Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Сви су се у ЦГ изјашњавали као Срби док није заведена страховлада

Posted in култура, књижевност, повесница, политика, SerbianCafe by Соларић on јул 26, 2009

Kome su to jezik iscupali?

Srpkinjica_18. jul 2009.

Pravopis „crnogorskog” jezika izradila je ekspertska grupa u kojoj su bili Milenko Perović, profesor filozofije u Novom Sadu, Josip Silić, lingvista iz Zagreba i Ljudmila Vasiljeva iz Ukrajine.

Najavljeno je da će „crnogorski” jezik dobiti svoj međunarodni kod koji dodeljuje Kongresna biblioteka u Vašingtonu.(RTS) …

Ove navodnike sam stavila ja, kad neće RTS.

Sve sami crni gorci radili na pravopisu.

A Srbi, čiji se jezik i pravopis krade, mudro cute i cekaju nebesku pravdu. Ili ih zabole patka kad će svi da govore „evropejski” posle 1 januara neke godine.

coofetime60 (pomazem komshiji)

18. jul 2009.

Ne vidim razlog da Crnogorci nemaj svoj jezik?
Ako je vuk karadzic izdajnik Crnogorskog naroda nisu svi Crnogorci protv svoje Države i kulture!
Jedino je to problem kod Srbijanaca sto su sebi zamislili da svi pravoslavci Balkana moraju da žive i da se žrtvuju za Srbiiju, a oni da s onom rabotom ne mrdnu!
Kad je Vuk mogao da proglasi Srpski jezik onda kad nije ni postojala Srpska država, zašto da to ne mogu Crnogorci kad imaju državu?
Prema tome Srpkinjice niko ne krade ničiji jezik vama i dalje ostaje poklon od Vuka Karadzica! Poklon koji vasi predci nisu bili u stanju niti ih je to itresovalo da naprave sami,

coofetime60
(pomazem komshiji)
***************************

ne seruckaj majke ti. Nikad se u CG nije pricao crnogorski niti je postojao crnogorski narod. Pa svi su se u CG izjasnjavali kao Srbi dok nije crvena marva zavela strahovladu pa pocela da stvara crnogorsku naciju! Ja sam iz CG pa dobro znam o cemu govorim. Ne trebaš ti da nam solis pamet kojim se jezikom prica u Cg, jer ti i onako pricas srpskim.

coofetime60 (pomazem komshiji)

18. jul 2009.

Da ne spominjem Bozicnu bunu i koliko je Srbijanska okupaciona vojska pobila Crnogoraca koji su pokusali da brane svoje!
******************************

Radovane kofitajm,

nisu ih ubijali Srbijаnci nego su se Crnogorci ubijali međusobno, kapish? To je bio rat kod nas kuci niti jedan oficir nije bio iz Srbije nego svi Crnogorci, to se naravno ne pominje. CG je tad bila podjeljenja i doslo je do rata kod kuce znaci kod nas a nisu Srbi dolazili da nas ubijaju. I znaš li kosu ti Crnogorci sto su „branili” svoje – to su ti bili brdski kriminalni i razbojnici koji su pljackali so CG.

I još nešto, reci mi ko je ubio 12 000 Crnogoraca u pohodu na Skadar? Jesu li tu Srbi(janci) krivi? Nisu Raso, nisu nego je kralju Nikoli zinula goozica, pa je digao narod u CG da bi poslije osvajanja Skadra morali da ga predaju Albaniji poslije 5 dana, na Berlinskom Kongresu čini mi se! To je najveca pogibija u Cg jer je tad cg brojala 100 000 ljudi! Ali ovo naravno niko ne spominje.

dituartu (eng) 19. jul 2009.

coofetime60 (pomazem komshiji)

Crna Gora nikad nije bila Srbija!

——————-
Za dvadeset godina preplavice vas Siptari po brojnosti i imacete zajednicu sa Albanijom.
Možda ste podsvesno to i hteli samo vam bilo teško da kazete.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији by Соларић on јул 22, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?

„Сунчаница”

Posted in књижевност, SerbianCafe by Соларић on јул 19, 2009

GluteusMaximus

02. april 2009.

vidim da su vas kereća govancad onako..uzbudila pa, evo vam jedne fantazije na tu temu..

Nazvaćemo je na primer..„Sunčanica”..

Dakle..ušla je u prodavnicu cipela, privezala svog psa i rekla mu „sačekaj tu”. Posle bezmalo sat vremena izašla je, odvezala psa i krenula dalje.

Tek što su zamakli za drugu ulicu, ispred njih se pojavi policajac na motoru i reče „Dobar dan gospođo, vaše isprave molim”.
Žena, poče da otkopčava svoju tašnu „mogu li znati o čemu se radi ?”

„Gospođo, vaš pas je izvršio defekaciju na javnom mestu, a vi niste počistili za njim..što bi bilo..dvesta pedeset hiljada evra.”
Žena pogleda policajca sa nevericom u oči i reče „to nije tačno”.

Policajac tada izvadi iz futrole nešto kao mobilni telefon i pokaza joj na njemu mapu dela grada gde su se nalazili – „Bojim se gospođo da se to ne slaže sa istinom” – na mapi je blinkalo malo zeleno svetlo, tačno na mestu gde se nalazi prodavnica cipela.

Policajac potom pritisnu dugme par puta, i mapa se pretvori u satelitski prikaz celog kvarta, a potom same ulice i konačno u prvi plan pokaza pseće govno.
„..Imamo znači i krvično delo iznošenja neistinitih podataka..što bi bilo..da vidimo.. To bi bilo još četri stotine i pedeset hiljada evra gospođo..”

„Pobogu čoveče to je mogao da uradi bilo koji pas!” reče žena vidno uznemirena činjenicom da će morati da plati toliku novčanu kaznu

„Bojim se gospođo da DNK podaci potvrđuju da…” reče policajac i poče da pritiska drugo dugme, dok su se na ekranu pojavljivale tabele i brojevi..ali žena reče „dobrodobro! recite mi šta treba da radim sada..”

„Ništa gospođo. Sa vaših računa već je skinuta suma koja vam je saopštena, moja dužnost je bila da vas o tome obavestim”

„Ali to je 700.000 evra!!”
„ Sedam stotina hiljada evra, tako je gospođo.”
„Pa ja nemam tolike pare čoveče!”

Policajac uperi aparat ka ženi, napravi jednu fotografiju njenih očiju pa opet poče da pritiska dugmad..„Da vidimo..ovako..Vi imate stan od 76 kvadrata, sa garažom, auto marke Hundai Accent star 4 godine i da vidimo.. ovde stoji da imate i akcije u vrednosti od četiri hilajde evra…onda…Sve u svemu, kada odbijemo auto, akcije i eventualno garažu..po tržišnoj vrednosti na današnji dan ostaje vam da platite…stan ide kao hipoteka..da vidimo..” „Čekajte čekajte..ČEKAJTE!” reče žena – „Da li se vi sve ovo šalite sada sa mnom?”

„Bojim se da ne gospođo. Imate psa, znali ste da nesavesno ponašanje vlasnika kućnih ljubimaca kažnjava sa najvišim novčanim kaznama..”
„Znam, ali..”

Policajac je ćutao i zakopčavao futrolu od malog aparata nalik na mobilni telefon..
Žena je očajno gledala u svog psa koji je veselo palacao jezikom i njuškao nešto oko žardinjere dok je u ruci mlitavo držala kesu sa kutijom i novim cipelama u njoj..

„Muž će me ubiti. Ubiće me..Moraću da prodam stan..moraću da radim, moraću da radim još dva posla..i da se zadužim doživotno..
”Doviđenja gospođo„ reče policajac, uzjaha svoj motor, pritisnu dugme i motor snažno zabruja.

U tom trenutku, žena se prenu iz dremeža. Pored nje je neko upalio mašinu za košenje trave. Sunce joj je i dalje pržilo direktno u glavu. Na klupi pored nje nije bilo nikoga, ali je zato park vrveo od dece i njihovih roditelja. ”Gde mi je Grici..?„ žena skoči sa klupe i stade da doziva svog psa ”Grici!!..Grici..!„ ali ga nije videla nigde.

Tada joj priđe jedna druga žena i reče ” gospođo, da li je ono vaš pas?„

Iza jednog drveta Grici se naprezao u pokušaju da obavi veliku nuždu. Njegovo govno je upravo počelo da izlazi, ali tada žena skoči kao puma i hitro, u dva skoka se nađe kod psa da mu raširenim dlanovima prihvati govno koje samo što nije dodirnulo vlati trave.

”He..he..he..„ uzdahnu ona sa olakšanjem dok su joj se dlanovi punili vrućom i smradnom žitkom masom braon boje ..i pomisli koliko će cipela moći da kupi od akcija što joj se množe.
I tako, žena je čučala i veselo držala dlanove spremne za novu turu…dok je sunce pržilo..

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали

Izvor: Nova Srpska Politička Misao

Умеће дифамације

Слободан Антонић

среда, 08. јул 2009.

Приказ књиге Мирјане Радојичић: Историја у кривом огледалу: Невладине организације Србије и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд 2009, стр. 196.

Одавно је познато да онај ко држи кључеве за тумачење стварности господари људским понашањем. Ако некога убедите да сте му пријатељ, неће пружати отпор, чак и ако га све време варате и кињите. Ако некога уверите да су управо родитељи ти који му желе зло, он ће вас слушати као оца и мајку. Отуда је борба за интерпретацију стварности можда најважнији део друштвеног живота. Мирјана Радојичић у овој књизи објашњава како „другосрбијанске“ НВО – богате, моћне и утицајне – покушавају да јавности наметну једну, искривљену и манипулативну интерпретацију наше садашњости и ближе прошлости.

…Дакле, Бисеркова и остали наши душебрижници из „другосрбијанских“ НВО, чак и најелементарније настојање да се сачува српска културна баштина од вандализма и присвајања виде као „српски национализам“ и „клерикализам“, што је дисквалификација која је, у старом систему бирократског социјализма, као глупа и претерана, напуштена још почетком осамдесетих.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали, „другосрбијанске“ НВО, упозорава Радојичићева, конструишу и репродукују један феномен који практично постоји само у њиховим главама – антисемитизам.

…Да је антисемитизам, штавише, након 5. октобра у сталном порасту, види се и по томе што је један српски књижевни критичар објавио књигу у којој се критички осврће на литерарни опус једног писца јеврејског порекла. „Поменута књига“, тврди ХОС, „није случајно штампана управо у тренутку када је српски нацизам на врхунцу и очигледно је у функцији чишћења српске културе и књижевности од ‘страних’ утицаја“[18]. Заиста невероватно извођење, чак и за репутацију Бисеркове и њеног ХОС-а! Да се из једне обичне књижевне критике извлачи ни мање ни више него „жеља за (етничким) чишћењем“, као и „српски нацизам“. Стварно фасцинантно!

На страницима и страницама, све са фуснотама и изворима, Радојичићева ређа такве и сличне примере најогољеније пропаганде, која нема додирних тачака ни са анализом, ни са извештавањем, ни са елементарном истином. Та гротескна пропаганда можда и представљају неку врсту борбе против српског национализма. Али се та „борба“ очигледно води са, такође, националистичких позиција – са становишта хрватског, бошњачког или „косоварског“ етно-национализма и антисрпског шовинизма. Вредно скупљајући грађу, Радојичићева је направила прави хербаријум најотровнијег и најпогубнијег идеолошког растиња, које у својим медијима, књигама и на сајтовима негује „друга Србија“. Ову књигу треба читати са оловком у руци, подвлачити и чудити се. Докле све може да оде људска острашћеност, безочност и глупост?

Живот и рад Српског Друштва у Сан Франциску

Posted in Срби у расејању, књижевност, повесница by Соларић on јул 4, 2009

Тражим, захтевам од овију моћних говорника да и псовке буду на „одомаћеном“ страном језику

Пренето са Hamzjakl’s Blog

јун 21, 2009 – Објављено од стране stevo

NAVIKA JE NAVIKA

…Ako ima nečega (nešto) što mrzim onda su to sigurno nepoznate reči u jednom tekstu, i ako dobro razmislim i u drugom ili bilo kojem tekstu. U jebenom članku na jednoj šlajfni imaš pet stotina pedeset i osam stranih reči. Anksioznost! Jebo te otrov i zagadjenje jezika domaćeg! Ja završio dva razreda osnovne, prvi sam ponavljao, a u drugom pičnuo na popravni iz dvajspet predmeta, a i ovo je bilo na stranom jeziku, Srpski sam naučio otkad znam za sebe i nikoga se ne tiče koje još jezike govorim ili baratam š’njima, no kada pročitam nešto na Srpskom (ћирилицом ili latinicom свеједно ми је) a tekst je prepun ne tudjicama već jebenim izmišljenim stranim rečima… e ljut sam! Ako se ovako i na ovaj način pokazuje (dokazuje?) učenost i načitanost ili kako li se ono kaže SUPERIORNOST nadmoć šta li – onda tražim, zahtevam od oviju moćnih govornika da i psovke budu na „odomaćenom“ stranom jeziku, jer JEBIGA i MA U PIZDU MATERINU nisu interesantne psovke.

Ono što još više mrzim su političari, naročito oni priučeni, seljačine koji sa poštenim seljakom, onim što proizvodi hranu za naše trpeze stolove i hladnjake (frižidere), da hladnjake, smrznjake, ledare i tako dalje…nemaju ama baš nikakve veze, bre.

Političare koji su „uveli“ u naše rečnike veoma zajebane strane reči misleći pri tom da čemo ih rad toga više ceniti a možda ih i zavoleti… nikako i ni u kojem i kakvom slučaju ne volim i skrajnuo sam ih u zapećak svoje duše (i nemoj sad da mi neko kaže da ih je uspeo izbaciti iz sebe kada nam oni kroje sve i svašta!). Turcizam veze nema s ovim, jer ako neku reč koristimo desetinama, stotinama godina onda je to naša reč, narod hteo dobio je, tačka. Nadalje ne volim političke partije, još manje volim one osobe što na svojim ličnim blogovima veličaju ili kude partije i kažu ovako il’ onako se zovu, takvo bre ime imaju. Nemoj ih imenovati, kaži ovi što vladaju, a ima ih više, i dodaš nisam na njih mislio već na one druge; ili kažeš ovi što nisu na vlasti i ponovo upotrebiš čarobnu rečenicu nisam na vas mislio nego na one. Zašto ovako? Ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Je li, bre. Barem nemoj javno, ostavi za sobom putić za odstupanje.

Naravno da i ja koristim strane reči i izraze, ali ako mogu da ih izbegnem – ću da ih ‘zbegnem! Što se tzv patriota tiče, odomaćenih ljubitelja domovine što imaju svoje male il’ poveće poslove (biznis jelte) a ono svojim preduzećima dali zvučna imena na stranskome jeziku kao npr „Medžik & Co“, smatram da veze nemaju sa plemenitim domorocima koji su dočekali belog čoveka. Medjutim, ovi poslovni ljudi imaju neke svoje navike i poplavela prsa. Jebiga, navika je navika.

Stevo Valjić danas u jutarnjim satima Subotica

Сродне теме:

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Српско родољубље код муслимана

Posted in књижевност, повесница, SerbianCafe by Соларић on мај 31, 2009

Преузето са:

Srbi muslimanske vere

Varuna (novinar)

24. мај 2009.

Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma – ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu – ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:

“Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati…“


Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.

Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija – svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju – u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske.

No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda – zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]

Omer Skopljaković: Ž E Lj A

… Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet’ ga sine, sokole siv…

Avdo Karabegović: OH, TA LjUBIM TE…

… Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga…
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.

Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU

Iz mog srca, iz plamenih grudi,
Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
Leti, evo, laka pjesma ova!…

Suza čista; suza duše moje,
Suza, što me milom bratstvu veže,
Suza vjerna ljubavi i krvi,
Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!

Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM

… Evo pjesme, nije vješta
Al’ za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr’jeđat’
Zovite me Srbom, bratom!

Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI

Uzdiži se, pjesmo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi!

Uz gusala glase mile,
Đegod čuješ da se poje,
Tu slobodno spusti krila,
Tu ćeš naći braće moje…

Al’ međ’njima ako vidiš,
Ko te krivim okom gledi,
Tog se kloni! Izrod to je,
Tomu demon stope sl’jedi.

Uzdiži se pjemo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi…

Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove “zemaljski“ – kasnije i “bošnjački“

Srpski jezik, rajski jezik –
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako s’ u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.

Srpski jezik, rajski jezik –
Rane vida, l’ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.

Srpski jezik, rajski jezik –
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr’ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.

Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere. …

http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/008-lat.html

steks (doktor za glavu)

25. мај 2009.

Jeremijatreci
Koliko je u Srbiji bilo dzamija do 1878?

—————————————–

Ovo mi liči na početak još jedne jalove rasprave. Nemam nameru da sporim istorijske činjenice, a još manje da nekog omalovažavam.
Ali, zanimljivo je da svako bira samo one činjenice i onaj period koji će da da težinu njegovim stavovima.

U tom svetlu, ja mogu da pitam: koliko je bilo džamija 1389-e?

Pusti to prijatelju. Nisu Srbi zvali Turke da ih ovi porobe.

Сродне теме:

Једина личност из српске историје коју су комунисти величали је био Бук Караџић

Posted in Србија, култура, књижевност, повесница, SerbianCafe by Соларић on мај 28, 2009

xyzzz (…)

26. maj 2009.

СрБски кажемо ми који сматрамо да смо Срби а не Српи и осећамо се врло несрећни због унакаженог нам језика од стране аустроуграског покатоличеног шпијуна, масона и германофила Вука Стефановића Караџића који Србе отцепи од хиљаду година историје и језика Светог Саве и прогласи за народни језик наречје из Херцеговине са више турцизама него србских речи.
Мали пример, Џорџ Бернард Шо је оставио поприличну суму новца у фонд (до сада је нарасло на вероватно много милиона фунти) као награду ономе ко направи фонетску азбуку за енглески језик, али наравно да буде прихваћена. Није да није било покушаја, али као што знамо Енглези и даље немају фонетски алфабет. Зашто? Па нису луди да се одрекну целе своје историје, језика једног Шекспира, а на крају крајева они нису никада имали изнад себе силу која је радила на уништавању њиховог идентитета као што смо ми имали одувек, и још имамо.
То што је ћопави зликовац урадио је исто као када би за књижевни енглески био проглашен кокни.

Јели сад јасније_

Заборавих… Једина личност из србске историје коју су комунисти величали је био Бук КараџићСећам се, пошао сам у школу крајем седамдесетих.
Запитај се зашто и онда ће ти бити јасно колико срБство има везе са комуно’турбо српским новоговором.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića

Posted in књижевност, повесница by Соларић on мај 27, 2009

Неколико наслова из списка књига фрањевачке библиотеке у Дурбовнику (Zadar, 1860) и непосредно везаних за српски језик:

  • Hfale Svete Ane iz sarbskoga pisma
  • Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića iz Jelašak reda svetoga Franceska Provincie Bosne Argentine sarbskiem slovima pritištenieh u Mnetcieh 1616 po Petru Marii Bertanu. Pripisa latinskiem pismeni D. Gjuro Matei Dubrovčanin.

divkovic1divkovic2

Сродне теме: