Друга врлина које се спомињу на Клаудијином натпису јесте леп, прикладан говор. Леп и паметан говор, говор у своје време, био је један од највиших захтева правилног васпитања. Кад паметан човек ћути – то је чиста штета, и један духовит Теофрастов оксимор каже:  „Ако си паметан, па ћутиш, ти си луд, а ако си луд, па ћутиш, ти си паметан„. Жена која би хтела да важи за савршено лепу, морала је имати, између осталога, још и мио, пријатан глас, и глас лепе мисирске краљице Клеопатре упоређиван је са звуцима харфе. Али се од жене није тражило да нарочито много говори, нити да говори више него што треба. Нарочито даме нису смеле да буду радознале, нити да реферишу о свему што чују. Има једна анегдота, како је један сенатор, у највећој дискрецији, поверио жени измишљену тајну као да је сенат решио да се допусти многоженство. Али у највећем поверењу! Кад је идућега дана пошао тај сенатор у сенатску курију – тако нам прича историчар који је сачувао ову анегдоту – није могао ући од силне навале жена, које су се искупиле ода свуда да против сенатског решења уложе свој протест. Тако је сенаторова матрона сачувала тајну! Онај дакле комплименат на надгробној ној плочи односи се у главном на умерен квантитет же-ниног говора.

И „отмено кретање“ значи такође једну лепу особину жениног понашања. То је одмереност, такт у кретању. Стари су у опште на овај декорум у кретању полагали много, и ни један за нас модерне доста необичан начин регулисали покрете у свакој прилици. Код њих се на пример ни на позорници нису глумци кретали онако како је то захтевао афекат у коме би се одговарајуће лице налазило, него су сви покрети схематизирани, укочени, готово неприродни, онакви какве често виђамо на старим статуама и рељефима. Чувеном политичком беседнику и социјалном револуционару, Гају Граху, озбиљно се замерало што је на говорници остављао ону укочену позу, коју је школовани беседник имао прописно да заузме, и отпочео се нервозно шетати. На оној гробној плочи каже, дакле, ожалошћени муж да му је жена била и у овом погледу лепо васпитана. – Остаје још оно: чувала је кућу и прела вуну. Чување куће и ручни радови били су најбољи и најнесумњивији атрибути добре домаћице. Ручни радови, у првом реду ткање, одржали су се, по једној јакој и светој традицији, за сва времена у римској кући. Сам император Август, који је у сваком тренутку располагао имањем од много стотина милиона, није хтео носити других хаљина до оних које би му изаткале сестра и жена један пример за који ћемо наћи паралеле и у дворским обичајима наших краљева из старе државе.