Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Лагодан живот, изобиље и физички нерад су довеле до трулости ове цивилизације у свим сферама

Posted in друштво, образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јун 27, 2009

Moderna „filozofija”

Impuls_05. maj 2009.

„Imam diplomu, dakle, postojim”.

Ili „filozofija ili papagajizam”.

Nego, da li se još uvijek na filozofskim fakultetima kod nas izucava prevodjenje i jezici?

Naravno, o razmišljanju nigdje nema rijeci ni kod nas ni drugdje. Da bi dosao do doktorata treba da ne lipses, a kad dodjes do njega, onda je on nagrada sama za sebe. Poslije toga imaš pravo da ponavljas opste prihvacene stvari, ma kako glupe bile, inače ostajes bez plate.

Međutim, ima to sve svoje zašto, hrišćanski moral zahtijeva osrednjost, tj. da svi postanu poslusni mravi u svom mravinjaku.
Treba obuciti milijarde Kineza, Indijaca i Afrikanaca, ali i evropske seljake i kauboje po Americi.

A ako bilo ko hoće mudrost, ljepotu i sreću??? Pa ko ti je rekao da se rodis? Ti si suvisan!

kockasti 05. maj 2009.

Da, lagodan zivot, izobilje i fizicki nerad su dovele do trulosti ove civilizacije u svim sferama, pa tako i u filozofiji. Skole filozofije u najboljem slučaju proizvode istoricare filozofije. Postoje još uvek mudre knjige, ali citaci gotovo vise da ne postoje.

A sa druge strane, opste obrazovanje i era hiperinformisanosti su stvorile osecaj u ljudima da mnogo znaju, pa tako danas gotovo svako nešto misli i zakljucuje i, sto je najgore, dernja se na sav glas…

Ko je zaista mudar, a ko samo misli da je takav nije mnogo važno. Jedina razlika je sto ovi prvi zaista žive ispunjen zivot i zaista umeju uzivati u njemu.

Impuls_08. maj 2009.

Svi mi protivrijecimo jedni drugima, pa stoga treba uvijek traziti komunikaciju o stvarima u kojima se možemo sloziti, jer ćemo i tada to teško postici. A oni koji smatraju da je protivrjecenje princip filozofije, oni su tek zalutali u nju.

Mudrost prema Platonu tezi harmoniji, a po svemu sudeci nijedan od svih vas ovde nije shvatio šta su umjerenost, pravicnost, hrabrost i razumnost u oku filozofa.

Protivrjecenje je stvar plebejaca, prema nacelu svakog jakog drustva. Zato i imamo klasicnu, harmonicnu muziku u doba visoke kulture.

Prema tome, kakva je rock n roll kultura?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Централне вриједности морала су: добро, исправно и праведно

Posted in друштво, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јун 27, 2009

Trucko (sociolog)

31. mart 2009.

…Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju šta je dobro, a šta zlo. Moral je nešto objektivno kao oblik društvene svjesti, sistem običaja, navika, normi. To zahtjev društva za određenim ponašanjem, odnosno, principima koji određuju kako nešto treba da bude. On je relativan, nije isti u svim društvenim grupama i historijskim periodima. Centralne vrijednosti morala su: dobro, ispravno i pravedno.

Moral se oslanja na svijet i svijest pojedinca, a kao sankcije za nemoralno ponašanje javljaju se griža savjesti, prijekor ili bojkot okoline.

Dobro je najveća moralna vrijednost. To je ljudska osobina koja odgovara biti čovjeka. Čovječnost je dužnost svakog pojedinca, uslov dobrog života. To podrazumijeva saradnju sa drugim ljudima, dijalog, ljubav i dostojanstvo osobe.

Moralom i njegovim vrijednostima bavi se etika- filozofija morala- praktična filozofska disciplina…ili?

Kawaha (Mikasi)

31. mart 2009.

Kolega, dzaba mu ime kad mi možemo biti hipokriticniji od njega.

Trucko, lijepa razmišljanja o moralu.
Samo da bi se na taj način shvatio moral mora se odrediti šta je dobro a šta loše.
Postoji nešto sto je zajednicko po tom pitanju u svim vremenima i što se ne mijenja bez obzira na shvatanje morala.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Људски мозак је невероватно адаптиран за прикључивање групама и идеологијама

Коментар преузет са СербианКафе (дискусије)

Koja je religija..

tpacep (Tpacep)

03. april 2009.

Koja od ovih religija ima budućnost, a koje će otići u drugi plan:

1. Jednoboštvo
2. Mnogoboštvo
3. Ateizam
4. NekaNovaReligija

XIO 06. april 2009.

Evo kao ateista da odgovorim iskreno šta mislim o ovom pitanju.

Za početak, materijalizam i empirizam će definitivno pobediti. Za 50 godina izjave tipa „sveta voda je svezija i zdravija i ne kvari se”, „ove mosti su cudesne”, „ikona je proplakala”, „tokom pricesti jedemo hristovo telo i pijemo hristovu krv”, „bog je poslao ovaj zemljotres”, „homoseksualnost je bolest”, „seks pre braka je greh”, „biblija je istorijski istinita”, „apokalipsa će skoro” i ostale će biti gledane sa istom dozom respekta kao i „Elvis je ziv”, dakle nikakvom.

Ova decenija će se definitivno pamtiti kao proboj ateizma i naucnog materijalizma na veliku scenu i početak kraja religijskog literalizma (bukvalizma) tj. bukvalnog shvatanja religije. Od sada će SVAKA izjava religijska koja pretenduje da bude EMPIRIJSKA izjava biti podvrgnuta strogoj kritici. Pre samo par godina ovolika bura na Papinu izjavu u vezi upotrebe kondoma u Africi (da kondomi ne sprečavaju i smanjuju sirenje side, naravno teska budalastina) ne bi ni bila zamisliva.

Jednostavno svestenik je do sada mogao da se pravi da je veci naucnik od naucnika, psiholog od psihologa, lekar od lekara, eticar od eticara i da daje dogmatske izjave u oblastima o kojima uopste nema pojma cisto vadeci se na nekakav autoritet koji je dobio od svevisnjeg, i da ljudi to prihvate zdravo za gotovo. Tome će doći kraj. Na zapadu je maltene osim u par selektivnih oblasti (seksualnost npr.) tome već dosao kraj, a u islamu još traje, ali se sva destruktivnost toga uveliko oseca tako da verujem da će i tamo tome doći kraj u ovom veku (oni su otprilike sad tamo gde je hrišćanstvo bilo u 19. veku).

Dakle, verujem da će u ovom veku ateizam i naucni empirizam i materijalizam pobediti na tom osnovnom nivou makar se velika vecina i dalje nominalno izjasnjavala kao vernici, ali i to će opadati.

Al to naravno nije kraj price. Ta pobeda može biti vrlo pirova ako se formiraju nove religije i ideologije koje ovo zaobilaze, a cuvaju pa čak i nadjacavaju fanaticnost danasnjih sekti. Ljudski mozak je neverovatno adaptiran za prikljucivanje grupama i ideologijama, nekad čak i sumanutim i suludim. Komunizam i fasizam su odlicni primeri.

Čak i nešto tako na prvi pogled bezazlezno kao borba za ocuvanje zivotne sredine može da izrodi organizacije poput ELFa (Enviroment Liberation Front, teroristicka organizacija koja rusi i pali sve za koje nj.k.v. smatraju da ugrozavaju zivotnu sredinu). Dakle, PETA, ALF (Animal Liberation Front), veganski pokreti, pa razne anarhisticke organizacije, radikalno krilo feminizma, anti-globalisticke organiacije, i sl… svi oni su se pokazali vise nego sposobnim za radikalizam, jednoumlje, fanaticnost, pa čak i nasilje koje bi moglo biti ozbiljni pandan čak i najradikalnijem religijskom fundamentalizmu. (Studirao sam u Americi na jednom od najliberalnijih kampusa tako da znam o cemu pricam.) Tako da KO ZNA kakvi se ideoloski pokreti i tehnike kontrole uma i ljudi mogu izroditi u buducnosti.

Primecujete da nisam spomenuo religiju, bar ne još uvek. Jel to znači da u svetu materijalnog ateizma nema vise nikakvog mesta za religiju? Ne, naprotiv! Zapravo predvidjam radjanje i propagaciju takozvanih simbolickih religija. Tojest religija koje ne pretenduju da su materijalno istinite, ali koje u sebi sadrže „simboliku” koja može coveka „spiritualno zadovoljiti”, u nedostatku boljeg termina, usmeravati ka boljem i moralnije i srećnijem zivotu i sl.

Primer br.1: Lavejski Satanizam. Potpuno ateisticaan po prirodi, „Sotona” u ovom satanizmu se dozivljava ne kao stvarno prirodno ili natprirodno biće koje se bori protiv nekog stvarnog boga, nego kao „simbol” i „ideal” kome treba stremiti, u sustini ideal agresivnog i seksualno-hedonistickog individualizma i objektivizma (ovde mislim na Ayn Randovski objektivizam, ne na ono sto mi Srbi obično podrazumevamo po toj reci). Javlja se kao anti-teza hrišćanskom puritanizmu i idealu pokornosti.

Primer br.2: Moderni paganizam. Iako ima pagana koji istinski i stvarno veruju u paganska bozanstva, ima i onih koji ih dozivljavaju iskljucivo simbolicki, opet kao reakciju na hrišćanstvo, tj. ima tu i elementa svojevrsne identifikacije sa paganima kao žrtvama hrišćanske opresije.

Primer broj 3:Pravoslavni ateizam”. Iako dosad je covek teško ovo ikad mogao javno da prizna a da ne bude žrtva podsmeha i jedne i druge strane, ovo će se u buducnosti sve vise kristalisati kao poptuno validna opcija, naročito u Srbiji koja je jedna od najmanje religioznih tradicionalno pravoslavnih zemalja. Pravoslavni ateista bi bio neko ko ne veruje u boga, ali SPC dozivljava kao potpuno validni okvir za svoj duhovni zivot, osecaj zajednista, potrebu za ritualom i sl. Naravno pravoslavni ateista tu svoju potrebu objašnjava sa cisto racionalne i naučne tacke gledista, ne sa natprirodne. Vrlo sličnu „religioznost” imaš i u dominantno ateistickim visoko-razvijenim zemljama kao Svedska i Japan gde te neverovanje u boga uopste ne sprečava da ucestvujes u religijskim ritualima i u njima nalazis sreću, spokoj, mir, utehu ili šta god.

Kako danas stvari stoje sa religijama koje mogu ovo prihvatiti? Pa, hrišćanstvo je svojim velikim delom već preslo taj put. Iskreno receno, danasnje vernike vernici od pre 500, pa čak i 100 godina uopste ne bi ni smatrali pravim vernicima. Jer koliko ja vidim od tog famoznog broja od 95% vernika u Srbiji ili koliko već samo par procenata redovno ide u Crkvu, a taj broj od 95% DEFINITIVNO zahvata ogroman broj ateista i agnostika kojima je jedina veza sa religijom to što su bili krsteni kao bebe.

Hrišćanstvo se doduse bas i ne snalazi najbolje sa tim i samo sebi puca u nogu time što se drzi nekakvih starih i arhaicnih moralnih normi koje su jedino imale smisla onda kad su se ljudi vencavali sa 15 i kad je žena bila vlasnistvo muza. Tojest, na bolji pogled ta hrišćanska moralnost i nije bas nešto previse moralna.

Znate zašto su Crkve prazne toliko prazne, sirom Evrope? Ne zbog toga sto ljudima nije lepo tamo da odu, nego sto im je mrsko da slusaju još jednu bukvicu o tome kako je spavati sa svojim deckom ili devojkom pre braka greh, ili kako je danasnji moderni svet nikad gori (jer eto ljudi ne slusaju svoje svestenike bespogovorno kao nekad, glasi poruka između redova). Na te price se samo verski fanatici loze, a njih je na duge staze sve manje.

Generalno, jednobozacke religije će imati dosta problema da se prilagode. Jer je njihova sustina ta da je bog JEDAN i MOCAN! Kako može da bude mocan kad ga sav moderni empirizam duboko pobija, a kako da bude jedan kad ne možeš ljudima vise silom da nameces šta će biti u njihovoj glavi i kako će oni da zamišljaju i uredjuju svoj duovni svet? Ovo se naročito vidi u Islamu koji je DUBOKO anti-naučan i totalitaran i ovom procesu se svim silama protivi jer on od svih monoteizama Najviše crpi iz toga da je bog jedan i mocan svoju legitimnost. Na hrišćanskom primeru se može videti da je akomodacija u izvesnoj meri moguća, ja mislim da će u globalu uticaj monoteizzma slabiti kroz naredne vekove, možda čak i do potpunog nestanka.

Sa druge strane politeizmu i nekoj vrsti animizma i New-Age spiritualizma će biti mnogo lakse da se prilagodi novonastaloj situaciji. Ono sto je ranije bio nedostatak, razjedinjenost, sad će biti prednost, jer je mnogo lakse od sve te gomile bozanstava od kojih nijedno ne pretenduje na apsolutnu moc skinuti breme empirijskog delovanja. Zapravo budizam je već ateisticka religija, dok hinduizam pretenduje da je ateizam njegov deo. Čak se i najvatreniji racionalisti poput cuvenog ateiste Sem Herisa, autora knjige „The End of Faith”, mogu upecati u vrzino kolo da smatraju da npr. „budizam nije religija” i da „ima tu nečeg dobrog”. Ipak, nije sve tako ruzicasto. Sve istocnjacke religije su za sad anti-empirijske i sadrže usebi GOMILU iskaza i „cinjenica ” o ovom svetu koje jednostavno nisu istinite kao npr. reinkarnacija, vecno trajanje svemira i sl..

Dakle, proces „de-empirizacije” neće ići lako (hej izmislio sam novu reč!). Kad običan seljak ode kod svog svestenika, gurua, ili kog već i plati mu za ritual on obično ocekuje EMPIRIJSKE rezultate, da mu rodi godina i sl. Takođe, da se ne lažemo, istocnjacke religije su TESKA tamnica uma (u poredjenju sa kim Islam, dezurni bauk Evropljana nekad lici na malu macu), koje su propagirale i dozvoljavale neljudske kastinske sisteme zahvaljujuci najzlokobnijoj ideji ikada nastaloj u istoriji covecanstva: principu karme. Ali zahvaljujuci sposobnosti ovih religija za absorpcijom novih ideja i prilagodjavanju proces de-empirizacije će čini mi se proteci mnogo lakse, a kad na to dodamo i Hindu nacionalizam, Ateisticki Hinduizam možda jednog dana postane pokretac privrednog napretka Indije (koja već grabi ka statusu super-sile) i ideoloska sila na koju treba racunati.

Неки су јахали попове, па информбировце, после се дали у оснивање демократских странака

Posted in мистика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on мај 31, 2009

Коментари преузети са SerbianCafe (дискусије)

Mi smo jahači apokalipse

usamljeni_jahac (gonic stoke)

30. maj 2009.

Jasemo na nasem razumu koji nema kocnica, samo gas…

Bog i Satana egzistiraju putem našeg RAZUMA . Bog je Ljubav A Satana je Mrznja. Sve covekove negativne osobine su Satanske a sve pozitivne su Bozije . Ako u nama ima mrznje mi će mo prihvatiti sve one informacije , (nas razum će upijati ) koje podsticu na mrznju i unistavanje drugih ljudi, onih koji su slabiji od nas, Nas razum će naći opravdanje za unistavanje i bacanje drugih u pakao, nacice opradanje za svoje negativne postupke i sav teret će prebaciti na žrtvu.

Na ovom svetu se sve deli na POZITIVNO i NEGATIVNO: kako u matеrиjalnom svetu tako i u duhovnom. Ako nas razum prihvati one negativne informacije kao stvarnost dolazi do ratova, bede , unistavanja onoga sto su ljudi hiljadama godina stvarali.
Gde nestade cvece? gde nestase laste i rode ? pojela ih je nasa Mrznja. Zašto moramo da živimo sa radioaktivnim , opasnim po zivot stavrima? zašto moraju nasa deca da umiru od kancera ? Ko je doneo tu nesrecu ? Nas RAZUM i nasa Mrznja: Nesrece dolaze sa jahacima apokalipse. sa ljudima koji UNISTAVAJU svojim razumom sve ono u cemu boziji covek uziva.

Sada da zamislimo dve jake sile koje su jače od tebe. Jedna te voli a druga te mrzi. Ona koja te voli želi ti dobro a druga ti želi loše. Koju ćeš ti silu moliti da ti ne napravi zlo ? Ona koja te već voli nju i ne treba moliti.
Sad uzmimo jednog doktora koji ti je spasao zivot. Ako taj doktor pripada satanskom svetu on će ti traziti da mu vecno budes zahvalan, da mu dajes vecno poklone, da mu se vecno molis jer ; On ti je spasao zivot. On je tvoj spasitelj .
Ako doktor pripada bozijem svetu on će znati da njegova pomoć je ljubav i za uzvrat će te pustiti da živis slobodno i srećno. Kome se mi molimo ?
Da li smo mi danas nekome nešto DUZNI ? JESMO . poledajte danas kako vracamo neke dugove. Kako nas pritiskaju. Kako nam duvaju za vrat. Da li mi živimo jedan srećan i lep zivot?

CiJE MI TO INFORMACIJE UPIJAMO I DOZIVLJAVAMO IH KAO STVARNOST. KAO ISTINU. KO SU LJUDI KOJI RADE TAKAV NELJUDSKI , SATANISTICKI POSAO?

To su ljudi kojima se mi MOLIMO : A STO IH VISE MOLIMO ONI SU SVE BOLESNIJI , BESNJI I SVE VISE TRAžE..TRAžE…TRAžE…
Upotrebite vas razum za unistavanje tih ljudi i bicete slobodni i srećni.

dulebg (posmatrach)

30. maj 2009.

Па неки су јахали попове, па информбировце, после се дали у оснивање демократских странака – по налогу СДБ.

Ко потпадне под утицај технологије, сам је крив што му живот неће бити вредан живљења

Posted in друштво, књижевност, филозофија by Соларић on мај 21, 2009

На листи чекања

Колико је љубав способна да издржи? Колико је спремна да чека?

Са свих страна навиру препреке и искушења. (…)

Рачунајући на то да је љубав спремна да чека, неки се ње одричу у различитим фазама живота зарад професионалне едукације, каријере, обезбеђивања почетних и основних средстава за живот, а касније можда и умножавања онога што се стекло. (…)

Љубав је постала озбиљно угрожени болесник, али истовремено остала и једина вакцина и лек који може спасти животе. (…)

До катастрофе коликих размера ће довести то што је љубав тако дуго на листи чекања?

Ивана Михић

[објављено: 15/05/2009]

GENS VNA SVMVS!!! , 16/05/2009,

Технологија је ту, таква каква је. Она је само оруђе – добар слуга, али зао господар. Да подсетим даме и господу да је Свети Сава умро од прехладе, да је путовање до Америке бродом умело да траје по месец дана, као и да су у светским ратовима мајке умирале од туге чекајући писма својих синова са фронта. То су неке ствари које су данас потпуно превазиђене захваљујући технологији. Ко потпадне под утицај технологије, сам је крив што му живот неће бити вредан живљења. А ко употреби технологију да би створио нешто ново, нешто добро и корисно, нешто што ће помоћи човечанству, тај је урадио праву ствар и остаће запамћен…

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Свака псовка је увреда ономе коме је упућена, нарочито када је несонована

Posted in друштво, култура, филозофија, SerbianCafe by Соларић on мај 19, 2009

Kako smo sekli Drva!

FOCUS (Ing.) – Jan 15, 2004

Uzmemo sekire i testeru · Psujemo · Stavimo slaninu, beli luk, proju, so, jednu zelenu papriku, polovku rakije, dve paklice cigara · Mirisemo · Oblacimo radna odela, obuvamo duboke cipele · Sunce upeklo · Psujemo · Nosimo ruksak sa hranom i picem · Nosimo alat za secu drva · Odmaramo da zapalimo · Mirisemo · Ispusili, idemo dalje · Psujemo · Dosli u sumu i trazimo dobro stablo · Psujemo · Nadjosmo stablo · Cutimo · Otvaramo ruksak · Mirisemo · Rasporedjujemo alat · Psujemo · Pocinjemo seci, debela bukva · Psujemo · Bukva pada, po gutljaj rakije · Cigaret pauza · Mirisemo · Rezemo popreko · Psujemo · Rezemo · Psujemo · Rezemo · Psujemo · Rucamo, po gutljaj rakije · Duvanimo · Mirisemo · Ustajemo, uzimamo alat · Psujemo · Cepamo drva i slazemo u figuru · Psujemo · Jos malo ostalo · Psujemo · Po gutljaj rakije i po cigara · Mirisemo · Zavrsavamo posao, pakujemo alat i ruksak · Cutimo · Dolazimo kuci · Psujemo · Veceramo · Spavamo i sanjamo · Budimo se, novi dan · Psujemo Jovo nanovo !

Pitanje je ustvari:

Zasto mi tako cesto psujemo i dali je psovka

1. Nacin oslobadjanja negatine energije za nalazenje mira (jb se..)

2. Motivacija ( Ma jbmti … daj meni )

3. Opsta psiholoska potreba (Mirno spavam, mirnije radim…)

4. Nesto drugo…

TLD – Jan 15, 2004

Svi psuju, i drvosece i kraljevi i svi izmedju…

U malogradjanskom svetu se psovke asociraju iskljucivo sa zanatima „nizeg ranga“…

Malogradjanin ce cak uvrediti nekoga rekavsi mu da je drvoseca (ili pokusati da ga uvredi), a time je samo ponizio sebe i izleteo iz gomile kao obelezeni primitivac a da toga nije ni svestan…

Eh sta bi mi bez drvoseca….

Malogradjanin se zgrazava nad psovkama zato sto u primitivnoj malogradjanskoj sredini u kojoj zivi svi grebuckaju po povrsini i o coveku se sudi po make-up-u, po spoljasnjem \“izgledu\“, po prezentaciji, vecno takmicenje da se spoljasnjost zakamuflira sto bolje, da se izgleda sto lepse da se unutrasnjost ne bi videla…

Onaj ko nema ruznu unutrasnjost nema potrebu za kamuflazom…

Psovka je mozda izraz nemoci, mozda trenutni bes, mozda navika i neka vrsta ventila….covek je opsovao ali ipak nikome nije ucinio nista ruzno,niti naneo bilo kakvo zlo…

Najvece zlo je zapakovano u najlepse pakete, one sjajne sa predivnim masnicama, isto kao sto jabuka spolja moze da bude prelepa, crvena, glatka sjajna, a iznutra crvljiva ili jos gore otrovna…

Povrsina vara….a primitivcu nije preostalo nista drugo nego da strogo pazi na povrsinu, on mora da ISPADNE nesto jer je iznutra TRUO

Poenta je da svi psuju, psovka ne obelezava loseg coveka, cak naprotiv, najopasniji su oni koji se prave fini jer strogo cuvaju spoljasnju kamuflazu (lazni moral), moral na povrsini a unutra nagomilane „psovke“,mrznja, zlo, egocentrizam i sujeta…

Sujeta je mnogo opasnija od psovke, psovka moze da bude samo psovka da ostane na tome, dok sujeta smislja planove kako da „pobedi“ neprijatelja i uz cutanje i cuvanje spoljasnje kamuflaze dela i zabija vam noz u ledja…

Naravno uvek je dobro dosao bilo kakav povod da se dotrci i da se malo zgrazava „iju“ nad psovkama, „drvosecama“, nizim bicima i onima koji su „losi“…povod za jos jedan potez cetkice da se jos bolje ulepsa crvljiva jabuka……

FOCUS (Ing.) – Jan 15, 2004

TLD

Slazem se dobrim delom i ja sa ovim sto ste rekli, ali imam i pitanje za tebe.

kada opsujes, dali osetis olaksanje,… dali ponekad ako opsujes iz inata dobijes dodatnu snagu ?

Sto se kamuflaze tice, kameleona ce uvek biti i kako se ono lepo kaze: Kada bi svi koji misle da su pametni obukli beli mantil, svet bi licio na jato gusaka !

*Gluteus Maximus – Jan 15, 2004

(Mala paralela za razmishljanje:

U skandinavskim zemljama npr. uobichajene su psovke „Idi u shumu“ „Skochi u vodu“ itd.

U ‘nekim drugim zemljama’ psovke kao glavni sadrze glagol – jebati.

Naravno, ovo ima i svoju socijalnu (obrazovnu i chak klasnu konoraciju,pri chemu vazi pravilo: shto nepismeniji – to jebezljiviji :)

Sa psovanjem je kao i sa cigaretama,dobro je ako ti vladash njom a ne ona tobom.

Inache, mislim da je psovka kljuchaonica za vrata iza koje leze tabui.

(Veceras sam mudar)

Najmanje 90% psovacha su, bash kao i pushachi, takodje neurotichni.

FOCUS (Ing.) – Jan 15, 2004

*Gluteus Maximus – Jan 15, 2004

Inache, mislim da je psovka kljuchaonica za vrata iza koje leze tabui.

——————————————————————–

Upravo sam na to mislio kada sam pisao onaj nakaradni ali istinit primer, dakle TABU, … zasto je to tabu ako skoro svaka osoba na ovaj ili onaj nacin izrazava osecanja koja se mogu podvesti pod psovku. Ako samo jednom u zivotu opsujete vi psujete, dakle ?

Ono sto nas balkance izdvaja je da mi psujemo i onako bez ikakvog povoda, … pa cak i najveca zadovoljstva „nagradjujemo“ psovkama

(Jbte kako je super bilo,…) i sto je najcudbije Adrenalin ponovo odnekud proradi i prostruji telom nesto sto je bilo lepo nekada i poodavno kao i u besu, skoro isto samo je pitanje polariteta (+ ili -)

&Lunja& – Jan 15, 2004

Kad muskarac psuje, nije lepo cuti, a tek zena…e to onda vec stvarno postaje odvratno.

Sto se „satanizacije“ psovke tice, reci cu ti ovo, Focus, kad nasi ljudi psuju, nekako to nema TAKVE tezine kao kad psuju ovde na zapadu…od tih vibracija glasova, coveku se ledi krv u zilama…

TLD – Jan 15, 2004

Focus,

ako je to vrsta psovke onda je apsolutno sve na ovom topiku psovka ukljucujuci i temu…

Poenta je da je psovka bezazlena, samo naizgled ruzna, ali ne povredjuje nikoga, covek opsuje i sve ostane na psovci a to ne znaci da stvarno zeli ili da pokusava (namerava i planira i trazi oruzje (nacin)) kako da nekome stvarno napakosti i da mu nanese neko zlo, u bilo kom obliku, sve zavisi od toga koje mu je oruzje pri ruci…

Sta je gore Focus…da te neki „primitivni drvoseca“ opsuje ili da ti neki napirlitani i nasminkani pakosnik posalje bombu zapakovanu u sjajni novogodisnji paketic sa masnicom?

a nisi se ni nadao, zato sto si se upecao na make-up…i sto je najgore nisi se libio da otvoris paket opcinjen „spoljasnjim sjajem“ doticnog/doticne…

&Lunja& – Jan 15, 2004

…Otvoreno kazem da mi je ruzno da cujem da neko psuje, a ti to mozes da shvatis kako hoces. I dobro znas zasto to kazem jer ako ista prezirem, prezirem laz, prezirem kada se ljudi prave ono sto nisu

i kada pokusavaju da se operu, na jeftin nacin. ovo se ne odnosi na tebe i to isto tako dobro znas. Insinuacije i pretvaranje primecujem ali mi je ispod casti da se objasnajavam.

Znam da ljudi psuju, znam da im je „lakse“ ali niko me ne moze ubediti, da je to dobra ili olaksavajuca „navika“.

Svaka je psovka uvreda onome kome je upucena, narocito kada je neosnovana. Nema niceg loseg reci da je to ruzno i nije to nikakvo pretvaranje, vec istina. Mogu da razumem i da prihvatim da neko opsuje i nece mi smetati, ako je to u ljutnji i nevezano i za koga, ali ako osetim da je psovka upucena meni, bez razloga, bez osnove, to ne prastam.

Kada mi se nesto ne svidi, imam pravo to da kazem i reci cu, otvoreno i bez zadrske.

TLD – Jan 15, 2004

„najpoganiji od svih vidova ispoljavanja zlog jezika je psovka-proklinjusha

po mentalnoj razornosti mozhe biti gora od telesnih povreda a narochito po osobu koja je lansira prema meti, sa ili bez  opravdanja “

Tacno gorski, savrseno se slazem osim s tim da je psovka-proklinjusa ili ostale psovke delo zlog jezika..

Da li to znaci da gluvonemi ne psuju i ne proklinju, jer nemaju sposobnost da artikulisu ono sto misle?

Ustvari nisu sposobni da artikulisu psovku u sebi jer ne mogu da je cuju i nisu je nikad culi…ustvari mogu da je procitaju napisanu.

hajde da kazemo da je neko gluv, nem i slep?

Da li to znaci da neko ko je gluv, nem i slep jednostavno nema sposobnost da opsuje i prokune jer ne moze da govori a za to apsolutno i ne zna jer nema nijedno culo kojim je to mogao da nauci sa strane?

Nije jezik ono sto razara..ono sto razara je namera, namera je ubitacna a ne psovka….ona precutna „psovka-proklinjusa“…

(more…)

„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Posted in филозофија by Соларић on мај 19, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim1 — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.2 А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.3Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

1 За тренутак.

2 Тежак је у доколици мир.

3 Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Posted in здравље, образовање, филозофија by Соларић on мај 8, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразомживети срећно треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

„Вечити читаоци, a вечито без читалаца“

Posted in књижевност, образовање, филозофија by Соларић on мај 6, 2009

Артур Шопенхауер : САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.

из ,.Парерга и Паролипомена“.

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/5124762541/

§. 1 (257.)

Kao што најмногобројнија библиотека, ако је неуређена, не доноси толико користи колико веома умерена, али добро уређена, тако je и највећа сума знања, ако је самостално мншљење није обраднло, од много мање вредности, него друга много мања, која је многоструко примењена. Јер тек свестраним комбиновањем онога што се зна, упоређењем сваке поједпне истине са сваком другом, знање се потпуно присваја и у своје руке добија. Само се оно да мишљењем примитн што се зна: c тога је потребно нешто научити: али се само оно зна што је промишљено.

На читање и учење можемо се одати својевољно; на мишљење пак у стварн не можемо. Ово последње мора бити, баш као и ватра ваздушном струјом, потпирено и подржавано каквим било интересом везаним за сам предмет његов: тај интерес може бити чисто објективан, али може бити и чисто субјективан. Ово је последње случај у односу на наше личне ствари: оно прво пак; налази се само код глава које од природе мисле, за које je мишљеље исто тако природно као и дисање, ну које су тако веома ретке. C тога већина научннка тако мало и вреди.

§. 2. (258.)

Разлика у дејству које на дух има c једне стране самостално мишљење, a c друге читање, невероватно је велика: c тога она још више повећава првобитну разлику између умова, услед које је један одређен за ово, a други за оно. Читање на име намеће духу мисли које су тако стране и хетерогене правцу и расположењу његовом које у том тренутку има као што је хетероген и стран печат парчету воска у који свој лик утискује. Дух при томе трпи потпун притисак c поља, који га приморава да час једно мислн час друго, за што у том тренутку нема ни нагона нити расположења. — Код самосталног мншљења пак дух следује свом сопственом нагону, онако како је овај ближе одређен у том тренутку или спољном околином или ма каквим сећањем. — С тога много читања одузима духу сву еластичност; као што то чини еластичном перу тежина која на њега врши непрестани притисак, тако да је најсигурније средство, да се никаквих сопствених мисли нема, узети у сваком слободном минуту одмах књигу у руке. Ова је пракса узрок што ученост већину људи чини још глупљим и простијим но што су у природи, и њиховом писању одузима сваки успех: они читају, као што то још Поп каже:

For ever reading, never to be read.1

Pope, Dunciad. III. 194.

Научници су они, који су из књига читали; мислиоци, генији, просветитељи света и унапређивачи људског рода, то су међутим они што су читали непосредно из саме књпге света.

У ствари само сопствене основе мисли имају истине и живота, јер се само оне доиста и потпуно разумеју.

1 „Вечити читаоци, a вечито без читалаца“.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео ДР. Бр. П.)