Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Зашто не кажу у којој мери су ОНИ нетолерантни према СВИМА који нису из њиховог „фаха”?

Posted in Србија, друштво, политика, породица, SerbianCafe by Соларић on јул 22, 2009

Podrska Gej paradi 20 septembra

Realista (programer)

21. jul 2009.

20 septembra treba da podržimo pder i ulazoimo 100% u EU.

Gej parada 20. septembra u Beogradu
Autor: Beta | 21.07.2009. – 14:00
Organizacioni odbor Povorke ponosa 2009. saopštio je da će taj skup radi zaštite prava gej i lezbejki u Srbiji biti održan 20. septembra u Beogradu.

„Povorka ponosa neće biti provokacija niti paradiranje već politički protest kojim želimo da kažemo ‘ne’ diskriminaciji gej populacije u Srbiji”, izjavila je jedna od članica Organizacionog odbora tog skupa Dragana Vučković.
Prema njenim rečima, Organizacioni odbor Povorke ponosa ima dobru saradnju sa policijom i Kancelarijom Zaštitnika građana, kao i podršku više od 60 nevladinih organizacija.
Maja Savić iz Organizacionog odbora Povorke ponosa rekla je da su stručnjaci za bezbednost napravili Studiju bezbednosti za održavanje tog skupa, kao i da su procenili da je reč o skupu visokog rizika.

AlaVolem (кад година изда)

21. jul 2009.

Zašto ne kažu da se vodi kampanja za zakonsko regulisanje gej brakova?

Zašto ne kažu da traže pravo na ocinstvo i materinstvo?

Zašto ne kažu da je u pozadini svega prisvajanje benificija eventualnog „bracnog” partnera, kako bi se ostvarilo pravo na zdravstveno osiguranje, penziju, deciji dodatak…itd?

Zašto ne kažu u kojoj meri su ONI netolerantni prema SVIMA koji nisu iz njihovog „faha”?

Jednom kada se docepaju pozicija, postaje jasno koliko su zatvoreni krug, odbojni i VEOMA selektivni kada je u pitanju bilo koja vrsta business-a, socijalnog i bilo kakvog drugog odnosa prema heteroseksualcima?

Probajte da napravite karijeru tamo gde su se „odomaćili”, da li je to moda, film, odredjene finansijske institucije itd…Jok, pedala u startu.

Probajte da udjete u njihove klubove ili da vam se ne daj Boze pizvizdi pa u gej bar…nema ulaska, pisaj u gace, mrsss napolje.

Osnova svakog drustva je hetero-seksualna zajednica, brak između muskarca i žene, porodica i potomstvo nastalo iz te zajednice.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији by Соларић on јул 22, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?

„Тито је, дакле, био оруђе, а Срби су, и даље, жртве политике која је то оруђе користила”

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника)

Напомена: Наслов, делове садржаја из колумне Еве Рас,  коментаре и фотографију одабрао Соларић

Ексер у крушку југоносталгичара

Југоносталгичари не престају да величају друга Тита и његову државу дуготрајног мира, која је додуше једноумљем одржавана, и која се распала у страшним, братоубилачким ратовима. Много сам пута рекла, написала и објављивала да никада нећу опростити Западу што је деценијама подупирао комунистичког диктатора на рачун народа који су насељавали ту државу, људи, попут мене, која сам такође имала све лажне бенефиције; на пример, бесплатно здравство у којем сте могли да се лечите само ако сте имали дебеле везе, иначе су домови здравља били створени да вас прогласе здравима и кад сте били болесни и да вам не дају упут за виши ниво лечења. Тако сам изгубила мајку и мужа.

Поново смо безочно суочени са делом и ликом Јосипа Броза Тита, као да није био диктатор, штампају се књиге о њему, приказујутелевизијскe серије са недвосмисленим симпатијама као да је друг Тито био Свети Сава, а не хедониста чији је дом обухватао цео један архипелаг на Јадрану, а успут, широм земље још на стотине и стотине резиденција. „Није он то понео са собом у гроб, смирите се, госпођо!“ Заиста није, али је јасно показао свој себичан, саможиви став, да не говорим о томе да је за време своје владавине годишње бар пола године био на путу око света, да би имао о чему да обавештава Запад… На крају, мени ће, недужној, југоносталгичари да одрубе главу само зато што желим да ту епоху именујем правим именима.

Иво Андрић и Вељко Влаховић су умрли истог дана и тако збунили комунисте који су о свему бринули. Дуго су већали кога званично да ставеда је први умро, кога ће прво сахранити? Андрић је морао да причека јер је избор пао на Влаховића, а данас кад сурфујете Интернетом лако ћете наћи ко је све тога дана умро кад и нобеловац Иво Андрић, али Влаховића нема, из простог разлога – јер на тим списковима нема локалних политичара…

Ева Рас

[објављено: 17/07/2009]

Еразмо , 17/07/2009,

Поштована госпођо Рас, верујте ми да је Тито, феноменолошки, потпуно неважан. Да није био Тито, био би неко други. Америка је и прву Југославију створила као брану руском утицају на Балкану. Тако је било и сдругом, последругосветскоратном. Тито је био само извршилац, а Руси су били маестрално надиграни и изиграни. Такозвани Југословени добили су невероватан „друштвени систем“, у ком је све било лажно и вештачки одржавано захваљујући, пре свега, огромним америчким субвенцијама, у разним облицима (као што дају, рецимо, и даље Египту.). Кад је Русија поражена у дуготрајној борби која се еуфемистички звала „хладни рат“, Америка је ликвидирала Југославију као непотребан трошак, створила низ прозападних држави на Балкану, и једну проказану Србију, вечну „малу Русију“, али тако уништену и осакаћену да буде неважна и чак и Русима некорисна и неупотребљива. Тито је, дакле, био оруђе, а Срби су, и даље, жртве политике која је то оруђе користила. Не вреди се секирати због историје.

Хвала Ева, одлично! , 17/07/2009,

Молим Еву Рас да више непише овакве Погледе. Није то добро у овом замаху оптимизма. Србија је у идеолошкој реституцији. Визе само што нису а и „светла будућност“ поново је надомак. Постоје нека стања у којима само бајке пролазе а не овакве истине. Знате Ева, преценили сте овдашњу свест и то није грешка. Превенцију нико неволи. Кад загусти, читаће Вас поново. А дотле… Хвала Вам.

Miki Cg, 18/07/2009,

Pozdrav Evi,velikoj umetnici i coveku! Tito i njegovo vreme se opisuje kao vreme ekonomskog blagostanja iako je bolji standard nastupio 70tih sto je otprilike bilo na cetvrt veka njegove vladavine, pre toga je bilo jad i beda! Dobro ako mu i priznamo ekonomski razvitak, cinjenica je da je on bio u svih 6 republika, doduse u nekima izrazeniji, da li to znaci da su i ostali segmenti njegove politike bili dobri prema svim narodima u Jugoslaviji?

Cinjenica je da je on politicki unistio srpski nacionalni prostor, srpsku drzavu, i vratio je u doba pre balkanskih ratova 1912 god. i tako obesmislio sve srpske zrtve od 1912-1945.god i takva njegova politika kojoj je on bio kreator i po zadnjem ustavu 1974. a i pre od 1943.po Avnoju je dovela do krvoprolica 90tih!

A price da je on Staljinu rekao NE ’48 i da je tako spaso sve nas inace bi zavrsili kao Poljaci,Madjari,Cesi itd,a pogledajte de su oni a de mi posle njegovih „zakuvavanja“ na ovim prostorima! Ja mislim da to on nije uradio zbog nas nego zbog sebe, zbog vlasti, nije mu se vracala vlast Staljinu koji mu je istu dao ulaskom sovjetskih tenkova ’44, jer sta bi uradio da su Sovjeti napali?

Pa borio bi se do poslednjeg Srbina, kao sto je i ranije praktikovo, i onda napustio zemlju…otiso bi kako je i doso…Nije imao sta da izgubi,u svakom slucaju,osim vlasti…A nama na vlast bi doso neki SSSR kadar koji nas ne bi politicki unistio i ne bi morali ratovati ko ’90tih a mozda bi jos postojala druga Jugoslavija!

A o Titovoj Jugoslaviji se i danas pricaju bajke,sto o zivotu sto o ustrojstvu, a kraljevina Jugoslavija se zanemaruje a fakat je da se prva raspala stranom oruzanom agresijom spolja a druga sama od sebe,migom nekih stranih sila,koliko je bila na klimavim nogama ustrojena od velikog vodje sto je i uostalom i bio njegov zadatak kad je doso na vlast 1944.godine!

„Стварно ми није јасно зашто је у једном случају МИЛОШЕВИЋЕВ ЗАКОН а у другом случају није ТАДИЋЕВ ЗАКОН”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on јул 19, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Репресија као главна карактеристика новог Закона о информисању

Слободан Антонић

среда, 15. јул 2009.

Измена Закона о јавном информисању, о којој скупштина треба да расправља сутра (у четвртак, 15. јула), један је од најгорих удара на слободу јавне речи у Србији.

Овај закон се по својим основним намерама може упоредити једино са злогласним „Милошевићевим“ Законом о информисању, донетом 20. октобра 1998. године. „Милошевићев закон“ је омогућавао да се поведе поступак против власника листа или новинара само зато што су пренели неку вест или нечије мишљење који се нису допадали људима на власти. Казне су, баш као и у случају овог предложеног закона (који неке новине називају „Динкићевим“[3]), биле сурове и осветничке, и износиле су и до 60.000 долара. “Као што смртна казна гаси живот осуђеног, тако овако високе новчане казне гасе његову егзистенцију, и то је био циљ Закона”, критички је о овако високим новчаним казнама у то време писао професор права, др Момчило Грубач[4].

Случајеви у којима је до сада Закон примењен“, коментарисао је тада Момчило Грубач, „показују тенденциозност, осветничку упорност, селективност, ксенофобичност, страх власти од завере и друге сличне симптоме болесног стања и ниских страсти тужиоца”[5]. Једноставно, упозоравао је Грубач “репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог Закона”![6]

Оно што је важило за „Милошевићев“ закон о информисању не може а да не важи за „Динкићев“. Репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог закона. Он је осветнички, злонамеран и репресиван. То није закон за слободно и демократско друштво. То је закон једног ауторитарног, олигархијског и репресивног режима.

Да ли је то заиста „европска Србија“ којој тежимо?

PREDRAG

среда, 15 јул 2009

Bas dobar primer koji ste postovani Antonicu naveli za prelazak ulice na ne obelezenom mestu. Samo ja mislim da ako ulicu bude prelazio Kostunica moci ce se napisati i bez pravosnazne presude da je napravio prekrsaj.Za Cedu ste u pravu potpuno…To samo govori koliko nasa vlast tezi da od drzave svih nas napravi TEATAR APSURDA. Reci cu i to da mi nikako nije jasno zasto se potpuno isti zakon iz Milosevicevog perioda vladavine naziva MILOSEVICEVIM ZAKONOM (to radite i Vi) a sada kada je na vlasti Boris Tadic taj zakon se ne naziva TADICEVIM ZAKONOM?

Stvarno mi nije jasno zasto je u jednom slucaju bio MILOSEVICEV ZAKON a u drugom slucaju nije TADICEV ZAKON? Hocu da kazem da mu se sad dodaje da je DINKICEV ZAKON.Da li je to Dinkic prva rezerva Borisa Tadica kad su u pitanju ne popularne mere?Ja mislim da prvenstveno trebalo bi da se zamislimo nad tim i da sebi samima damo odgovor?Ili da ne damo odgovor?

Nije li i ovo politika dvostrukih standarda protiv koje se NAVODNO borimo?U tom pogledu sta se to promenilo u ovoj drzavi kad svejedno posle niza godina vratismo se na staro?Po meni razlike nema?

I bas me briga da li je to bio MILOSEVICEV ZAKON ili ce biti TADICEV ZAKON kad se radi o istom. U onom slucaju sudile su sudije Milosevica, a u ovom slucaju sudice sudije Tadica. Toliko je sve to isto da stvarno treba biti glup i ne shvatiti o cemu se radi?

Ova nasa vlast kao da nema preca posla nego da od sopstvenog naroda pravi taoce sopstvene gluposti?

Ja na to ne pristajem! I po cenu da se sopstvene drzave odreknem necu zapevati onu ALA JE LEPO BITI GLUP…

„Одавно колају приче у научној заједници…“

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Како је СПЦ појела војвођанске даброве

Слободан Антонић

петак, 10. јул 2009.

Једна од најбизарнијих и најопакијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947[1]. Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце[2].

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и лажи, клевете, извртања и исмевања били су допуштени, па и пожељни. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар[3]. Пропаганда је подразумевала и забрану уметничких дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене[4].

Приче о стаљинским „безбожницима“, њиховој идеологији и методологији пропаганде, човек се и нехотично мора сетити када данас чита „другосрбијанску“ штампу. Ту се не само јављају једнако „надахнути“ карикатуристи, као у Стаљиново време, већ и по који „природнонаучни активиста“, који бескомпромисно раскринкава „религиозне заблуде“, „клерикализацију друштва“ и „ширење мрачњаштва“. Једна од таквих активисткиња је и стална сарадница „Пешчаника“ Биљана Стојковић. Ако „Пешчаник“ игра функцију совјетског листа „Безбожник“, онда ова доценткиња Биолошког факултета изгледа да треба да има функцију совјетског академика Јарославског. Она, у биографији на овом сајту, себе првенствено представља као неког ко „религију и мистицизам сваке врсте сматра највећим препрекама за развијање интелигенције“, а „светлију будућност види у секуларном хуманизму, (… )борби против клерикализације, ксенофобије и национализма“[10].

Ипак, врхунац методологије совјетског академика Јарославског вероватно је достигнут у последњем антирелигиозном спису Биљане Стојковић („Научни благослов“, Пешчаник, 29. јуни[30]). Ту она приповеда о извесним својим неименованим колегама, биолозима, који су се „пре неки дан вратили са теренских истраживања“. Они си изучавали шумске корњаче на неким неименованим острвима Скадарског језера. „Али авај“, пише Стојковићева, „на тим се острвима, скоро на сваком, налазе се манастири“. Е па, у том „свету клерикалних будалаштина“ обичај је да се пита за дозволу. Тако су ти неименовани природњаци затражили благослов игуманије једног, такође, неименованог манастира. Она је одбила чак и да разговара са њима, па се истраживачка екипа упутила на суседно острво на коме се налазио, опет, неименовани мушки манастир. Пошто је, је ли тако, познато да је СПЦ суштински мизогина организација, неименовани игуман је у инат неименованој игуманији дао благослов неименованим истраживачима, уз речи: „Женама уопште не треба веровати“ и „Мајка игуманија је у ПМС-у“! Зато су на треће острво истраживачи отишли кришом, и тако завршили посао. „Срећом, острво је било довољно велико да остану непримећени, иначе би страшна анатема била бачена на њих, корњаче, биологију и читаву науку“.

И не само да ову сумњиву, рекла-казала причу, Стојковићева преноси као сушту и несумњиву истину. Она на основу ње доноси још једну фантастичну генерализацију, на којој би јој и сам Јарославски позавидео: „Будите убеђени да описани догађаји уопште нису усамљена прича. Сличне ствари се дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“. Како сад, па то, наша научница зна? Колико је сведока о томе испитала? Колико је манастира сама обишла? Колико је података прикупила? Одговор је јасан – ни један. Али, нећемо се, ваљда, у овој нашој, светој, антирелигиозној борби бавити детаљима? Таман посла, ми ћемо закључак да се „сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“ извести чистом дедукцијом. Јер, пошто ми, научници, Пешчаниковци, ЛДП-овци, итд, знамо да је СПЦ мизогина, мрачњачка, назадна и, уопште, злотворна установа, ми ћемо из тог нашег знања једноставно дедуковати закључак да „мора да се сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“, иако никада ни за један такав случај нисмо чули. Ето шта ти је наука! Ето шта ти је метода!

Али, најбоље тек долази. Стојковићој ова рекла-казала будалаштина очигледно да није била довољна, па је решила да СПЦ подвргне још жешћој „научној критици“. „Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Стојковићева, „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље.

… Тако вам је то са „мантијашима“. Уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! „Даброви су поново интродуковани у Војводину пре пар година“, теши нас на крају Стојковићева, „и надам се да их нико неће поново појести“. О томе ће се, наравно, побринути ЛДП, „Пешчаник“, Биљана Стојковић и остали наши поносни чувари војвођанских даброва.

Свашта сам у свом животу видео и чуо. Али, да неко ко себе сматра научником као аргумент користи исказ „одавно колају приче у научној заједници“ (којој? чијој), да би поткрепио једну чисто идеолошку клевету, е, то стварно нисам доживео. То мора да је неки методолошки новитет, за који ми, провинцијални научници, никада нисмо ни чули. Каква нам све открића из ове методе доказивања не следе: „Одавно колају приче у научној заједници да нилски коњи лете“! „Одавно колају приче у научној заједници да у Кини живе људи са три репа“! „Одавно колају приче у научној заједници да је Јарославски жив и да пише под другим именом“

Млади Џедај

@Москвич, Захвални читалац, П.И.Рачковски

Фасцинантно је како ради аутоцензура; како очигледне чињенице морају да се саопштавају немуштим језиком да се неко не би увредио и да не би уследиле оптужбе дежурних идеолошких комесара; ево и ово што ја пишем није много боље.

Ја дубоко верујем да сва српска несрећа у двадесетом веку потиче из три сродна интернационалистичка покрета, који су узели маха у Србији, сваки у своје време: масонски, у доба Краљевине Југославије; комунистички, у доба СФРЈ; и најновији, глобалистички. Идеализовање било ког од њих је по мом мишљењу погрешно јер су сва три била штетна и антисрпска. Сва три су била антинационална. Сва три су радила за туђи интерес. Сва три су ударала на СПЦ. А сва три су пропагирала идеологију братства и заједништва по цену жртвовања националног идентитета, традиције и сопствених интереса.

„Продамо кућу, од тих пара окречимо купатило да живимо као сав нормалан свет”

Posted in Србија, друштво, економија, политика, SerbianCafe by Соларић on јул 18, 2009

Srbija na u vrhu

lionac (istrazivac)

12. jul 2009.

Čitam na Vikipediji,da Srbija ima najveci razvoj u istocnoj Evropi.
Pitam se kako mi ne znamo za to?

Story (stari besposlicar) 12. jul 2009.

tajna do sledećih izbora.

dulebg (posmatrach)

12. jul 2009.

Развој се мери зарадом. А зараду чини продаја националног блага. Ови други завршили су то кудикамо пре нас, па сад немају за развој.

А ми имамо: продамо кућу, од тих пара окречимо купатило да живимо као сав нормалан свет, поживимо пола године, онда мора да се продаје њива.. Јесу паре нешто пребрзо нестале – ал то се све пика у развој – нема везе јел су однели Енглези, ил наше подгузне муве – паре су штриклиране.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Наиме, 2009. у Србији очигледно је много мање опозиционих медија него у доба Милошевића

Posted in Србија, друштво, медији, политика, SerbianCafe by Соларић on јул 18, 2009

Што жути не кажу отворено Ко финансира Б92

PlaninskiVetar

14. jul 2009.

Што се у Србији не чују гласови неистомишљеника тј. опозиционих медија? Па нема их!
Наиме, 2009. у Србији очигледно је много мање опозиционих медија него у доба Милошевића, што је својеврсни апсурд и анулирање прокламованих медијских слобода.

А и то мало, тешко да ће опстати због економске кризе. Најава премијера Цветковића, саопштена изнебуха, о доношењу Закона о информисању, не слути даљу демократизацију медија.

NSO (Serbiator)

14. jul 2009.

Јадна ни ли је Србија, ако је то уопште телевизија.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Кад је Коштуница био на власти дилер није стајао на мом ћошку

Posted in НСПМ, Србија, економија, политика, породица by Соларић on јул 18, 2009

Извор: Нова Српска Политичкла Мисао

Ко сме данас да нас погледа у очи

Маринко М. Вучинић

уторак, 30. јун 2009.

(на) иван

19 уторак, 30 јун 2009

Читајући чланак закључио сам да је Коштуница био нека врста цара, апсолутни господара Србије, са влашћу на којој би му завидели и Фараони, а о ситној диктаторској боранији да и не говорим. Још само један овакав текст и потуно ћy зборавити да је ДСС увек био у мањини у тој власти, да су га избацивали чим су могли и примали кад су морали, игнорисали и радили шта су хтели, и на крају понизили јавним надгласавањем …

da, on sme

29 среда, 01 јул 2009

1. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, evro je bio 78 din. Danas je 94 din.
2. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, moja plata je bila oko 600 evra. Danas je oko 450 evra.
3. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, komunalije su mi bile 3700 din. Danas su 5000 hiljada.
4. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, markica za prevoz je bila 1400 din. Danas je 2200 dinara.
5. Kad je Kostunica bio na vlasti, struju sam placao 900 din. Danas je 1300 din.
6. Kad je Kostunica bio na vlasti, nosio sam flase vina za useljenje u novokupljene stanove na kredit mojih prijatelja. Danas vise nema razloga za to.
7. Kad je Kostunica bio na vlasti, moji roditelji su kupili novo pokucstvo (frizider, sporet, tv, kompjuter). I dan danas ih zovu „novi frizider“, „novi sporet“…Danas, od penzije, to ne bi mogli.
8. Kad je Kostunica bio na vlasti, moji prijatelji su se zaposljavali po stranim firmama. Danas dobijaju otkaze ili strahuju za posao.
9. Kad je Kostunica bio na vlasti, drzao sam novac na stednji u banci. U novembru sam ga podigao.
10. Kad je Kostunica bio na vlasti jedne godine sam letovao u Grckoj, druge u Egiptu. Danas sedim u svom stanu, na godisnjem sam odmoru i pisem ovaj komentar.

Posle svega, svaki napad na Kostunicu smatam ili spinom ili cinizmom.

Љиљана

32 четвртак, 02 јул 2009

1. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, evro je bio 78 din. Danas je 94 din.
2. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, moja plata je bila oko 1000 evra. Danas je oko 600 evra.
3. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, komunalije su mi bile 3700 din. Danas su 5000 hiljada.
4. Kad je Kostunica otisao sa vlasti, markica za prevoz je bila 1400 din. Danas je 2200 dinara.
5. Kad je Kostunica bio na vlasti, struju sam placao 900 din. Danas je 1300 din.
6. Kad je Kostunica bio na vlasti, nosila sam poklone za useljenje u novokupljene stanove, na kredit mojih prijatelja. Danas vise nema razloga za to.
7. Kad je Kostunica bio na vlasti, kupila sam nov sporet, tv i kompjuter, deca su se radovala, a ja se danas kajem, što ne platih keš, mogla sam a ne kreditom jer nikako da ga otplatim sa nepodnošqivo velikom kamatom banke.
8. Kad je Kostunica bio na vlasti, moji prijatelji su se zaposljavali po stranim firmama. Danas dobijaju otkaze ili strahuju za posao.
9. Kad je Kostunica bio na vlasti, drzala sam novac, namenjen školovanju dece, na stednji u banci. U novembru sam ga podigla i svi su izgledi da ću ga koristiti za tekuće potrebe, jer su primanja nedovoljna za porodicu.
10. Kad je Kostunica bio na vlasti jedne godine sam prvi put posle 24. god rada, letovala na Krfu. Danas se pitam smem li da rizikujem i odem u vikendicu, koja je na sreću od tate ostala, šta ću u septembru?

Ja znam da su ovo činjenice, a bilo bi dobro da svako odgovori na indentična pitanja, možda bi pomoglo.

Газда Груја

34 четвртак, 02 јул 2009

1. Кад је Коштуница био на власти, евро је био 78 дин. Данас је 94 дин.
2. Кад је Коштуница био на власти, због јасне подршке ДОМАЋЕМ приватном сектору и потреба посла, отворио сам себи фирму, лако и јефтино.
3. Кад је Коштуница био на власти, измиривао сам све комуналије без освртања на њихову цену. О лакоћи плаћања пореза, плата и доприноса за раднике, које сам имао тада, сада, данас – причам са оном истом сетом к`о сви „маторци“ о Трсту и фармеркама.
4. Кад је Коштуница био на власти, гориво је било јефтиније од 0,80 евра, па сам купио и ауто да не идем превозом и возио сам оним Вељиним, новим путевима.
5. Кад је Коштуница био на власти, струју сам плаћао око 1000 динара, а данас је 2000.
6. Кад је Коштуница био на власти, сви моји пријатељи који већ имају породице су или купили стан на кредит или су се распитивали за стамбени кредит. Ови млађи су се одвојили од родитеља и кренули да живе… Данас се враћају код родитеља, масовно. Док не „запале преко“.
7. Кад је Коштуница био на власти, моји родитељи су отишли у заслужене пензије, накуповали „свашта нешто“ од отпремнина и још им је остало вишка.
8. Кад је Коштуница био на власти, моји запослени пријатељи су купили аутомобиле и запослили се у страним фирмама, а многи су попут мене, отворили своје. Сад су или добили отказ или су одјавили своје фирме, или су у потпуном минусу. Опет причају о емиграцији.
9. Кад је Коштуница био на власти, сливао се новац ОД ПОСЛА, без муке на фирмин жиро-рачун. Није било „платићу ти – о светом газда груји“, него одмах сутра уплата. Понуда, предрачун, обављен посао, рачун, уплата. Цивилизовано. Легално. К`о човек.
10. Кад је Коштуница био на власти летовао сам у Грчкој. Водио и девојку,наравно – 15 дана. И данас ћу моћи, само краће и нећу ићи својим колима. Продао сам их.

11. Кад је Коштуница био на власти дилер није стајао на мом ћошку.

А онда је дошла слобода и „директне стране инвестиције“…
Није био идеалан, али је био бољи. Тачка.

Значи, ми са обе стране углавном прихватамо оно најгоре

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, музика by Соларић on јул 16, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Србија – машина за копирање

Миодраг Зарковић

субота, 11. јул 2009.

Непријатно сам се збунио претпрошле године, негде у летње доба, кад су ми познаници из Норвешке, који су први пут боравили у Београду, затражили да их одведем у неки ноћни клуб у којем могу да чују српску музику.

Чекај мало, зачудио сам се у себи: странци, а захтевају српску музику?! Не српске ратне злочинце, српску колективну кривицу или мултикултурно парче српске територије – с тим не би било проблема, такве робе имамо у изобиљу, увек спремне за све који је траже – него српску музику!

Океј, закључио сам, колико год ненормалан био њихов захтев, испунићу га, водићу их на такво место. Само, које?! У ком то београдском ноћном клубу пуштају српску музику? Постоји ли уопште српска музика прилагођена ноћном животу, панично сам се запитао…

Са истим тим проблемом који сам ја решавао пре две године, ових дана суочавају се волонтери на Универзијади. Оне хиљаде спортиста, пристиглих са свих крајева света, неминовно од својих домаћина траже да им покажу карактеристичне, оригинално овдашње знаменитости. Па и у ноћном животу. Поготово у ноћном животу! Могућности за добар вечерњи провод важно су обележје сваке метрополе, а они су све млади људи. Пожелеће да виде како се њихови вршњаци у Србији забављају кад падне мрак. Као и они моји луди Норвежани, затражиће од својих домаћина да их одведу у типично српски амбијент.

Они који су то већ урадили, мало се разочарали. Дневни лист „Блиц“ је пре неколико дана пренео утиске појединих такмичара, придошлих са разних страна света, на почетку боравка у Београду. Поред укусне хране и лепоте овдашњих жена, што су већ општа места, истакли су и ноћни живот. Али, пожалили су се да није превише аутентичан. Тако је један турски спортиста (који је инсистирао на анонимности како га тренер не би казнио), рекао да су се он и његови саиграчи већ прве вечери искрали из универзитетског села и упустили у провод:

– Осим стране музике, пуштали су и српску, која је слична нашој, па не можемо да је слушамо баш целу ноћ – искрен је био млади Турчин.

Аустралијски кошаркаш Нејт Томлинсон каже да је потпуно одушевљен сплавовима, јер никада раније није видео клубове на води. Ипак, и он има примедбу:

Једина замерка је што сам слушао страну музику, коју слушам и код куће. Волео бих да сам чуо нешто ваше.

Искуства ова два академца заиста верно одсликавају овдашњи ноћни живот, најурбанију страну Београда (и сваког другог велеграда). Клубови у Београду деле се на оне у којима трешти турбо-фолк, и оне у којима грувају западни хитови. У једном од ових првих био је млади Турчин, па му је досадило да слуша песме које су накарадне копије музике његове земље. У једном од ових других обрео се млади Аустралијанац, па му је недостајало нешто што не може да чује и у својој земљи.

Музика која се слуша по ноћном Београду ни по чему није специфична, јединствена, оригинална. У реду, та чињеница, сложићемо се, није највеће зло које може да снађе један град и земљу којој је он престоница. Али, није ни пријатна, јер указује на озбиљније проблеме од губљења музичког идентитета. Рецимо, на свеобухватно одумирање националног идентитета.

У школству је преписивање регулисано на врло једноставан начин – забрањено је законом! Зато ученик који преписује може од тога да има неку корист само ако га наставник не ухвати, па се из петних жила труди како би његова илегална активност остала непримећена. У српској политици, међутим, ствар стоји потпуно другачије. Преписивање као да је не само дозвољено, него и пожељно. Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо. Срећни смо када нас неко похвали да смо добро преписали и очекујемо неку награду за уложени труд, најпре „бели шенген„, а касније и чланство у Европској унији.

Насупрот очекивањима, такво одрицање од својствености и посебности не доноси никакве користи, нити олакшице. Нико не воли плагијаторе. Још мање цени. Анонимни Турчин, кошаркаш Аустралијанац и остали спортисти који буду схватили да је српска урбана култура ишчезла не само из ноћног, већ и из дневног живота, а да нам је национални идентитет страдао у транзицији, неће нас због тога нимало више поштовати. Управо супротно. …

Darko Andzic

8 субота, 11 јул 2009

Pa nije sve sto je u ovu zemlju doslo sa zapada bilo apriori lose. Ako sam protiv omogucavanja gej brakova ili legazizacije narkotika, nisam protiv klasicne muzike, rock n roll-a, jazz-a itd. Ja bih ta pomalo fundamentalisticka shvatanja cenio samo kod onih ljudi koji se odreknu svega sto dolazi sa zapada, to su dosledni ljudi. Sa druge strane za istok smo vezani pravoslavljem, slovenstvom, mentalitetom, kulturom ali iygleda da se nista od toga sa istoka ovde nije primilo, kao komunizam i turski mentalitet. Znaci, mi sa obe strane uglavnom prihvatamo ono najgore.

Ne vidim nikakav problem da uzivam i u srpskoj autenticnoj muzici (STAROGRADSKE,IZVORNE, KAFANSKA BOEMIJA) i rock muzici. Sa druge strane dosta tih sto na taj nacin srbuju,slusaju muziku koja se moze podvesti pod „radio teheran“, i taj melos nije nas, vec od onih koji su nas 500 godina kinjili i ubijali.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали

Izvor: Nova Srpska Politička Misao

Умеће дифамације

Слободан Антонић

среда, 08. јул 2009.

Приказ књиге Мирјане Радојичић: Историја у кривом огледалу: Невладине организације Србије и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд 2009, стр. 196.

Одавно је познато да онај ко држи кључеве за тумачење стварности господари људским понашањем. Ако некога убедите да сте му пријатељ, неће пружати отпор, чак и ако га све време варате и кињите. Ако некога уверите да су управо родитељи ти који му желе зло, он ће вас слушати као оца и мајку. Отуда је борба за интерпретацију стварности можда најважнији део друштвеног живота. Мирјана Радојичић у овој књизи објашњава како „другосрбијанске“ НВО – богате, моћне и утицајне – покушавају да јавности наметну једну, искривљену и манипулативну интерпретацију наше садашњости и ближе прошлости.

…Дакле, Бисеркова и остали наши душебрижници из „другосрбијанских“ НВО, чак и најелементарније настојање да се сачува српска културна баштина од вандализма и присвајања виде као „српски национализам“ и „клерикализам“, што је дисквалификација која је, у старом систему бирократског социјализма, као глупа и претерана, напуштена још почетком осамдесетих.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали, „другосрбијанске“ НВО, упозорава Радојичићева, конструишу и репродукују један феномен који практично постоји само у њиховим главама – антисемитизам.

…Да је антисемитизам, штавише, након 5. октобра у сталном порасту, види се и по томе што је један српски књижевни критичар објавио књигу у којој се критички осврће на литерарни опус једног писца јеврејског порекла. „Поменута књига“, тврди ХОС, „није случајно штампана управо у тренутку када је српски нацизам на врхунцу и очигледно је у функцији чишћења српске културе и књижевности од ‘страних’ утицаја“[18]. Заиста невероватно извођење, чак и за репутацију Бисеркове и њеног ХОС-а! Да се из једне обичне књижевне критике извлачи ни мање ни више него „жеља за (етничким) чишћењем“, као и „српски нацизам“. Стварно фасцинантно!

На страницима и страницама, све са фуснотама и изворима, Радојичићева ређа такве и сличне примере најогољеније пропаганде, која нема додирних тачака ни са анализом, ни са извештавањем, ни са елементарном истином. Та гротескна пропаганда можда и представљају неку врсту борбе против српског национализма. Али се та „борба“ очигледно води са, такође, националистичких позиција – са становишта хрватског, бошњачког или „косоварског“ етно-национализма и антисрпског шовинизма. Вредно скупљајући грађу, Радојичићева је направила прави хербаријум најотровнијег и најпогубнијег идеолошког растиња, које у својим медијима, књигама и на сајтовима негује „друга Србија“. Ову књигу треба читати са оловком у руци, подвлачити и чудити се. Докле све може да оде људска острашћеност, безочност и глупост?