„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?