Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, политика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Два града

Саша Гајић

понедељак, 29. јун 2009.

Честе су биле и масовне миграције између два града. Мало је познато да је након поновног заузећа Београда од Турака 1739. године више од хиљаду београдских породица мигрирало на простор Новога Сада, док је век касније, током револуције 1848. године, када је услед мађарског бомбардовања са Петроварадинске тврђаве Нови Сад био практично сравњен са земљом, а његово становништво десетковано, велики број пређашњих становника прешао у тадашњу Кнежевину Србију, тј. у Београд. Тако су заправо неке од најстаријих новосадских фамилија пореклом београдске, а неке од најстаријих београдских породица новосадске.

Чистоћа у оба града је приближно једнака, са тиме што је строги центар Новог Сада знатно уређенији и одржаванији, док Београд, нарочито по питању ресторана и сплавова, предњачи у „ноћном животу“. Културни живот је, гледајући наравно у пропорцијама, тј. односу броја становника и понуде, у Београду нешто интензивнији, али више квантитативно. Квалитативни ниво је у оба града приближан и варира између осредњег и отужног, а приче о велеграду или граду културе („Српска Атина“) данас су само фразе и бацање прашине у очи. Што се тиче функционисања локалних власти – оба града болују од истих бољки: од „ушанчених“ градских кланова, непотизма, системске корупције, веза са грађевинском и приватизационом мафијом, дивље градње, лошег градског превоза (уз чињеницу да је београдска саобраћајна инфраструктура у неупоредиво горем стрању) и несређених комуналних проблема у бројним градским и приградским насељима.

Менталитетске разлике суштински не постоје. Приче о новосадској „финоћи“ и београдској „неотесаности“ су пука преувеличавања. Менталитет грађана је практично исти, што се може најлакше проверити по истоветној енергичности којом управљају возилима и међусобно комуницирају. Разлика је пре свега у брзини, јер је Београд већи – па је тиме и динамика већа, а она изискује сталну јурњаву и борбу, па и лактање; у Новом Саду се све одвија спорије и опуштеније пошто за већом хитрином просто нема потребе и ствари се по правилу „завршавају на фињака“. Док Београд својим темпом и положајем подиже, узбуркава, Нови Сад више амортизује, примирује. Када се из Београда стигне у Нови Сад, он вам делује одмарајуће, готово „калифорнијски“ као у Л.А., док када из Новог Сада уђете у Београд, упадате у „њујоршку“ вреву. То се види и на позитивним и на негативним примерима – београдска предузимљивост је ужурбана, новосадска предусретљива али опуштена; београдски преваранти и јајаре покушавају да „одраде“ своје жртве „на брзака“, дрчно и са агресивном позом; новосадски хохштаплери то раде постепено, суптилније, са „културном жваком“, мање дрско, али подмуклије. Стил, приступ је заправо једина разлика између „бечке школе“ и „балканских правила“, као и свих прелазних међуоблика.

И суштински проблем оба градаонај псеудограђанских елита, њиховог отуђења и неоснованог монопола што паразитира, притиска и гуши и градове и грађане, а што узрокује један себичан, егоцентрични однос према ванградском окружењу, судбини народа и државе – јесте исти. Зато оно што Београд ради целој земљи Нови Сад такође чини њеном северном делу. Само што београдска малограђанштина кроз свој апстрактни грађанизам и космополитизам лечи своје комплексе ниже вредности и саможиве пориве према „великом свету“, док новосадска малограђанштина поред тога пати и од средњоевропских, „полупургерских“ провинцијалних комплекса, који су и главни мотивациони извор новосадског аутономаштва. Друго је све мање-више исто, са разликом што се „пристојност“, заправо затвореност, ускогрудост и поза у опхођењу у београдском окружењу више „цене“ него у Новом Саду, пошто се она тамо просто подразумева и зато јој се и не придаје већа пажња. Али зато новосадски грађанисти – аутономаши са презиром и мржњом гледају и своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“, док ови у њима, погрешно и заблудело, виде истомишљенике. Штавише, псеудоурбани аутономаши, махом новокомпоновани дошљаци у Нови Сад прве и друге генерације, предњаче у односу на београдске „другарице и другове“ у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, живећи у још већој испразности и узалудности него њихови београдски „близанци“, утувљујући при томе и себи и њима бајке о својој набеђеној „културности“ и „изузетности“, некој измишљеној посебности која заправо не постоји. Насупрот њима стоји огромна већина „обичних људи“ и грађана који нити примећују, нити праве међусобне разлике.

Гокси

понедељак, 29 јун 2009

Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ. Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту. Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: