„Вечити читаоци, a вечито без читалаца“

Артур Шопенхауер : САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.

из ,.Парерга и Паролипомена“.

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/5124762541/

§. 1 (257.)

Kao што најмногобројнија библиотека, ако је неуређена, не доноси толико користи колико веома умерена, али добро уређена, тако je и највећа сума знања, ако је самостално мншљење није обраднло, од много мање вредности, него друга много мања, која је многоструко примењена. Јер тек свестраним комбиновањем онога што се зна, упоређењем сваке поједпне истине са сваком другом, знање се потпуно присваја и у своје руке добија. Само се оно да мишљењем примитн што се зна: c тога је потребно нешто научити: али се само оно зна што је промишљено.

На читање и учење можемо се одати својевољно; на мишљење пак у стварн не можемо. Ово последње мора бити, баш као и ватра ваздушном струјом, потпирено и подржавано каквим било интересом везаним за сам предмет његов: тај интерес може бити чисто објективан, али може бити и чисто субјективан. Ово је последње случај у односу на наше личне ствари: оно прво пак; налази се само код глава које од природе мисле, за које je мишљеље исто тако природно као и дисање, ну које су тако веома ретке. C тога већина научннка тако мало и вреди.

§. 2. (258.)

Разлика у дејству које на дух има c једне стране самостално мишљење, a c друге читање, невероватно је велика: c тога она још више повећава првобитну разлику између умова, услед које је један одређен за ово, a други за оно. Читање на име намеће духу мисли које су тако стране и хетерогене правцу и расположењу његовом које у том тренутку има као што је хетероген и стран печат парчету воска у који свој лик утискује. Дух при томе трпи потпун притисак c поља, који га приморава да час једно мислн час друго, за што у том тренутку нема ни нагона нити расположења. — Код самосталног мншљења пак дух следује свом сопственом нагону, онако како је овај ближе одређен у том тренутку или спољном околином или ма каквим сећањем. — С тога много читања одузима духу сву еластичност; као што то чини еластичном перу тежина која на њега врши непрестани притисак, тако да је најсигурније средство, да се никаквих сопствених мисли нема, узети у сваком слободном минуту одмах књигу у руке. Ова је пракса узрок што ученост већину људи чини још глупљим и простијим но што су у природи, и њиховом писању одузима сваки успех: они читају, као што то још Поп каже:

For ever reading, never to be read.¹

Pope, Dunciad. III. 194.

Научници су они, који су из књига читали; мислиоци, генији, просветитељи света и унапређивачи људског рода, то су међутим они што су читали непосредно из саме књпге света.

У ствари само сопствене основе мисли имају истине и живота, јер се само оне доиста и потпуно разумеју.

¹ „Вечити читаоци, a вечито без читалаца“.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео ДР. Бр. П.)