„Одавно колају приче у научној заједници…“

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Како је СПЦ појела војвођанске даброве

Слободан Антонић

петак, 10. јул 2009.

Једна од најбизарнијих и најопакијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947[1]. Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце[2].

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и лажи, клевете, извртања и исмевања били су допуштени, па и пожељни. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар[3]. Пропаганда је подразумевала и забрану уметничких дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене[4].

…

Приче о стаљинским „безбожницима“, њиховој идеологији и методологији пропаганде, човек се и нехотично мора сетити када данас чита „другосрбијанску“ штампу. Ту се не само јављају једнако „надахнути“ карикатуристи, као у Стаљиново време, већ и по који „природнонаучни активиста“, који бескомпромисно раскринкава „религиозне заблуде“, „клерикализацију друштва“ и „ширење мрачњаштва“. Једна од таквих активисткиња је и стална сарадница „Пешчаника“ Биљана Стојковић. Ако „Пешчаник“ игра функцију совјетског листа „Безбожник“, онда ова доценткиња Биолошког факултета изгледа да треба да има функцију совјетског академика Јарославског. Она, у биографији на овом сајту, себе првенствено представља као неког ко „религију и мистицизам сваке врсте сматра највећим препрекама за развијање интелигенције“, а „светлију будућност види у секуларном хуманизму, (… )борби против клерикализације, ксенофобије и национализма“[10].

…

Ипак, врхунац методологије совјетског академика Јарославског вероватно је достигнут у последњем антирелигиозном спису Биљане Стојковић („Научни благослов“, Пешчаник, 29. јуни[30]). Ту она приповеда о извесним својим неименованим колегама, биолозима, који су се „пре неки дан вратили са теренских истраживања“. Они си изучавали шумске корњаче на неким неименованим острвима Скадарског језера. „Али авај“, пише Стојковићева, „на тим се острвима, скоро на сваком, налазе се манастири“. Е па, у том „свету клерикалних будалаштина“ обичај је да се пита за дозволу. Тако су ти неименовани природњаци затражили благослов игуманије једног, такође, неименованог манастира. Она је одбила чак и да разговара са њима, па се истраживачка екипа упутила на суседно острво на коме се налазио, опет, неименовани мушки манастир. Пошто је, је ли тако, познато да је СПЦ суштински мизогина организација, неименовани игуман је у инат неименованој игуманији дао благослов неименованим истраживачима, уз речи: „Женама уопште не треба веровати“ и „Мајка игуманија је у ПМС-у“! Зато су на треће острво истраживачи отишли кришом, и тако завршили посао. „Срећом, острво је било довољно велико да остану непримећени, иначе би страшна анатема била бачена на њих, корњаче, биологију и читаву науку“.

И не само да ову сумњиву, рекла-казала причу, Стојковићева преноси као сушту и несумњиву истину. Она на основу ње доноси још једну фантастичну генерализацију, на којој би јој и сам Јарославски позавидео: „Будите убеђени да описани догађаји уопште нису усамљена прича. Сличне ствари се дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“. Како сад, па то, наша научница зна? Колико је сведока о томе испитала? Колико је манастира сама обишла? Колико је података прикупила? Одговор је јасан – ни један. Али, нећемо се, ваљда, у овој нашој, светој, антирелигиозној борби бавити детаљима? Таман посла, ми ћемо закључак да се „сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“ извести чистом дедукцијом. Јер, пошто ми, научници, Пешчаниковци, ЛДП-овци, итд, знамо да је СПЦ мизогина, мрачњачка, назадна и, уопште, злотворна установа, ми ћемо из тог нашег знања једноставно дедуковати закључак да „мора да се сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“, иако никада ни за један такав случај нисмо чули. Ето шта ти је наука! Ето шта ти је метода!

Али, најбоље тек долази. Стојковићој ова рекла-казала будалаштина очигледно да није била довољна, па је решила да СПЦ подвргне још жешћој „научној критици“. „Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Стојковићева, „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље.

… Тако вам је то са „мантијашима“. Уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! „Даброви су поново интродуковани у Војводину пре пар година“, теши нас на крају Стојковићева, „и надам се да их нико неће поново појести“. О томе ће се, наравно, побринути ЛДП, „Пешчаник“, Биљана Стојковић и остали наши поносни чувари војвођанских даброва.

Свашта сам у свом животу видео и чуо. Али, да неко ко себе сматра научником као аргумент користи исказ „одавно колају приче у научној заједници“ (којој? чијој), да би поткрепио једну чисто идеолошку клевету, е, то стварно нисам доживео. То мора да је неки методолошки новитет, за који ми, провинцијални научници, никада нисмо ни чули. Каква нам све открића из ове методе доказивања не следе: „Одавно колају приче у научној заједници да нилски коњи лете“! „Одавно колају приче у научној заједници да у Кини живе људи са три репа“! „Одавно колају приче у научној заједници да је Јарославски жив и да пише под другим именом“

…

Млади Џедај

@Москвич, Захвални читалац, П.И.Рачковски

Фасцинантно је како ради аутоцензура; како очигледне чињенице морају да се саопштавају немуштим језиком да се неко не би увредио и да не би уследиле оптужбе дежурних идеолошких комесара; ево и ово што ја пишем није много боље.

Ја дубоко верујем да сва српска несрећа у двадесетом веку потиче из три сродна интернационалистичка покрета, који су узели маха у Србији, сваки у своје време: масонски, у доба Краљевине Југославије; комунистички, у доба СФРЈ; и најновији, глобалистички. Идеализовање било ког од њих је по мом мишљењу погрешно јер су сва три била штетна и антисрпска. Сва три су била антинационална. Сва три су радила за туђи интерес. Сва три су ударала на СПЦ. А сва три су пропагирала идеологију братства и заједништва по цену жртвовања националног идентитета, традиције и сопствених интереса.

Сетимо се Николе Тесле без кога данашњи свет, цивилизација и наука никада не би достигли овај ниво развоја

Данас је рођендан Николе Тесле 10 јула пре 153 год

raspolozen (ing.)

09. jul 2009.

На данашњи дан је пре 153 године рођен наш светски и највећи геније модерног доба Србин Никола Тесла.

Чак су и оснивачи гугла који су обоијца велики поштоваоци нашег научника и проналазача Николе Тесле графички на данашњи дан прилагодили почетну страницу гугл претраживача пригодно и обележили тако рођендан нашег и светског најзначајнијег проназача наизменичне струје и електомотора и електрогенератора и магнетног обртног поља Николе Тесле.

Сетимо се Николе Тесле без кога данашњи свет, цивилизација и наука никада не би достигли овај ниво развоја о коме је он говорио и предвиђао га пре више од једног века.

teslasociety.com/biography.htm

Милутин Тесла

Nikola Tesla was born on July 10, 1856 in Smiljan, Lika, which was then part of the Austo-Hungarian Empire, region of Croatia. His father, Milutin Tesla was a Serbian Orthodox Priest and his mother Djuka Mandic was an inventor in her own right of household appliances.

Davidenko (Bokser (pride))

10. jul 2009.

Рођендан највећег међу највећима!
Збиља и ово на Гуглу је фантастично, и говори да ће Тесле бити све више и више и да његово вријеме, у ствари, тек долази.

http://www.google.com/webhp?hl=en

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

• Никола Тесла није стари Београђанин а човјек толико познат у свијету и није причао екавицу

• На данашњи дан 1943. у хотелу “Асториа” у Њујорку умро (претпоставља се да је отрован) је Никола Тесла

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

K

Коло, коло, наоколо – Како се ничему ненаучисмо

MaliOblak (pustam kišu)

25. jun 2009.

Спаљена књига Васе Пелагића Народна права и даље непожељна у Србији

…

Независност

Какве је све „инкриминисане мисли” Пелагић записао у „Народним правима”, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо”, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних” за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен”. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза”. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. „Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других”. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја”…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански” у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој”. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде”, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба”. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности”. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје”. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име”.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум”, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!”, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!”. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили и у најмању руку у Хаг протерали.

Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)

Солон је атињанима саветовао да се не задужују претерано

Преузето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Sunovrat neo-kapitalizma.

Trucko (sociolog)

20. jun 2009.

povratak marxiszmu?

…Prijee 20-tak godina padom Berlinskog zida , raspadom Sovjetske imperije i tranzicijom zemalja koje se tretirale kao „komunisticke” ka novom sistemu neo-kapitalizma ( opaska ! komunisticke države nikada nisu ni postojale a niti sistem koji bi se mogao okaratkerisati kao „komunisticki”, jer ako znamo bar osnove marxsizma , znamo da je komunizam zavrsni stadij razvoja besklasna drustva ,neka vrsta utopije slobodne zajednice ljudskih bica oslobodjenih privatna vlasnistva i potrebe za njim što se naravno nigdje ni priblizno nije ostvarilo) uz fanfare nastupilo nastupilo je novo doba na cijeloj planeti , nazvano; „globalizacija” te neo-liberalno vidjenje ekonomije dobilo je zamah , uz pojednostavljeno vidjenje ; „ kapitalizam je pobijedio !”, deregulacija trzista uz svjetsku razmijenu robe i novca koja je razbila sve državne barijere ( integritet i konkurenciju lokalnih ekonomija ?) te explozivni razvoj elektronskih komunikacija ( web, internet , mobilna telefonija ) i USA kao jedina preostala imperija te brz uspon novih ekonomskih divova ( Indija ,Kina , Brazil a u zadnjih 8 godina i probudjena Rusija ) navelo je na zakljucak da je doista dosao kraj „politicke” historije ( po Fukojami ) i da je planeta krenula u razdoblje properiteta
i sada ? naravno , ovih dana i laici primjecuju da je demagogija , snažna propaganda korporacijskih medija uz pranje mozga masovnom industrijom zabave za mase ( kablovske i satelitske TV , industrija video-igara , zatrpavanje inerneta spamom i komercijalnim smecem ) itekao izmanipulisala realne rezultate ovih promjena jer maske padaju !

proizvod „ pobjede neo-liberarne ekonomije” ili „kapitalizma” ima tragican rezultat u sveopstoj nesigurnosti ( egzistencijalnoj , ekonomskoj , moralnoj ?) propast srednje klase , neravomjerno bogacenje 1% populacije na planeti ( oko 1200 milijardera na planeti NOVA BURZOAZIJA ) te stalnim ratnim konfiktima i ratnim zaristima ,( raspad Jugoslavije , je takođe žrtva tih procesa ) sve veca policijsko-obavjestajna kontrola gradjana i u zemljama koje se smatraju „demokratskim” ( video-nadzorni sistemi na svakom cosku , uvodjenje bio-pasosa i ID kartica , snažno jacanje bezbjedonosnoga i vojnoga aparata , NATO koji je trebao biti dezintegrisan kao i Sovjetski savez , jer je i bio stvoren kao mjera ODBRANE od sovjeta , a danas je vojna sila OKUPACIJE i nametanja volje mocnih i jači je nego ikada !) sistem bez ikavih nacela koje bi se navodile po principima etike , morala , humanosti , suradnje i kooperacije među ljudima jer sa jedinom ;„ideologijom profita” i sistem je u raspadu
tehnoloski i lažni ekonomski razvoj nije pratio razvoj ljudske svijesti i novih ideja za rijesavanje problema sa kojima se suocavamo , zagadjenje , energetski resursi na izmaku , i dalje 2,5 milijarde siromasnih , nacionalni i međureligijski konflikti koje se ticu sviju nas , jer nema sklonista , nema države ( osim možda skandinavskih djelimicno , možda ?) koje ovi procesi raspada neće teško pogoditi
povratak marxstistickoj ideji ? i stvaranje prostora za nove ideje ili samo borba za opstanak bez ikave idejne vodilje ?simpozijum delirijum

Bio je i pravi i totalni krah berze u Americi 1929-te godine. Mnogi su počinili samoubistva, mnogi osiromašili ili bankrotirali preko noći, banke propale, država u rasulu. Samo su otišli stari bogataši, došli novi. I sve opet polako po starom. Sve i da se ponovi totalni krah berze kao onda… ništa se bitno promjeniti neće. Pa već je bilo jednom, imaju iskustva, mnogi znaju šta će i kako će, i kako će na kraju profitirati i postati novi bogatuni, ili ostati stari sa zlatom.

Gilbert (informaticar)

22. jun 2009

Sada je u stvari i pitanje da li se može objaviti ili možda nagovestiti propast kapitalizma. Postojalo je i ranije dosta ovakvih kriza i krahova.
Mišljenja su da neo-liberalni kapitalizam ne može vise opstati kao takav, već da će ga zameniti neka kombinacija državnog kapitalizma. Vlade razvijenih zemalja negiraju ovakav scenario i tvrde da su intervencionisticke mere privremenog karaktera.

Ja bih prihvatio tezu da je sistem propao usled prevelikih, neopravdanih rizika. Globalizacija ekonomije, a posebno bankarskog sistema imala je dodatni negativan efekat. Bankarski sistem se povezao na svetskom nivou, tako da su postojali ogromni bankarski sistemi koji su plasirali sredstva uz neopravdan rizik. Postojanje tako velikog sistema omogućavao je da ovi rizici uglavnom ostanu neprimeceni, ali je upravo zbog toga i doslo do velike eksplozije. Da su banke bile manje i da su pucale pojedinacno stvar bi bila mnogo ociglednija i manjeg intenziteta. Svemu su kumovali i takozvani eksperti koji su uveravali u stalan rast, dok je stvar isla u pravcu gde je danas. Sa druge strane nemojmo zaboraviti i uticaj stanovnistva koje je konstantno trosilo vise nego sto je moglo realno da se zaradi. Naravno, bez kreditne politike kakva je bila to ne bi bilo izvodljivo.
Mnogo se toga baziralo na ocekivanjima. A ocekivanja nose rizike. Još i ako su neopravdana… Sredstva su takođe sve vise plasirana u spekulacije a manje u realni sektor.

Iako ima nagovestaja (naročito u Evropi) da će se preci na nekakav „humani kapitalizam” ja se plasim da će se stvar nastaviti po starom, posle čega možemo ocekivati još veću krizu.

Dobro si pomenuo da su tu i bezbednosni izazovi. Ja bih rekao da cela situacija izaziva i veliko nepoverenje gradjana sa kojima će vlade razvijenih zemalja morati da se nose u narednom periodu.

Konzumerizam je poseban problem i ne znam kako bi se tu moglo uticati na ljude da ne vezuju svoju sreću u zivotu pretezno za to koliko mogu da potrose. Mislim da se ta stvar mora resavati individualno, kroz pronalazenje drugih izvora zadovoljstva svakog pojedinca i razvijanju same svesti o tome koliko zaista možemo trositi na globalnom nivou (ovo je već možda i prilično istroseno). U svakom slučaju neki kolaps, mnogo veci od ovoga, oduzeo bi nam mogućnost da trosimo kao sada.

Uvek će ostati pitanje da li je marksizam zaista ono sto je u praksi pokusano da se sprovede u komunistickim zemljama. Onda je i u pitanju da li marksizmu treba dati drugu sansu sadrzano i pitanje – da li je to druga ili prva (prava) sansa? Razmišljao sam o Marksu i vremenu u kome je živeo, kao i kako je živeo. Iznedrio je jednu humanisticku teoriju i insistirao je da se ona mora sprovesti u praksi. Ali i on je sam živeo na ivici egzistencije. Nije imao čak dovoljno da prehrani porodicu. Koliko se i to njegovo stanje projektovalo na to da svet u tom momentu vidi na taj način – Otudjenje coveka od coveka, otudjenje coveka od samog sebe, obezvredjenost ljudskog sveta…
Moje je mišljenje da možda određeni elementi anarhizma imaju veću sansu da stupe na scenu u ovom momentu kao jedna alternativna opcija.
Treba pratiti i kako će se razvijati narodni, levicarski rezimi u Latinskoj Americi.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009. u 20.58

Gillbert..no coment.

da,
1929 godine i toga crnoga utorka ( ako se ne varam ) USA berza jeste krahirala , kao i cjelokupna svjetska ekonomija , i šta se desilo u hiperinlacijskoj njemackoj toga vremena ? 1933 pojavio se hitler ! u Sovjetskom savezu je bio staljin i znamo šta je bilo poslije; svjetski rat !

No-1 22. jun 2009.

..Dal’ sam u pravu…?

Bit ćemo „opredeljeni” i „razvrstani” ( rasno, religiozno ,nacionalno i svakako ) sve dok ne skontamo da nas iste muke prate , svi mi , na planeti , i sistem nepravde i jeste ! jeste nepravedan. Prezivljavajuci uz MTV i kablovske televizije , jeftinu pivu i masovnu zabavu , internet spam , video igre bez buducnosti koje nas ubijaju u pojam
a vreme jeste za budjenje! jer ? sistem je propao!

Wakan 22. jun 2009.

Ovo je samo pokusaj da se uspostavi novo moderno robovlasnicko drustvo u kome će covek raditi za vodu i hleba i da odplati dazbine državi. Solon je atinjanima savetovao da se ne zaduzuju pretеrano jer na taj način, zbog nemogućnosti da otplate dugove, rizikuju da postanu robovi. Danasnja situacija je upravo to. Moderan covek je prezaduzen, samim tim pripada banci. Kao sto covek koristi volove koji će raditi za njega, tako i banke zajedno sa politicarima koriste narod. Od svog rada covek ima najmanju korist.

Model „upesnog coveka” je serviran bas zbog toga sto mnogo veću korist od njega imaju banka i država, dok model „neuspesnog coveka” je za one od kojih banka i država nemaju nikakvu korist, pa još mora i socijalku da im placaju, zamisli kakav bezobrazluk. zbog toga su u americi dosli do genijalnog rešenja i pune zatvore svakodnevno u kojima hteo ili ne moras da radis i placaju ih dva dolara na sat, cisto da ne bude dzabe i da mogu da kažu kako su zatvorenici placeni za svoj rad.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009.

Na zalost, ja nisam primjetio da stanovnici Amerike usmjeravaju bijes tamo gdje treba. Za sada su zabrinuti samo cinjenicom kako će otplatiti basnoslovne kredite koje su podigli u doba „blagostanja” i da li će ostati bez posla…a ne razmišljaju o tome da ih država pljacka konstantno kroz zdravstvo, obrazovanje i da to traje godinama. Vjerujem da je potrebna kriza većih razmjera da shvate da problem kapitalistickog drustva danas nije cinjenica da ne možeš da platis dijetetu fakultet jer se raspala banka na Wall Street-u, nego da taj fakultet ne trebaš placati uopste.

Wakan 22. jun 2009.

Trucko, sve sam to rekao, samo ti to „na zalost nisi primjetio”

trucko (sociolog)

22. jun 2009.

hm,kako mislis da nisam?

Gilbert (informaticar)

23. jun 2009.

Solon je dobro savetovao ljude da se ne zaduzuju i taj savet vazi i danas. Ali njegov savet istovremeno znaci i da zaduzivanje zavisi prvenstveno od samih ljudi iz čega proizilazi da su oni sami krivi ako su se zaduzili i da će snositi i posledice toga.
Kao sto nacionalna ekonomija mora voditi racuna da racionalno trosi ono sto proizvodi, a da proizvodi ono sto je potrebno, tako i domaćinstvo mora trositi ono sa cime raspolaze, ne zaduzujuci se preko mere i napredujuci na realnim osnovama, a ne na nerealnim ocekivanjima.
U Americi ljudi koji su prezaduzeni mogu proglasiti bankrot. Kako će proćizavisi od države u kojoj žive i sudije, ali uglavnom sudija u tom slučaju ostavlja doticnom za hranu, stanovanje i odevanje, dok ostatak zarade ide poveriocima. To je u svakom slučaju jedan mali deo njegovog duga i tim takozvanim reprogramiranjem banke su na gubitku. To je opet posledica preterano rizicnih plasmana.
Drugi je slučaj sa hipotekarnim kreditima, kada ljudi ostaju bez kuce, ali kuce koja nije njihova. Opet je banka na steti jer od prodaje kuce, čija je cena visestruko pala, ne može da nadoknadi glavnicu.
Na kraju država krpi bankarski sistem i industriju koja je sa njim srasla da ne bi doslo do lancanog gubljenja radnih mesta.
I tu imamo efekat da su u stvari izgubili oni koji su se odgovorno ponasali. Oni koji nisu prekomerno trosili. Jer je iz zajednickog novca pokriveno nečije neodgovorno ponasanje.
Mislim da je stvar daleko od toga da smo na hlebu i vodi.

Slazem se, međutim, da postoji produbljeni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. To je možda i posledica toga sto su se zemlje zapada razvijale dugi niz godina i sticale bogatstvo koje i danas drže u vidu naprednih tehnologija. Siromasne ekonomije nemaju sansu u ovoj utakmici koju neo-liberali predstavljaju kao fer. Fer je isto toliko kao kada se takmice sportisti od kojih su jedni imali kompletne visinske pripreme, a drugi sedeli u zatvorenom prostoru. Male ekonomije su u ovoj neravnopravnoj situaciji prinudjene da se oslanjaju uglavnom na prirodna bogatstva, gde opet uglavnom bogati diktiraju uslove. Globalizacijom su stvorene i multinacionalne kompanije za koje granice državnih ekonomija uopste ne postoje. One su sada u stanju da diktiraju uslove siromasnim državama. Tako vlade razvijenih zemalja više ne moraju da se bave problemom bilateralnih odnosa, već prosipaju price u sirenju demokratije i ljudskih prava.

Americka kultura se i bazira na neprikosnovenom pravu privatne svojine. I na tome da zaradjeno pripada onome ko je i zaradio. Zato kod mnogih Amerikanaca i postoji otpor prema socijalnim programima, jer to vide kao uzimanje onoga sto je neko zaradio. Zdravstveni sistem je takođe baziran na ekonomskim osnovama. Tu i lezi problem jer je ovo oblast u kojoj mora vladati solidarnost. Jer, neko će zdravstvene usluge morati da koristi na dnevnoj osnovi, dok neko drugi neće posetiti doktora 20 godina. U tom slučaju njihov sistem dovodi do toga da onaj koji je duže bolestan bude finansijski ruiniran, a neretko i u nemogućnosti da plati lecenje.

U svakom slučaju treba skloniti ove koji su doveli do ove situacije i sto je još vaznije skloniti takvo razmišljanje.
Alternative jesu dobrodosle.
Kad smo već kod toga – ima li neko od vas neke alternativne ideje?

No-1 25. jun 2009.

Recimo, zašto je Yuga bila neophodna da se sprijeci izlaz komnistcke rusije na topla mora. kada vise nije imala svrhu postojanja, ta balkan socijalsticka tvorevina je samu sebe i unistila.

Mido (penzioner)

25. jun 2009.

Današnji mladi moraju znati i poznavati istoriju „kako bismo sačuvali ono što je postignuto, kako ne bismo postali žrtve revizionista bilo kojih boja.”

Лагодан живот, изобиље и физички нерад су довеле до трулости ове цивилизације у свим сферама

Moderna „filozofija”

Impuls_05. maj 2009.

„Imam diplomu, dakle, postojim”.

Ili „filozofija ili papagajizam”.

Nego, da li se još uvijek na filozofskim fakultetima kod nas izucava prevodjenje i jezici?

Naravno, o razmišljanju nigdje nema rijeci ni kod nas ni drugdje. Da bi dosao do doktorata treba da ne lipses, a kad dodjes do njega, onda je on nagrada sama za sebe. Poslije toga imaš pravo da ponavljas opste prihvacene stvari, ma kako glupe bile, inače ostajes bez plate.

Međutim, ima to sve svoje zašto, hrišćanski moral zahtijeva osrednjost, tj. da svi postanu poslusni mravi u svom mravinjaku.
Treba obuciti milijarde Kineza, Indijaca i Afrikanaca, ali i evropske seljake i kauboje po Americi.

A ako bilo ko hoće mudrost, ljepotu i sreću??? Pa ko ti je rekao da se rodis? Ti si suvisan!

kockasti 05. maj 2009.

Da, lagodan zivot, izobilje i fizicki nerad su dovele do trulosti ove civilizacije u svim sferama, pa tako i u filozofiji. Skole filozofije u najboljem slučaju proizvode istoricare filozofije. Postoje još uvek mudre knjige, ali citaci gotovo vise da ne postoje.

A sa druge strane, opste obrazovanje i era hiperinformisanosti su stvorile osecaj u ljudima da mnogo znaju, pa tako danas gotovo svako nešto misli i zakljucuje i, sto je najgore, dernja se na sav glas…

Ko je zaista mudar, a ko samo misli da je takav nije mnogo važno. Jedina razlika je sto ovi prvi zaista žive ispunjen zivot i zaista umeju uzivati u njemu.

Impuls_08. maj 2009.

Svi mi protivrijecimo jedni drugima, pa stoga treba uvijek traziti komunikaciju o stvarima u kojima se možemo sloziti, jer ćemo i tada to teško postici. A oni koji smatraju da je protivrjecenje princip filozofije, oni su tek zalutali u nju.

Mudrost prema Platonu tezi harmoniji, a po svemu sudeci nijedan od svih vas ovde nije shvatio šta su umjerenost, pravicnost, hrabrost i razumnost u oku filozofa.

Protivrjecenje je stvar plebejaca, prema nacelu svakog jakog drustva. Zato i imamo klasicnu, harmonicnu muziku u doba visoke kulture.

Prema tome, kakva je rock n roll kultura?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Тражим, захтевам од овију моћних говорника да и псовке буду на „одомаћеном“ страном језику

Пренето са Hamzjakl’s Blog

јун 21, 2009 – Објављено од стране stevo

NAVIKA JE NAVIKA

…Ako ima nečega (nešto) što mrzim onda su to sigurno nepoznate reči u jednom tekstu, i ako dobro razmislim i u drugom ili bilo kojem tekstu. U jebenom članku na jednoj šlajfni imaš pet stotina pedeset i osam stranih reči. Anksioznost! Jebo te otrov i zagadjenje jezika domaćeg! Ja završio dva razreda osnovne, prvi sam ponavljao, a u drugom pičnuo na popravni iz dvajspet predmeta, a i ovo je bilo na stranom jeziku, Srpski sam naučio otkad znam za sebe i nikoga se ne tiče koje još jezike govorim ili baratam š’njima, no kada pročitam nešto na Srpskom (ћирилицом ili latinicom свеједно ми је) a tekst je prepun ne tudjicama već jebenim izmišljenim stranim rečima… e ljut sam! Ako se ovako i na ovaj način pokazuje (dokazuje?) učenost i načitanost ili kako li se ono kaže SUPERIORNOST nadmoć šta li – onda tražim, zahtevam od oviju moćnih govornika da i psovke budu na „odomaćenom“ stranom jeziku, jer JEBIGA i MA U PIZDU MATERINU nisu interesantne psovke.

Ono što još više mrzim su političari, naročito oni priučeni, seljačine koji sa poštenim seljakom, onim što proizvodi hranu za naše trpeze stolove i hladnjake (frižidere), da hladnjake, smrznjake, ledare i tako dalje…nemaju ama baš nikakve veze, bre.

Političare koji su „uveli“ u naše rečnike veoma zajebane strane reči misleći pri tom da čemo ih rad toga više ceniti a možda ih i zavoleti… nikako i ni u kojem i kakvom slučaju ne volim i skrajnuo sam ih u zapećak svoje duše (i nemoj sad da mi neko kaže da ih je uspeo izbaciti iz sebe kada nam oni kroje sve i svašta!). Turcizam veze nema s ovim, jer ako neku reč koristimo desetinama, stotinama godina onda je to naša reč, narod hteo dobio je, tačka. Nadalje ne volim političke partije, još manje volim one osobe što na svojim ličnim blogovima veličaju ili kude partije i kažu ovako il’ onako se zovu, takvo bre ime imaju. Nemoj ih imenovati, kaži ovi što vladaju, a ima ih više, i dodaš nisam na njih mislio već na one druge; ili kažeš ovi što nisu na vlasti i ponovo upotrebiš čarobnu rečenicu nisam na vas mislio nego na one. Zašto ovako? Ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Je li, bre. Barem nemoj javno, ostavi za sobom putić za odstupanje.

Naravno da i ja koristim strane reči i izraze, ali ako mogu da ih izbegnem – ću da ih ‘zbegnem! Što se tzv patriota tiče, odomaćenih ljubitelja domovine što imaju svoje male il’ poveće poslove (biznis jelte) a ono svojim preduzećima dali zvučna imena na stranskome jeziku kao npr „Medžik & Co“, smatram da veze nemaju sa plemenitim domorocima koji su dočekali belog čoveka. Medjutim, ovi poslovni ljudi imaju neke svoje navike i poplavela prsa. Jebiga, navika je navika.

Stevo Valjić danas u jutarnjim satima Subotica

Сродне теме:

• Добро смо познати по томе да смо се свога увек стидели, а туђе дизали у небеса

• Па наши људи мисле ако прихвате туђе обичаје и културу да су културни а у ствари не знају да у Европи се највише цени и поштује баш та различитост у језику

• Овако ни један народ не омаловажава свој језик као Срби

Теорија завере је етикета која има за циљ да дискредитује, омаловажи и исмеје све људе критичког духа

Пренето са Политика Онлајн (коментари корисника)

Gordana BG, 29/05/2009,

Tekst cenjene Zorice Tomic je vrlo prijatno iznenadjenje. Problem o kojem govori je sto se terminu teorija zavere uglavnom daje negativna konotacija, u smislu paranoičnog i neosnovanog verovanja i ismevanja onih koji uoce zavere. Teorija zavere je etiketa koja ima za cilj da diskredituje, omalovaži i ismeje sve ljude kritičkog duha koji nisu priklonjeni „zvaničnim“ i neprikosnovenim istinama koju namece neka interesna grupa kao u ovom slucaju multimilioneri, svetskih medija, zvanič nog diskursa „istine“ vodećih svetskih država(US) i država uopšte. Time se želi postici cilj da se stvori „poslušna masa“ koja će samo da veruje u „zvanične istine“ bez ikakvog razmišljanja i preispitivanja. Tako se prikrivaju laži, obmane i prevare tih istih Garanta Istine.

I u Srbiji je ovo sve vise prisutno, jer cim se neko kritičkog i slobodnog duha „usudi“ i drzne da dovede nesto u sumnju svojom analizom na osnovu relevantnih č injenica i argumenata, ili na osnovu događaja i fakata, odmah se tu nadje neki Garant Istine da mu u nedostatku kontra argumenata prilepi etiketu „teoreticara zavere“. Laznu temu pomenutog sastanka bogatuna pokriva elitizam hitlerovskog tipa. A elitizam svake vrste je u osnovi negativna pojava iako ga svako društvo na svetu poseduje. U Srbiji negativne konotacije istog daleko su štetnije od onoga što imamo priliku da vidimo u savremenim evropskim i svetskim društvima. Ne kažem da je u svetu situacija bolja, ali i kod nas je na površinu isplivala snalažljivo nemoralna interesna grupa ljudi, koji olako shvataju prave ljudske vrednosti i vrline, čime degradiraju suštinu ljudskog postojanja.

U bogatom svetu vidimo da je cilj veštački stvorene, globalne ekonomske krize višestruk, a glavni cilj je reforma ekonomskog i bankarskog sistema i njihova apsolutna kontrola. Stvar je vrlo prosta, osmislite problem za koji unapred imate rešenje, napravite haos, zatim se pojavljujete kao spasilac.

„ХВАЛА госпођице (или годпођо) МАРИЈО ЂОРЂЕВИЋ на овој изванредној изјави”

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

Ova fina dama, imenom

MARIJA DJORDJEVIĆ

izjavila je ovo gore što je samo deo divnog teksta koji nije ovde bitan. Ovaj izvadak deluje kao TOTALNA ISTINA o dobu kroz koje prolazimo. Doba je kada nam jedan ambasador iz engleske (zemlje proleterske) govori da se odreknemo prošlosti i da se okrenemo budućnosti, zatim je to doba kad nam NAŠI LIČNI političari kažu da je europa jedina alternativa i posle svega toga dodje ovako lepa i suštinska izjava koja može da se primeni i ovde i na ovom blogu i u arhitekturi uopšte i u svakoj umetnosti koju ova proeuropska vlast uništava, sistematski je otkidajući od korena ili kidajući veze sa dobom “kad smo se lažno obmanjivali” (iako su svi ti ljudi deca tog doba) ili bilo kojim drugim dobom o kome “ne treba mnogo da raspravljamo”.

…НАСТАВАК

Људски мозак је невероватно адаптиран за прикључивање групама и идеологијама

Коментар преузет са СербианКафе (дискусије)

Koja je religija..

tpacep (Tpacep)

03. april 2009.

Koja od ovih religija ima budućnost, a koje će otići u drugi plan:

1. Jednoboštvo
2. Mnogoboštvo
3. Ateizam
4. NekaNovaReligija

XIO 06. april 2009.

Evo kao ateista da odgovorim iskreno šta mislim o ovom pitanju.

Za početak, materijalizam i empirizam će definitivno pobediti. Za 50 godina izjave tipa „sveta voda je svezija i zdravija i ne kvari se”, „ove mosti su cudesne”, „ikona je proplakala”, „tokom pricesti jedemo hristovo telo i pijemo hristovu krv”, „bog je poslao ovaj zemljotres”, „homoseksualnost je bolest”, „seks pre braka je greh”, „biblija je istorijski istinita”, „apokalipsa će skoro” i ostale će biti gledane sa istom dozom respekta kao i „Elvis je ziv”, dakle nikakvom.

Ova decenija će se definitivno pamtiti kao proboj ateizma i naucnog materijalizma na veliku scenu i početak kraja religijskog literalizma (bukvalizma) tj. bukvalnog shvatanja religije. Od sada će SVAKA izjava religijska koja pretenduje da bude EMPIRIJSKA izjava biti podvrgnuta strogoj kritici. Pre samo par godina ovolika bura na Papinu izjavu u vezi upotrebe kondoma u Africi (da kondomi ne sprečavaju i smanjuju sirenje side, naravno teska budalastina) ne bi ni bila zamisliva.

Jednostavno svestenik je do sada mogao da se pravi da je veci naucnik od naucnika, psiholog od psihologa, lekar od lekara, eticar od eticara i da daje dogmatske izjave u oblastima o kojima uopste nema pojma cisto vadeci se na nekakav autoritet koji je dobio od svevisnjeg, i da ljudi to prihvate zdravo za gotovo. Tome će doći kraj. Na zapadu je maltene osim u par selektivnih oblasti (seksualnost npr.) tome već dosao kraj, a u islamu još traje, ali se sva destruktivnost toga uveliko oseca tako da verujem da će i tamo tome doći kraj u ovom veku (oni su otprilike sad tamo gde je hrišćanstvo bilo u 19. veku).

Dakle, verujem da će u ovom veku ateizam i naucni empirizam i materijalizam pobediti na tom osnovnom nivou makar se velika vecina i dalje nominalno izjasnjavala kao vernici, ali i to će opadati.

Al to naravno nije kraj price. Ta pobeda može biti vrlo pirova ako se formiraju nove religije i ideologije koje ovo zaobilaze, a cuvaju pa čak i nadjacavaju fanaticnost danasnjih sekti. Ljudski mozak je neverovatno adaptiran za prikljucivanje grupama i ideologijama, nekad čak i sumanutim i suludim. Komunizam i fasizam su odlicni primeri.

Čak i nešto tako na prvi pogled bezazlezno kao borba za ocuvanje zivotne sredine može da izrodi organizacije poput ELFa (Enviroment Liberation Front, teroristicka organizacija koja rusi i pali sve za koje nj.k.v. smatraju da ugrozavaju zivotnu sredinu). Dakle, PETA, ALF (Animal Liberation Front), veganski pokreti, pa razne anarhisticke organizacije, radikalno krilo feminizma, anti-globalisticke organiacije, i sl… svi oni su se pokazali vise nego sposobnim za radikalizam, jednoumlje, fanaticnost, pa čak i nasilje koje bi moglo biti ozbiljni pandan čak i najradikalnijem religijskom fundamentalizmu. (Studirao sam u Americi na jednom od najliberalnijih kampusa tako da znam o cemu pricam.) Tako da KO ZNA kakvi se ideoloski pokreti i tehnike kontrole uma i ljudi mogu izroditi u buducnosti.

Primecujete da nisam spomenuo religiju, bar ne još uvek. Jel to znači da u svetu materijalnog ateizma nema vise nikakvog mesta za religiju? Ne, naprotiv! Zapravo predvidjam radjanje i propagaciju takozvanih simbolickih religija. Tojest religija koje ne pretenduju da su materijalno istinite, ali koje u sebi sadrže „simboliku” koja može coveka „spiritualno zadovoljiti”, u nedostatku boljeg termina, usmeravati ka boljem i moralnije i srećnijem zivotu i sl.

Primer br.1: Lavejski Satanizam. Potpuno ateisticaan po prirodi, „Sotona” u ovom satanizmu se dozivljava ne kao stvarno prirodno ili natprirodno biće koje se bori protiv nekog stvarnog boga, nego kao „simbol” i „ideal” kome treba stremiti, u sustini ideal agresivnog i seksualno-hedonistickog individualizma i objektivizma (ovde mislim na Ayn Randovski objektivizam, ne na ono sto mi Srbi obično podrazumevamo po toj reci). Javlja se kao anti-teza hrišćanskom puritanizmu i idealu pokornosti.

Primer br.2: Moderni paganizam. Iako ima pagana koji istinski i stvarno veruju u paganska bozanstva, ima i onih koji ih dozivljavaju iskljucivo simbolicki, opet kao reakciju na hrišćanstvo, tj. ima tu i elementa svojevrsne identifikacije sa paganima kao žrtvama hrišćanske opresije.

Primer broj 3: „Pravoslavni ateizam”. Iako dosad je covek teško ovo ikad mogao javno da prizna a da ne bude žrtva podsmeha i jedne i druge strane, ovo će se u buducnosti sve vise kristalisati kao poptuno validna opcija, naročito u Srbiji koja je jedna od najmanje religioznih tradicionalno pravoslavnih zemalja. Pravoslavni ateista bi bio neko ko ne veruje u boga, ali SPC dozivljava kao potpuno validni okvir za svoj duhovni zivot, osecaj zajednista, potrebu za ritualom i sl. Naravno pravoslavni ateista tu svoju potrebu objašnjava sa cisto racionalne i naučne tacke gledista, ne sa natprirodne. Vrlo sličnu „religioznost” imaš i u dominantno ateistickim visoko-razvijenim zemljama kao Svedska i Japan gde te neverovanje u boga uopste ne sprečava da ucestvujes u religijskim ritualima i u njima nalazis sreću, spokoj, mir, utehu ili šta god.

Kako danas stvari stoje sa religijama koje mogu ovo prihvatiti? Pa, hrišćanstvo je svojim velikim delom već preslo taj put. Iskreno receno, danasnje vernike vernici od pre 500, pa čak i 100 godina uopste ne bi ni smatrali pravim vernicima. Jer koliko ja vidim od tog famoznog broja od 95% vernika u Srbiji ili koliko već samo par procenata redovno ide u Crkvu, a taj broj od 95% DEFINITIVNO zahvata ogroman broj ateista i agnostika kojima je jedina veza sa religijom to što su bili krsteni kao bebe.

Hrišćanstvo se doduse bas i ne snalazi najbolje sa tim i samo sebi puca u nogu time što se drzi nekakvih starih i arhaicnih moralnih normi koje su jedino imale smisla onda kad su se ljudi vencavali sa 15 i kad je žena bila vlasnistvo muza. Tojest, na bolji pogled ta hrišćanska moralnost i nije bas nešto previse moralna.

Znate zašto su Crkve prazne toliko prazne, sirom Evrope? Ne zbog toga sto ljudima nije lepo tamo da odu, nego sto im je mrsko da slusaju još jednu bukvicu o tome kako je spavati sa svojim deckom ili devojkom pre braka greh, ili kako je danasnji moderni svet nikad gori (jer eto ljudi ne slusaju svoje svestenike bespogovorno kao nekad, glasi poruka između redova). Na te price se samo verski fanatici loze, a njih je na duge staze sve manje.

Generalno, jednobozacke religije će imati dosta problema da se prilagode. Jer je njihova sustina ta da je bog JEDAN i MOCAN! Kako može da bude mocan kad ga sav moderni empirizam duboko pobija, a kako da bude jedan kad ne možeš ljudima vise silom da nameces šta će biti u njihovoj glavi i kako će oni da zamišljaju i uredjuju svoj duovni svet? Ovo se naročito vidi u Islamu koji je DUBOKO anti-naučan i totalitaran i ovom procesu se svim silama protivi jer on od svih monoteizama Najviše crpi iz toga da je bog jedan i mocan svoju legitimnost. Na hrišćanskom primeru se može videti da je akomodacija u izvesnoj meri moguća, ja mislim da će u globalu uticaj monoteizzma slabiti kroz naredne vekove, možda čak i do potpunog nestanka.

Sa druge strane politeizmu i nekoj vrsti animizma i New-Age spiritualizma će biti mnogo lakse da se prilagodi novonastaloj situaciji. Ono sto je ranije bio nedostatak, razjedinjenost, sad će biti prednost, jer je mnogo lakse od sve te gomile bozanstava od kojih nijedno ne pretenduje na apsolutnu moc skinuti breme empirijskog delovanja. Zapravo budizam je već ateisticka religija, dok hinduizam pretenduje da je ateizam njegov deo. Čak se i najvatreniji racionalisti poput cuvenog ateiste Sem Herisa, autora knjige „The End of Faith”, mogu upecati u vrzino kolo da smatraju da npr. „budizam nije religija” i da „ima tu nečeg dobrog”. Ipak, nije sve tako ruzicasto. Sve istocnjacke religije su za sad anti-empirijske i sadrže usebi GOMILU iskaza i „cinjenica ” o ovom svetu koje jednostavno nisu istinite kao npr. reinkarnacija, vecno trajanje svemira i sl..

Dakle, proces „de-empirizacije” neće ići lako (hej izmislio sam novu reč!). Kad običan seljak ode kod svog svestenika, gurua, ili kog već i plati mu za ritual on obično ocekuje EMPIRIJSKE rezultate, da mu rodi godina i sl. Takođe, da se ne lažemo, istocnjacke religije su TESKA tamnica uma (u poredjenju sa kim Islam, dezurni bauk Evropljana nekad lici na malu macu), koje su propagirale i dozvoljavale neljudske kastinske sisteme zahvaljujuci najzlokobnijoj ideji ikada nastaloj u istoriji covecanstva: principu karme. Ali zahvaljujuci sposobnosti ovih religija za absorpcijom novih ideja i prilagodjavanju proces de-empirizacije će čini mi se proteci mnogo lakse, a kad na to dodamo i Hindu nacionalizam, Ateisticki Hinduizam možda jednog dana postane pokretac privrednog napretka Indije (koja već grabi ka statusu super-sile) i ideoloska sila na koju treba racunati.

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.