Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији by Соларић on јул 22, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?

Advertisements

„Стварно ми није јасно зашто је у једном случају МИЛОШЕВИЋЕВ ЗАКОН а у другом случају није ТАДИЋЕВ ЗАКОН”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on јул 19, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Репресија као главна карактеристика новог Закона о информисању

Слободан Антонић

среда, 15. јул 2009.

Измена Закона о јавном информисању, о којој скупштина треба да расправља сутра (у четвртак, 15. јула), један је од најгорих удара на слободу јавне речи у Србији.

Овај закон се по својим основним намерама може упоредити једино са злогласним „Милошевићевим“ Законом о информисању, донетом 20. октобра 1998. године. „Милошевићев закон“ је омогућавао да се поведе поступак против власника листа или новинара само зато што су пренели неку вест или нечије мишљење који се нису допадали људима на власти. Казне су, баш као и у случају овог предложеног закона (који неке новине називају „Динкићевим“[3]), биле сурове и осветничке, и износиле су и до 60.000 долара. “Као што смртна казна гаси живот осуђеног, тако овако високе новчане казне гасе његову егзистенцију, и то је био циљ Закона”, критички је о овако високим новчаним казнама у то време писао професор права, др Момчило Грубач[4].

Случајеви у којима је до сада Закон примењен“, коментарисао је тада Момчило Грубач, „показују тенденциозност, осветничку упорност, селективност, ксенофобичност, страх власти од завере и друге сличне симптоме болесног стања и ниских страсти тужиоца”[5]. Једноставно, упозоравао је Грубач “репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог Закона”![6]

Оно што је важило за „Милошевићев“ закон о информисању не може а да не важи за „Динкићев“. Репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог закона. Он је осветнички, злонамеран и репресиван. То није закон за слободно и демократско друштво. То је закон једног ауторитарног, олигархијског и репресивног режима.

Да ли је то заиста „европска Србија“ којој тежимо?

PREDRAG

среда, 15 јул 2009

Bas dobar primer koji ste postovani Antonicu naveli za prelazak ulice na ne obelezenom mestu. Samo ja mislim da ako ulicu bude prelazio Kostunica moci ce se napisati i bez pravosnazne presude da je napravio prekrsaj.Za Cedu ste u pravu potpuno…To samo govori koliko nasa vlast tezi da od drzave svih nas napravi TEATAR APSURDA. Reci cu i to da mi nikako nije jasno zasto se potpuno isti zakon iz Milosevicevog perioda vladavine naziva MILOSEVICEVIM ZAKONOM (to radite i Vi) a sada kada je na vlasti Boris Tadic taj zakon se ne naziva TADICEVIM ZAKONOM?

Stvarno mi nije jasno zasto je u jednom slucaju bio MILOSEVICEV ZAKON a u drugom slucaju nije TADICEV ZAKON? Hocu da kazem da mu se sad dodaje da je DINKICEV ZAKON.Da li je to Dinkic prva rezerva Borisa Tadica kad su u pitanju ne popularne mere?Ja mislim da prvenstveno trebalo bi da se zamislimo nad tim i da sebi samima damo odgovor?Ili da ne damo odgovor?

Nije li i ovo politika dvostrukih standarda protiv koje se NAVODNO borimo?U tom pogledu sta se to promenilo u ovoj drzavi kad svejedno posle niza godina vratismo se na staro?Po meni razlike nema?

I bas me briga da li je to bio MILOSEVICEV ZAKON ili ce biti TADICEV ZAKON kad se radi o istom. U onom slucaju sudile su sudije Milosevica, a u ovom slucaju sudice sudije Tadica. Toliko je sve to isto da stvarno treba biti glup i ne shvatiti o cemu se radi?

Ova nasa vlast kao da nema preca posla nego da od sopstvenog naroda pravi taoce sopstvene gluposti?

Ja na to ne pristajem! I po cenu da se sopstvene drzave odreknem necu zapevati onu ALA JE LEPO BITI GLUP…

„Одавно колају приче у научној заједници…“

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Како је СПЦ појела војвођанске даброве

Слободан Антонић

петак, 10. јул 2009.

Једна од најбизарнијих и најопакијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947[1]. Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце[2].

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и лажи, клевете, извртања и исмевања били су допуштени, па и пожељни. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар[3]. Пропаганда је подразумевала и забрану уметничких дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене[4].

Приче о стаљинским „безбожницима“, њиховој идеологији и методологији пропаганде, човек се и нехотично мора сетити када данас чита „другосрбијанску“ штампу. Ту се не само јављају једнако „надахнути“ карикатуристи, као у Стаљиново време, већ и по који „природнонаучни активиста“, који бескомпромисно раскринкава „религиозне заблуде“, „клерикализацију друштва“ и „ширење мрачњаштва“. Једна од таквих активисткиња је и стална сарадница „Пешчаника“ Биљана Стојковић. Ако „Пешчаник“ игра функцију совјетског листа „Безбожник“, онда ова доценткиња Биолошког факултета изгледа да треба да има функцију совјетског академика Јарославског. Она, у биографији на овом сајту, себе првенствено представља као неког ко „религију и мистицизам сваке врсте сматра највећим препрекама за развијање интелигенције“, а „светлију будућност види у секуларном хуманизму, (… )борби против клерикализације, ксенофобије и национализма“[10].

Ипак, врхунац методологије совјетског академика Јарославског вероватно је достигнут у последњем антирелигиозном спису Биљане Стојковић („Научни благослов“, Пешчаник, 29. јуни[30]). Ту она приповеда о извесним својим неименованим колегама, биолозима, који су се „пре неки дан вратили са теренских истраживања“. Они си изучавали шумске корњаче на неким неименованим острвима Скадарског језера. „Али авај“, пише Стојковићева, „на тим се острвима, скоро на сваком, налазе се манастири“. Е па, у том „свету клерикалних будалаштина“ обичај је да се пита за дозволу. Тако су ти неименовани природњаци затражили благослов игуманије једног, такође, неименованог манастира. Она је одбила чак и да разговара са њима, па се истраживачка екипа упутила на суседно острво на коме се налазио, опет, неименовани мушки манастир. Пошто је, је ли тако, познато да је СПЦ суштински мизогина организација, неименовани игуман је у инат неименованој игуманији дао благослов неименованим истраживачима, уз речи: „Женама уопште не треба веровати“ и „Мајка игуманија је у ПМС-у“! Зато су на треће острво истраживачи отишли кришом, и тако завршили посао. „Срећом, острво је било довољно велико да остану непримећени, иначе би страшна анатема била бачена на њих, корњаче, биологију и читаву науку“.

И не само да ову сумњиву, рекла-казала причу, Стојковићева преноси као сушту и несумњиву истину. Она на основу ње доноси још једну фантастичну генерализацију, на којој би јој и сам Јарославски позавидео: „Будите убеђени да описани догађаји уопште нису усамљена прича. Сличне ствари се дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“. Како сад, па то, наша научница зна? Колико је сведока о томе испитала? Колико је манастира сама обишла? Колико је података прикупила? Одговор је јасан – ни један. Али, нећемо се, ваљда, у овој нашој, светој, антирелигиозној борби бавити детаљима? Таман посла, ми ћемо закључак да се „сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“ извести чистом дедукцијом. Јер, пошто ми, научници, Пешчаниковци, ЛДП-овци, итд, знамо да је СПЦ мизогина, мрачњачка, назадна и, уопште, злотворна установа, ми ћемо из тог нашег знања једноставно дедуковати закључак да „мора да се сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“, иако никада ни за један такав случај нисмо чули. Ето шта ти је наука! Ето шта ти је метода!

Али, најбоље тек долази. Стојковићој ова рекла-казала будалаштина очигледно да није била довољна, па је решила да СПЦ подвргне још жешћој „научној критици“. „Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Стојковићева, „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље.

… Тако вам је то са „мантијашима“. Уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! „Даброви су поново интродуковани у Војводину пре пар година“, теши нас на крају Стојковићева, „и надам се да их нико неће поново појести“. О томе ће се, наравно, побринути ЛДП, „Пешчаник“, Биљана Стојковић и остали наши поносни чувари војвођанских даброва.

Свашта сам у свом животу видео и чуо. Али, да неко ко себе сматра научником као аргумент користи исказ „одавно колају приче у научној заједници“ (којој? чијој), да би поткрепио једну чисто идеолошку клевету, е, то стварно нисам доживео. То мора да је неки методолошки новитет, за који ми, провинцијални научници, никада нисмо ни чули. Каква нам све открића из ове методе доказивања не следе: „Одавно колају приче у научној заједници да нилски коњи лете“! „Одавно колају приче у научној заједници да у Кини живе људи са три репа“! „Одавно колају приче у научној заједници да је Јарославски жив и да пише под другим именом“

Млади Џедај

@Москвич, Захвални читалац, П.И.Рачковски

Фасцинантно је како ради аутоцензура; како очигледне чињенице морају да се саопштавају немуштим језиком да се неко не би увредио и да не би уследиле оптужбе дежурних идеолошких комесара; ево и ово што ја пишем није много боље.

Ја дубоко верујем да сва српска несрећа у двадесетом веку потиче из три сродна интернационалистичка покрета, који су узели маха у Србији, сваки у своје време: масонски, у доба Краљевине Југославије; комунистички, у доба СФРЈ; и најновији, глобалистички. Идеализовање било ког од њих је по мом мишљењу погрешно јер су сва три била штетна и антисрпска. Сва три су била антинационална. Сва три су радила за туђи интерес. Сва три су ударала на СПЦ. А сва три су пропагирала идеологију братства и заједништва по цену жртвовања националног идентитета, традиције и сопствених интереса.

Наиме, 2009. у Србији очигледно је много мање опозиционих медија него у доба Милошевића

Posted in Србија, друштво, медији, политика, SerbianCafe by Соларић on јул 18, 2009

Што жути не кажу отворено Ко финансира Б92

PlaninskiVetar

14. jul 2009.

Што се у Србији не чују гласови неистомишљеника тј. опозиционих медија? Па нема их!
Наиме, 2009. у Србији очигледно је много мање опозиционих медија него у доба Милошевића, што је својеврсни апсурд и анулирање прокламованих медијских слобода.

А и то мало, тешко да ће опстати због економске кризе. Најава премијера Цветковића, саопштена изнебуха, о доношењу Закона о информисању, не слути даљу демократизацију медија.

NSO (Serbiator)

14. jul 2009.

Јадна ни ли је Србија, ако је то уопште телевизија.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали

Izvor: Nova Srpska Politička Misao

Умеће дифамације

Слободан Антонић

среда, 08. јул 2009.

Приказ књиге Мирјане Радојичић: Историја у кривом огледалу: Невладине организације Србије и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд 2009, стр. 196.

Одавно је познато да онај ко држи кључеве за тумачење стварности господари људским понашањем. Ако некога убедите да сте му пријатељ, неће пружати отпор, чак и ако га све време варате и кињите. Ако некога уверите да су управо родитељи ти који му желе зло, он ће вас слушати као оца и мајку. Отуда је борба за интерпретацију стварности можда најважнији део друштвеног живота. Мирјана Радојичић у овој књизи објашњава како „другосрбијанске“ НВО – богате, моћне и утицајне – покушавају да јавности наметну једну, искривљену и манипулативну интерпретацију наше садашњости и ближе прошлости.

…Дакле, Бисеркова и остали наши душебрижници из „другосрбијанских“ НВО, чак и најелементарније настојање да се сачува српска културна баштина од вандализма и присвајања виде као „српски национализам“ и „клерикализам“, што је дисквалификација која је, у старом систему бирократског социјализма, као глупа и претерана, напуштена још почетком осамдесетих.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали, „другосрбијанске“ НВО, упозорава Радојичићева, конструишу и репродукују један феномен који практично постоји само у њиховим главама – антисемитизам.

…Да је антисемитизам, штавише, након 5. октобра у сталном порасту, види се и по томе што је један српски књижевни критичар објавио књигу у којој се критички осврће на литерарни опус једног писца јеврејског порекла. „Поменута књига“, тврди ХОС, „није случајно штампана управо у тренутку када је српски нацизам на врхунцу и очигледно је у функцији чишћења српске културе и књижевности од ‘страних’ утицаја“[18]. Заиста невероватно извођење, чак и за репутацију Бисеркове и њеног ХОС-а! Да се из једне обичне књижевне критике извлачи ни мање ни више него „жеља за (етничким) чишћењем“, као и „српски нацизам“. Стварно фасцинантно!

На страницима и страницама, све са фуснотама и изворима, Радојичићева ређа такве и сличне примере најогољеније пропаганде, која нема додирних тачака ни са анализом, ни са извештавањем, ни са елементарном истином. Та гротескна пропаганда можда и представљају неку врсту борбе против српског национализма. Али се та „борба“ очигледно води са, такође, националистичких позиција – са становишта хрватског, бошњачког или „косоварског“ етно-национализма и антисрпског шовинизма. Вредно скупљајући грађу, Радојичићева је направила прави хербаријум најотровнијег и најпогубнијег идеолошког растиња, које у својим медијима, књигама и на сајтовима негује „друга Србија“. Ову књигу треба читати са оловком у руци, подвлачити и чудити се. Докле све може да оде људска острашћеност, безочност и глупост?

Порнографија (душе)!

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

„Тренутак истине“: Обичан човек у медијској машинерији

Драгана Кањевац

субота, 04. јул 2009.

У покушају наплате сопствене пропасти

Просто као пасуљ:одговорите пред својим најближима и камерама на 21 интимно питање из свог приватног живота тачно на полиграфу и богат сте човек. Ево новог хибрида психодраме (какве имамо у бихејвиоралним реалити програмима као што је Велики брат), полицијског ислеђивања и класичних квизова. Али то није онај стари добри квиз, забава за целу породицу, поучна ствар, где фамилија и пријатељи бодре такмичара и помажу му: тренутак ’истине’ шокира породицу, распаљује непријатељства, сумње, издају и разочарање:

Спавао бих са женином мајком

– ИСТИНА.

– Аплауз…

Тукао сам жену јер ми је проверавала мобилни

– ИСТИНА.

– Аплауз…

Имао сам секс са љубавницом у свом брачном кревету док ми се супруга налазила у кући

– ИСТИНА.

– Аплауз…

По домаћем добром обичају да у корисним стварима каснимо за светом а да смо у глупостима увек актуелни и ’апдејтовани’, само годину дана после премијере на америчкој FOX ТВ, Тренутак истине стигао је и у Србију, емитујући се на водећој комерцијалној Пинк телевизији. Тражи се најискренији човек у Србији, позивају са екрана благочестиви продуценти, наши борци против лицемерја, који су одлучили да кажу попу поп а бобу боб!

Неуропсихијатар и психолог др Ненад Михајловић који ради стручна тестирања за програм Велики брат, мисли да jе у Тренутку истине углавном реч о манипулацији људском невољом. ’Мотив већине учесника је новац, иако говоре да није. Код особа спремних да учествују у оваквој форми шоу-програма у питању је и егзибиционизам, али не обичан, већ онај где се ради о спремности на дељење интимнијих детаља из свог живота које може довести до потпуног огољавања, што се може подвести под психички поремећај. Парадигма тога је Ђани Ћурчић, учесник Великог брата, који је своју емоцију такорећи продао на телевизији.’

И ето, људи су вековима вапили и трагали за истином; крајем прве деценије 21. века, стиже нам истина садржана у 21 питању о швалеркама, поткрадању на послу и лошој хигијени.

Излагање на научном скупу „Култура и медији у (пост)глобалној ери“, који је 04. јула 2009. организовало Уредништво НСПМ

Duško Kadić, Podgorica

субота, 04 јул 2009

Ovo je najprljavija i najodvratnija emisija koja je ikada prikazivana na televiziji. Normalan čovjek mora osjetiti zgražavanje nad ljudima koji pokazuju svoj nemoral i nad članovima njihovih porodica koji se kao idioti smiješe u publici. Arogancija voditeljke je posebna priča. Zamislite samo koliko gađenje kod ljudi izaziva njena priča o najsiskrenijoj osobi u Srbiji a dok istovremeno izvlači njihov prljavi veš jer je iskrenost zaista pozitivna ljudska osobina i nema nikakve veze sa onim nemoralnim osobama koje odgovaraju na nemoralna pitanja nemoralne voditeljke. Apelujem na sve normalne voditelje i RRA da tu đavolsku emisiju zabrane.

Ala субота, 04 јул 2009

Neshvatljivo je da Ministarstvo kulture opravdano kritikuje tabloide, a ne zabrani ovakve idiotluke koji zaglupljuju i ponizavaju ljude.
Dostojanstvo licnosti mora da bude odbranjeno. Kako se osecaju njihova deca? Zar to nije indirektni mobing? Koliko ljudi biva povredjeno ovakvim jadnim emisijama?
Nekada je to bilo okarakterisano kao „sund“ i islo u poznim satima s posebno visokom taksom. Nesto kao pornografija (duse)!
Ili i takve programe Ministarstvo smatra „instalacijom subkulture“?
Ne treba se cuditi „konzumentima kulture“ vec cutanju nadleznih (Bradic, Momirov, Dimitrijevic).

„Једна црта у америчком менталитету која изазива гађење код нормалног света”

Posted in друштво, медији, музика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Политика Онлајн

Спектакл око мртвог Мајкла Џексона

Организатори европске турнеје профитирали од смрти главног извођача, а холандски пензионери се обогатили

Од нашег дописника
Вашингтон, 3.  јула – Мајкл Џексон одлази са овог света уз светски публицитет раван ономе који је имао Елвис Присли 1977, када је претворивши се у гротеску од хемијске смесе пилула и алкохола умро на клозету у четрдесетдругој години. Само што је смрт Џексона ојачана новом технолошком медијском револуцијом још много ударнија у сваком и најзабаченијем кутку планете. …

Зорана Шуваковић

[објављено: 04/07/2009]

Ништа чудно , 03/07/2009,

Американци су склони да зарађују било на чему. Што да не и на упокојеном Певачу. То је једна црта у америчком менталитету која изазива гађење код нормалног света.

„Другој Србији” НСПМ смета као политички противник и дискредитују овај сајт већ годинама

Posted in НСПМ, Србија, друштво, интернет, медији, политика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Предлог за размишљање

Теофил Панчић

четвртак, 02. јул 2009.

(Време, 02.07.2009)

Није требало да ме вучете за језик, али кад већ јесте – ко вам је крив! Дакле, још једном: форуми, блогови, коментари… Тек да видимо где смо тачно с том ствари, какво нам је пролазно време.

Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на „душманском“ сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног „говора мржње“ у најчистијем могућем стању, а које су испод једног иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори. Што редакцију, дакако, не аболира: тај-тамо-неко ко анонимно брабоња има елементарно људско право да буде дегенерик, али ти немаш право да његова болесна иживљавања учиниш јавним! Одговорност је, у том смислу, увек на конкретном професионалцу – никада на анонимном аматеру.

SFX

петак, 03 јул 2009

Predlog je los. Pre sest godina sam napisao kriticko pismo (kritikujuci spoljnu politiku jedne zemlje umesane u balkanske ali i druge sukobe), beogradskom nedeljniku. Tekst je malo skracen, otupljena mu je kriticka ostrica, a onda sam poceo da dobijam pretece e-mailove sa adrese jedne srpske institucije. Ne potpisujem se imenom i prezimenom niti nameravam, jer to nigde u svetu nije praksa. A u Srbiji, ne izmisljamo toplu vodu. Usput, nisam rekao koji je nedeljnik bio u pitanju, niti smatram novinare ovog nedeljnika direktno odgovornim za ono sto se desilo. Ali, moracete da priznate, ne mirise lepo.

Ovo je za neke prijatno iznenadjenje. Za mene samo prvi tekst Teofila Pancica sa kojim nemam velikih, velikih problema. Ne slazem se sa bilo kakvim nivelisanjem civilizacijskog nivoa E-novina i ovog sajta. Ovde se postuju najosnovnije norme civilizacijskog ponasanja. E-novine moraju na sud zbog poziva na rat i nedostatka pristojne moderacije. Ukoliko urednici pod pritiskom uvedu predstavljanje punim imenom i prezimenom prestacu da citam komentare i shvaticu to kao jos jednu pobedu druge Srbije.

Drugoj Srbiji NSPM smeta kao politicki protivnik i diskredituju ovaj sajt vec godinama. Vreme je tu uvek igralo neku (makar i posrednu, cinicnu – Iljf i Petrov) ulogu, sto se vidi i po tonu tekstova Zarkovica i Pancica. Tu je uvek prisutna nostalgija za starim vremenima koja se ne vracaju. To sto vidimo promenu tona, ili strategije na sajtu B92, ali i u Vremenu, pokazuje da se u dramaturgiji ne treba kloniti stereotipa. Cak i onih za koje je pokojni irski pisac rekao da su stari kao planine.

‘Vremena se menjaju, Viktorija.’

Стева Надрљански

9 петак, 03 јул 2009

Све би то било лепо кад аутор овог текста сам не би био протагониста најгорег говора мржње, што свако од нас може лако документовати. Антологију његових грозних увреда на рачун „Другог“ (на чије се безусловно поштовање истовремено обавезно позивао!) може превазићи само Луковићева. Није ли могао Панчић и раније да подигне свој – у свом идеолошком кругу – утицајни глас против простаклука? Зар је могуће да једно тако, хм, осетљиво биће то не примети? Могуће, јер што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу: „нама“ је дозвољен простаклук јер служи светлим циљевима, а „вама“ није, јер је ваш простаклук одраз вашег стања. Ако Антонић није принципијелан зато што презентује анонимни коментаторски отпад са сајтова који себе сматрају за светлост света (а тиме само указује на невероватно лицемерје), где је досад била та принципијелност Панчићу па да распали по нискостима појединих својих идеолошких јарана, од којих нико није анониман? Е, у том случају би морао да удари и по себи – морао би приметити да је он сам генератор „хејт спича“, узор онима који га упражњавају – а та уметност код нас баш и не цвета, најмање управо код оних који имају некакав месијански синдром.
Уосталом, не треба ни помињати да се Панчићу његова принципијелност не би напрасно пробудила да управо Антонић није обелоданио ове позиве на убијање Срба објављене у једном од медијских центара ове религијске удруге, нити би ти позиви били обрисани. Сад је за то већ касно.
А што се тиче (не)анонимности коментарисања, то је питање које се на концу може тицати једино тужиоца; за све нас остале битно је нешто друго, нешто од суштинске важности: да схватимо да и са „друге стране“ стоји Човек као и сам што сам.

O ovome nema pregovora

13 петак, 03 јул 2009

Zar ce se rathohuskacki tekstovi i pozivi na linc na jednom drugosrbijanskom sajtu koristiti kao izgovor da svi koji ostavljaju komentare na preostala dva i po slobodna sajta u Srbiji zavrse u policijskim tefterima?! Ovo je zaista uvredljivo. Posle Zarkovica koji relativizuje gadosti i pozive na ubijanje u Novom Sadu, javio se i Pancic sa ‘originalnim’ predlogom da se svi registrujemo na uvid organima u sluzbi vladajuceg rezima. Pa ce onda organi da odluce koji komentator je za krivicno gonjenje, kao sto to odlucuju, prilicno ‘nepristrasno’ vec godinama.

To prakticno znaci da ce prvi ljudi koji ce zaista biti gonjeni zbog komentara, biti osobe sa NSPM, dok ce za E-novine biti rezervisani termini tipa ‘bizarnosti’.  …

Ala

18 петак, 03 јул 2009

Teofil,Lukovic,B.Pavicevic,N.Kandic,Vuco,O.Beckovic,Zarkovic,Cheda -menjaju frizuru ali cud nikako.
Moderator je odgovorni urednik sajta. Jos davno sam zahtevala da B92 za svaku smenu napise ime i prezime moderatora.To nije ucinjeno.Za sve gadosti i neistine ,znaci odgovoran je glavni urednik-nije mi poznato da je ikada bio osudjen za neistine.
Kao sto je B.Srbljanovic morala da bude optuzena za gadosti na svome blogu, bas kao i Lukovic i Pancic.
Mozda NSPM ne zna imena ucesnika u diskusiji,ali budite sigurni da onaj kod koga su serveri to lako dokuci.

Сви објављени коментари изгледају као да их је писала иста особа

Posted in Србија, друштво, медији, SerbianCafe by Соларић on јул 5, 2009

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

B92

Pop_Milo

19. jun 2009.

Ja sam jedan od onih koji nisu do skoro obracali paznju na price o tome kako su B92 izdajnici, manipulatori i slično…

Međutim, u zadnje vreme sve vise mi se čini da tu ima dosta istine.
Pogotovu kada je reč o manipulacijama.

Konkretno, juče sam hteo da ostavim komentar na njihovom sajtu.

Vest je u sustini nebitna za ovu pricu, ali da ilustrujem, bila je vezana za Olju Beckovic, i sve sto sam napisao je da mi nije jasno zašto bi neko bacio baklju ispred zatvorenih vrata B92 televizije i pobegao. Šta time dobija, osim sto pomaze televiziji B92 da izgleda kao žrtva? Osim toga, napisao sam da mi je cudno da od 20+ komentara koji su ispod vesti nema nijednog negativnog. Sve same reci podrske.
U svakom slučaju, nije bilo psovki, uvreda i slično. Samo moje mišljenje.

Ovo je bio test da vidim da li će moj komentar proći- i naravno nije. Otisao je „na odobrenje moderatora” i tu se prica zavrsila.

Kada se malo bolje pogleda, svi objavljeni komentari izgledaju kao da ih je pisala ista osoba, a glasovi na te komentare su takvi da je gotovo u istoj proporciji uvek nešto više pozitivnih nego negativnih.

Da ne davim vise, ako se ovako odnose prema komentarima sa web site-a ocigledno je da nisu ni najmanje objektivni sto bi kao medij trebalo da budu. Ova televizija znaci zaista radi po nekoj agendi koja nema veze sa onim što je istina.

Idite na njihov sajt i uverite se sami.

Vasi komentari su dobrodosli.

PS.
Moderatore, nemoj sada ti da budes $%^& pa da me izbrises. Ovo je ipak „serbian” cafe, zar ne?

Pozdrav

wws

19. jun 2009.

..dobro jutro… :) i sam sam pokusao ostaviti po koji komentar pa isto tako nije objavljen. Sve sto im se ne svidja ne može da prođe.Ili prihvatas šta oni pricaju ili nisi dobro dosao.Ne dolazi u obzir da nešto pitas,skrenes paznju,nešto dovedes u pitanje…
Oni su pod americkom sapom.Guraju svoju pricu i niko im ništa ne može.Mnogi ljudi su se uhvatili na njihovu agresivnu propagandu i teško će biti sa njima izaci na kraj. Ovaj slučaj sa Oljom Beckovic i Kurirom će to pokazati, unistice ga.

Pop_Milo

19. jun 2009.

wws, slazem se sa tobom, najverovatnije je u pitanju americka sapa.

Međutim to nije važno, jer moc medija ne lezi u onome ko stoji iza njega već u kredibilitetu koji ima kod naroda.

Ovo u sustini jeste povezano, ali ukoliko razmenjujemo mišljenja na otvorenim sajtovima kao sto je ovaj, vremenom će ljudi početi da obracaju paznju na to i taj kredibilitet će se srusiti.

Isto već se desilo sa Milosevicevim RTS-om. Mada se ni oni nisu mnogo popravili – vidim da i njihove komentare odobrava moderator.

Ovo je navodno potrebno da bi se izbrisale provokacije i sl. Ali da li je to zaista neophodno?

Pa sudeci po tome kako lepo funkcionisu ove diskusije, koje su između ostalog najpopularnije u Srbiji, rekao bih da nije.

Osim naravno, ako plan nije da se dodatno ne manipulise našim mišljenjem nakon citanja vesti.

PS. Predlazem da Serbiancafe uvede komentare na vesti,
kako bi postojao bar jedan objektivan sajt na kome ljudi mogu da kažu šta misle!

mostro (junior member)

19. jun 2009.

svi objavljeni komentari izgledaju kao da ih je pisala ista osoba
———————-

I jeste !

neimar 23. jun 2009.

Да је само У92. Пробајте да пошаљете коментар Политици или РТСу у којем је ИСТИНА која се не поклапа са овим пропагандним машинама. Нема шансе да буде објављен чак и када је и цивилизовано и околишно написан а камоли када је директан напад на постојећи медијски и политички поредак.

И Гебелс би им позавидео.

mostro (junior member)

25. jun 2009.

Pa i ‘Politika’ je ista kao i u92. Zapravo, nasi mediji i nisu nasi, a ono sto objavljuju od komentara je strogo filtrirano po njihovoj volji, pa vi mozete da budete kulturni koliko hocete. Zato sam ja odavno prestao i da posecujem te sajtove i ne pada mi na pamet da ostavljam svoje komentare. Sve se to iskvarilo. Moral i iskrenost su kod nas zaboravljeni pojmovi. To je zastarelo.

OpasanLik (metalostrugar)

30. jun 2009.

Ja sam isto ostavio 2 komentara na temu „olje B.” i nijedan nije objavljen jer se ne slazu u potpunosti sa serviranim vestima. Demokratije i slobode NEMA nigde ali treba da puste makar jedan komentar na deset, koji je razlicit… Ovako je mnogo providno i bezobrazno. Niko nije vesla siso…

http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/66/013898553/b92.html

Народу који је рођен у једном систему а прелази у други систем је свака помоћ потребна.

Извор и наставак на SerbianCafe.com (дискусије)

U Srbiji se ocekuje poskupljenje krompira.

T_I (Hobi politicar)

27. jun 2009.

Dok u gotovo svim državama sveta cena poljoprivrednih proizvoda konstantno raste i dok svetski ekonomski eksperti i analiticari najavljuju glad u svetu , u Srbiji poljoprivrednicii unstavaju krompir .

Prolaznici magistralom Nova Varoš – Prijepolje ovih dana svedoci su velike nevolje sa kojom se suočavaju proizvođači krompira iz okolnih sela. U potocima pored same magistrale, niz sela Gornja i Donja i Bistrica, pre dva-tri jutra su osvanule tone bačenog krompira. Puni džakovi koje niko neće završavaju i po smetlištima, u sodomima pored sela. …

Na poljima oko Sjenice, oko Aljinovića, gde su ranijih godina sejane stotine hektara, ovog proleća vidljivo je da su mnoge njive ostale neuzorane. Veliki proizvođači proletos su izgleda procenili da se rizik sa krompirom više ne isplati. A šta će narod u Srbiji jesti na zimu, idućeg proleća, možda uvozni krompir, tek će se videti.

prijepolje.me

Jahac_Magle 27. jun 2009.

„to je super,al mene zanima jedna druga stvar…

ima li rusija svoju poljoprivredu?

ili jedva ceka da hranu uvozi iz srbije?”

Има ли „Европа” аутоиндустрију или чекају да увозе аутомобиле из Крагујевца?

Изгледа да без Динкића и Фиат-а нема друге него да цела „европа” пешачи…

Patriota (Ekonomista)

27. jun 2009.

Проблем кромпира је само један од производа о ком држава не води никакву бригу.

Како каже, Нађи купца, па купца нема времена сељак да тражи јер његов посао је производња а не да јурца којекуда и тражи купце али то сељаку нико није рекао а државу баш брига.

Највећа бољка целе српске привреде су НОВА ТРЖИШТА која нико и ниједна власт неће да стави на сто као приоритет број један целој привреди.

Привреда у којој су ретки који знају стране језике а основ озбиљног целог пословања је знање језика и коришћење интернета је тешко било шта постићи.

Када би ови странци који су и највећи извозници роба из Србије у Русију одједном напустили Србију вратили би се не у доба санкција него у средњи век. Необавештени, неписмени за комерцијалне послове, веома склони преварама шетали би се ко бос по трњу.

Како да се било ко обрати Министарству пољопривреде ако не само министар него и сви запослени нису за тај посао.

Привредна Комора Србије не постоји, та је скуп пропалих директора који су се ту ухлебили и тако седе и узимају простор.

Више сматрам или подједнако одговорним и Министарство пољопривреде и ПКС за овај проблем, и једни и други су имали довољно времена да покушају да траже нова тржишта.

Да имамо државу иоле или макар мало озбиљну онда би људи из министарства пољопривреде већ на почетку сезоне садње кромпира направили биланс потреба кромпира у Србији, па могућност извоза па тек онда обишли сва села у Србији и разрезали колико ко треба да посади кромпира и да у том случају држава уколико се не прода гарантује откуп. Тако раде сређене државе али ово није ни сређено ни држава. Ми државу имамо само на ТВ где се такве вести не могу видети нити сељаци могу ако немају коме да понуде у хуманитарне сврхе свој вишак кромпира.

Замислите да нико није ни заинтересован да само преузме тај кромпир а рецимо све наше болнице немају динара да купе храну за болеснике а ово им се ипак нуди џаба.

Да не причам о мукама по избегличким камповима и сиротињи која тамо живи.

Једном речју срамота али ко у Србији осећа срамоту. НИКО.

T_I

(Hobi politicar)

Moje lično mišljenje je da država i netreba da vodi brigu o uspesnosti poljoprivredne proizvodnje u Srbiji .D

Г-дине T_I!

Држава ма каква била би морала да води рачуна о сваком производу који се код ње производи.

Рецимо у Великој Британији државни службеник агроекономиста сваке године обилази фармере и ‘саветује шта да саде те године’ и гарантује цене. За поједине парцеле једноставно каже ‘немојте ништа да садите од државе добичете толико и толико пара’. Оно што он је ‘саветује’ ако то буде вишак у том случају ни држава нема обавезу да то откупљује. Ово може називати како ко хоће али ово је ипак диктирана економија. Да би човек у име државе могао некога да саветује неко ипак мора да тражи и тржиште за ту робу. Неко је направио биланс потреба те државе и тог народа као и могућност извоза.

Ово што се дешава код нас је велика штета јер рецимо бацањем кромпира је штета двострука, прва штета је за тим материјалним добром а друга штета је рад тих људи су радили на том кромпиру.

Трећа штета је сто држава видећи да се сваке године тај кромпир баца не предложи и окупи групу инвеститора или сама на крају крајева и направи једну дестилерију вотке и тако запосли још људи а тим сељацима обезбеди још већу производњу.

Није тачно како држава не треба да гради фирме па многе фирме у свету и то развијеном су у власниству државе.

Па Америка није дозволила да пропадну Банке него је утрчала својим новцем да их спаси. Па није дозволила пропаст ГМ него својим парама спасава ту фирму.

Наш проблем је што народ и пољопривредници у Србији увек од некога очекују помоћ која им у стварности и јесте потребна. Помоћ у информацији, помоћ у тражењу нових тржиста, помоћ за одговарајућом Законском регулативом, помоћ за билансима потреба за одређеним производима и сличне помоћи да их не набрајам. Народу који је рођен у једном систему а прелази у други систем је свака помоћ потребна.

Све су то помоћи које су свом народу давале и свакодневно дају државе запада и стога је и запад ипак и поред ове кризе толико и јак економски.

Сада имамо ситуацију у Србији где садашња власт пре доласка на власт је причала и обећавала како ће да помогне народу и привреди а чим је дошла на власт је гледала искључиво интерес како напунити буџет а што се тиче привреде, производње то је препустила улици да решава, то их уопште не занима. Пуњење буџета им је потребно искључиво ради што дужег останка на власти и да могу што више да покраду. Данас само да полиција претресе имовину државних службеника шта ко од имовине има, може да дође до закључка ко је лопов а лопову никада није приоритет интерес државе, њему је приоритет он лично и његова имовина, ту је држава како категорија на последњем месту, стога из те државне администрације цуре информације као вода низ поток.

Ово са Британију рекао сам фигуративно јер тамо се људи у име државе задуже да обилазе села и на основу биланса потреба за храном одређују колико ће ко чега да сади и све сто они одреде да се посади има сигурно тржиште, остатак држава плаћа да се не сади да се неби храна бацала.

То и јесте проблем код нас што не постоји биланс хране да се зна шта да се сади а шта да се не сади. Зашто то држава не ради. Прво да би тако нешто могао да радиш морас да имаш информације о потребама и то неко мора и да ради а тако школованих људи нема у државној администрацији.

Знам за Законе које је предложило министараство пољопривреде а да нико буквално нико из министарства није питао некога из те области у привреди како да се то уреди да је прихватљиво и за државу и за привреду. Или су сели за што са монополистима и питали ‘какав Закон вам одговара’.

Одређени Закон се доноси од 1994 године и до сада је донешено укупно 4 Закона из исте области а да нико није консултован из те области или су прихваћени неки предлози фирми које имају монопол у тој производњи и последњи Закон буквално у потпуности гуши промет.

Причајучи са човеком који је био у изради тог Закона сам схватио и он ми је и сам признао да су у обзир узимани сви предлози инспекције а не произвођача и потрошача. А инспекцији је интерес да ради што мање и да им је све на столу да се не муће да иду на терен. Колико то има штете за привреду нема везе нити о томе било ко размишља нити ће било ко да сноси последице. Управо због несношења последица које разарају привреду се баца кромпир и његова цена ће да поскупи.

Србији на моју и твоју жалост нема спаса бар не у доста догледно време јер нема ко да уради и изведе комплетне реформе.

Са једне стране имамо власт која се куне у ЕУ а свим својим деловањем ради против ЕУ и другу страну која је практично против ЕУ. И код једних и код других постоји једна заједничка ствар а то је лоповичлук и то за наше услове невиђених размера. Трећа страна не постоји и док год се та трећа страна не покрене Србији нема нити ће бити среће а кромпир ће и даље да се баца и то нажалост не само кромпир.

Ми смо мислим једина држава у свету која има Уговоре са две стране и са Истоком и са Западом о бесцаринској Унији а колико би земље запада платиле да имају тако нешто. Ниједан од тих Уговора није искоришћен нит има шансе да буде коришћен јер постоје неке вестачке препреке у људским главама. Западу не смета да ради директно са Истоком али им смета да ми радимо са Истоком.

Ми сада смо у позицији као што је био и Тито у своје време али коме то речи и објаснити.

До пре годину дана су западне земље дозирале инвестиције у Србију а ови одавде нису дозвољавали да се капитал са Истока усели у Србију и направи конкуренцију а сада би када нема капитала ни на једној страни узели и од самог ђавола само да додје. Не узима се тај капитал због потреба Србије која је за тим капиталом имала потребу и пре годину дана него да би се само остало сто дуже на власти. Власт је чудо јер омогућава неограничену пљачку, чак и да се пљачка легализује.

А држава, држава је задња рупа на свирали.

Зашто је запад јак, не кажем да тамо нема пљачки, има и већи него код нас, али ипак ти владари воде рачуна о држави, у овој кризи вуку потезе, траже решења, док овде се само позивају на светску економску кризу. Ови не кроје будућност они чекају будућност а то је за сваку државу која ћека будућност пропаст. У тој будућности је њој намењено шта да извршава а не шта да ствара.

Сада када још распродају овај Телеком и ЕПС и те паре потроше онога Ђинђића има из гроба да избаце када виде шта је његова екипа оставила Србији, док још има шта да се прода добро је и док се још може задужити.

Замислите када би све то сељаци у Србији знали дали би ЕУ имала алтернативу.

Сва та ограничења се овде нигде не помињу као да то не постоји јер када би се помињала онда би све ишло другачије и од перспективе ЕУ би били далеко даљи него рецимо 1990 год.

Ја лично за себе могу да кажем да нам је сасвим довољно да успемо од ЕУ да добијемо безвизни режим и то је све, никакав улазак у ЕУ не долази у обзир. Све остало може само да се реши и да у свему пратимо ЕУ а да не будемо у ЕУ. Свако нови ко долази добија све теже и теже услове. Имамо уговор са њима о бесцаринској Унији а имамо и са Русијом и Белорусијом. Најбоље Уговоре на свету имамо и то не знамо искористити.

Да би ови могли да опстају на власти они зато само и причају о ЕУ и о помоћи која нас чека само да још урадимо то и то. Они нису на власти захваљујући њиховом деловању него подршком ЕУ а њих искрено баш за ЕУ заболе она ствар јер ако тамо уђу онда неће бити више крађе ко сада.

Па ови пасоши што су пре страшила као да су ногама рађени су у ствари препорука за одбијање а не за позив да уђемо у ЕУ или добијемо безвизни режим.

Пропаст кромпира, сира и осталих производа је само ситница у низу који пропада.

Па упропашћени су много већи системи који су изнели терет санкција а yебе се овима за тамо неки кромпир или сир.

Па скоро је било на ТВ како неки у Ковину производи сир и како су му рекли да више то не може да ради јер не испуњава услове иако човек има простор, фарму крава али пословни простор у коме ради нема грађевинску дозволу и не може да ради.

Склоп глупости једном речју и будала којима су дали да руководе тим позицијама. Ту нема нажалост нормалног човека и док Србијом не завлада глад и мотка нема леба.

Реално у Србији данас има преко половине поштених људи али им то ништа не значи јер нису удружени у никакву организацију. Незаинтересовани су и у ствари њихова незаинтересованост је главни кривац за ситуацију у Србији.

Док поштени ћуте лопови раде.

Сваком поштеном човеку у Србији је криво ово што се десава са кромпиром и сиром у Србији и да су на функцији д ато реше решили би сигурно али нису на функцији и не могу то да реше а они који треба да реше тај проблем неће да га решавају јер ту немају никакву личну корист. Савест их не пеће јер је намају и тачка.

Знам неколико људи који су били високи функционери у власти, саветници, секретари, заменици министара, боже не могу да верујем да је неко тим људима уопште могао и понудити таква места, па њих држава уопште не занима, само гледају где шта има да се узме, сами они о држави говоре јако погрдно са спрдњом и онда видим како смо ми ипак са њима и добро прошли.