Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Људски мозак је невероватно адаптиран за прикључивање групама и идеологијама

Коментар преузет са СербианКафе (дискусије)

Koja je religija..

tpacep (Tpacep)

03. april 2009.

Koja od ovih religija ima budućnost, a koje će otići u drugi plan:

1. Jednoboštvo
2. Mnogoboštvo
3. Ateizam
4. NekaNovaReligija

XIO 06. april 2009.

Evo kao ateista da odgovorim iskreno šta mislim o ovom pitanju.

Za početak, materijalizam i empirizam će definitivno pobediti. Za 50 godina izjave tipa „sveta voda je svezija i zdravija i ne kvari se”, „ove mosti su cudesne”, „ikona je proplakala”, „tokom pricesti jedemo hristovo telo i pijemo hristovu krv”, „bog je poslao ovaj zemljotres”, „homoseksualnost je bolest”, „seks pre braka je greh”, „biblija je istorijski istinita”, „apokalipsa će skoro” i ostale će biti gledane sa istom dozom respekta kao i „Elvis je ziv”, dakle nikakvom.

Ova decenija će se definitivno pamtiti kao proboj ateizma i naucnog materijalizma na veliku scenu i početak kraja religijskog literalizma (bukvalizma) tj. bukvalnog shvatanja religije. Od sada će SVAKA izjava religijska koja pretenduje da bude EMPIRIJSKA izjava biti podvrgnuta strogoj kritici. Pre samo par godina ovolika bura na Papinu izjavu u vezi upotrebe kondoma u Africi (da kondomi ne sprečavaju i smanjuju sirenje side, naravno teska budalastina) ne bi ni bila zamisliva.

Jednostavno svestenik je do sada mogao da se pravi da je veci naucnik od naucnika, psiholog od psihologa, lekar od lekara, eticar od eticara i da daje dogmatske izjave u oblastima o kojima uopste nema pojma cisto vadeci se na nekakav autoritet koji je dobio od svevisnjeg, i da ljudi to prihvate zdravo za gotovo. Tome će doći kraj. Na zapadu je maltene osim u par selektivnih oblasti (seksualnost npr.) tome već dosao kraj, a u islamu još traje, ali se sva destruktivnost toga uveliko oseca tako da verujem da će i tamo tome doći kraj u ovom veku (oni su otprilike sad tamo gde je hrišćanstvo bilo u 19. veku).

Dakle, verujem da će u ovom veku ateizam i naucni empirizam i materijalizam pobediti na tom osnovnom nivou makar se velika vecina i dalje nominalno izjasnjavala kao vernici, ali i to će opadati.

Al to naravno nije kraj price. Ta pobeda može biti vrlo pirova ako se formiraju nove religije i ideologije koje ovo zaobilaze, a cuvaju pa čak i nadjacavaju fanaticnost danasnjih sekti. Ljudski mozak je neverovatno adaptiran za prikljucivanje grupama i ideologijama, nekad čak i sumanutim i suludim. Komunizam i fasizam su odlicni primeri.

Čak i nešto tako na prvi pogled bezazlezno kao borba za ocuvanje zivotne sredine može da izrodi organizacije poput ELFa (Enviroment Liberation Front, teroristicka organizacija koja rusi i pali sve za koje nj.k.v. smatraju da ugrozavaju zivotnu sredinu). Dakle, PETA, ALF (Animal Liberation Front), veganski pokreti, pa razne anarhisticke organizacije, radikalno krilo feminizma, anti-globalisticke organiacije, i sl… svi oni su se pokazali vise nego sposobnim za radikalizam, jednoumlje, fanaticnost, pa čak i nasilje koje bi moglo biti ozbiljni pandan čak i najradikalnijem religijskom fundamentalizmu. (Studirao sam u Americi na jednom od najliberalnijih kampusa tako da znam o cemu pricam.) Tako da KO ZNA kakvi se ideoloski pokreti i tehnike kontrole uma i ljudi mogu izroditi u buducnosti.

Primecujete da nisam spomenuo religiju, bar ne još uvek. Jel to znači da u svetu materijalnog ateizma nema vise nikakvog mesta za religiju? Ne, naprotiv! Zapravo predvidjam radjanje i propagaciju takozvanih simbolickih religija. Tojest religija koje ne pretenduju da su materijalno istinite, ali koje u sebi sadrže „simboliku” koja može coveka „spiritualno zadovoljiti”, u nedostatku boljeg termina, usmeravati ka boljem i moralnije i srećnijem zivotu i sl.

Primer br.1: Lavejski Satanizam. Potpuno ateisticaan po prirodi, „Sotona” u ovom satanizmu se dozivljava ne kao stvarno prirodno ili natprirodno biće koje se bori protiv nekog stvarnog boga, nego kao „simbol” i „ideal” kome treba stremiti, u sustini ideal agresivnog i seksualno-hedonistickog individualizma i objektivizma (ovde mislim na Ayn Randovski objektivizam, ne na ono sto mi Srbi obično podrazumevamo po toj reci). Javlja se kao anti-teza hrišćanskom puritanizmu i idealu pokornosti.

Primer br.2: Moderni paganizam. Iako ima pagana koji istinski i stvarno veruju u paganska bozanstva, ima i onih koji ih dozivljavaju iskljucivo simbolicki, opet kao reakciju na hrišćanstvo, tj. ima tu i elementa svojevrsne identifikacije sa paganima kao žrtvama hrišćanske opresije.

Primer broj 3:Pravoslavni ateizam”. Iako dosad je covek teško ovo ikad mogao javno da prizna a da ne bude žrtva podsmeha i jedne i druge strane, ovo će se u buducnosti sve vise kristalisati kao poptuno validna opcija, naročito u Srbiji koja je jedna od najmanje religioznih tradicionalno pravoslavnih zemalja. Pravoslavni ateista bi bio neko ko ne veruje u boga, ali SPC dozivljava kao potpuno validni okvir za svoj duhovni zivot, osecaj zajednista, potrebu za ritualom i sl. Naravno pravoslavni ateista tu svoju potrebu objašnjava sa cisto racionalne i naučne tacke gledista, ne sa natprirodne. Vrlo sličnu „religioznost” imaš i u dominantno ateistickim visoko-razvijenim zemljama kao Svedska i Japan gde te neverovanje u boga uopste ne sprečava da ucestvujes u religijskim ritualima i u njima nalazis sreću, spokoj, mir, utehu ili šta god.

Kako danas stvari stoje sa religijama koje mogu ovo prihvatiti? Pa, hrišćanstvo je svojim velikim delom već preslo taj put. Iskreno receno, danasnje vernike vernici od pre 500, pa čak i 100 godina uopste ne bi ni smatrali pravim vernicima. Jer koliko ja vidim od tog famoznog broja od 95% vernika u Srbiji ili koliko već samo par procenata redovno ide u Crkvu, a taj broj od 95% DEFINITIVNO zahvata ogroman broj ateista i agnostika kojima je jedina veza sa religijom to što su bili krsteni kao bebe.

Hrišćanstvo se doduse bas i ne snalazi najbolje sa tim i samo sebi puca u nogu time što se drzi nekakvih starih i arhaicnih moralnih normi koje su jedino imale smisla onda kad su se ljudi vencavali sa 15 i kad je žena bila vlasnistvo muza. Tojest, na bolji pogled ta hrišćanska moralnost i nije bas nešto previse moralna.

Znate zašto su Crkve prazne toliko prazne, sirom Evrope? Ne zbog toga sto ljudima nije lepo tamo da odu, nego sto im je mrsko da slusaju još jednu bukvicu o tome kako je spavati sa svojim deckom ili devojkom pre braka greh, ili kako je danasnji moderni svet nikad gori (jer eto ljudi ne slusaju svoje svestenike bespogovorno kao nekad, glasi poruka između redova). Na te price se samo verski fanatici loze, a njih je na duge staze sve manje.

Generalno, jednobozacke religije će imati dosta problema da se prilagode. Jer je njihova sustina ta da je bog JEDAN i MOCAN! Kako može da bude mocan kad ga sav moderni empirizam duboko pobija, a kako da bude jedan kad ne možeš ljudima vise silom da nameces šta će biti u njihovoj glavi i kako će oni da zamišljaju i uredjuju svoj duovni svet? Ovo se naročito vidi u Islamu koji je DUBOKO anti-naučan i totalitaran i ovom procesu se svim silama protivi jer on od svih monoteizama Najviše crpi iz toga da je bog jedan i mocan svoju legitimnost. Na hrišćanskom primeru se može videti da je akomodacija u izvesnoj meri moguća, ja mislim da će u globalu uticaj monoteizzma slabiti kroz naredne vekove, možda čak i do potpunog nestanka.

Sa druge strane politeizmu i nekoj vrsti animizma i New-Age spiritualizma će biti mnogo lakse da se prilagodi novonastaloj situaciji. Ono sto je ranije bio nedostatak, razjedinjenost, sad će biti prednost, jer je mnogo lakse od sve te gomile bozanstava od kojih nijedno ne pretenduje na apsolutnu moc skinuti breme empirijskog delovanja. Zapravo budizam je već ateisticka religija, dok hinduizam pretenduje da je ateizam njegov deo. Čak se i najvatreniji racionalisti poput cuvenog ateiste Sem Herisa, autora knjige „The End of Faith”, mogu upecati u vrzino kolo da smatraju da npr. „budizam nije religija” i da „ima tu nečeg dobrog”. Ipak, nije sve tako ruzicasto. Sve istocnjacke religije su za sad anti-empirijske i sadrže usebi GOMILU iskaza i „cinjenica ” o ovom svetu koje jednostavno nisu istinite kao npr. reinkarnacija, vecno trajanje svemira i sl..

Dakle, proces „de-empirizacije” neće ići lako (hej izmislio sam novu reč!). Kad običan seljak ode kod svog svestenika, gurua, ili kog već i plati mu za ritual on obično ocekuje EMPIRIJSKE rezultate, da mu rodi godina i sl. Takođe, da se ne lažemo, istocnjacke religije su TESKA tamnica uma (u poredjenju sa kim Islam, dezurni bauk Evropljana nekad lici na malu macu), koje su propagirale i dozvoljavale neljudske kastinske sisteme zahvaljujuci najzlokobnijoj ideji ikada nastaloj u istoriji covecanstva: principu karme. Ali zahvaljujuci sposobnosti ovih religija za absorpcijom novih ideja i prilagodjavanju proces de-empirizacije će čini mi se proteci mnogo lakse, a kad na to dodamo i Hindu nacionalizam, Ateisticki Hinduizam možda jednog dana postane pokretac privrednog napretka Indije (koja već grabi ka statusu super-sile) i ideoloska sila na koju treba racunati.

Advertisements

Неки су јахали попове, па информбировце, после се дали у оснивање демократских странака

Posted in мистика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on мај 31, 2009

Коментари преузети са SerbianCafe (дискусије)

Mi smo jahači apokalipse

usamljeni_jahac (gonic stoke)

30. maj 2009.

Jasemo na nasem razumu koji nema kocnica, samo gas…

Bog i Satana egzistiraju putem našeg RAZUMA . Bog je Ljubav A Satana je Mrznja. Sve covekove negativne osobine su Satanske a sve pozitivne su Bozije . Ako u nama ima mrznje mi će mo prihvatiti sve one informacije , (nas razum će upijati ) koje podsticu na mrznju i unistavanje drugih ljudi, onih koji su slabiji od nas, Nas razum će naći opravdanje za unistavanje i bacanje drugih u pakao, nacice opradanje za svoje negativne postupke i sav teret će prebaciti na žrtvu.

Na ovom svetu se sve deli na POZITIVNO i NEGATIVNO: kako u matеrиjalnom svetu tako i u duhovnom. Ako nas razum prihvati one negativne informacije kao stvarnost dolazi do ratova, bede , unistavanja onoga sto su ljudi hiljadama godina stvarali.
Gde nestade cvece? gde nestase laste i rode ? pojela ih je nasa Mrznja. Zašto moramo da živimo sa radioaktivnim , opasnim po zivot stavrima? zašto moraju nasa deca da umiru od kancera ? Ko je doneo tu nesrecu ? Nas RAZUM i nasa Mrznja: Nesrece dolaze sa jahacima apokalipse. sa ljudima koji UNISTAVAJU svojim razumom sve ono u cemu boziji covek uziva.

Sada da zamislimo dve jake sile koje su jače od tebe. Jedna te voli a druga te mrzi. Ona koja te voli želi ti dobro a druga ti želi loše. Koju ćeš ti silu moliti da ti ne napravi zlo ? Ona koja te već voli nju i ne treba moliti.
Sad uzmimo jednog doktora koji ti je spasao zivot. Ako taj doktor pripada satanskom svetu on će ti traziti da mu vecno budes zahvalan, da mu dajes vecno poklone, da mu se vecno molis jer ; On ti je spasao zivot. On je tvoj spasitelj .
Ako doktor pripada bozijem svetu on će znati da njegova pomoć je ljubav i za uzvrat će te pustiti da živis slobodno i srećno. Kome se mi molimo ?
Da li smo mi danas nekome nešto DUZNI ? JESMO . poledajte danas kako vracamo neke dugove. Kako nas pritiskaju. Kako nam duvaju za vrat. Da li mi živimo jedan srećan i lep zivot?

CiJE MI TO INFORMACIJE UPIJAMO I DOZIVLJAVAMO IH KAO STVARNOST. KAO ISTINU. KO SU LJUDI KOJI RADE TAKAV NELJUDSKI , SATANISTICKI POSAO?

To su ljudi kojima se mi MOLIMO : A STO IH VISE MOLIMO ONI SU SVE BOLESNIJI , BESNJI I SVE VISE TRAžE..TRAžE…TRAžE…
Upotrebite vas razum za unistavanje tih ljudi i bicete slobodni i srećni.

dulebg (posmatrach)

30. maj 2009.

Па неки су јахали попове, па информбировце, после се дали у оснивање демократских странака – по налогу СДБ.

..не постоји ништа .. да постоји и да у исто вријеме мирује..

Posted in мистика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on април 30, 2009

Paralelni svetovi

&Lunja& – Dec 27, 2003

Razgovaralo se na ovim stranicama o mnogim stvarima, zivotu i njegovoj sutstini, ustaljenim teorijama i novim razmisljanjima, predpostavkama i zeljama za promenama, razorima i zlu, dobrim mislima i novim ocekivanjima…

Sve je to filosofija, po malo psihologija, po malo fizika, i hemija, prirodna i ljudska.

Citajuci te strane, obogacivali smo ili dopunjavali ili tek samo, osvezavali svoj zivot, dolazili do novih zakljucaka, novih teorija i teza. Da li nas je to promenilo? Da li je to, nakon dugogodisnjeg bitisanja ovde, ovakvih kontakta, sada pocelo da ispunjava neke nove sfere u nama? Kada se nadjemo opet sami u onom „pravom“ zivotu, koliko je realniji, suptilniji, objektivniji, od ovoga ovde? Ako iz tog pravog zivota, donosimo argumente, konotacije, afirmisane stavove, apstraktne vizije, i jos mnogo toga, na ove stranice, odnosimo li odavde, makar jedan mali deo vidjenog, naucenog ili samo teza pod nakom pitanja, da im nasli mesto u onom pravom zivotu?

Pocetak i kraj ovih svetova je samo jedno..misao.

Misao je jaka, i kazu, neslobodna do otpustanja, do skidanja neke njene nevidljive uzice, da bi se razlila po kosmickom prostoru, odakle je i dosla. Zasto se misao odlucuje na toliko putovanje?

Jesmo li mi neki njeni perceptori? Sta je to tako snazno, nevidljivo, a mocnije od svega na ovom svetu, sto se upija u nas mozak, dolazi sa nekih nepojmljivih daljina, da bi se u nama oblikovalo i izaslo u vaseljenski prostor, kao ideja, delo, dobila formu i smisao?

U svoj tajanstvenosti svoga bivanja, da li je ta misao jaca sama ili tek sazreva u korelaciji sa mislima tudjih perceptora? Sta je u sustini, misija te misli?

Izmedju ova dva paralelna sveta, sa mislju kao pocetkom i krajem svega, koji od njih vise otvara smislenost, pravu prirodu one energije ciji smo postali perceptor, za njenu konacnost?

(more…)

Осећај, мисао, замисао, смисао…

Posted in мистика, уметност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on април 30, 2009

Osećaj

&Lunja& – Feb 11, 2004

Toliko razlicitih osecaja nam se radja, sa svakom misli, svakim dozivljajem, ispunjava se celo bice i predaje..otvoreno, suzdrzano, tesko, nekada..isuvise otvoreno, nekada, ta osecanja, zarobljena untrasnjim preprekama, ne mogu da se mrdnu iz tih okova, usleda strahova, kompleksa. Da li mi svesno ili nesvesno manipulisemo osećanjima i koliko smo ih zapravo, svesni?

Sta dolazi prvo? Osećanje ili misao? Ili je to toliko spojeno i isprepletano, da se tesko moze razlikovati i razdvojiti?…Ljudi su prepuni osecanja, teznji ka susret i kontaktu sa drugim bicima oko sebe ali se u tim kontaktima, u sustini, zaboravlja bas to prvo, osecaj. Ide se za nekicim drugim, nepredocenim i uobicajenim jer – razgovor je jedini nacin da se ljudi sporazumeju, a reci tako cesto igraju neku svoju igru.

Koliko su reci kontrolisane osecajima, da li su usmerene u svakom trenutku ka odredjenom osecaju ili svaka rec za sebe kombinuje u svom znacenju, poseban osecaj?

Zanimljiva observacija naizgled jednostavnog objasnjenja..Medjutim, da li je bas tako – jednostavno? U sustini, dok se razgovor odvija, vise se usmerava ka predmetu to jest, pojmu, tog trenutnog razgovora i ako unutar bica, odvijaju se istovremeno osecanja. Od tih osecanja zavisi konstrukcija i znacenja sledece recenice ali – da li se svest usmerava impulsivno ka osecanju ili je osecanje ta energija koja izaziva sve ostale reakcije?

Neko ce reci, naravno da jeste. To je ono uobicajeno objasnjenje, a osecaj u sustini, ide mnogo dalje od toga. Sa osecanjima se radjamo, a njihovo postojanje je do te mere neuskladjeno i razlicito u svakom bicu, ponaosob, da odatle nastaje misterija, ako smo svi ista ljudska bica, zasto su nam osecanja i naravi tako razlicite?

Gde je odgovor?

Bit ovih osecaja je njihova unutrasnja sloboda, otvorenost i osposobljenost „putovanja“ unutrasnjim bicem, da bi se tako obogacena ili osiromasena izrazila i predala spoljasnjem svetu.

Od cega najvise zavisi osecaj? Poznato je da to snazna energija, koja vrlo cesto upravlja nama, nego sto mi upravljamo njima? Slozenost ljudske psihe takodje igra ogromnu ulogu u svemu ovome, samo sto se o osecajima teze govori, nego o psihi. Strah od nepoznatog? Ili..trazenje oslobodjenja i odgovora na vecitost,

na razumevanje energije koje su postojale pre nas, one koje su nas stvorile. Ili..popuno prihvatanje jaceg i nerazumljivog…

Hocemo l ikada moci da nadjemo odgovor, odakle je ta energija koja nam dozvoljava dijapazone misli, osecanja, shvatanja, razmisljanja?

Da li je odgovor u nama samima, samo da se mi vrtimo u nekom krugu, uslovljenom sredinom bivanja, kliseima ponasanja i normi, cvrsto ustolicenih poredaka, pa ne vidimo odgovor, koji nam je, mozda,

dat bas tom sposobnoscu, osecanjima?

(more…)

Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ

Верујем – не верујем

(Никола Ојданић)

… Ако питање вере покушамо да раздвојимо од религије, као што љубав не можемо раздвојити од пријатељства, онда се, наравно, може веровати у све. Основна одлика садашњег времена је, међутим, одсуство вере у оно што афирмишу свете књиге и све религије на овом свету. Солидарност, милосрђе, праштање, љубав за ближњег и слабијег, представљају анахронизме каквима се данас подсмевају многи, а највише они који би тек требало нешто да науче у животу. Верује се у оно што је супротно хришћанској религији која успешно одолева тржишту већ две хиљаде година. Не верује се у морал и поштење, не верује се у образовање, у љубав и пријатељство, не верује се у прошлост, још мање у будућност.

Христ је васкрснуо да би нам дао наду, да не бисмо упали у безнађе. Кад се човек окрене око себе, међутим, 2000 година након Христа, види безнађе на сваком кораку. Индивидуализам, искључивост, нескромност вребају нас иза сваког ћошка наших дивљих насеља и неплански саграђених квартова у постмодернистичким паланкама које себе воле да зову градовима. Васкрс 2009. дочекујемо са надом да ће нас мимоићи пошаст која је већ захватила добар део света.

Српском друштву на почетку века, у рају транзиције на брдовитом Балкану, потребна је пре свега морална обнова, истинска вера у доброту, важност личног примера и осећај одговорности, па тек онда велики кредити и упутства са истока и запада. Кад будемо бољи људи, биће успешније и наше друштво.

Књижевник

Радоман Кањевац

[објављено: 17/04/2009]

Mil de Bakrus, 17/04/2009,

Ево, овакви текстови су нам потребни и овакви људи. Јер нема нам спаса, ни нама, ни глобално, ако се бар већина не пробуди и, одговорније и праведније не ангажује а, најпре, политичари и они који нам организују живот. Цео свет је ушао у живо блато, одакле можемо изаћи само смирени и напуњени надом и вером. Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ. Грешка је и што се десет Божјих (ја бих рекао библијских или Мојсијевих) заповести не поштују, управо, као саобраћајни путокази. Јер не могу да нашкоде али могу да помогну.

Извор:  Политика Online (коментари корисника)

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Астрологија

rigel – Jun 02, 2002

Ekatarina, odgovor na tvoje copy-paste ‘argumente’ glasi:

Istina
EKATARINA – May 31, 2002

Da li ste, dok jurcate za novinskim, knjižnim i drugim horoskopima
ili tražite nekog da vam uradi natalnu kartu, razmišljali o sledecem:

1. Astrologija je nastala kao sastavni deo mnogobožackog pogleda
na svet, i drevni astrolozi su verovali da su planete koje upravljaju
ljudskim postupcima, u stvari, bogovi. Zato su ih tako i nazvali:
Merkur (bog trgovine, proroštva, lopova), Venera (boginja požude),
Mars (bog rata), Jupiter (vrhovni bog), Saturn (Jupiterov otac), itd.
Istiniti Bog je Sebe otkrio u Hristu kao Svetu Trojicu: mi, koji posle
Hrista živimo, kroz Crkvu Njegovu imamo ne samo punotu
bogopoznanja, nego i bogoopštenja, pricešcujuci se Njegovim Telom
i Krvlju. Kako onda možemo verovati da planete upravljaju našim
postupcima znajuci da one niti su bogovi, niti imaju božansko
poreklo, i ako znamo da ih je Bog stvorio coveka radi, a ne coveka
njih radi?

1. I medicina i astronomija i religija su nastale nekada davno kao deo
mnogobozackog pogleda na svet, pa sve te nabrojene oblasti ne
osudjujes zbog perioda u kom su nastale i zbog tadasnjeg religijskog
pogleda. Bolesti su nekada smatrali delima raznih zlih duhova, pa
sigurno neces ocrneti medicinu zbog tog pocetnog stepena ljudskog
(ne)znanja. !? Astronomi su nekada davno verovali da je Zemlja
ravna ploca i da se oko nje okrecu i Sunce i planete, pa ipak ne
ocrnjujes astronomiju zbog tog pocetnog pogresnog verovanja.
Argument koji si navela je olicenje licemerja, po obicaju.
Niko ne tvrdi da je Bog stvorio coveka radi planeta, niti se taj
zakljucak moze izvesti, ali…odakle ti ideja da je planete stvorio radi
coveka? I coveka i planete stvorio je Bog. Ezotericni astrolog
posmatra celokupno postojanje kao da ono potice iz jednog centralnog
i prvobitnog izvora (Boga). Zvezde su samo jos jedna manifestacija
Bozanske moci i uticaja. Prema tome, Bog je izvrsio uticaj i stvorio
nas, a zvezde tj. zvezdana mapa su samo deo Bozje tvorevine u
kojima se mi i nasi zivoti ogledamo.

(more…)

Најлепша су и најмилозвучнија словенска имена!

Posted in култура, мистика, повесница, SerbianCafe by Соларић on март 7, 2009

Paganska imena

tpacep (Tpacep)
19. februar 2009.

sajt je na ruskom, ali se imena i objašnjenja mogu razumijeti.
mnoga imena su kao i naša srpska

http://paganism.msk.ru/name/name.htm

iciparis (profesor)
23. februar 2009.

Najlepsa su i najmilozvucnija slovenska imena!
Uvek imaju duboki smisao zivota, dogadjaja, vrlina, sposobnosti,ljudskih i nebesnih kvaliteta, stremljenju ka visem i boljem…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

…једна од порука је, материјално не значи ништа…да ли си то можда већ негде чуо…

Posted in књижевност, мистика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on фебруар 13, 2009

Sta mislite o Hermann Hesse-u?

DelMar – Jun 26, 2001 22:01

Pogotovu o „Siddhartha“….Bas me je onako razdrmala knjiga…Ajde pa koje procitao nek napise svoje utiske.

Pozdrav

Tanja – Jun 27, 2001 08:38

Ja sam citala Sidartu davno ali znam da nisam mogla da se sastavim par dana. Kao da me je obuzela neka magija, neko cudno osecanje. Ni jedna knjiga me nije tako , da kazem, pogodila. Procitala sam odjednom, nisam ni spavala dok nisam zavrsila. Potom Demijana, Igru staklenih perli…Nadam se kada budem imala vremena da cu jos jednom da procitam i bas me zanima da li ce isto da deluje kao i prvi put. Procitaj Demian, obavezno!

lazizam – Jun 27, 2001

Slazem se da je hesse odlican….. za prijatelje herman…. sidarta mu je najkomercijalnije delo… sama tematika dela jeste najveci klishe…. mislim razmisli bolje… jedna od poruka je, materijalno ne znaci nista……. da li si to mozda vec negde cuo…..

slazem se sa tanjom, da je Demijan sigurno mnogo potpunije njegovo delo, gde se vishe paznje poklanja iskrenoj unutrasnjoj dilemi, a i dotiche se religije sto je verujem posetiocima ove diskusije izuzetno bitno…. inache ne bi bilo toliko postova na tu temu…

Preporucujem voltera kempfa, i pisma…. nisam siguan kako se zove knjiga gde su objavljena, u svakom slucaju, ako imas onaj standardni heseov komplet na srpskom, gde hese lici na tita, bio sam ubedjen da je to tito do svoje 12 godine, onda je u istoj knjizi sa sidartom…..

Mene hese najvise odusevljava zbog pripovedanja u prvom licu…. Koliki je bio spektar njegovog interesovanja…. obratite paznju, covek se odnosi kao ekspert podjednako prema umetnosti, religiji, raznim zanatima itd….

u svakom slucaju….. dobar izbor…..

Vader – Jul 01, 2001 11:11

Herman Hese – legenda nad legendama :)

Čitao sam (i imam) nekih 6-7 njegovih knjiga, na mene je najveći utisak ostavio Sidarta mada planiram sve ponovo da pročitam…nekad, jer nisam sve razumio i shvatio onako kako je moglo. Puno životne mudrosti ima u njegovim knjigama.

Ja bih sad pitao sve one koji su rekli da ih je knjiga Sidarta uzdrmala i ostavila jak utisak: šta sad, šta dalje? Šta mislite poduzeti u vezi sa tim? Najgore što može da se desi (a mnogima se baš to desi) je da vas utisak drži dan, dva, sedmicu, dve a poslije ishlapi i bude kao da knjigu nikad niste ni pročitali. Ta i takve knjige NISU pisane da bi tako bilo iako kod većine bude baš tako. Ovakve knjige su pisane da bi se poslije malo porazmislilo, izveli neki zaključci i onda ponašalo…drugačije.

Narcis i Zlatousti mu je zanimljiva knjiga, ima jaku rečenicu na početku, rado bih je ovde prepisao ali ne mogu da je nađem :(

A jel’ čitao neko „Buđenje„, Antoni de Melo? To je mala ali veoma jaka, duboka knjiga, veoma čitljiva. Čovjek može puno da nauči o sebi iz nje, najtoplije je preporučujem svima. I kod nje treba nešto poduzeti poslije čitanja a ne samo imati utisak.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Човек који безпоговорно верује у клетве, магију, и.т.д. престаје да се бори, препушта се судбини…

Posted in мистика, религија, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јануар 31, 2009


Naomi – Apr 26, 1999

Mislim da sve potice od VEROVATI ili NE VEROVATI. Znaci, stvar autosugestije. Mada, ne verujem da ima coveka, koji nema bar malu dozu sujeverja u sebi. Svakodnevno nam se dogadjaju i dobre i lose stvari, to je deo zivota. Medjutim, ukoliko imamo neku kletvu za sobom, neprijatan dogadjaj koji se desio, opavdacemo kletvom, visom silom. Covek, koji bezpogovorno veruje u kletve, magiju, i.t.d. prestaje da se bori, prepusta se sudbini, bez zelje da na nju utice.

Kletve imaju tanku granicu izmedju paganskih obicaja (narodnog verovanja) i crne magije.

Zadrzale su se i do danasnjih dana, kao deo naseg folklora. Milic od Macve je sakupio narodne kletve, i napisao pesmu:

Kletva

Usta ti se zavrat okrenula,

Guba ti se na dom rasprtila,

Obadva ti oka iscurila,

Te vranama ziva hrana bila,

Ka Zengama Srbi sto su sada.

Od sta bezala od tog ne pobegla!

Naopacke noge okrenula!

Sa pasjega korita lokala,

Oko vrata verige nosila,

Извор:  SerbianCafe.com (Дискусије)