Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Стварно ми није јасно зашто је у једном случају МИЛОШЕВИЋЕВ ЗАКОН а у другом случају није ТАДИЋЕВ ЗАКОН”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on јул 19, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Репресија као главна карактеристика новог Закона о информисању

Слободан Антонић

среда, 15. јул 2009.

Измена Закона о јавном информисању, о којој скупштина треба да расправља сутра (у четвртак, 15. јула), један је од најгорих удара на слободу јавне речи у Србији.

Овај закон се по својим основним намерама може упоредити једино са злогласним „Милошевићевим“ Законом о информисању, донетом 20. октобра 1998. године. „Милошевићев закон“ је омогућавао да се поведе поступак против власника листа или новинара само зато што су пренели неку вест или нечије мишљење који се нису допадали људима на власти. Казне су, баш као и у случају овог предложеног закона (који неке новине називају „Динкићевим“[3]), биле сурове и осветничке, и износиле су и до 60.000 долара. “Као што смртна казна гаси живот осуђеног, тако овако високе новчане казне гасе његову егзистенцију, и то је био циљ Закона”, критички је о овако високим новчаним казнама у то време писао професор права, др Момчило Грубач[4].

Случајеви у којима је до сада Закон примењен“, коментарисао је тада Момчило Грубач, „показују тенденциозност, осветничку упорност, селективност, ксенофобичност, страх власти од завере и друге сличне симптоме болесног стања и ниских страсти тужиоца”[5]. Једноставно, упозоравао је Грубач “репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог Закона”![6]

Оно што је важило за „Милошевићев“ закон о информисању не може а да не важи за „Динкићев“. Репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог закона. Он је осветнички, злонамеран и репресиван. То није закон за слободно и демократско друштво. То је закон једног ауторитарног, олигархијског и репресивног режима.

Да ли је то заиста „европска Србија“ којој тежимо?

PREDRAG

среда, 15 јул 2009

Bas dobar primer koji ste postovani Antonicu naveli za prelazak ulice na ne obelezenom mestu. Samo ja mislim da ako ulicu bude prelazio Kostunica moci ce se napisati i bez pravosnazne presude da je napravio prekrsaj.Za Cedu ste u pravu potpuno…To samo govori koliko nasa vlast tezi da od drzave svih nas napravi TEATAR APSURDA. Reci cu i to da mi nikako nije jasno zasto se potpuno isti zakon iz Milosevicevog perioda vladavine naziva MILOSEVICEVIM ZAKONOM (to radite i Vi) a sada kada je na vlasti Boris Tadic taj zakon se ne naziva TADICEVIM ZAKONOM?

Stvarno mi nije jasno zasto je u jednom slucaju bio MILOSEVICEV ZAKON a u drugom slucaju nije TADICEV ZAKON? Hocu da kazem da mu se sad dodaje da je DINKICEV ZAKON.Da li je to Dinkic prva rezerva Borisa Tadica kad su u pitanju ne popularne mere?Ja mislim da prvenstveno trebalo bi da se zamislimo nad tim i da sebi samima damo odgovor?Ili da ne damo odgovor?

Nije li i ovo politika dvostrukih standarda protiv koje se NAVODNO borimo?U tom pogledu sta se to promenilo u ovoj drzavi kad svejedno posle niza godina vratismo se na staro?Po meni razlike nema?

I bas me briga da li je to bio MILOSEVICEV ZAKON ili ce biti TADICEV ZAKON kad se radi o istom. U onom slucaju sudile su sudije Milosevica, a u ovom slucaju sudice sudije Tadica. Toliko je sve to isto da stvarno treba biti glup i ne shvatiti o cemu se radi?

Ova nasa vlast kao da nema preca posla nego da od sopstvenog naroda pravi taoce sopstvene gluposti?

Ja na to ne pristajem! I po cenu da se sopstvene drzave odreknem necu zapevati onu ALA JE LEPO BITI GLUP…

„Одавно колају приче у научној заједници…“

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Како је СПЦ појела војвођанске даброве

Слободан Антонић

петак, 10. јул 2009.

Једна од најбизарнијих и најопакијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947[1]. Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце[2].

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и лажи, клевете, извртања и исмевања били су допуштени, па и пожељни. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар[3]. Пропаганда је подразумевала и забрану уметничких дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене[4].

Приче о стаљинским „безбожницима“, њиховој идеологији и методологији пропаганде, човек се и нехотично мора сетити када данас чита „другосрбијанску“ штампу. Ту се не само јављају једнако „надахнути“ карикатуристи, као у Стаљиново време, већ и по који „природнонаучни активиста“, који бескомпромисно раскринкава „религиозне заблуде“, „клерикализацију друштва“ и „ширење мрачњаштва“. Једна од таквих активисткиња је и стална сарадница „Пешчаника“ Биљана Стојковић. Ако „Пешчаник“ игра функцију совјетског листа „Безбожник“, онда ова доценткиња Биолошког факултета изгледа да треба да има функцију совјетског академика Јарославског. Она, у биографији на овом сајту, себе првенствено представља као неког ко „религију и мистицизам сваке врсте сматра највећим препрекама за развијање интелигенције“, а „светлију будућност види у секуларном хуманизму, (… )борби против клерикализације, ксенофобије и национализма“[10].

Ипак, врхунац методологије совјетског академика Јарославског вероватно је достигнут у последњем антирелигиозном спису Биљане Стојковић („Научни благослов“, Пешчаник, 29. јуни[30]). Ту она приповеда о извесним својим неименованим колегама, биолозима, који су се „пре неки дан вратили са теренских истраживања“. Они си изучавали шумске корњаче на неким неименованим острвима Скадарског језера. „Али авај“, пише Стојковићева, „на тим се острвима, скоро на сваком, налазе се манастири“. Е па, у том „свету клерикалних будалаштина“ обичај је да се пита за дозволу. Тако су ти неименовани природњаци затражили благослов игуманије једног, такође, неименованог манастира. Она је одбила чак и да разговара са њима, па се истраживачка екипа упутила на суседно острво на коме се налазио, опет, неименовани мушки манастир. Пошто је, је ли тако, познато да је СПЦ суштински мизогина организација, неименовани игуман је у инат неименованој игуманији дао благослов неименованим истраживачима, уз речи: „Женама уопште не треба веровати“ и „Мајка игуманија је у ПМС-у“! Зато су на треће острво истраживачи отишли кришом, и тако завршили посао. „Срећом, острво је било довољно велико да остану непримећени, иначе би страшна анатема била бачена на њих, корњаче, биологију и читаву науку“.

И не само да ову сумњиву, рекла-казала причу, Стојковићева преноси као сушту и несумњиву истину. Она на основу ње доноси још једну фантастичну генерализацију, на којој би јој и сам Јарославски позавидео: „Будите убеђени да описани догађаји уопште нису усамљена прича. Сличне ствари се дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“. Како сад, па то, наша научница зна? Колико је сведока о томе испитала? Колико је манастира сама обишла? Колико је података прикупила? Одговор је јасан – ни један. Али, нећемо се, ваљда, у овој нашој, светој, антирелигиозној борби бавити детаљима? Таман посла, ми ћемо закључак да се „сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“ извести чистом дедукцијом. Јер, пошто ми, научници, Пешчаниковци, ЛДП-овци, итд, знамо да је СПЦ мизогина, мрачњачка, назадна и, уопште, злотворна установа, ми ћемо из тог нашег знања једноставно дедуковати закључак да „мора да се сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“, иако никада ни за један такав случај нисмо чули. Ето шта ти је наука! Ето шта ти је метода!

Али, најбоље тек долази. Стојковићој ова рекла-казала будалаштина очигледно да није била довољна, па је решила да СПЦ подвргне још жешћој „научној критици“. „Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Стојковићева, „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље.

… Тако вам је то са „мантијашима“. Уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! „Даброви су поново интродуковани у Војводину пре пар година“, теши нас на крају Стојковићева, „и надам се да их нико неће поново појести“. О томе ће се, наравно, побринути ЛДП, „Пешчаник“, Биљана Стојковић и остали наши поносни чувари војвођанских даброва.

Свашта сам у свом животу видео и чуо. Али, да неко ко себе сматра научником као аргумент користи исказ „одавно колају приче у научној заједници“ (којој? чијој), да би поткрепио једну чисто идеолошку клевету, е, то стварно нисам доживео. То мора да је неки методолошки новитет, за који ми, провинцијални научници, никада нисмо ни чули. Каква нам све открића из ове методе доказивања не следе: „Одавно колају приче у научној заједници да нилски коњи лете“! „Одавно колају приче у научној заједници да у Кини живе људи са три репа“! „Одавно колају приче у научној заједници да је Јарославски жив и да пише под другим именом“

Млади Џедај

@Москвич, Захвални читалац, П.И.Рачковски

Фасцинантно је како ради аутоцензура; како очигледне чињенице морају да се саопштавају немуштим језиком да се неко не би увредио и да не би уследиле оптужбе дежурних идеолошких комесара; ево и ово што ја пишем није много боље.

Ја дубоко верујем да сва српска несрећа у двадесетом веку потиче из три сродна интернационалистичка покрета, који су узели маха у Србији, сваки у своје време: масонски, у доба Краљевине Југославије; комунистички, у доба СФРЈ; и најновији, глобалистички. Идеализовање било ког од њих је по мом мишљењу погрешно јер су сва три била штетна и антисрпска. Сва три су била антинационална. Сва три су радила за туђи интерес. Сва три су ударала на СПЦ. А сва три су пропагирала идеологију братства и заједништва по цену жртвовања националног идентитета, традиције и сопствених интереса.

Кад је Коштуница био на власти дилер није стајао на мом ћошку

Posted in НСПМ, Србија, економија, политика, породица by Соларић on јул 18, 2009

Извор: Нова Српска Политичкла Мисао

Ко сме данас да нас погледа у очи

Маринко М. Вучинић

уторак, 30. јун 2009.

(на) иван

19 уторак, 30 јун 2009

Читајући чланак закључио сам да је Коштуница био нека врста цара, апсолутни господара Србије, са влашћу на којој би му завидели и Фараони, а о ситној диктаторској боранији да и не говорим. Још само један овакав текст и потуно ћy зборавити да је ДСС увек био у мањини у тој власти, да су га избацивали чим су могли и примали кад су морали, игнорисали и радили шта су хтели, и на крају понизили јавним надгласавањем …

da, on sme

29 среда, 01 јул 2009

1. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, evro je bio 78 din. Danas je 94 din.
2. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, moja plata je bila oko 600 evra. Danas je oko 450 evra.
3. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, komunalije su mi bile 3700 din. Danas su 5000 hiljada.
4. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, markica za prevoz je bila 1400 din. Danas je 2200 dinara.
5. Kad je Kostunica bio na vlasti, struju sam placao 900 din. Danas je 1300 din.
6. Kad je Kostunica bio na vlasti, nosio sam flase vina za useljenje u novokupljene stanove na kredit mojih prijatelja. Danas vise nema razloga za to.
7. Kad je Kostunica bio na vlasti, moji roditelji su kupili novo pokucstvo (frizider, sporet, tv, kompjuter). I dan danas ih zovu „novi frizider“, „novi sporet“…Danas, od penzije, to ne bi mogli.
8. Kad je Kostunica bio na vlasti, moji prijatelji su se zaposljavali po stranim firmama. Danas dobijaju otkaze ili strahuju za posao.
9. Kad je Kostunica bio na vlasti, drzao sam novac na stednji u banci. U novembru sam ga podigao.
10. Kad je Kostunica bio na vlasti jedne godine sam letovao u Grckoj, druge u Egiptu. Danas sedim u svom stanu, na godisnjem sam odmoru i pisem ovaj komentar.

Posle svega, svaki napad na Kostunicu smatam ili spinom ili cinizmom.

Љиљана

32 четвртак, 02 јул 2009

1. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, evro je bio 78 din. Danas je 94 din.
2. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, moja plata je bila oko 1000 evra. Danas je oko 600 evra.
3. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, komunalije su mi bile 3700 din. Danas su 5000 hiljada.
4. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, markica za prevoz je bila 1400 din. Danas je 2200 dinara.
5. Kad je Kostunica bio na vlasti, struju sam placao 900 din. Danas je 1300 din.
6. Kad je Kostunica bio na vlasti, nosila sam poklone za useljenje u novokupljene stanove, na kredit mojih prijatelja. Danas vise nema razloga za to.
7. Kad je Kostunica bio na vlasti, kupila sam nov sporet, tv i kompjuter, deca su se radovala, a ja se danas kajem, što ne platih keš, mogla sam a ne kreditom jer nikako da ga otplatim sa nepodnošqivo velikom kamatom banke.
8. Kad je Kostunica bio na vlasti, moji prijatelji su se zaposljavali po stranim firmama. Danas dobijaju otkaze ili strahuju za posao.
9. Kad je Kostunica bio na vlasti, drzala sam novac, namenjen školovanju dece, na stednji u banci. U novembru sam ga podigla i svi su izgledi da ću ga koristiti za tekuće potrebe, jer su primanja nedovoljna za porodicu.
10. Kad je Kostunica bio na vlasti jedne godine sam prvi put posle 24. god rada, letovala na Krfu. Danas se pitam smem li da rizikujem i odem u vikendicu, koja je na sreću od tate ostala, šta ću u septembru?

Ja znam da su ovo činjenice, a bilo bi dobro da svako odgovori na indentična pitanja, možda bi pomoglo.

Газда Груја

34 четвртак, 02 јул 2009

1. Кад је Коштуница био на власти, евро је био 78 дин. Данас је 94 дин.
2. Кад је Коштуница био на власти, због јасне подршке ДОМАЋЕМ приватном сектору и потреба посла, отворио сам себи фирму, лако и јефтино.
3. Кад је Коштуница био на власти, измиривао сам све комуналије без освртања на њихову цену. О лакоћи плаћања пореза, плата и доприноса за раднике, које сам имао тада, сада, данас – причам са оном истом сетом к`о сви „маторци“ о Трсту и фармеркама.
4. Кад је Коштуница био на власти, гориво је било јефтиније од 0,80 евра, па сам купио и ауто да не идем превозом и возио сам оним Вељиним, новим путевима.
5. Кад је Коштуница био на власти, струју сам плаћао око 1000 динара, а данас је 2000.
6. Кад је Коштуница био на власти, сви моји пријатељи који већ имају породице су или купили стан на кредит или су се распитивали за стамбени кредит. Ови млађи су се одвојили од родитеља и кренули да живе… Данас се враћају код родитеља, масовно. Док не „запале преко“.
7. Кад је Коштуница био на власти, моји родитељи су отишли у заслужене пензије, накуповали „свашта нешто“ од отпремнина и још им је остало вишка.
8. Кад је Коштуница био на власти, моји запослени пријатељи су купили аутомобиле и запослили се у страним фирмама, а многи су попут мене, отворили своје. Сад су или добили отказ или су одјавили своје фирме, или су у потпуном минусу. Опет причају о емиграцији.
9. Кад је Коштуница био на власти, сливао се новац ОД ПОСЛА, без муке на фирмин жиро-рачун. Није било „платићу ти – о светом газда груји“, него одмах сутра уплата. Понуда, предрачун, обављен посао, рачун, уплата. Цивилизовано. Легално. К`о човек.
10. Кад је Коштуница био на власти летовао сам у Грчкој. Водио и девојку,наравно – 15 дана. И данас ћу моћи, само краће и нећу ићи својим колима. Продао сам их.

11. Кад је Коштуница био на власти дилер није стајао на мом ћошку.

А онда је дошла слобода и „директне стране инвестиције“…
Није био идеалан, али је био бољи. Тачка.

Значи, ми са обе стране углавном прихватамо оно најгоре

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, музика by Соларић on јул 16, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Србија – машина за копирање

Миодраг Зарковић

субота, 11. јул 2009.

Непријатно сам се збунио претпрошле године, негде у летње доба, кад су ми познаници из Норвешке, који су први пут боравили у Београду, затражили да их одведем у неки ноћни клуб у којем могу да чују српску музику.

Чекај мало, зачудио сам се у себи: странци, а захтевају српску музику?! Не српске ратне злочинце, српску колективну кривицу или мултикултурно парче српске територије – с тим не би било проблема, такве робе имамо у изобиљу, увек спремне за све који је траже – него српску музику!

Океј, закључио сам, колико год ненормалан био њихов захтев, испунићу га, водићу их на такво место. Само, које?! У ком то београдском ноћном клубу пуштају српску музику? Постоји ли уопште српска музика прилагођена ноћном животу, панично сам се запитао…

Са истим тим проблемом који сам ја решавао пре две године, ових дана суочавају се волонтери на Универзијади. Оне хиљаде спортиста, пристиглих са свих крајева света, неминовно од својих домаћина траже да им покажу карактеристичне, оригинално овдашње знаменитости. Па и у ноћном животу. Поготово у ноћном животу! Могућности за добар вечерњи провод важно су обележје сваке метрополе, а они су све млади људи. Пожелеће да виде како се њихови вршњаци у Србији забављају кад падне мрак. Као и они моји луди Норвежани, затражиће од својих домаћина да их одведу у типично српски амбијент.

Они који су то већ урадили, мало се разочарали. Дневни лист „Блиц“ је пре неколико дана пренео утиске појединих такмичара, придошлих са разних страна света, на почетку боравка у Београду. Поред укусне хране и лепоте овдашњих жена, што су већ општа места, истакли су и ноћни живот. Али, пожалили су се да није превише аутентичан. Тако је један турски спортиста (који је инсистирао на анонимности како га тренер не би казнио), рекао да су се он и његови саиграчи већ прве вечери искрали из универзитетског села и упустили у провод:

– Осим стране музике, пуштали су и српску, која је слична нашој, па не можемо да је слушамо баш целу ноћ – искрен је био млади Турчин.

Аустралијски кошаркаш Нејт Томлинсон каже да је потпуно одушевљен сплавовима, јер никада раније није видео клубове на води. Ипак, и он има примедбу:

Једина замерка је што сам слушао страну музику, коју слушам и код куће. Волео бих да сам чуо нешто ваше.

Искуства ова два академца заиста верно одсликавају овдашњи ноћни живот, најурбанију страну Београда (и сваког другог велеграда). Клубови у Београду деле се на оне у којима трешти турбо-фолк, и оне у којима грувају западни хитови. У једном од ових првих био је млади Турчин, па му је досадило да слуша песме које су накарадне копије музике његове земље. У једном од ових других обрео се млади Аустралијанац, па му је недостајало нешто што не може да чује и у својој земљи.

Музика која се слуша по ноћном Београду ни по чему није специфична, јединствена, оригинална. У реду, та чињеница, сложићемо се, није највеће зло које може да снађе један град и земљу којој је он престоница. Али, није ни пријатна, јер указује на озбиљније проблеме од губљења музичког идентитета. Рецимо, на свеобухватно одумирање националног идентитета.

У школству је преписивање регулисано на врло једноставан начин – забрањено је законом! Зато ученик који преписује може од тога да има неку корист само ако га наставник не ухвати, па се из петних жила труди како би његова илегална активност остала непримећена. У српској политици, међутим, ствар стоји потпуно другачије. Преписивање као да је не само дозвољено, него и пожељно. Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо. Срећни смо када нас неко похвали да смо добро преписали и очекујемо неку награду за уложени труд, најпре „бели шенген„, а касније и чланство у Европској унији.

Насупрот очекивањима, такво одрицање од својствености и посебности не доноси никакве користи, нити олакшице. Нико не воли плагијаторе. Још мање цени. Анонимни Турчин, кошаркаш Аустралијанац и остали спортисти који буду схватили да је српска урбана култура ишчезла не само из ноћног, већ и из дневног живота, а да нам је национални идентитет страдао у транзицији, неће нас због тога нимало више поштовати. Управо супротно. …

Darko Andzic

8 субота, 11 јул 2009

Pa nije sve sto je u ovu zemlju doslo sa zapada bilo apriori lose. Ako sam protiv omogucavanja gej brakova ili legazizacije narkotika, nisam protiv klasicne muzike, rock n roll-a, jazz-a itd. Ja bih ta pomalo fundamentalisticka shvatanja cenio samo kod onih ljudi koji se odreknu svega sto dolazi sa zapada, to su dosledni ljudi. Sa druge strane za istok smo vezani pravoslavljem, slovenstvom, mentalitetom, kulturom ali iygleda da se nista od toga sa istoka ovde nije primilo, kao komunizam i turski mentalitet. Znaci, mi sa obe strane uglavnom prihvatamo ono najgore.

Ne vidim nikakav problem da uzivam i u srpskoj autenticnoj muzici (STAROGRADSKE,IZVORNE, KAFANSKA BOEMIJA) i rock muzici. Sa druge strane dosta tih sto na taj nacin srbuju,slusaju muziku koja se moze podvesti pod „radio teheran“, i taj melos nije nas, vec od onih koji su nas 500 godina kinjili i ubijali.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали

Izvor: Nova Srpska Politička Misao

Умеће дифамације

Слободан Антонић

среда, 08. јул 2009.

Приказ књиге Мирјане Радојичић: Историја у кривом огледалу: Невладине организације Србије и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд 2009, стр. 196.

Одавно је познато да онај ко држи кључеве за тумачење стварности господари људским понашањем. Ако некога убедите да сте му пријатељ, неће пружати отпор, чак и ако га све време варате и кињите. Ако некога уверите да су управо родитељи ти који му желе зло, он ће вас слушати као оца и мајку. Отуда је борба за интерпретацију стварности можда најважнији део друштвеног живота. Мирјана Радојичић у овој књизи објашњава како „другосрбијанске“ НВО – богате, моћне и утицајне – покушавају да јавности наметну једну, искривљену и манипулативну интерпретацију наше садашњости и ближе прошлости.

…Дакле, Бисеркова и остали наши душебрижници из „другосрбијанских“ НВО, чак и најелементарније настојање да се сачува српска културна баштина од вандализма и присвајања виде као „српски национализам“ и „клерикализам“, што је дисквалификација која је, у старом систему бирократског социјализма, као глупа и претерана, напуштена још почетком осамдесетих.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали, „другосрбијанске“ НВО, упозорава Радојичићева, конструишу и репродукују један феномен који практично постоји само у њиховим главама – антисемитизам.

…Да је антисемитизам, штавише, након 5. октобра у сталном порасту, види се и по томе што је један српски књижевни критичар објавио књигу у којој се критички осврће на литерарни опус једног писца јеврејског порекла. „Поменута књига“, тврди ХОС, „није случајно штампана управо у тренутку када је српски нацизам на врхунцу и очигледно је у функцији чишћења српске културе и књижевности од ‘страних’ утицаја“[18]. Заиста невероватно извођење, чак и за репутацију Бисеркове и њеног ХОС-а! Да се из једне обичне књижевне критике извлачи ни мање ни више него „жеља за (етничким) чишћењем“, као и „српски нацизам“. Стварно фасцинантно!

На страницима и страницама, све са фуснотама и изворима, Радојичићева ређа такве и сличне примере најогољеније пропаганде, која нема додирних тачака ни са анализом, ни са извештавањем, ни са елементарном истином. Та гротескна пропаганда можда и представљају неку врсту борбе против српског национализма. Али се та „борба“ очигледно води са, такође, националистичких позиција – са становишта хрватског, бошњачког или „косоварског“ етно-национализма и антисрпског шовинизма. Вредно скупљајући грађу, Радојичићева је направила прави хербаријум најотровнијег и најпогубнијег идеолошког растиња, које у својим медијима, књигама и на сајтовима негује „друга Србија“. Ову књигу треба читати са оловком у руци, подвлачити и чудити се. Докле све може да оде људска острашћеност, безочност и глупост?

Порнографија (душе)!

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

„Тренутак истине“: Обичан човек у медијској машинерији

Драгана Кањевац

субота, 04. јул 2009.

У покушају наплате сопствене пропасти

Просто као пасуљ:одговорите пред својим најближима и камерама на 21 интимно питање из свог приватног живота тачно на полиграфу и богат сте човек. Ево новог хибрида психодраме (какве имамо у бихејвиоралним реалити програмима као што је Велики брат), полицијског ислеђивања и класичних квизова. Али то није онај стари добри квиз, забава за целу породицу, поучна ствар, где фамилија и пријатељи бодре такмичара и помажу му: тренутак ’истине’ шокира породицу, распаљује непријатељства, сумње, издају и разочарање:

Спавао бих са женином мајком

– ИСТИНА.

– Аплауз…

Тукао сам жену јер ми је проверавала мобилни

– ИСТИНА.

– Аплауз…

Имао сам секс са љубавницом у свом брачном кревету док ми се супруга налазила у кући

– ИСТИНА.

– Аплауз…

По домаћем добром обичају да у корисним стварима каснимо за светом а да смо у глупостима увек актуелни и ’апдејтовани’, само годину дана после премијере на америчкој FOX ТВ, Тренутак истине стигао је и у Србију, емитујући се на водећој комерцијалној Пинк телевизији. Тражи се најискренији човек у Србији, позивају са екрана благочестиви продуценти, наши борци против лицемерја, који су одлучили да кажу попу поп а бобу боб!

Неуропсихијатар и психолог др Ненад Михајловић који ради стручна тестирања за програм Велики брат, мисли да jе у Тренутку истине углавном реч о манипулацији људском невољом. ’Мотив већине учесника је новац, иако говоре да није. Код особа спремних да учествују у оваквој форми шоу-програма у питању је и егзибиционизам, али не обичан, већ онај где се ради о спремности на дељење интимнијих детаља из свог живота које може довести до потпуног огољавања, што се може подвести под психички поремећај. Парадигма тога је Ђани Ћурчић, учесник Великог брата, који је своју емоцију такорећи продао на телевизији.’

И ето, људи су вековима вапили и трагали за истином; крајем прве деценије 21. века, стиже нам истина садржана у 21 питању о швалеркама, поткрадању на послу и лошој хигијени.

Излагање на научном скупу „Култура и медији у (пост)глобалној ери“, који је 04. јула 2009. организовало Уредништво НСПМ

Duško Kadić, Podgorica

субота, 04 јул 2009

Ovo je najprljavija i najodvratnija emisija koja je ikada prikazivana na televiziji. Normalan čovjek mora osjetiti zgražavanje nad ljudima koji pokazuju svoj nemoral i nad članovima njihovih porodica koji se kao idioti smiješe u publici. Arogancija voditeljke je posebna priča. Zamislite samo koliko gađenje kod ljudi izaziva njena priča o najsiskrenijoj osobi u Srbiji a dok istovremeno izvlači njihov prljavi veš jer je iskrenost zaista pozitivna ljudska osobina i nema nikakve veze sa onim nemoralnim osobama koje odgovaraju na nemoralna pitanja nemoralne voditeljke. Apelujem na sve normalne voditelje i RRA da tu đavolsku emisiju zabrane.

Ala субота, 04 јул 2009

Neshvatljivo je da Ministarstvo kulture opravdano kritikuje tabloide, a ne zabrani ovakve idiotluke koji zaglupljuju i ponizavaju ljude.
Dostojanstvo licnosti mora da bude odbranjeno. Kako se osecaju njihova deca? Zar to nije indirektni mobing? Koliko ljudi biva povredjeno ovakvim jadnim emisijama?
Nekada je to bilo okarakterisano kao „sund“ i islo u poznim satima s posebno visokom taksom. Nesto kao pornografija (duse)!
Ili i takve programe Ministarstvo smatra „instalacijom subkulture“?
Ne treba se cuditi „konzumentima kulture“ vec cutanju nadleznih (Bradic, Momirov, Dimitrijevic).

„Другој Србији” НСПМ смета као политички противник и дискредитују овај сајт већ годинама

Posted in НСПМ, Србија, друштво, интернет, медији, политика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Предлог за размишљање

Теофил Панчић

четвртак, 02. јул 2009.

(Време, 02.07.2009)

Није требало да ме вучете за језик, али кад већ јесте – ко вам је крив! Дакле, још једном: форуми, блогови, коментари… Тек да видимо где смо тачно с том ствари, какво нам је пролазно време.

Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на „душманском“ сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног „говора мржње“ у најчистијем могућем стању, а које су испод једног иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори. Што редакцију, дакако, не аболира: тај-тамо-неко ко анонимно брабоња има елементарно људско право да буде дегенерик, али ти немаш право да његова болесна иживљавања учиниш јавним! Одговорност је, у том смислу, увек на конкретном професионалцу – никада на анонимном аматеру.

SFX

петак, 03 јул 2009

Predlog je los. Pre sest godina sam napisao kriticko pismo (kritikujuci spoljnu politiku jedne zemlje umesane u balkanske ali i druge sukobe), beogradskom nedeljniku. Tekst je malo skracen, otupljena mu je kriticka ostrica, a onda sam poceo da dobijam pretece e-mailove sa adrese jedne srpske institucije. Ne potpisujem se imenom i prezimenom niti nameravam, jer to nigde u svetu nije praksa. A u Srbiji, ne izmisljamo toplu vodu. Usput, nisam rekao koji je nedeljnik bio u pitanju, niti smatram novinare ovog nedeljnika direktno odgovornim za ono sto se desilo. Ali, moracete da priznate, ne mirise lepo.

Ovo je za neke prijatno iznenadjenje. Za mene samo prvi tekst Teofila Pancica sa kojim nemam velikih, velikih problema. Ne slazem se sa bilo kakvim nivelisanjem civilizacijskog nivoa E-novina i ovog sajta. Ovde se postuju najosnovnije norme civilizacijskog ponasanja. E-novine moraju na sud zbog poziva na rat i nedostatka pristojne moderacije. Ukoliko urednici pod pritiskom uvedu predstavljanje punim imenom i prezimenom prestacu da citam komentare i shvaticu to kao jos jednu pobedu druge Srbije.

Drugoj Srbiji NSPM smeta kao politicki protivnik i diskredituju ovaj sajt vec godinama. Vreme je tu uvek igralo neku (makar i posrednu, cinicnu – Iljf i Petrov) ulogu, sto se vidi i po tonu tekstova Zarkovica i Pancica. Tu je uvek prisutna nostalgija za starim vremenima koja se ne vracaju. To sto vidimo promenu tona, ili strategije na sajtu B92, ali i u Vremenu, pokazuje da se u dramaturgiji ne treba kloniti stereotipa. Cak i onih za koje je pokojni irski pisac rekao da su stari kao planine.

‘Vremena se menjaju, Viktorija.’

Стева Надрљански

9 петак, 03 јул 2009

Све би то било лепо кад аутор овог текста сам не би био протагониста најгорег говора мржње, што свако од нас може лако документовати. Антологију његових грозних увреда на рачун „Другог“ (на чије се безусловно поштовање истовремено обавезно позивао!) може превазићи само Луковићева. Није ли могао Панчић и раније да подигне свој – у свом идеолошком кругу – утицајни глас против простаклука? Зар је могуће да једно тако, хм, осетљиво биће то не примети? Могуће, јер што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу: „нама“ је дозвољен простаклук јер служи светлим циљевима, а „вама“ није, јер је ваш простаклук одраз вашег стања. Ако Антонић није принципијелан зато што презентује анонимни коментаторски отпад са сајтова који себе сматрају за светлост света (а тиме само указује на невероватно лицемерје), где је досад била та принципијелност Панчићу па да распали по нискостима појединих својих идеолошких јарана, од којих нико није анониман? Е, у том случају би морао да удари и по себи – морао би приметити да је он сам генератор „хејт спича“, узор онима који га упражњавају – а та уметност код нас баш и не цвета, најмање управо код оних који имају некакав месијански синдром.
Уосталом, не треба ни помињати да се Панчићу његова принципијелност не би напрасно пробудила да управо Антонић није обелоданио ове позиве на убијање Срба објављене у једном од медијских центара ове религијске удруге, нити би ти позиви били обрисани. Сад је за то већ касно.
А што се тиче (не)анонимности коментарисања, то је питање које се на концу може тицати једино тужиоца; за све нас остале битно је нешто друго, нешто од суштинске важности: да схватимо да и са „друге стране“ стоји Човек као и сам што сам.

O ovome nema pregovora

13 петак, 03 јул 2009

Zar ce se rathohuskacki tekstovi i pozivi na linc na jednom drugosrbijanskom sajtu koristiti kao izgovor da svi koji ostavljaju komentare na preostala dva i po slobodna sajta u Srbiji zavrse u policijskim tefterima?! Ovo je zaista uvredljivo. Posle Zarkovica koji relativizuje gadosti i pozive na ubijanje u Novom Sadu, javio se i Pancic sa ‘originalnim’ predlogom da se svi registrujemo na uvid organima u sluzbi vladajuceg rezima. Pa ce onda organi da odluce koji komentator je za krivicno gonjenje, kao sto to odlucuju, prilicno ‘nepristrasno’ vec godinama.

To prakticno znaci da ce prvi ljudi koji ce zaista biti gonjeni zbog komentara, biti osobe sa NSPM, dok ce za E-novine biti rezervisani termini tipa ‘bizarnosti’.  …

Ala

18 петак, 03 јул 2009

Teofil,Lukovic,B.Pavicevic,N.Kandic,Vuco,O.Beckovic,Zarkovic,Cheda -menjaju frizuru ali cud nikako.
Moderator je odgovorni urednik sajta. Jos davno sam zahtevala da B92 za svaku smenu napise ime i prezime moderatora.To nije ucinjeno.Za sve gadosti i neistine ,znaci odgovoran je glavni urednik-nije mi poznato da je ikada bio osudjen za neistine.
Kao sto je B.Srbljanovic morala da bude optuzena za gadosti na svome blogu, bas kao i Lukovic i Pancic.
Mozda NSPM ne zna imena ucesnika u diskusiji,ali budite sigurni da onaj kod koga su serveri to lako dokuci.

Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, политика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Два града

Саша Гајић

понедељак, 29. јун 2009.

Честе су биле и масовне миграције између два града. Мало је познато да је након поновног заузећа Београда од Турака 1739. године више од хиљаду београдских породица мигрирало на простор Новога Сада, док је век касније, током револуције 1848. године, када је услед мађарског бомбардовања са Петроварадинске тврђаве Нови Сад био практично сравњен са земљом, а његово становништво десетковано, велики број пређашњих становника прешао у тадашњу Кнежевину Србију, тј. у Београд. Тако су заправо неке од најстаријих новосадских фамилија пореклом београдске, а неке од најстаријих београдских породица новосадске.

Чистоћа у оба града је приближно једнака, са тиме што је строги центар Новог Сада знатно уређенији и одржаванији, док Београд, нарочито по питању ресторана и сплавова, предњачи у „ноћном животу“. Културни живот је, гледајући наравно у пропорцијама, тј. односу броја становника и понуде, у Београду нешто интензивнији, али више квантитативно. Квалитативни ниво је у оба града приближан и варира између осредњег и отужног, а приче о велеграду или граду културе („Српска Атина“) данас су само фразе и бацање прашине у очи. Што се тиче функционисања локалних власти – оба града болују од истих бољки: од „ушанчених“ градских кланова, непотизма, системске корупције, веза са грађевинском и приватизационом мафијом, дивље градње, лошег градског превоза (уз чињеницу да је београдска саобраћајна инфраструктура у неупоредиво горем стрању) и несређених комуналних проблема у бројним градским и приградским насељима.

Менталитетске разлике суштински не постоје. Приче о новосадској „финоћи“ и београдској „неотесаности“ су пука преувеличавања. Менталитет грађана је практично исти, што се може најлакше проверити по истоветној енергичности којом управљају возилима и међусобно комуницирају. Разлика је пре свега у брзини, јер је Београд већи – па је тиме и динамика већа, а она изискује сталну јурњаву и борбу, па и лактање; у Новом Саду се све одвија спорије и опуштеније пошто за већом хитрином просто нема потребе и ствари се по правилу „завршавају на фињака“. Док Београд својим темпом и положајем подиже, узбуркава, Нови Сад више амортизује, примирује. Када се из Београда стигне у Нови Сад, он вам делује одмарајуће, готово „калифорнијски“ као у Л.А., док када из Новог Сада уђете у Београд, упадате у „њујоршку“ вреву. То се види и на позитивним и на негативним примерима – београдска предузимљивост је ужурбана, новосадска предусретљива али опуштена; београдски преваранти и јајаре покушавају да „одраде“ своје жртве „на брзака“, дрчно и са агресивном позом; новосадски хохштаплери то раде постепено, суптилније, са „културном жваком“, мање дрско, али подмуклије. Стил, приступ је заправо једина разлика између „бечке школе“ и „балканских правила“, као и свих прелазних међуоблика.

И суштински проблем оба градаонај псеудограђанских елита, њиховог отуђења и неоснованог монопола што паразитира, притиска и гуши и градове и грађане, а што узрокује један себичан, егоцентрични однос према ванградском окружењу, судбини народа и државе – јесте исти. Зато оно што Београд ради целој земљи Нови Сад такође чини њеном северном делу. Само што београдска малограђанштина кроз свој апстрактни грађанизам и космополитизам лечи своје комплексе ниже вредности и саможиве пориве према „великом свету“, док новосадска малограђанштина поред тога пати и од средњоевропских, „полупургерских“ провинцијалних комплекса, који су и главни мотивациони извор новосадског аутономаштва. Друго је све мање-више исто, са разликом што се „пристојност“, заправо затвореност, ускогрудост и поза у опхођењу у београдском окружењу више „цене“ него у Новом Саду, пошто се она тамо просто подразумева и зато јој се и не придаје већа пажња. Али зато новосадски грађанисти – аутономаши са презиром и мржњом гледају и своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“, док ови у њима, погрешно и заблудело, виде истомишљенике. Штавише, псеудоурбани аутономаши, махом новокомпоновани дошљаци у Нови Сад прве и друге генерације, предњаче у односу на београдске „другарице и другове“ у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, живећи у још већој испразности и узалудности него њихови београдски „близанци“, утувљујући при томе и себи и њима бајке о својој набеђеној „културности“ и „изузетности“, некој измишљеној посебности која заправо не постоји. Насупрот њима стоји огромна већина „обичних људи“ и грађана који нити примећују, нити праве међусобне разлике.

Гокси

понедељак, 29 јун 2009

Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ. Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту. Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on јун 30, 2009

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Љубавни случај службеника ЛДП-а

Миодраг Зарковић

петак, 26. јун 2009.

Поносан сам на то што се не сећам да сам се икада сложио са нечим што сам прочитао на „Пешчанику“. Још сам поноснији на то што ми се ставови дијаметрално разликују од ставова Либерално-демократске партије. Могу ли онда да се радујем крају противприродног брака „Пешчаника“ и ЛДП? Смем ли да славим то што су „Пешчаник“, својеврсни спин-оф Б92, и ЛДП, својеврсни спин-оф ДС, повадили ратне секире и почели један другоме да соле памет како се бори за заједнички циљ? …

Стева Надрљански

петак, 26 јун 2009

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића. Читао сам то „Време“ откад су га направили, надао се изненађењима, али бадава – план и програм су чудо. Сећам се кад је покојни Стојан Церовић почео после бомбардовања да извија другачије тонове: на њега се сручила лавина правоверних читалаца које је изневерио само зато што је посумњао у оно што је сам пре тога некритички исповедао. Другачије мишљење у либералним медијима? Пустиће га само ако треба да га потом масакрирају, без могућности масакрираног да се одбрани. Било је неколико покушаја да симулирају оно за шта се залажу (нпр. Антонићев текст о мисионарској интелигенцији, Душан Ковачев поводом једног одвратног напада ad hominem), али све се то утапало у стихију унапред задатог мишљења. Једном сам се изненадио кад је тамо објављен текст о крсној слави, зачудо неутрално интониран; та је неутралност неке правоверне талибане „Времена“ толико наљутила да су у следећем броју морали да објаве неке коментаре невероватног степена примитивности (наравно, на рачун оних који држе славу). Хоћу рећи: не волим кад нема изненађења, кад је све по плану и програму. Има ли ту икаквог простора за слободу?
А дефинитивно сам престао изненађења да тражим кад су у Братунац на обележавање годишњице Орићевих злочина у том крају послали новинара задуженог иначе за спрдњу (не могу се сетити имена). Тад ми је дошло из дупета у главу да ту више нема шта да тражим, исто као ни на Томпсоновом концерту.
Узгред, није чудо што су се покавжили. Секташки менталитет који инсистира на сопственој праведности морао их је довести дотле да се међусобно такмиче у исправности. Кад би били на власти, истребљивали би се као комунисти.

тамо далеко на Крфу живим ја, али имам мало разлога да кличем: Живела садашња Србија!

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, повесница by Соларић on јун 18, 2009

Коментар пренет са Нова Српска Политичка Мисао

Василије Клефтакис (први део)

недеља, 14 јун 2009

2000 знакова је премало. Ипак, да покушам да кажем нешто о споменицима Голготе Србије на Крфу; ту проводим по цело лето већ 15 година, и знам о чему говорим. Нећу о познатим и познијим. Мало се, или никако зна да на Крфу постоје само три аутентична споменика које су изградили српски војници за време свог боравка, 1916. године. То су:

1. Споменик на бившем гробљу Дринске дивизије у близини села Агиос Матеос,

2. Чесма у маслињаку – око 2 км од поменутог споменика,

и 3. На острву Отони, мало северозападно од Крфа, гроб двојице незнаних српских војника које је море после торпедирања неког брода избацило на обалу.

О броју 1.: Њега понекад посећују српски туристи. Из године у годину све је у очајнијем стању. Посетио сам га јуче, и то ме је и навело да ово напишем. Тај комплекс се налази у срамно-ужасном стању, а на Крфу постоји и музеј „Српска кућа“, и – наводно неки српски конзулат! Ограда око комплекса је нагнута, рушевна, метални део зарђао. Приступна камена стаза кроз коју местимично избија коров, високи, густо засађени борови гуше једни друге, ненеговани, неки полусрушени. Сам споменик неочишћеног камена, необновљених слова – једном речи ужас и срамота за оне чији је посао да га одржавају.

2. Спомен чесма у маслињаку, на месту логора Дринске дивизије. Пре 15 година, била је гора од руине. На њу не долази нико. Пре десетак година ју је самоиницијативно, заједно са још неколико Срба добровољаца обновио некадашњи кустос Српске Куће. По речима садашњег кустоса, надлежни српски завод за заштиту споменика је (зато?) не признаје за аутентични споменик. Тачка! Ипак, на њој стоји оригинална спомен плоча са српским грбом и текстом на српском и грчком, да ту чесму подижу својим војницинма официри једног пука (Дринске дивизије)! Споменике 1. и 2. су грчке власти обележиле уредним таблама за обележавање историјских споменика, на грчком, српском и енглеском језику.

3. На врху брда на острвцету Отони, неких 10-так км. северозападно од Крфа, у дворишту цркве Св. Петке, на ранијем (сада измештеном) сеоском гробљу је споменик двојици незнаних српских војника, чија је тела после торпедирања неког брода море избацило на острво. Мештани су их сахранили, а споменик је са истоветним „рукописом“ српског каменоресца, као и плоча на већ поменутој спомен чесми и из 1916. године. Иако је гробље измештено, Грци су оставили тај споменик на месту и одржавају га. Срби – па чак ни они који имају јахте – а има и таквих, за њега – наравно нит` знају, нит` хају… И тако, од три аутентична споменика само један има званични статус. Није да му то много помаже. Ја сам, вероватно, једини који познанике одведе до спомен-чесме у маслињаку, а на Отони не могу ни ја – нисам јахтовласник, а на моју велику жалост немам ни шансе да то постанем. Да, тамо далеко на Крфу живим ја, али имам мало разлога да кличем: Живела садашња Србија!

Поздрав са Крфа!