Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Љубавни случај службеника ЛДП-а

Миодраг Зарковић

петак, 26. јун 2009.

Поносан сам на то што се не сећам да сам се икада сложио са нечим што сам прочитао на „Пешчанику“. Још сам поноснији на то што ми се ставови дијаметрално разликују од ставова Либерално-демократске партије. Могу ли онда да се радујем крају противприродног брака „Пешчаника“ и ЛДП? Смем ли да славим то што су „Пешчаник“, својеврсни спин-оф Б92, и ЛДП, својеврсни спин-оф ДС, повадили ратне секире и почели један другоме да соле памет како се бори за заједнички циљ? …

Стева Надрљански

петак, 26 јун 2009

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића. Читао сам то „Време“ откад су га направили, надао се изненађењима, али бадава – план и програм су чудо. Сећам се кад је покојни Стојан Церовић почео после бомбардовања да извија другачије тонове: на њега се сручила лавина правоверних читалаца које је изневерио само зато што је посумњао у оно што је сам пре тога некритички исповедао. Другачије мишљење у либералним медијима? Пустиће га само ако треба да га потом масакрирају, без могућности масакрираног да се одбрани. Било је неколико покушаја да симулирају оно за шта се залажу (нпр. Антонићев текст о мисионарској интелигенцији, Душан Ковачев поводом једног одвратног напада ad hominem), али све се то утапало у стихију унапред задатог мишљења. Једном сам се изненадио кад је тамо објављен текст о крсној слави, зачудо неутрално интониран; та је неутралност неке правоверне талибане „Времена“ толико наљутила да су у следећем броју морали да објаве неке коментаре невероватног степена примитивности (наравно, на рачун оних који држе славу). Хоћу рећи: не волим кад нема изненађења, кад је све по плану и програму. Има ли ту икаквог простора за слободу?
А дефинитивно сам престао изненађења да тражим кад су у Братунац на обележавање годишњице Орићевих злочина у том крају послали новинара задуженог иначе за спрдњу (не могу се сетити имена). Тад ми је дошло из дупета у главу да ту више нема шта да тражим, исто као ни на Томпсоновом концерту.
Узгред, није чудо што су се покавжили. Секташки менталитет који инсистира на сопственој праведности морао их је довести дотле да се међусобно такмиче у исправности. Кад би били на власти, истребљивали би се као комунисти.