Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Док сам држао галерију, чуо сам доста анегдота о Ољи Ивањицки”

Posted in уметност, SerbianCafe by Соларић on јул 5, 2009

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Olja Ivanjicki

aom ((ime_u_kucici))

24. jun 2009.

kao devojcica sam upoznala ovu damu
i plasila sam je se…

pokoj joj dusi!

aom ((ime_u_kucici))

24. jun 2009.

plasila me je njena boja glasa, unjkav govor i gеstikulacija rukama
tada kao dete nisam mogla da razumem da ona sa svetom komunicira bojama…
nisam volela njene slike koje je moja mama kupovala

opet, rastuzila me vest o njenoj smrti!

medljeno (скот)

25. jun 2009. u 08.11

Док сам држао галерију, чуо сам доста анегдота о Ољи Ивањицки. Ево једне:
У околини њеног атељеа стално се мотао један клошар којег је временом упознала, давала му неку ситну кинту и слушала његове измишљотине са великим интересовањем. Имала је један дан у недељи када је он долазио, а она га слушала кроз отворена врата. Једном приликом, долази клошар на „сигурну тезгу”, дочека га госпођа Ивањицки, отвори врата, да му кинту и каже, – данас нисам расположена за слушање…

У истом периоду, чуо сам доста и позитивног и негативног о њој, али тако је то.
Сви људи који су оставили дубок траг иза себе, имали су период осцилације из једне у другу крајност. После Шејкине смрти, све је било другачије у њеном животу, па је било нормално видети је са Војом Крстарицом, сликање за дуплерицу Старта и стварање дела која су највреднија у многим колекцијама. Када се помене њено име, прво ми се пред очима јавља триптих „Бој на Косову” из деведесетих година. Код мањих формата, задржао бих се на периоду Медијале, а њен стваралачки врх је период између ’76 и ’78.
Учинила је средину у којој је живела богатијом, у сваком случају.

„ХВАЛА госпођице (или годпођо) МАРИЈО ЂОРЂЕВИЋ на овој изванредној изјави”

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

Ova fina dama, imenom

MARIJA DJORDJEVIĆ

izjavila je ovo gore što je samo deo divnog teksta koji nije ovde bitan. Ovaj izvadak deluje kao TOTALNA ISTINA o dobu kroz koje prolazimo. Doba je kada nam jedan ambasador iz engleske (zemlje proleterske) govori da se odreknemo prošlosti i da se okrenemo budućnosti, zatim je to doba kad nam NAŠI LIČNI političari kažu da je europa jedina alternativa i posle svega toga dodje ovako lepa i suštinska izjava koja može da se primeni i ovde i na ovom blogu i u arhitekturi uopšte i u svakoj umetnosti koju ova proeuropska vlast uništava, sistematski je otkidajući od korena ili kidajući veze sa dobom “kad smo se lažno obmanjivali” (iako su svi ti ljudi deca tog doba) ili bilo kojim drugim dobom o kome “ne treba mnogo da raspravljamo”.

…НАСТАВАК

Сад имам клинца од пет и хвала Јутјубу, не мора да гледа ово смеће од цртаћа на ТВ-у

Posted in интернет, медији, родитељи, уметност, SerbianCafe by Соларић on мај 7, 2009

Tom&Jerry – O tempora! O mores!

Babette (office mite)

01. decembar 2008.

Izdvajam ovo iz diskusije o Bondu, a pisao je cenjeni diskutant NVuk, morala sam da odvojim ovo kao nešto sto sam naravno odavno potisnula iz secanja, ali sad kad procitah setih se najednom zašto sam onomad prestala da gledam Toma & Džerija.


Meni je ovo kao oni noviji Tom i Dzeri crtani filmovi. Stari sa kompletnom simfonijskom muzikom Čak Dzounsa i originalnom detaljnom ”zivom„ Bredli animacijom su savrsenstvo. Ove novije sam još i bio gledao po inerciji, ali sam posle prestao – nisu ni do kolena originalu. Tom i Dzeri poceli da govore, stedi se na animaciji pa je krzljava kao SkubiDu i slične gluposti, muzika neka jeftinoca sa sintizajzera. Na kraju su logicno ugasili serijal. ”

N_N_(Nista) 02. decembar 2008.

Задњих можда годину прегледам Том и Џери (и сву класику) цртаће поново. Сад имам клинца од пет и хвала Јутјубу, не мора да гледа ово смеће од цртаћа на ТВ-у већ га бабо образује у правој умјетности филма.

Том и Џери као и сви цртани фимови имали су своје златно доба од рецимо половине 20их (Флечер) па до раних 50их. Тада долази до наглог пада квалитета, јер се кратки цртани филмови почињу правити за ТВ умјесто за биоскоп, те буџети опадају за два реда величине. Пад квалитета се види и код Душка Дугоушка, Попаја, итд. Погледајте прву Птицу Тркачицу (Fast and Furious).

У дугометражне биоскопске цртаће се наставља улагати тако да су можда најбољи цртани филмови икада направљени у задњих 10 или 15 година (Spirited Away, WallE)

Ако се говори о кратким цртаћима, прављеним за ТВ, свакако је највише урадио Чак Џоунс (Душко, Т и Џ, Тркачица). Не смијем ни помислити шта би производио да је имао буџете из 40их. Мада он је мајстор минимализације, можда је то и било право вријеме за њега.

Кад се говори о музици из цртаних, треба обавезно клинцима показати Тома и ЏеријаSolid Serenade” или Бети БупOld Man of the Montain”. Мој клинац се тотално образовао у џезу из тих цртаних. Некад се преврнем од смијеха кад га чујем како дебелим гласом за себе пјевуши док се игра коцкицама: „Is you is or is you aint my baby”.Клинцу ни пуштам Тома и Џерија изван раног периода и Чак Џоунс периода. Стварно га не желим изложити сразу под продуцентском палицом Хане и Барбаре. „Хеј, а зашто не би сви цртаћи имали све исте споредне ликове” Вали Гатор, Атомски Мрав, Том и Џери… Ху гивс а фак?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Том и Џери  „Solid Serenade”

Бети Буп „Old Man of the Montain”

Осећај, мисао, замисао, смисао…

Posted in мистика, уметност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on април 30, 2009

Osećaj

&Lunja& – Feb 11, 2004

Toliko razlicitih osecaja nam se radja, sa svakom misli, svakim dozivljajem, ispunjava se celo bice i predaje..otvoreno, suzdrzano, tesko, nekada..isuvise otvoreno, nekada, ta osecanja, zarobljena untrasnjim preprekama, ne mogu da se mrdnu iz tih okova, usleda strahova, kompleksa. Da li mi svesno ili nesvesno manipulisemo osećanjima i koliko smo ih zapravo, svesni?

Sta dolazi prvo? Osećanje ili misao? Ili je to toliko spojeno i isprepletano, da se tesko moze razlikovati i razdvojiti?…Ljudi su prepuni osecanja, teznji ka susret i kontaktu sa drugim bicima oko sebe ali se u tim kontaktima, u sustini, zaboravlja bas to prvo, osecaj. Ide se za nekicim drugim, nepredocenim i uobicajenim jer – razgovor je jedini nacin da se ljudi sporazumeju, a reci tako cesto igraju neku svoju igru.

Koliko su reci kontrolisane osecajima, da li su usmerene u svakom trenutku ka odredjenom osecaju ili svaka rec za sebe kombinuje u svom znacenju, poseban osecaj?

Zanimljiva observacija naizgled jednostavnog objasnjenja..Medjutim, da li je bas tako – jednostavno? U sustini, dok se razgovor odvija, vise se usmerava ka predmetu to jest, pojmu, tog trenutnog razgovora i ako unutar bica, odvijaju se istovremeno osecanja. Od tih osecanja zavisi konstrukcija i znacenja sledece recenice ali – da li se svest usmerava impulsivno ka osecanju ili je osecanje ta energija koja izaziva sve ostale reakcije?

Neko ce reci, naravno da jeste. To je ono uobicajeno objasnjenje, a osecaj u sustini, ide mnogo dalje od toga. Sa osecanjima se radjamo, a njihovo postojanje je do te mere neuskladjeno i razlicito u svakom bicu, ponaosob, da odatle nastaje misterija, ako smo svi ista ljudska bica, zasto su nam osecanja i naravi tako razlicite?

Gde je odgovor?

Bit ovih osecaja je njihova unutrasnja sloboda, otvorenost i osposobljenost „putovanja“ unutrasnjim bicem, da bi se tako obogacena ili osiromasena izrazila i predala spoljasnjem svetu.

Od cega najvise zavisi osecaj? Poznato je da to snazna energija, koja vrlo cesto upravlja nama, nego sto mi upravljamo njima? Slozenost ljudske psihe takodje igra ogromnu ulogu u svemu ovome, samo sto se o osecajima teze govori, nego o psihi. Strah od nepoznatog? Ili..trazenje oslobodjenja i odgovora na vecitost,

na razumevanje energije koje su postojale pre nas, one koje su nas stvorile. Ili..popuno prihvatanje jaceg i nerazumljivog…

Hocemo l ikada moci da nadjemo odgovor, odakle je ta energija koja nam dozvoljava dijapazone misli, osecanja, shvatanja, razmisljanja?

Da li je odgovor u nama samima, samo da se mi vrtimo u nekom krugu, uslovljenom sredinom bivanja, kliseima ponasanja i normi, cvrsto ustolicenih poredaka, pa ne vidimo odgovor, koji nam je, mozda,

dat bas tom sposobnoscu, osecanjima?

(more…)

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Њ. В. КРАЉ МИЛАН I.

Posted in култура, образовање, повесница, политика, уметност by Соларић on април 10, 2009

Њ. В. КРАЉ МИЛАН I.

(1872-1889).

1880g-milanНенадно, и у пуном јеку и мушкој снази, угасио се, 29 јануара у Бечу, сразмерно кратак али буран живот првога српскога краља после пропасти старе краљевине српске.

Бурно доба Краља Милана беше као што је и прошлост наша у прошломе веку ! Између каквих крајности није она осциловала! Између необичних доживљаја, прелома и скокова, манифестација животне енергије и жилавости, и наступа резигнације и анатије, – хероизма и клонулости, живота и мртвила! Несрећан удесом – а на домаку Истока и Запада и сукоба интереса великих сила – наш је народ у другој поли XIX века испаштао последице прекинутога континуитета историског развића, те је у своме обновљеном државном животу морао журити бржим темпом него други, срећнији, народи. Мучно да се игде тако брзо живело у тако кратком времену, те се силни утисци и силна искуства већ нису ни могла скристалисати и генералисати у наук из своје рођене историје. А слабе стране и врлине младости, културна нејакост и наслеђа горке прошлости, ентузијазам и воља за новим животом, нове тежње и старе навике – слили су се у необичне психолошке моменте нашега недавнога политичког живота.

Када доциији историк буде објективно ценио историски значај и рад Краља Милаиа, неће смети обићи ни један од ових момената, јер без разумевања узајамног утицаја двају чинилаца историског живота – средине (шире и уже) и личности – нема правилнога суда. Тек се тада одређује сваком своје место у историји ; тек се тада може омеђити лични моменат од утицаја општих чинилаца, и казати коме шта иде на лични рачун.

Међу нашим историским личностима друге половине XIX века рељефно ће се истицати Краљ Милан својим талентима и необично интересним, силним, животом. Сав темпераменат, и то силан, плаховит као бујица, импулсивна природа – какав беше Краљ Милан- он је у времену, у ком је делао, оставио дубока трага свога необичног духа. Успомене на оваке личности остају свеже и неизгладљиве и онда, кад се историски живот далеко одмакне од доба њихова делања. Такве необично јаке индивидуалности не дају се, без великога отпора и личних жртава, носити струјом живота, – већ њоме хоће да управљају ; оне не остављају историски ток његовим елемемтарним снагама, већ хоће да га оне кр-ћу својом рођеном енергијом, да подвласте све својој свестраној вољи.

И живот Србије беше за доба његова делања буран и интензиван, као што беше необична и силна његова индивидуалност. У историји Србије XIX века биће доба Краља Милана понајинтереснији период времена обилношћу крупних догађаја, мена, прекрета, и необичним темпом целокупнога живота.

Остављајући политичким органима јавнога мњења оцену политичкога рада Краља Милана, ми смо се у овим редовима зауставили на оном што сада већ историји припада, и на кратком помену заслуга његових на културном пољу.

Разнострани ум Краља Милана није се занео био само многобројним комбинацијама унутрашње и спољашње политике Србијине, већ се интересовао и културним животом своје земље. Познавајући европску културу, умео је схватити и значај књиге и просвете; па ипак се у те послове није мешао заповеднички. »У свашта сам се мешао«- рекао је једном приликом,- »свуда сам заповедао; за све бих, одговарао; само се у научне послове нигда нисам мешао.«

Колико је ово много значило, може се оценити, кад се имају на уму тешкоће с којима су се, у своје време, пре њега, имали борити један Вук и један Даничић. Што се на просвети српској почело и урадило за владе његових претходника, сад се наставило, тако да се целокунна просвета српска испела на ступањ модерних потреба. И у основну, и у средњу, и у вишу наставу унесен је, било коренитим било делимичним реформама, модерни дух; увећан је број просветних расадника и радника; број је основних и средњих школа готово удвојен; уз Велику је Школу подигнута ботаничка градива, опсерваторија и неколико нових лабораторија и катедара ; појачани су материјални извори за опстанак свих ових школа и уставова; уведева је обавезна основна настава, тако да се у његово доба удвојио сразмеран број писмених Срба.

Место Српског Ученог Друштва основана је Академија Наука, коју је Краљ Милан после и из својих личних средстава потпомагао. А своју љубав према Великој Школи посведочио је опет једном великом личном жртвом – поклоном Јевремовца, да се на њему подигне ботаничка градина. Волео је нумизматику, старине, као и етнографске објекте, те је посредно и непосредно потпомагао напредовању тих студија у нашем народу. А у детаљној и опсежној историји просвете и књиге ваше наћи ће места и многа друга лична или владалачка дела његова и заслуге.

Имајући укуса за лепо, Краљ Милан је био дарежљив меценат српских и других уметника. А у земљи, као што је наша, где се само државном иницијативом може уметност развијати, та је његова црта повољно утицала на смерне почетке њихова неговања.

И просветна историја с осећајима саучешћа за умрлим Краљем Миланом записује на листовима својим тековине његове владавине, која је тако интересна, обилна и значајна не само по политички, већ и по културни  живот наш !

Др. драг. Павловиђ.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

Posted in друштво, култура, образовање, уметност by Соларић on март 24, 2009

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

(more…)

ПОЛНИ ЖИВОТ И УМЕТНОСТ

Posted in култура, књижевност, образовање, уметност by Соларић on март 23, 2009

ПОЛНИ ЖИВОТ И УМЕТНОСТ.

Др. А. ФОРЕЛ.

(С немачког превео ПЕТАР М. ИЛИЋ.)

Уметност нам представља покрете нашега осећајнога живота у хармоничноме облику. Што je тананије везивање уметности са елементима сазнања, у толико je она виша, у толико она већма утиче. Јачина њенога утицања пак зависи још нарочито од силине којом она покреће наша осећања. И уметности требају дисонанце, као год и у музици, да би се супротним учинима већма истакла хармонија њених осећајних тонова, да би у исто време утицала на душу моћније и разноврсније. Живим описивањем ругобе пробуђује се чежња за лепим. Но уметност мора бити спонтана, изнутра истинита. На њој се не сме запазити ништа камештано, удешавано по неком маниру, па ни интелектуална или морална школска правила. Уосталом, естетично осећање или чуство о лепоме веома je релативно и зависи у битној мери од филогенетичног прилагођивања човечјих чустава и од обичаја и нарави. За извесне бубе су ђубре и његов мирис зацело пријатни, али за нас су гадни. Хомосексуалац налази да je мушкарац лепши од женскиња. Дивљак и неотесан човек налазе да je нешто лепо што je за културног човека и за образованог зналца ружно.

Стога није никакво чудо што се у свима уметностима тако многоструко потреса баш она жица чији звук најсилније заталасава човечји чуствени живот, наиме полна љубав. Музика даје израза полним осећањима и њиховим психичким зрачењима помоћу тонова чежње, страствености, ликовања, жалости, разочараности и очајања, заносне преданости и усхићења. У вајарству и сликарству пружа љубав у свима својим преливима предмет који никада не пресушује нити пропада. У лепој књижевности тек слави полна љубав своје триумфе, a не ретко и оргије. Романи и позоришни комади у којима она не игра никакву улогу, могу се на прсте избројати. Ми не мислимо овде само на оне баналне љубавне приче и драме које, понављајући до досаде сентименталне и прежватане мотиве, ипак још заталасавају осећања светине којој недостаје уметничка образованост. Виша уметност je кадра да представља веома узвишене и мучне, утанчане и заплетене сударе човечанских сексуалних осећања и њихових одсјајкивања, и тим да изазове треперења најдубљих и најскривенијих струна у осетљивих душа. Сетимо се само песника као што су Шекспир, Гете, Мисе, Хајне, Мопасан; музичара као што су Моцарт, Бетовен, Вагнер, Шуман, Леве, н т д.; сликара, као Тицијан, Мурило или Беклин; вајара, као што беху стари јелински, или данашња француска школа. Уметност и умност не чине супротности, оне су исто тако узајамно спојене као осећање и мишљење у човечјем мозгу, мада свака област има донекле своју самосталност. Свако уметничко излагање потребује интелектуалних стихија као основицу, као што се свако осећање обично везује за представе.

Уметник узима своју грађу из спољнега света, из живота и догађаја свих времена; духовне струје, погледи и тековине његова сопствена доба увек ће да одјекују у његовим делима; научни и технички напретци без сумње ће добро доћи при спољнем руковању његове уметности. Но права обрада грађе у заокругљену слику, у заокружено, јединствено дело, у хармонично проосећану слику; даље вештина да одузме грађи случајно и споредно, a напротив да упозна и да истакне битно, нужно и типично, тако да поједини догађај, поједини случај постане уметничким делом и симболом општечовечанскога, што уопште важи, што говори сваком примљивом срцу са ганућем: то je све дело творачког уметничког генија, то ће рећи, пластичне маштине снаге, његова осећања.
Права уметност сама по себи нити je морална нити неморална. Овде важи изрека: оmniа pura puris (чистима je све чисто). У огледалу нечисте душе може свака уметничка творевина, као и сви високи етички производи, да изгледа као наказна или порнографска карикатура, докле међутим чисти духови тамо налазе отеловљење узвишених идеала. Томе нису криве уметност и њене творевине, већ начин и особеност схватања појединих људи. Тако могу најлепша уметничка дела да изазову у прљавој, еротичној нарави простачка полна осећања, где би бољи људи осећали баш противно,

Но пошто смо напоменули ове основне чињенице, морамо још додати неколике које су за нас нарочито важне. Под заставом уметности плови мноштво човекових творевина које то име бaш ни најмање не заслужују. Мало je

правих, узвишених уметника, a при том има хиљадама надри уметника. О томе нема сумње. Многа лица којима муза никада није целивала чело, која немају ни осећања ни слутње о високом достојанству к озбиљности уметности, који je највише сматрају тек као краву музару, упражњавају место уметности, која им се никако не да, свакојаке вештине мање вредности, којима се они, ради успеха и новчане добити, обраћају ниским нагонима светине, место да закуцају на врата бољих људи, будећи њихова племенитија осећања.

Ну баш у овој области игра еротика моћну и жалосну улогу. Ту се не оставља неокушано ниједно средство, маколико било прљаво, само да заголица ниску чулност и тим да примами публику. Раскалашне песме, шкакљиви романи и позоришни комади, безочне игре и сличне тачке тингл-танглова, похотљиве слике и слично, све то без икаква трага од уметничке вредности, утркује се и погађа простачке еротске нагоне светине, да би јој измамило новац из џепова. То се све високопарно назива „уметношћу“. Овакве вештине узносе најпрљавије пороке, па и саме њихове патолошке израштаје. A при том je најжалосније што општи зачин ових надри-уметности тако поквари ухус народу, да у њему убијају смисао за истинску, вишу уметност. Макар ме држао свет за мономана, морам овде поновити и нагласити: да при ближем испитивању увек и свагда налазим новчану корупцију и алкохолизам као земљиште које потхрањује ово изметање уметничког осећања и уметничког стварања у сексуалној области. Намерно велим: уметничког осећања и уметничког стварања, јер није довољно да само истински уметници стварају, већ они морају да нађу одзива у народу, у друштву, које треба да их појима. Једно иде напоредо са другим, као тражња и понуда. Тамо где опада у народу способнсст за осећање уметности, тамо опада и каквоћа уметничке производње, и обратно. Угледни управитељ уметничке занатлијске школе у Диселдорфу, професор Беренс, изјавио нам je y једном своме јавном предавању своје потпуно слагање с нама што се тиче штетног утицаја алкохола на уметност.

Пошто смо ову чињеницу утврдили, морамо се обратити главном и најглавнијем питању. По чему ћемо разликовати праву еротску уметност од порнографске надри-уметности? Докле би неки фанатично-аскетични морални букачи у својој

ревности најрадије разлупали или сагорели сваку еротску уметничку творевину као порнографију, дотле видимо с друге стране извесне свештенике култа дегенерације, где сваку, па и најодвратнију порнографију покривају и заклапају штитом уметности. Који ће уметнички критеријум ту да решава.

Навешћу само неколико примера. Кад су у једном честитом и богобојажљивом крају Тиролске поставили јавно неколико голих, иначе посве невиних, кипова и попрсја. тамошњи сељаци су их одмах порушили, јер се тим њихово осећање стида било у највећој мери повредило, јер су налазили у представљању голог човечјега тела најсилније дражење на неморал. Њима се могло доиста довикнути: „Ви спадате у оне духове који се сраме своје сопствене природе, јер се кљукају само натприродним стварима“. Слично се могло рећи оном прослављеном полицијском управнику у Цириху, који je наредио да се уклони из излога Беклинова слика „Игра таласа“, сматрајући да je y најадама што се купају било опасности за врлину и морал циришких грађана.

Обратно, ван сваке je сумње да забавне игре нагих или полунагих особа, („bal des quat’ z’Arts“), што су их приређивали млади париски уметници са својим моделима и пријатељима, не спадају никако у уметничке ствари, већ у покварене полне безочности које ваља одлучно сузбијати.

Кад се овака изопачена или патолошка порнографија хоће да закити или покрије речју уметност, онда ja то називам преваром. Истина, може се и мора се извинити што уметничке природе, чија су осећања веома силна, врло често и патолошки пренадражена, чине у полном погледу чудновате скокове, што се показују у љубави несталнима, ћудљивима и претеранима. То спада у уметнички темпераменат. Но амо не спада никако порнографија која се систематски негује, као и праве сексуалне оргије, које се најбезочније и у јавности испољавају. Све то најмање заслужује име уметности. Индивидуалне и патолошке слабости уметника и њихове ексцентричности, чије су жртве често пута и они сами, не смеју се бркати са самом уметношћу и њеним производима, a нарочито се не смеју јавно узети као правило за живот, нити подићи до обичаја.

С друге стране налазимо често  пута  еротизам скривен на местима  где   бисмо   га  најмање  очекнвали,   наиме  у   извесним побожним књигама за моралисање и у такозваном ружичасто-воденим романима. И он ту не остаје без утицаја, мада старе уседелице и побожна госпоштина држе ове књиге по својим књижницама, препоручујући их као штиво које окрепљује.

Неки досетљивац je с правом приметио: „На голом кипу je непристојан смоквин лист, a не оно што je под њим“. Баш ти смоквини листићи, сликани, вајани, или и писани и изговорени, и ако употребљени у добром и честитом смеру, буде много више похоту него што je стишавају. То je исто као што се чулност много више распаљује полупровидним покривалима од газе и трикоа, испод којих се доста разговетно могу назрети предмети који се тобож хоће да прикрију, него ли чистом, природном голотињом. Еротизам који се игра жмуркеутиче, једном речју, најсилније, и према томе се умеју врло добро управљати приређивачи балета и сличних представа са свима својим ефектима помоћу газе и трикоа.

Како je тешко повући границу између уметности и порнографије, показаћу још на једном примеру. Познато je да je Гиј де Мопасан можда ненадмашан у својим романима, a нарочито новелама, у погледу утанчане психологије љубави и полнога нагона. Ja не допуштам да се његови описи – са малим изузетцима – смеју обележити као порнографски, и ако садрже најсмелије описе сексуалних ствари. Они нису порнографски стога што су дубоко човечански и истинити, и што се ругоба и неморал у њима не представљају жељенима, мада се и не куде моралишући. Стара досетка привидно светитељског еротизма баш ce y томе састоји што се забрањени сек суални плод у највећој мери прижељкује под муселинском маском побожних фраза и речи пуних негодовања. Порок се истина проклиње, али се тако описује да читаоцу вода пљушти на уста. Нишга од тога нема у Гија де Мопасана, па ни у Золе. Обојица изазивају шта више у читалаца својим описима одвратност и жалост због полних порока, но што буде полну похотљивост. Сасвим друкче je схватио ствар издавач Мопасанових дела, коме je било пре свега до рекламе и велике прође. Он je додао уз уметничка дела Мопасанова такве порнографске слике да човек мора жалити писца. Ову ствар ће објаснити још једно поређење. Нека се сравне Хајнеове еротске песме са романима Мопасановим. Сваки he одмах приметити да je y Хајнеа, и поред свих утанчаности његове уметности, порнографска црта кудикамо јача, пошто у њега морално осећање сваког тренутка пресушује, докле су Мопасанова дела ипак прожета њим.

Висока и утанчана уметност Јелина садржи врло много еротике са врло много голотиње, које ипак не утичу неморално, нешто стога што je јелинска уметност безазлена, a нешто стога што се јавља, нарочито у вајарству, са чистом лепотом, која je још удружена са самониклошћу. Ради тога ваља само посматрати античке, нарочито грчке кипове ; ваља прочитати само у Омира причу о Аресу и Афродити; ваља прочитати, ради уверења, пастирску идилу о Дафнису и Хлое. Не чини то голотиња нити природно представљање полних ствари, већ прљави смер представљача, његови скривени, нечисти, често пута и користољубиви циљеви утичу неморално. Ваља још једном нагласити да и најчистија уметничка творевина може бити порнографски повод за онога који je навикао да свугде уноси своју сопствену поквареност, свој неморал и своје ниско, прљаво мишљење. У осталом, не може се ипак порећи да су у старо доба, нарочито у староме Риму, често пута владале порнографија и циничка суровост. Рушевине у Помпеји и историја нам то довољно доказују. Но такве појаве обично иду напоредо са опадањем поменутих народа.

Па ко треба да буде судија ? Ко треба да одлучи где престаје уметност, a где настаје порнографија, или докле сме да иде еротизам јавно у уметности ? Ово je питање тако тугаљнво да ja себи не могу допустити никакав одређен одговор. из недостатка надлежности. Само верујем да кад једном буду побеђени владавина новца и обичаји алкохолних пића, тада ће се веома, скоро до ништавила, свести социјална опасност порнографије. С друге стране верујем да се и овде треба чувати од крајности у оба правца. Тамо где се порнографија јавља само као голо просташтво, лишено сваке уметности, друштво може и треба безусловно да се окоми противу ње. Појављује ли се напротив она у уметничком руху, онда мора у сваком посебном случају да се одмери уметничка вредност дела према његовим мање више скривеним нечистим тенденцијама, па да одлучује релативна мера оба елемента, у вези са свима другим околностима. Даље, мора да се брижљиво узме у вид и кварежни утицај извесних такозваних уметничких дела или „уметничких“ представа на народ, што се из искуства може утврдити, као на пример код многих врста тингл-танглова. Даљи недостатак наше модерне уметности налази се у патолошкој црти њеној, која све више узима маха. Ово je нарочито веома важно у полној области. Овде се ваља само сетити француског песника Бодлера. Еротска уметност не треба да постане болница за сексуалне изметнике и болеснике; она не треба у ових особа, правећи их јунацима и средиштем књижевних дела, да одгаји уверење да су они нарочито занимљиви и заслужни представници човечје врсте. Тим ће их она сама учврстити у његовој ненормалности, a покадшто окужити и права лица. Великом броју модерних романа, па и савремених слика, мора се одсудно пребацити да су патолошки. Ту се описују као типови љубавног и полног живота и његових психолошких зрачења такве особе које се находе само у санаторијима за живчане болеснике, или шта више у лудницама, па и такве који се уопште врзмају само у патолошкој глави пишчевој. Као што се не сме допустити да уметност покаскује за моралним школским проповедима, тако исто не смеју с друге стране уметници заборавити високи социјални позив своје уметности, који се у томе састоји: да се људи уздижу и да се одушевљавају за идеалне циљеве, a не да се заводе у нездраве баруштине.

Уметност je кадра да учини огромно много, пошто осећања руководе људима ; да, као што увек морамо наглашавати, много јаче и силније него ли сви разлози разума. Уметност треба да буде здрава. Ако не мора да трпи морални учитељски прутић, њена je зато дужност да свој полет управља навише и да показује народу, који на њу полаже, пут ка небу, али не к небу сваковрсног веровања, већ ка небу бољега и срећнијега човечанства. Своју вечиту тему о љубави она не мора стога да обрађује без снаге и сока; она не треба да се лишава ни зачина еротике тамо где je то уметнички потребно; али она не треба да се проституише у служби прљавштине и изметања. Како ће она ићи за својим циљевима, то je цела ствар, то јест ствар истинског уметника, Њему немамо шта да прописујемо.

Ипак се не могу уздржати, a да не пружим савет извесним модерним уметницима. Кад хоће да обрађују у својим делима друштвено етичка, лекарска или научна питања, они треба да се причувају да не проучавају своју грађу у стручним научним књигама. Они би пре требали да се угледају на Мопасанов пример, и да покушају најпре да у животу огледају неке ствири, пре но што се подухвате да их уметнички прераде, иначе ће потпуно промашити уметнички ефекат, те ће се изменути у тенденциозне теоретичаре, у лоше научнике, моралисте или социјалне политичаре, a уз то ће престати да буду добри уметници. Метерленкова „Пчела“ није само стога лепа што je он одличан писац, већ и стога што он саме пчеле познаје, и што се његов уметнички производ оснива не ка компилацији из књига, већ на сопственом проматрању.

Сем сузбијања развратног утицаја новца и алкохола, још ће свакако допринети угушивању лоше, порнографске естетике, и подизање уметничког укуса у народу. Глупа, неистинита, неприродна, еротском похотом зачињена сентименталност, која се шепури у безначајним и лошим делима што се пружају народу под именом „уметности“, испуњава здравом одвратношћу сваког човека од иоле уметничког укуса. Одвратност je овде без сумње благотворна духовна медицина, и ми не можемо делити мишљење оних строгих, аскетских душица, које веле да истинска етика нема никаква посла са уметношћу, или чак да све морално мора бити без уметности. Ови људи потпуно се варају и иду нехотично на руку порнографији, јер својом сухопарношћу и празноћом одбијају од себе сав свет, гонећи га противноме стожеру. Естетична и морална осећања морају, у складном савезу са разумом и вољом, да припомогну уздизању човечанства.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Богатим појединцима одговарају непросвећене масе


To be or not to be – 29. april 2007.

Rabitu, ..

Pominjes te uspesne, u vezi sa time podji do toga šta znaci biti uspesan danas. Kada kažemo da je neko uspesan, onda svi automatski misle na već koju znaš vrstu uspeha. To ti je kao sto i danas u dobrom delu našeg naroda kada vide nekog debelog, kažu za njega da ima para da jede, da je bogat.

Od prvog dana pratim ovu temu, dobro je osvezenje za razliku do dosadne i sujetne loše poezije koje pojedini plasiraju. Pravi je potez sto je tema izdvojena, jer kako je potrebno materijalno da bi egzistirali, još je potrebnije i duhovno.

Covek je duhovno biće kako i materijalno, jedno bez drugog ne ide,sa razlikom sto je duhovno uzvisenije.

Temu možemo i prevesti kao „materijalno vs duhovno”.

Duhovnost i materijalizam se vrlo često iskljucuju, posebno kada je jedno u vecoj kolicini. Preterani materijalizam sigurno da potire duhovna stremljenja. Svi ljudi imaju tu epsku ili lirsku potrebu. Samo se razlikujemo kako je konzumiramo. Neko to ostvaruje na najnizi način preko televizije, tabloida, holivudskih gadosti, preko popularne muzike. Najmanje je onih koji svoj duh obogacuju pomoću vrhunske knjizevnosti, filozofije, uz klasičnu muziku.

Ljudi su svuda u svetu veliki duhovni lenjivci. Razlike postoje od regiona do regiona, ali svuda gro ljudi traci svoje vreme najviše na čisto materijalne stvari, ili na jeftinu i vulgarnu zabavu koja duh još vise zatupljuje.

Svi smo svedoci da oni koji imaju najbolje uslove za duhovnu aktivnost, zapravo se oni time najmanje bave i najveci su zagadjivaci duhovnog omotaca planete. Koliko je bogatasa koji ne samo da nikada nisu nešto procitali, ni slusali sem Shabana ili Shakire, već nikada nisu dali ni dolar pomoći nekoj skoli, nekom talentovanom studentu ili umetniku, nikad izgradili neki dom za sirotinju.

Najvaznije je usvojiti neko dete iz Mozambika, vencati se u Zambiji, bezati od paparaca.

Poenta i jeste na ljudima koji imaju novac, vlast, uticaj, jer nije lako i za ocekivati da duhovnom radu se posveti sirotinja. Njima je prvo u glavi da zarade komad hleba,ali u celom zapadnom svetu, ma koliko neko bio siromasan, uvek postoji prostora za duhovnost. U Srbiji je godisnja clanarina u bibliotekama oko 5 (pet)eura, taman koliko kosta prosecna knjiga da se kupi.

Ni najcivilizovanija sredina danas, i kroz svu istoriju, ne može mobilisati siroke mase da čitaju Šekspira i Platona.

Ono sto mogu državne institucije, mediji, nosioci društvene vlasti, to je da se siroke mase prvo nauce osnovnoj kulturi svakodnevnog ponasanja. Kada se to savlada, onda su daleko vece sanse da narod u vecem broju se okrene i knjigama, pozoristu, lepoj muzici. Naravno mislim na Srbiju.

Platon je pisao, kakvu muziku jedan narod slusa, takav je taj narod. Šekspir bi slično rekao u svom Mletackom trgovcu, cuvaj se onog ko slusa ogavnu muziku.

Kakva se muzika u nas slusa znate svi. Ko cita dobre knjige, taj svakako slusa i duhovnu muziku, a na to se nadograduju i druge prave vrednosti. Kvadratura kruga, jasno kaže da ko se okrene duhovnom, dakle i citanju, samim tim se osamljuje. To je velika i logicna istina. To je odgovor cele teme, jer što se neko duhovno uzdize time je sve veci jaz između njega i vecine, svetine. I on ali i svetina su sve mrskiji jedni drugima, sve se vise izbegavaju. Taj put nije lak ali ko krene njime on ne odustaje.

Materijalizam je takav da tezi sirenju. Tacnije on sam sebi nije dovoljan i zato trazi utehu u umnozavanju, a to je jedan pakleni krug koji nema srećnog zavrsetka. Otuda materijalistima je uvek malo, uvek su nesrecni i kao narkomani sto vise imaju sve vise su od toga ovisni. Svi sociolozi se slazu da su bogatasi nezadovoljniji, depresivniji, a statistika jasno kaže da su samoubistva daleko cesca u bogatijim sredinama.

SvetlaSenka, na tvoje pitanje je lako odgovoriti. Kao sto postoje alkoholicari koji piju znaš šta i znaš kako. Tako postoje i kulturni ljudi koji piju dobro vino, dobar drugi alkohol, umereno, u odredjenim prilikama, i naravno kad popiju ne tuku ženu, ne povracaju i sl.

Čitatelj se postaje veoma mlad, ta sklonost dolazi od roditelja ili od nekog iz okoline. Moji roditelji nisu citali, to me je neko drugi naucio u detinjstvu. Citatelj i poklonik duhovnog covek može postati i u kasnom dobu, usled najpre nekih nevolja, bolesti, tamnice i sl.

Književnost je umetnost, dakle nešto sto možemo nazvati lepim. A Kant kaže sto su mnogi rekli, lepo je ono sto nam takvo izgleda bez interesa. Tu je takođe odgovor zašto malo ljudi cita, zašto malo njih se duhovno gradi. Naravno time se ne zgrcu novci. Većinom ljudi vladaju prosti sirovi nagoni, a jedan od tih kljucnih nagona je borba za egzistencijom.  Sto je covek siroviji, sto je materijalniji, njegovi nagoni su najmanje kontrolisani, kako ti egzistencijalni, tako i oni seksualni, oni koji regulisu agresiju.

Bogatim pojedincima odgovaraju neprosvećene mase, njima ne samo da se lakse manipuliše, već se njima i lakse prodaju skupi i nepotrebni tehnicki proizvodi. Takvi vise jedu nepotrebne hrane, takvi cine kupoholičarski mentalitet koji danas dominira u bogatim zemljama.

Taj mentalitet bi dominirao i u siromasnoj Africi samo kad bi tamo narod imao dobar standard. Stalna bolesna zelja za kupovinom je ništa drugo nego običan pokusaj da se nadomesti duhovna praznina koja je evidentna. Da se zacepi rupa koja zapravo materijalizmom sve se vise siri.

(more…)