Gaston Gravje: Novopazarski Sandžak
NOVOPAZARSKI SANDŽAK.
Septembar 1912.
III naseljenje.
Sa izuzetkom oblasti Peštera, Rožaja, to jest krajnjeg Jugo Istoka, stanovništvo Sandžaka je od iste rase, a poznat je značaj etničkog jedinstva u svakoj balkanskoj zemlji.
To stanovništvo je srpske krvi, tipa i jezika, ali se deli, onako kao u Bosni, – samo bez katolika, na dva vrlo odsečna elementa: s jedne strane muslimani, a s druge pravoslavni hrišćani. Jedni se nazivaju Turci, a drugi Srbi: jedni vele da govore „bošnjački“, a drugi „srpski“. Muslimani imaju skoro celokupno eksploatisano zemljište. Za tu zemlju hrišćani im plaćaju zakupninu. Muslimani najradije stanuju po varošima A hrišćanin uopšte ostaje seljak. Za razliku od Istoka Sandžaka, često je ovde vrlo teško da se razlikuje hrišćanin od muslimanina, naročito s leve strane Lima, jer u opšte i jedni i drugi nose skoro istovetno odelo: samo korak i držanje mogu da pomognu za raspoznavanje. I ako su fanatičniji nego ma koje drugo stanovništvo evropske Turske, ma da su puni preziranja i gnušanja prema „Vlasima„, ipak se ovi muslimani slažu sa njima, i pri svoj pošti prema sultanu, pokazuju nepoverenje i antipatiju prema vlastima koji predstavljaju ljudi druge rase, i u isto vreme hrane zlobu, duboku mržnju prema susedu koji je na njihovim vratima uzeo Bosnu. Instinkt rase se ovako održava vrlo živahan, čak i kod ovih preobraćenih Srba, ubeđenih muslimana, koji, bez svakog nacionalnog osećanja, očuvali su prkosni ali u isto vreme konservativan duh, zaljubljen u nezavisnost, i neprijateljski raspoloženi mešanju s polja. Bosanski muslimani, kako se oni zovu zvanično, ili, Turci kako ih nazivaju hrišćani, dele se i sami na dve kategorije : urođenici i useljenici, ili „muhadžiri. Prvi imaju najbolje zemljište i najveće „čifluke“ : najobičnije stanuju po varošima gde žive od prihoda svojih dobara ; najčešće stanuju u blizini centra ; izvesne familije, koje sastavljaju kao neku staru aristokratiju, zauzimaju počasna mesta i zvanja; drugi, manje imućni, privikli su se pojedinim zanatima (sarači, berberi, potkivači) Ovaj stari elemenat, isto onako u ostalom kao i u Bosni, na putu je materijalnog propadanja, a s druge strane i ove velike familije, jedna po jedna iščezavaju putem degeneracije za kojom ide nestajanje.
Ali muslimanska masa nije ni najmanje na putu iščezavanja, na protiv, ona se uveličavala bez prekida usled mnogobrojnih preobraćanja, prisilnih ili slobodno primljenih, koja su se zbivala čak do sredini XIX veka (naročito u oblasti Kričaka između Lima i Tare). Ona je šta više dobila jedan vrlo važan pridodatak u doseljenim muslimanima iz susednih zemalja (Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine), koji su želeli da ostanu u zemlji kojom će vladati zakon sultana, zemlji koja je istovremeno blizu njihovog rodnog mesta, koja je iste prirode, iste rase, istog jezika, onakva, najzad, gde se ne osećaju u tuđini. Tako za vreme XIX veka, Sandžak je služio kao sklonište velikoj većini muslimana srpske rase, koji su redom ostavljali dinarske zemlje koje su prešle u ruke raznih hrišćanskih država. Svakad kadgod je jedan komad sultanove vlasti padao u ruke hrišćana, uvek su ovde prispevale njihove mase. Najstariji su, izgleda, oni, u ostalom u vrlo malom broju, koji su došli iz srpskih varoši u početku prošlog veka.
Mnogo važniji je bio kontigenat koji su dali useljenici iz oblasti koje sada drži Crna Gora (naročito Kolašin i Nikšić). Najzad, u početku okupacije Bosne i Hercegovine ulazio je jedan nov talas muhadžira iz ove dve zemlje, najviše iz Gackog, i u opšte se naselili o javnom trošku, kako na Kosovu tako i po severnom i zapadnom Sandžaku. Pokret imigracije je izgledao skoro završen u početku ovog veka, ali sasvim nedavno, odmah po aneksiji ove dve pokrajine, on je znatno pojačan. Od 1909-1911 godine 450 muslimanskih porodica, došavši iz Bosne i Hercegovine, naselile su se u Sandžaku, od kojih 185 na Zapadu Lima. 110 u donjoj dolini Lima, a oko 50 u oblasti Nove Varoši, to jest u samim onim oblastimau kojima, bez varoši, muslimanski elemenat bio je potpuno odsutan ili jedva predstavljen. Ovi doseljenici, u varošima, zauzimaju zasebne kvartove, usamljene, na periferiji. Dosta ih je zanatlija: snažan elemenag, oni su već uspeli, naročito oni koji su došli iz Hercegovine, da u svoje ruke zauzmu jedan veliki deo trgovine. U poljima oni sastavljaju nova sela, zasebna grupisanja, obično vrlo bednog izgleda, najčešće vrlo uzdignuta i bez vidnog dodira sa ostalim stanovništvom.
Dok su se muslimani ovako obnavljali, jedan sličan pojav, ali starijeg datuma, pod uticajem drugih uzroka, sledujući jednom zasebnom procesu i sasvim drugog pravca, izvršio se za srpski elemenat. Opšte pomeranje izazvano turskim zasvojenjem, ali naročito veliki pokreti iseljavanja koji su obeležili kraj XVII i početak XVIII veka, mada su dohvatili naročito velike ravnice na Jugu i Jugo-Istoku sadašnjeg Sandžaka, bili su takve, da, okrenuti u glavnom od Juga na Sever i upotrebivši procep Ibra, morali su podjednako zahvatiti celu zemlju sa desne strane Lima. Upravo, baš usled praznina izazvanih ovim odlascima, Arnauti su došli da se učvrste na Pešteru i Rožaju, gde ih i danas nailazimo. Od onda, isto onako kao što je to G. Cvijić zapazio za Staru Srbiju, manifestuje se jedan neprekidni pokret o kome svedoče usmene tradicije, mnogobrojna napuštena mesta, „selišta“, kao i retkost familija učvršćenih na jednom istom mestu više od tri ili četiri kolena. Jedna ovakva pokretnost objašnjava se raznim nevoljama kojima je bila izloženo ovo stanovništvo: stočne zaraze; velike epidemije (kuga 1813, 1815, 1836) i gladne godine ; begstva izazvana krvnom osvetom, neprekidni odlasci u vezi sa prirodom sistema nepokretne svojine. Ali to se još bolje razume, ako se, nezavisno od uzroka koji delaju na razmeštanja u unutrašnjosti zemlje, posmatra sam položaj koji zauzima Sandžak. Položen neposredno na Severu i ispod Crnogorskih Brda, Sandžak je služio za sve begunce, izgnanike i uskoke koji nisu smeli ići na Istok, gde bi se sreli sa albanskim plemenima, katoličkim i muslimanskim. Ali, naročito sve dok se Crnogorci nisu okrenuli prema Jadranskom Moru, Sandžak je bio u neku ruku prirodni kanal, kojim je odilazio suvišak planinskog pastirskog stanovništva, koje se osećalo stešnjeno u svojim plemenima. Visoravni su sastavljale neku vrstu stepenica, obeležavajući jednu manje ili više produženu etapu opšteg pokreta silaženja. Međutim sav predeo nije podjednako učestvovao u ovom pojavu. U zaklonjenim delovima Zapada i Jugo-Zapada, između kojih i sadašnje Crne Gore je duboka provalija Tare. Zatim velika krečnjačka tabla Ograđenice, srazmera starih familija je relativno veća. Sasvim leži drugojače u dolini Lima, u nekoj vrsti velikog hodnika koji polazi iz središta najvećih planina, isto onako kao u dolini Ibra koji ima to preimućstvo da se razgranjava ka Mitrovici, ka dvema oblastima ravnica, na Istoku Kosovo i, još dalje na Sever, velike doline sadašnje Srbije.
Makakva da je bila unutrašnja raznolikost, glavna činjenica je da se do ovih poslednjih vremena utvrđivala izvesna ravnoteža između pridolaženja i odilaženja. Ali u toku poslednjeg veka, pod uticajem uzroka dveju vrsta, ova ravnoteža se poremetila. S jedne strane postupno obrazovanje slobodne i nezavisne Srbije stvorilo je jedno privlačno ognjište, tako da došljaci nisu bili dovoljni da popune praznine prouzrokovane odlascima 1 Ovaj pokret iseljenja bio je naročito jak za prvih trideset godina XIX veka: u oba svoja pohoda na Sjenicu, Karađorđe je sobom poveo jedan veliki deo familija : do 1833, ma ko se nastanio u Srbiji priznavao se za sopstvenika zemljišta koje je zauzeo. Od tada, pojav silaženja ka severu nastavio se pojačan u 1875 – 1878. On se nastavio i za naših dana, i posle izvesne periode usporenosti izgleda da je ponovo preduzeo usled besprekidne i sve veće nesigurnosti ovih poslednjih godina. Dok se ovo događalo na Severu, na Jugu, međutim, struja silaženja sa Crne Gore usporila se, dok se nije jedna druga, sve jača i jača, pojavila, sledujući protivan pravac. Danas crnogorska emigracija je poglavito upravljena ka obali mora i ka Americi. Šta više, ona je počela da povlači za sobom jedan deo hrišćanskog stanovništva Sandžaka (oblast Berana, Plevlja, to jest na periferiji same Crne Gore).
Sa podatcima kojima se danas raspolaže, bilo bi vrlo teško izračunati ne samo izvršene izmene, nego čak i sadašnje stanje naseljenja ove zemlje.2 Evo, ipak, radi same dokumentacije, prosto navođenje najmanje sumnjivih cifara koje su bile izdate, cifara koje su raznih vrsta, ali koje ipak mogu da pomognu da se procene izmene u toku poslednje polovine prošlog veka. (Vid. tablica na str. 929).
Ako je sada još nemoguće saznati sa preciznošću broj stanovništva kao i tačnu srazmeru dvaju elemenata, utvrđena je bar njihova raspodela. Onoliko koliko mi je to bilo moguće da proverim na licu mesta i karti, navođenja Cvijićeva su tačna.3 Ono što po ispitivanju odmah pada u oči to je, da je najveći deo zemljišta, naročito Zapad, zauzet pravoslavnim elementom, čistim od svake mešavine, dok je muslimansko stanovništvo rasejano u ostrvca više ili manje velika, najčešće mešovitog tipa, i najviše u susedstvu granice.4 Levo od Lima muslimani sačinjavaju znatnije grupe samo u donjem toku Ćotine, Poblačnice i Usti-bara, to jest u neposrednom susedstvu Bosne. Duž crnogorske granice, oblasti Kričaka, između Stožera i Tare i Vraneša (Donji Kolašin) imaju podjednako vrlo istaknut muslimanski tip. Dolina Lima je sva u rukama hrišćanskog elementa, samo po izuzetku varoši, okoline Brdareva i male doline Milješeva.5 Na protiv sa istoka Lima srazmera je obrnuta. Samo oblasti blizu srpske granice (Stari Vlah sa Novom Varoši) i crnogorske (Vasojevići sa Beranima) sačuvale su skoro sa svim čist srpski tip. Između ove dve grupe, s obzirom na muslimanske centre Sjenicu i Novi Pazar i na prisustvo Arnauta u Pešter Rožaja, naročito s obzirom na kritičnu situaciju koja se stvara za njega u jednom ovom susedstvu, hrišćanski elemenat je pretrpeo znatan ustuk. Tek oko Raške i Ibra, u zoni obrađivanja, preko i ispod visoravni ratobornih pastira, u blizini srpske granice, opet se pojavljuje predominirajući, mada znatno proređen.
U celini jasno se ističe da prostor pokriven hrišćanskim elementom još je mnogo veći od prostora zauzetog muslimanima. Prividna protivurečnost koja proističe iz ove konstatacije, kada se uporedi sa gorenavedenim brojnim pregledom, objašnjava se sama sobom i tačna srazmera se ponovo utvrđuje kada se ne zaboravi da je skoro celokupno gradsko stanovništvo muslimansko.
Dolina Lima.
Dolina Lima se spušta od 800-1000 m. između Lizaka, Crnog Vrha (1492), Pobjenika (1420), Biča (1378) na Zapadu, i Obrovca (1450), Giljeva, Sadovnika (1650), Zlatara (1478) i Sokolca na Istoku. Prelazeći ireko Sandžaka, i ako nigde ne pruža velike aluvijalne ravnice, ona ipak daje jednu ugnutu zonu, katkac široku 12-16 km , vlažnu, toplu i vrlo zaklonjenu sa sviju strana.1 Ona sačinjava predeo koji je vrlo karakterističan, pa čak nešto i egzotičan po izgledu, između visokih predela koji ga stešnjavaju na Zapadu i Istoku. Narod je označava rečju „Polimlje„, to jest zemlja obala Lima.2
Ova dolina dobija svoju pravu vrednost tek od Bijelog Polja, ili, još bolje, iznad ove varoši, na samom mestu gde jednim naglim zavijutkom Lim menja pravac od Jugo-Istoka-Severo-Zapada na Jug-JugoIstoka-Severo-Severo-Zapadu, pravac koji će održati za vreme celog prelaženja Sandžaka.3
Ovde sasvim napušta visoku planinu, i njegovo korito se spušta do ispod 600 m. Od ovog trenutka on gubi svoj veoma bujni karakter. Mada mu nagib ostaje još vrlo jak (od 2 na 1 hiljadu od Bijelog Polja do Priboja), i mada je ulivanje „Zelene Reke“ još naglo i silovito1, njegova pomicanja gube mnogo u širini, i on postaje mirniji; obale vrlo često izravnjavaju se sa nivoom zemljišta po kome buja trava mesto šljunaka i šumaraka.
Gornji Lim.
U onom delu svoga toka iznad Bijelog Polja, a između malih kotlina koje preseca Lim (Gusinje, Andrejevica), kotlina Berana je najveća (2 km široka, 7-8 km dugačka), a y isto doba i najplodnija.
Na Zapadu padina, sva pokrivena šumom, spušta se vrlo strmo nagibom od 7-800 m., sa velikim izvorima na podnožju. Na istočnoj strani vidi se čitav niz stepanastih kosa kao naslaganih jedna na druge i jasnih izrađenih. Do polovine nagiba, to jest do 1000 ili 1100 m., dostižu obrađene zemlje; a odmah iznad njih nastaju šume ispresecane pašnjacima. A s one strane, sa Rugovom, počinja albanski kraj i govor.
Do relativno nedavnog doba, kotlina Berana je morala biti zauzeta kakvim jezerom, čiji se nivo uzdizao do 830 do 740 m.2 Čitav jedan splet terasa, najveći deo još vrlo nov, potvrđuju postupne faze odstupanja. Mrki ugalj, vrlo mlad po formaciji, takođe se nalazi po površini kotline. Za razliku od malog basena Plava, jezero je ovde potpuno iščezlo kroz kratku klisuru epigenetičke prirode, istesanu u stenju Tivrana.3 Izgleda, međutim, da se ono još svake godine opet pojavljuje, ali samo za nekoliko dana, dok vode Lima, nabujale topljenjem snega, pokrivaju celo dno kotline. Na najnižem delu kotline (670 m.) Lima, sa njegove dve glavne pritoke, Bistricom s leve i Budimskom s desne strane, pokazuju se i dve velike, široke, niske (18-20 m.) veoma sveže, aluvijilne terase naročito razvijene na levoj obali.1
Sadašnje korito, široko od 300-400 m., pokazuje sve osobine korita kakve velike bujice, koja se približava izlasku i koja je na kraju visoke planine. Među belim poljima od samih šljunaka, Lim teče brzo, neobuzdano, primoravajući čoveka da se povuče na krajnje ivice kotline.
Ova mala kotlina, u narodnom jeziku zvana „Ravni Has„, uglavljena na Zapadu dolinom Bistrice sa „Gornjim Selima“ na S. I. Poljicem, malim poljem sa vrlo zelenim glinastim dnom, i na J. I. Krčevom, na strani Smiljevice, sačinjava Beranski Kraj. Mada aministrativno pripada Pećskom Sandžaku, mada se po predanju smatra kao deo teritorije označene pod imenom Novopazarski Sandžak, u stvari svojim položajem prema Limu, iza visokih crnogorskih vrhova i snežnih masa Prokletije, relativno otvoren u pravcu Severa, ovaj kraj srpske rase i jezika, pravoslavne vere, izdvojen na Zapadu strogo određenom granicom, na Jugo Istoku, na granici albanskih ili albanizovanih, muslimanskih ili katoličkih predela, geografski se privezuje za celinu koju obuhvata ova studija.
Pored svoje srazmerno male površine, pored svoga zabačenog položaja, u jednoj od najuzvišenijih planinskih grupa Poluostrva, beranska kotlina, niska, vrlo zaklonjena, sa plodnim zemljištem, dobro navodnjavana, izgleda da je od vajkada bila centar privlačnosti.2 Stalne borbe kojih još i u našim danima ima, to dovoljno potvrđuju. Stanovništvo koje ga naseljava, sada skoro isključivo hrišćansko,1 sišlo je ca visija Crnogorskih Brda, od prilike pre dva veka. Ono pripada velikom plemenu Vasojevića,: čiji je centar u Crnoj Gori Andrijevica. Vasojevići u Turskoj, prema svojim saplemenicima, koji su ostali u crnogorskim planinama, jesu Donji Vasojevići. Oni su očuvali isti tip, iste običaje, iste navike: to je jedno isto stanovništvo s jedne i s druge strane granice.
Oni stanuju u 48 sela, rasejanih u grupama od 2-3 kuće najviše, čak do samog dna kotline, gde su, razume se, najmnogobrojniji (20). Jedna zona gušća stanovništvom primećuje se u podnožju zapadnog nagiba, izloženog pravo prema istočnom suncu, sa obilnnm vrelima, sa širokim terasama koje se pred njim šire, dok su gore šume i pašnjaci u blizini granice, gde se u slučaju potrebe može lako naći kakav zaklon, a da se i ne prelazi Lim. Dok rudine sa poljima ovsa i raži zauzimaju ceo obod kotlina na desnoj strani, Has sa čuvenim voćnjacima (trešnje, šljive, jabuke i kruške), sa velikim poljima duvana i kukuruza, pod kojim rastu pasulj i dinje, gde jure brze vode u širokim brazdama, Has, bez zelenih livada, ali vrlo bogat u žitu, ima već kao neku meridionalnu boju u srcu ovih visokih planina. Nov tip kuće još više doprinosi da se pojača ovaj utisak. Posle dobi kad je sve bilo predato plamenu u burnoj periodi od 1860 -1870, pored tradicionalne drvene kuće sa kamenim temeljom, sredozemni tip, sav od kamena, sa niskim krovom od ćeramida, odista je sve više zastupljen,2
I ako su postali zemljoradnici, Donji Vasojevići nisu zato napustili svoj tradicionalni život. Uvek ostaju donekle gorštaci i stočari. Bogati u stoci, oni imaju svoje pašnjake; jedni levo od Lima: na Bjelašnici, na Crnom Vrhu i u oblasti Šiške na crnogorskom zemljištu; a drugi desno od reke: na Smiljevici u oblasti Krčeva Sasvim kao u brdima, svako selo gore ima svoje „katun“, koji se danas raštrkava u „stanove“. Stoka stanuje na planini skoro cele godine, ona se obično dogoni kući samo za vreme prolećnih meseca, i vraća se gore čim se kosidba svrši. U opšte, samo krupna stoka provodi zimu u donjim selima.
U centru kotline, Berane se pruža na ivici prve aluvijalne terase na obe obale Lima : desno, jedna dugačka muslimanska ulica, – levo mala mešovitog tipa, sa velikom pijacom i nadleštvima. Nedavno, 1862 godine, Berane je postalo od jednog trgovačkog predgrađa, koje se pojavilo u blizini turske tvrđave. Muslimanski trgovci dolazili su naročito iz Crne Gore, a Srbi iz Peći i Prizrena. Središte je žive trgovine, ali mnogo ometano zatvaranjem crnogorske granice.1 Berane sa svojim širokim ulicama, sa novim kućama, od kojih su mnoge od kamena, sa raznovrsnom nošnjom, ima izglep jedne varošice, pravilnijeg tipa, ne tako zastarelog kao što su mnoge varoši Sandžaka, pokazujući već dosta sličnosti sa ovom ili onom crnogorskom varošicom.
Donj i Lim.
Dva elementa se razlikuju u ovoj dugačkoj, ugnutoj traci koju obrazuje dolina Lima ispod Bijelog Polja. Prvo, samo dno doline, niz izduženih malih „luka“, koje odvajaju krečnjačke reze sve kraće što se niže spušta; njih zauzima kukuruz, duvan i žito, naselja se ređaju, grupisana u malim „mahalama“ na njihovim ivicama. A drugo, od prilike 3-500 m., viša jedna vrsta široke terase, koja mestimično obuhvata skoro svu širinu ulegnuća. Ova gornja zona, ekonomski privezana za prvu, ima svoja sopstvena imena (Skenderija, Komaran), u svemu onakva kao donja zona (Gornja i Donja Župa, Ivane, i t. d.). Njegova desna strana, ne tako pošumljena kao zapadna, smatra se za najplodniju; u ostalom to je c te strane gde je i najviše razvijena: krečnjaci su se povukli dalje i silazeći ka dnu doline često se izvršava pod vidom „cuesta“, koja su naročito tipična na jugozapadnoj ivici Peštera (Ivanska planina, Giljevo). Na Severu krečnjaci bliži Limu završuju se velikim vertikalnim strmenima, čija se belina primećuje vrlo daleko (Sadovnik, Zlatar). Još dalje na Sever, krečnjaci ne pojavljuju se drugojače iznad ove terase nego pod vidom usamljenih brda (Banjsko Brdo, Bič). Kukuruz, ali naročito žita kao pšenica, dospevaju do ove visine na 1000-1100 m. i sa ražju i heljdom ostavljaju travi vrlo neznatno mesto. Najzad, šume dopunjuju fizionomiju ove zone uglavljene između visoravni stenovitih na Zapadu i travnih na Istoku: sama šuma uzima sasvim drugi izgled nego što izgleda na visinama susednih visoravni: u mesto bukovine, breze, jele i borova, tu su hrastovi, koji su ovde glavna vrsta drveća, proređena šumska formacija sa mirisnim žbunjem i busenjem kad je zemljište krečnjačko. Orasi u vrlo velikom broju još jače ističu fizionomiju svojstvenu ovoj velikoj brazdi, koja, prelazeći celu zemlju bez razgranjavanja, svima svojim crtama izgleda da je kao neki slučaj prirode, toliko su kontrasti uočljivi.
Stanovnik ovde ima svoj govor, svoje sopstveno odelo, kao i svoj tip sela; taj tip, pod uticajem sistema svojine, obeležava očevidni prelazak između raštrkanosti stočarskog tipa visija i tipa jače grupisanih niskih dolina. Kako zemljodelstvo sve više zauzima mesto pašnjaka, i kako, s druge strane, ovde nedostaje prostor, familije obdelavaju najviše položaje i zbijaju svoje kuće u malim grupama ili malama.
Male varoši doline Lima tako isto se razlikuju od varoši na visoravni crtama koje su im sasvim svojstvene. Najvećim delom one su vrlo stare (Bijelo Polje, Brodarevo, Prijepolje), svaka ima svoje malo polje i istovremeno čuva jedan prolazak reke.1 Svojim brojem, svojom starinom, one podsećaju da je oko XI veka basen Lima1 bio centar države Nemanjića, i u isto vreme kao neka staklena bašta gde se razvijala cela jedna civilizacija od koje se još danas nalaze poređani tragovi s jednog kraja na drugi kraj doline (manastir Banja, Mileševo, Davidovac, crkva Sv. Nikole, Sv. Petra u Bijelom Polju i t. d.).2 Ove varoši nisu tako ispredvajane na odvojene mahale, kao što su to varoši visoravni, već, ili se izdužuju kao ulice (Prijepolje, Priboj), ili silaze sa kakve terase zbijene u oblike lepeze (Bijelo Polje). Izgledaju kao da su utopljene u zelenilu i već uočljivo crvenilo pojedinih krovova od ćeramida uveseljava tamnu masu drugih drvenih krovova. Ni jedna od ovih varoši ne izjednačuje se po važnosti sa Plevljem i Novim Pazarom. Njihovi baseni su suviše mali, suviše uski, a stešnjavanja suviše duga i divljačna. Nema pravog saobraćaja, u uzdužnom pravcu, osim između Prijepolja i Priboja. I privlačni uticaj ovih malih varoši jedva da prelazi uzvišenu ivicu visokih, susednih visoravni.
Donji Kolašin i Bihor.
Nalazeći se s jedne i s druge strane doline Lima prema Bijelom Polju, ova dva mala kraja odgovaraju ugnutoj i vlažnoj zoni koja obeležava rasprostranjenost škriljaca na južnoj ivici visokih, krečnjačkih visoravni. U neposrednoj zavisnosti od doline Lima, oni su bez svoga sopstvenog centra, i u ovom slučaju to je Bijelo Polje.
Mada se na Zapadu prostire do oblasti Krička i prelazeći na sever na krečnjačku visoravan čak do Mataruge, kraj, označen pod imenom Donji Kolašin, obuhvata poglavito sa masom Stožera mali basen Vraneša, odvojen od doline Lima sa dugačkim grebenom Lisca (prevoj Mokrog Dola 1026). Krečnjaci se pojavljuju tek na krajnjem severu, u pročelju doline, strmenima iznad škriljaca (Kovren). Sam Stožer posmatran sa severa, prikazuje se kao jedna velika masa škriljaca, pridržavajući na sebi ostrvo od sivog i pepeljastog krečnjaka sa proređenim šumarcima i džbunjem Plastika u celom kraju je vrlo blaga. Zemljište je sastavljeno od belog lapora, sa umetnutim slojevima peščara i krečnjaka, koji se izdvajaju u tanke listove i postaju kao kakva debela prašina prljave beline.1 U ovim mekšim stenama potok Vraneša izdubio je jednu duboku dolinu, malo proširenu na gore, dobro zaklonjenu i vrlo svežu. Vode su obilne a klima blaga. Dole je već proleće, dok sneg još pokriva visoravni. Ali dolina je suviše tesna da bi obrađivanje moglo da uzme kakve šire razmere.2 Odgajivanje govedi naročito ostaje glavni izvor bogatstva.
Dokle su gore, kuće u razdaljenju po 3-500 m., rasturene po kosama, u blizini izvora i ispod njih su njive zobi, a iznad njih, šume i paše U Donjem Vranešu kuće, približujući se dnu doline, teže da se grupišu (Pavino polje, Šahovići); kukuruzi, voćnjaci i naročito livade zauzimaju celo ulegnuće; leske, grabići i divlje kruške puzaju se na prvim kosama u šumarcima. U celini pejzaž je jako privlačni, dok je u samoj oblasti nesigurnost najveća.
To je zato što je sada ovde stanovništvo u najvećem delu muslimansko. Ovi muslimani su većinom došljaci. Posle aneksije sadašnjeg Gornjeg Kolašina od strane Crne Gore (zauzet 1857-1863, a predat Berlinskim Kongresom 1878) svi muslimani koji su tamo stanovali povukli su se i sišli su da se nastane u kraju koji obrazuje današnji Donji Kolašin. Oni su očuvali prema Crnogorcima silnu mržnju, ali u isto vreme, doneli su iz svog zavičaja svađaličku, ratničku, naprasitu i nedisciplinovanu ćud. Starinske tradncije, krvna osveta i otmice su uvek kod njih u punoj snazi. Oni održavaju istovremeno organizaciju na plemena i velike familije, ali bez očevidnih manifestacija koje su nekad posvećivale staro jedinstvo.3 To je gorštačka rasa, vrlo lepo1 razvijena, gorda sa svoje lepote, sa nečim mačjim u svome držanju, oporim u glasu, oštrim u pogledu, vrlo neznalička, vrlo fanatička, koja voli razbojništva, ne odvaja se nikad od svoga oružja, nepoverljiva prema strancima kao i prema vlastima, od kojih je uvek daleko živela i kojima se pokorava silom, ona mnogo podseća svima svojim crtama na albanski tip sa kojim su često hteli da je pomešaju.2
Ali u stvari ovde nema ništa drugo do analogija, izvesna spoljna sličnost. Svojom krvlju, svojim jezikom, svojom prošlošću kao i svojim duhom, ovaj muslimanski elemenat Donjeg Kolašina, i pored svoje mržnje, ostaje tesno srođen sa gorštacima Brda, onakvim kakvi se nalaze s onu stranu granice.
Desno od Lima, predeo Bihora odgovara dosta dobro predelu donjeg Kolašina. Oblast mekih stena sastavlja isto tako jednu ugnutu zonu3, koja se zaokružuje na podnožju visoravni Peštera. Ipak, u mesto da čini jednu veliku brazdu, kao što je to u Vranešu,5 ona je sastavljena od nekoliko malih dolina, upravljenih pravo ka Limu (Bistrica, Lješnica); skoro potpuno lišena šuma, interesantna je ca svojim nizom malih sela, koja su se popela vrlo visoko (11-1200 m), na zapadnoj strani Peštera, u podnožju strmog krečnjaka, onde gde nagib postaje blaži i gde u dodiru sa škriljcima vode svuda izbijaju, u blizini mršavih pašnjaka sa raštrkanim njivama zobi i kukuruza na podnožju, sa velikim usamljenim rastovima i mnogobrojnim voćnjacima, koji proizvode čuvene jabuke u celom kraju.
Istočno od Lima.
Čim se pređu krečnjačke strmeni, koje desno prema Jadovniku sve više sužavaju Lim, odmah se izlazi na prostranu visoravan, koja prividno produžuje severo-zapadnu visoravan skoro sasvim istog nivoa ali mnogo prostraniju. Kako je mnogo manje načet karstnim procesom, i skoro sasvim bez tekućih voda, on nemaa dubljih otvorenih polja, niti velike ugnute zone kao što je Čotinska. Sa izuzetkom pojedinih vrlo blagih ispupčenja, takođe nema ni stenoviti i suvoparni izgled, sav načičkan vrtačama, kao na primer visoravan Bobinje, kojimu odgovara s druge strane Lima. Uzdižući se sgepenasto ka Jugu, Jugo-Zapadno, on sačinjava jedno ogromno travno polje, gde kao da nema drveta, neka vrstu visoke stepe, bez ikakvog sela, ikakvog vidnog naseljenja.
Pejzaž ostaje poglavito isti na celom velikom prostoru, koji na Jugu i Zapadu graniči linija strmeni, koje se spuštaju ka dolinama gornjeg Ibra i Lima; prema Severu dolina Milješeva, zatim, srpska granica i, najzad, na Istoku brazda Ljudske, pritoka Raške, zatim ivica kotline Novog Pazara do Rogozne.1 Ako, se, u celini fizionomija ne menja, ipak se dve velike oblasti jasno odeljuju : jedna na Severu, Sjenička, čije je sedište jedno prostrano otvoreno polje, i čije je stanovništvo isključivo srpske rase; druga, s južne strane je Pešterska, uzdižući se stepenasto do jedne visoke i pošumljene zone, podeljene između više polja, bez oticanja na površini, i naseljena skoro isključivo arnautskim stanovništvom.
Visoravni Sjenice i Peštera su razdvojene Giljevom, koje oivičava na Jugu basen Uvca i istovremeno obeležava s ove strane severnu granicu „Arnautluka.“
Predeo Sjenice odgovara tačno oblasti koju isušuje Gornji Uvac, pre nego što, spojen sa Vapom, prodre u klisuru koja ga stešnjava do Lima : ovaj se sastoji u isto vreme od prave visoravni 1140-1200 m.; dobro razvijena, naročito prema Severu, ispred srpske granice, i s druge strane na Jugu polja gde se nalazi Sjenica i gde se ukrštaju Vapa, Jablanica, Grabovnica i Uvac.
Dejstvo Uvca na visoravan nije se nigde ispoljilo do na neposredno susedstvo njegove klisure. Male doline, koje su s ove strane mogle dospeti da se spoje sa rekom su u transverzalnom preseku vrlo oštre. Njihove vrlo strme padine najčešće iščezavaju pod vegetacijom džbunastog tipa (sitna gora), gde preoblađuju izdanci mladih oraha (1 m. 20-1 m. 50), zajedno sa javorovima, trnjem i drenovima. Površina visoravni je sva u talasastim pašnjacima, sa ponekim jedva primetnim ulegnućima i ovde-onde po kakav kameni greben, koji odaje prirodu zemljišta. Busenja je malo, ali je gusto, trava tvrda, jer ima da se bori protiv suvog vetra. Nekoliko čatrlja, čiji se slamni krovovi ukazuju iza visokih plotova je, i velika stada ovaca guste vune sa dugim rogovima, jedino otkrivaju prisustvo čoveka u ovim prostorima.1 Mnogo manje rasturena nego na Zapadu, naročito onde gde stanuju muslimani, sela, koja su tražila vodu i dobar zaklon protiv vetra sklonili su se u pročelju, ili su sišla na osunčanu stranu i čak do dna malih dolina, onde gde je izvesna manja raširenost dopuštala da se nastane, obrađujući okolo nekoliko njiva ovsa i krompira, a y tesnom i vlažnom dnu konoplju za podmirenje potreba kuće. Za razliku od sela susedne Srbije, beskrajno žalostan utisak odaju ova sela sa svojim mračnim kućama, bez otvora koji ih osvetljava, skoro sa prikrivenim krovovima, bez ograde, bez voćaka u naokolo, bednog izgleda, koji je još bedniji, ako je taj stanovnik hrišćanin.
Sjeničko Polje je najprostranije polje u celoj oblasti. Skoro u vidu kruga, ima 4-6 km. prečnika i upada od 120-280 m. između ogolićenih grebena koje ga opkoljavaju sa svih strana. Posmatrano sa jednog od tih grebena ono izgleda kao kakva kotlina vrlo slabo uočljiva, sa vrlo ravnim dnom, sa jedva primetljivim nagibom prema Severu gde protiče Vapa. Samo jedan pogled obuhvata ga celog: nema nikakve prepreke na površini, nikakva vegetacija ne zadržava pogled. Samo jedna1 omanja, a bela ispupčenost, na kraju Jugo-Istoka, a to je Sjenica, privlači pažnju. A polje je jedna apsolutna praznina, koja upravo daje iluziju fatamorgane. Po koja njiva raži i zobi gube se u zelenilu trava, koje su ovde punije, više i gušće, jer su na mekšoj, crnkastoj, bogatijoj i vlažnijoj zemlji nego na visoravni. Najzad, dolazeći da ispravi prvi utisak usamljenosti, raspoznaje se, kao sakrivena na samom podnožju grebena, zbijena uz okrajke padina, poneka mala slamnjara čifčija u grupama po 4-5, povučena od puta, zaklonjena od vetra, u blizini vode i čifluka.2
Na jednom okrajku, Sjenica ne izgleda ništa drugo do jedna od ovih malih zaselaka. Još u 1837, prilikom prolaska A. Boue-a („Itineraires,“ II, 122), „selo Sjenica“ brojalo je samo 150 kuća. Danas je Sjenica posle Novog Pazara i Plevlja, sa Prijepoljem najnaseljanija varoš Sandžaka.3
…
Bez sumnje da je razlika znatna, ali ipak isto tako stoji da pojava ove aglomeracije, na visini iznad 1000 m , veoma iznenađuje na ovoj otvorenoj ravnici, jedva naseljenoj i skoro isključivo stočarskog tipa. Međutim, nezavisno od svoje uloge središta, razmena i snabdevenja za svoje polje i susedne visoravni, zajedno sa Pešterom, Sjenica se nalazi na račvanju puta koji dolazi od Novog Pazara, vodeći s jedne strane ka Bosni kroz Novu Varoš, Priboj, a c druge strane ka Hercegovini kroz Prijepolje i Plevlje, dok se jedan drugi put, važan kako za trgovinu tako i za seobu, odvaja u pravcu Juga ka Bjelom Polju i crnogorskom Kolašinu. Ipak se Sjenica nije koristila svojim položajem sve do prošlog veka. Posle oslobođenja Srbije i zadobivenog proširenja u 1833, Sjenica se našla udaljena četiri časa od srpske granice, na samom izlasku važnog prelaska Javora. Zbog toga je ona dobila veliku strategijsku važnost za Turke, koji su ovde ostavili posadu i, docnije, posle 1878, od nje načinili sedište novog Sandžaka, dok je Novi Pazar spao na red proste kaze.
U isto vreme Sjenica je postala jedan od većih trgovačkih centara : u obimu svoga uticaja ona obuhvata Novu Varoš, Bjelo Polje i Prijepolje, od kraja vojničke okupacije. Ona je danas za ceo deo kosovskog vilajeta na severu od Skoplja i skopske Crne Gore najveće mesto za pijacu krupne stoke isto onako kao što je Prizren za vunu i koze. Stanovništvo je priraslo od svog sopstvenog povećanja i naročito putem doseljavanja: 1. Muslimani, a naročito Srbi koji su došli iz neposrednih okolina zbog veće sigurnosti i novih prihoda, 2. Muslimani, koji su došli iz Hercegovine, sadašnje Crne Gore. Dok se pijaca proširivala, nešto udaljena od starih razvijenih malâ, stvarale su se i nove male, imajući svaka svoju zasebnu fizionomiju, ostavljajući između sebe prema sredini velike, prazne i slobodne prostore za razne pijace (drva, žita, vune, stoka).
Oblast Peštera. na Jugu Sjeničkog Polja, u opšte je uzvišenija, prostranija je (50 km. Severo-Južno 60 km. Zapado-Istoku) i složenija. Ona se više ne sastoji poglavito iz jedne velike površine, u koju se olako udubljuje otvoreno, vrlo prostrano polje sa relativno pravilnim oblikom. Ali nezavisno od svoje naslagane strukture, ona obuhvata najmanje dva velika zatvorena basena (Uglo-Suhodo i Koštan) i obadva se dele na nekoliko odvojenih odeljaka.3
Posmatrajući samo visinu, nameće se prva diferencija. Postoji ono šgo bi se moglo nazvati Gornji i Donji Pešter. Sva oblast koja se izdiže iznad površine 1240-1260 m. ima svoj sopstveni izgled. Ona obuhvata ceo južni predeo i sastavlja se s ove strane sa oblašću Rožaja. Sastavljena od belih sjajnih krečnjaka, vrlo čistih i vrlo tvrdih, ne pokazuje velike pravilne prostrane ravnice. Pejzaž postaje ispresecan i naročito na ivici nakostrešava se škripama (lapiez) ca šiljatim, oštrim i živahnim oblicima, udubljuje se u duboke vrtače, vrlo često bez očevidne poređenosti i u najviše slučajeva sa stenovitim dnom. Ovo je pošumljena zona celog Peštera: velike jele i crni borovi uspravljaju se vrlo proređeni, dajući ponekad da se između njih primeti poneka kržljiva bukva ili bedna breza i izdanci smrče. Onde gde stenje ne dostiže, između malih šumaraka, raste nisko, ali gusto busenje, sa mnogobrojnim mirišljavim biljkama, sa vrlo šarenim cvećem. Nikakvo stalno nastanjenje na ovim visijama, ili vrlo retko : ovde-onde i samo prema nizini, pojavljuju se nekoliko bednih pastirskih čatrlja, kuglastog oblika, sa jednom okruglom rupom pri zemlji kao jedini otvor.
Dok visinska zona pada na Jug i na Jugo-Zapad sa jednom vrlo odsečnom strmeni, na mekše stene Rožaja i Bihora, Pešter silazi na Sever u vrlo blagim i vrlo razvučenim oblicima, u niskim grebenima sa zaokrugljenim stranama, koje odzajaju poređane katove, gde katkad miruje po kakva okrugla bara sa trskama i brezama na ivici. Drveće nestaje i poneka siva stena još se raspoznaje na strani kakvog grebena. Trava je sve osvojila, i sve pokriva. Dostignuta je velika površina Donjeg Peštera, gde se jedva spušta, kao u sjeničkom kraju, jedno blago veliko ulegnuće. Sličnost se odmah ističe. Ali na suprot visoravni Sjenice, visoravan Peštera ostala je jedna velika oblast bez oticanja. Izgleda da ju je delanje tekućih voda poštedelo do sada, i ona celoj oblasti pruža najpovoljnije uslove za proučavanje starih oblika. Naročito ispitivanje plastike za polje Uglo-Suhodo treba da bude najpoučnije u ovom smislu. Ovo polje u celini nije ni najmanje okruglo, kao što je to Sjeničko, već se izdužuje prema osnovi protegnutoj Severo-Zapadu i Jugo-Istoku. Oblici, međutim, nemaju ničega pravilnog. U stvari je složeno iz više rukava, sačinjavajući toliko malih, zasebnih polja, svaki sa sopstvenim imenom, odgovarajući koji je u njemu (Uglo, Suhodo, Bioč, Dolice, Krnjejka). A celo-polje, bez centra, nema nikakvog naročitog oznaka za svoju celinu. Najzad, u mesto da ima jedan nagib, ma koliko slab i u mesto da se njegove vode sabiraju ka jednoj određenoj tačci, kao u Sjeničkom Polju, njegovo dno je sasvim ravno.Na samoj površini zemljišta, žućkast među pašama, jedan vijugav trag od 4-5 m. širine, sav zauzet debelim peskom i ponekom retkom baricom, obeležavao je y početku jula tok Borovnice, odvodeći je posle 2-300 m. na jednu izdvojenu stenu u polju, gde izgleda da izčezava a da više i ne ostavi trag.
Pravac osovine, očuvane ispupčenosti na samom dnu, krivudava terasa koja prati njen obod, tragovi kremenskih peskova veoma raspadnutih koje sam našao ispod ove terase, – sve su to toliki znaci koji nas pobuđuju da vidimo u ovom ugnuću deo jedne vrlo stare plastike. Tako bi izgledalo da ovo polje Ugla, sa svojim blagim i niskim stranama, svojim jedva primetnim nagibom i svojim širskim rukavima, predstavljajući toliko sekundarnih dolina, ostaje kao stub kakve stare doline, čije vode su morale oticati prema severu, u pravcu Buđeva, to jest u smislu opšteg nagiba zemlje.
Danas, kišna voda ili pretvara središte polja u pištaljine, (Koštan Polje), ako je dno glinasto, ili prodire vrlo brzo u krečnjačku masu, da bi se ponovo pojavila u jakim vrelima na obimu. (Izvor Jablanice u Dojkama, sjenički kraj; izvor Raške u Sopoćanima, novopazarski kraj).
Još više nego sjenički kraj, ova oblast Peštera izaziva pojam jedne velike travne gustine, koju jedino oživljavaju velika stada goveda i ovaca. Nema više velikih naselja, nema više živih puteva: jedino po nekad spori prolazak kakvog karavana kao da dopunjuje iluziju pustinje. Na crnkastom i gipkom zemljištu polja, mršave njive raži i zobi, pojavljuju se više kao slučaji, na krajnjnm ivicama ulegnuća. Jedino na grebenima, na golom zemljištu, zalutali su po neki izdanci malih smreka
Tako opet se pojavljuje izgled svojstven sjeničkom kraju, ali ipak još više istaknut zbog same jače visine u celini i veće zabačenosti ove visoravni ; i ovaj utisak zatvorenog kraja, negostoljubivog, bez drveća, skoro bez vode i neprestano šibanog vetrovima, još se više ojačava kada se ima u vidu njegovo stanovništvo. Od celog Sandžaka, kraj Peštera je y stvari jedina oblast koju zauzima elemenat stran srpskoj rasi. Sa izuzetkom sela Suhodo, Buđevo i Dojke, koja su potpuno ili delom srpska, ostala su arnautska. Ovde je najizdvojenija grupa na Severu velike mase koja se pozadi priteže sve do morske obale. Međutim, za razliku od Arnauga, koji su nastanjeni na Kosovu, na Šar-Planini ili još više na Istoku, svedoci jednog srazmerno nedavno prodiranja, muslimanski Arnauti Peštera na protiv doprli su ovde pre skoro dva veka. Oni su došli da popune velike praznine prouzrokovane s ove strane moćnim pokretom emigracije Srba oko kraja XVII i početkom XVIII. Oni su se nastanili po familijama iz raznih plemena Jugo-Zapada (Klementi, Kuči, Šalje, Hoti, itd.). Sa svojom drevnom organizacijom oni su izgubili svoju otpornu snagu, živeći u stalnom dodiru sa Srbima koji su bili zaostali ili se vratili u ovaj kraj; u mesto da utiču na slovenski elemenat, kao u Metohiji i na Kosovo, tamo gde su sve silniji i mnogobrojniji, ovde, na protiv, oni su podlegli uticaju Srba; naučili su njihov jezik i čak primili i izvesne njihove običaje, dok se njihov sopstveni jezik znatno udaljio od jezika kojim go vori ostatak Gega.
Ipak ovo stanovništvo očuvalo je obeležje svoje rase. Niko, pa ni mali pastir ne odvaja se od svoje puške. Turska vlast je ostala samo po imenu. Krvna osveta besni kao u sred Albanije. Nesigurnost je ovde veća nego ma gde na drugom mestu u Sandžaku. Sela ovih Arnauta, i bez ugledanja na sela iz kraja njihovog porekla, u opšte ne broje više od 26 – 30 kuća, veoma lako se raspoznaju po svom veoma zbijenom izgledu, sa svim različnom od raštrkanog tipa sjeničke oblasti, gde su, međutim, prirodni uslovi dosta slični. U samoj sredini Peštera, dva susedna sela kao Suhodo (srpsko) i Uglo (albansko), skoro se protivstavljaju s ove tačke gledišta : prvo sasvim rastureno, drugo, sa svojim poređanim i skoro ušorenim kućama, udaljenim 50 do 100 m. najviše. Za ostatak, dve druge crte, po izgledu više etničke nego geografske, dopunjuju karakteristiku naseljenja ovog stanovništva Peštera upoređenog sa sjeničkim krajem. Prvo, ovde na samim ivicama polja, dok se sela povlače u pobočnim zaklonjenim ugnućima, pojavljuju se grupe privremenih „stanova“, od kojih svaki pripada po jednom istom selu ; ovde stoka provodi celu zimu iza visoke ograde, svako od ovih nastanjenja sastoji se poglavito iz jedne kuće, koja po spoljašnjosti u svemu izgleda slična seoskoj kući, sem što je nešto manja, i od jedne ili dve pojate sa malim krstinama furaži sa strane, ostavom za zimu. S druge strane, i sama kuća pokazuje još primitivniji tip nego severno od Peštera. Najčešće bez podruma, ona je prosta prizemnica. Nigde, ili skoro nigde ona nije okrečena. Slamni krovovi su opšte pravilo, i, obično je usamljena, podvojena, bez sporednih zgrada, a često i bez ograda.
Južno od Peštera, istočno od Smiljevice i severno od Mokre Planine, zaglavlje Ibra uvlači se u velikoj površini od 1140 – 1250. Ovo je Rožajski kraj, u opšte privezan za Sandžak, mada danas, isto onako kao i Berane. administrativno zavisi od Peći. Visoka, vrlo sveža i šumska (naročito četinarska) oblast, sa pašnjacima, kućama visoko okačenim po kosama, sasvim različna od ravnica Metohije, na Jugu koje su tople, sa bogatim žetvama, sa masivnim kamenim kućama, već južnog tipa, Rožajski kraj pokazuje u svemu geografske osobine oblasti koju proučavamo. Ipak svojim položajem, isto onako kao i svojim stanovništvom, on se izdvaja od celine Sandžaka : sav se okreće ka Peći i njegovoj oblasti. Odatle je udaljen samo desetinu časova: ali prvo ima da se pređe visoki vrh Žljeb 1769 m. („Oesterreich“, 353/28). Ho kako se svi prenosi čine konjima, ova visina se lako prelazi : stanovnici Rožaja redovno pohode pećski pazar. S druge strane svojim stanovništvom, kao i Pešter, Rožajski kraj je skoro ceo arnautski, ako se izuzmu familije bosanskih muslimana i pravoslavnih Srba koji su uspeli da se održe u nekoliko sela.3 Blagodareći stalnom dodiru sa narodom pećske oblasti, ne samo da se arnautski tip nije ublažio kao u Pešteru, već sve više teži da udari svoje obeležje na ceo kraj (jezik, običaji, brzo opadanje srpskog elementa.)4
NOVO-PAZARSKA KOTLINA SA ROGOZNOM.
Posle dugih travnih stepa visokih visoravni, zatim niskih stenovitih grebena koji im obeležavaju ivice, sasvim na Severo-Istoku Sandžaka otvara se jedna nova oblast, jedna ugnuta zona sa više dolina, sa mladom plastikom, koja, vrlo podrivana, pokazuje aktivno dejstvo voda: drva i šume ponovo se pojavljuju na visokim vrhovima, dok im je podnožje obrađeno.
Po neposrednoj ivici krečnjačke strmeni koja pada do 200-300 m., i u pola je skrivena šibljacima, hrastićima i trnjacima, dolaze visoke šume, i malo posle, ka dnu, onde gde se toplina krečnjaka prelama vlažnim škriljcima, javlja se prava zbrka od zelenila, puna žubora tekućih voda ; to su divni kukuruzi, voća, i za još malo, u koliko se odmiče u napred, izlazi se u samu kotlinu.
U svome glavnom delu, dugačka 6-7 km. od Zapada ka Istoka, široka od 7-800 m., srazmerno dosta spuštena (560-590 m, visine između visoravni Peštera i mase Rogozna, ova mala kotlina, koja i pored svojih dimenzija i svoga ekscentričnog položaja, imala je i ima i dalje najveći značaj u oblasti, nesrazmeran značaj prema svojim sopstvenim sredstvima.
Ova važnost zacelo proističe, sa dosta slabim udelom, od privlačne snage koju ona ispoljava na visokim okolnim oblastima skoro isključivo stočarskog tipa, kao topli, vlažni i plodni kraj, kao neka vrsta južnog jezička, za svakoga ko silazi sa Peštera. Ali za razliku od velikih toplih istočnih ravnica, ova mala kotlina čuva kroz celu godinu svežinu koja im je inače nepoznata. Vode su izobilne i sa navodnjavanjem još doprinose da uveličaju plodnost zemljišta, koje, već sam od sebe veoma rodno, pokriva celo dno kotline.
Dok je južna strana strmena i najvećim delom pokrivena šumom i šipragom, severna strana jako razvijena, ogolićena i skoro potpuno zauzeta poljima kukuruza, duvana, pšenice i, na više, raži i zobi.
Privatna moć i ekspansivna snaga svojstvena kotlini Raške je još udesetostručena samim faktom bogatstva u razgranjavanjima kao i njenim sopstvenim geografskim položajem.
Vrlo nepravilnih oblika, u suštini ona se ukazuje kao zvezda sa tri grane od kojih jedna, najprostranija i najobrađenija, ona gde protiče Gornja Raška, proteže se od Zapada na Istok; druga, obeležena dolinom Jošanice, proteže se od Juga na Sever i, najzad, treća Jug-Jugo-Zapad i Sever-Severo-Istok, dolina donje Raške skoro u produženju Jošanice. I na svakoj od ovih grana nakalemljuju se druge, koje zrače u raznim pravcima; sve to zajedno čini na ovome vrlo ograničenom prostoru jednu celinu od 10-11 malih dolina: jedne (Ljudska, Gornja Raška, Sopočeva) nagrizaju krečnjačke strmeni Zapada i tako olakšavaju penjanje visoravni raznim putevima koji se udaljuju prema Sjenici, Belom Polju, Beranu, Rožaju i Ipeku; druge (Donja Raška, Deževa, Trnava), proširujući se u škriljcima, peščarima ili serpentinama, otvaraju slobodan prolaz putevima koje vode za srpsku granicu ili za Mitrovicu (Trnava). I bez svega bogatstva u razgranjivanjima, mala kotlina Raške nalazi se s jedne strane na samom pragu velikog i visokog hodnika, tako teško pristupačnog kao što je Sandžak u svojoj celini, i ona dominira nad svima njegovim prolazima; s druge strane, iza nje nema ništa drugo do masivni greben Rogozna, poslednja prepreka koja deli ovu visoku oblast od velikih pobočnih ravnica.
Ove tako povoljne prilike objašnjavaju u isto vreme zašto je ova mala kotlina, kolevka dinastije Nemanjića kao i jezgro njihove prve države, početni centar ekspanzije srpske sile u Srednjem Veku.
Isto tako one objašnjavaju zašto posle dužih oklevanja, kada je sadašnji Sandžak sačinjavao već veliku Rašku, pokret silaženja je prevagnuo; ekspanzija je pošla odlučno ka Istoku i Jugo-Istoku, povukavši kao posledicu priključivanje vizantijskoj kulturi. Na protiv, penjanje na Zapad nailazilo je na teškoće razne prirode, a naročito geografske, i istorija pokazuje da svagda kad su Nemanjići uspeli da zavladaju Bosnom i Hercegovinom, ovo posedovanje je bilo uvek vrlo privremeno.
U dobu Turaka, Novi Pazar pojavljuje se baš na susretu triju većih dolina, na raskrsnici triju puteva. I pored njenog ekscentričnog položaja, varoš, samom prirodom predela, ostaje čvor sviju komunikacija, i strategijski ona je ključ celoga Sandžaka, naročito danas kad je četiri časa samo od srpske granice. Vrlo dugo to je bila jedina glavna varoš predela, po njoj danas ceo kraj nosi ime, i ona je tu još uvek najveća varoš i istovremeno najaktivniji trgovački centar.
U podnožju planine, sa svojim minaretima i crvenim krovovima, vireći iz zelenila, Novi Pazar od sviju varoši Sandžaka iz daleka pruža najprimamimljiviji izgled. Zauzimajući celo dno doline, on se na dve strane i po malo penje na obadve padine, gde se ređaju kuće, sa ogromnim grobljima iza njih. Vrlo dugačka čaršija prelazi varoš od Severa na Jug, i oko nje se grupišu razne mahale. Odsustvo drvenih krovova koje zamenjuje ćeramida ili slama, zidovi od slabog materijala, oslonjeni na nemalterisanom kamenju bez temelja, broj tekućih voda, izobilje zelenila, itd., daju varoši već južnjačko .obeležje koje se slaže sa opštim crtama ugnuća.
Ako se izostavi stara kožarska industrija, koja se služi motornom snagom Raški pod vidom jedne tridesetine malih mlinova koji su poređeni skoro u samom srcu varoši (izrada turskih sedala, hamova), to celo stanovništvo živi skoro isključivo od trgovine : bilo po sredno prenosom robe, jer Novo-Pazarci velikim delom, nabaljaju konje i ljudstvo karavana, između Mitrovice i varoši unutrašnjosti ; bilo direktno, samom trgovinom. Dužina i život čaršije varoši pokazuju važnost njene trgovine, kao i prisutnost jevrejskoga elementa (jedno 50 kuća) koji se samo ovde danas nalazi u celom Sandžaku. Sve što je izvezeno ili uvezeno u Mitrovicu prolazi kroz Novi Pazar koji pri uvozu ima glavnu ulogu raspodeljivanja. Od sviju puteva koji prolaze kroz Novi Pazar, sigurno je ponajvažniji put koji preko Rogozne sve kanališe ka Mitrovici, zatim dolazi put koji vodi ka Sjenici i odatle razgranjava se ka Severu i Zapadu. Što se tiče puteva koji vodi ka Beranu i Raškoj, ka sadašnjoj Srbiji, za aktivnost transita, oni imaju mnogo manji značaj nego prva dva, ali oni su vrlo važni kao putevi migracije.
Rogozna obeležava na Istoku prirodnu granicu Sandžaka. I ako ne dostiže visinu i širinu ni jedinstvo većine planinskih okolnih masa, Rogozna ipak sačinjava jednu geografsku granicu, najjasniju koja se može naći.
To ime se rasprostire na planinski skup koji, obuhvaćen unutrašnjošću lakta Ibra između Kopaonika na Severu i Suhe Planine na Jugu, između Mitrovice na Istoku i novo-pazarske kotline na Zapadu. Ali tačnije ono se primenjuje na dugački greben protegnut od Severo-Zapada na Jugo-Istoku, oivičen na Zapadu dolinama Izbičke i Trnave, na Istoku, dolinama Banjske i Plakonice, kosa kojom ide na celoj njenoj dužini (tridesetina km.) – jedini put, Mitrovica – Novi Pazar, kojim se prilazi Sandžaku s ove strane.
Samom svojom strukturom, Rogozna već pokazuje oblast sa svim različnu od oblasti koja je na Zapadu. Ona nema ničega karstnog, ali je poglavito sastavljena, na novo-pazarskoj strani, od pećarskih i škriljastih slojeva, koje od Brđanskog Hana iščezavaju pod masom serpentina, u kojoj je modelisana cela gornja površina kao i padine na Istoku.
Oblici terena isto onako kao pejzaž snažno ocrtavaju ovu raznolikost stena. Na Zapadu šume se penju kosama u zaokrugljenim vijugama, sve pokrivenim šumarcima hrastića, za kojima odmah idu velike šume crvenih bukava; dok su gore ispresecane pašnjacima. Ove šume niže se proređuju pred poljima kukuruza, žita i zobi, koja su raskrčili muhadžiri, čije raštrkane kuće od 2-300 metara izgledaju kao da prate pomeranje šume. – U ostalom s ove strane obrađena polja penju se čak do visoravni koja se gore ukazuje bez ikakvih pašnjaka kao što je to na Zapadu ; ovde već od šuma ništa drugo ne može se primetiti do njihove krajnje listine u dubokim graničnim dolinama. Sem proređenih šumica na malim uzbrdicama, visokim od 50-100 m., koje obeležavaju pojavu eruptivnih, tvrđih stena, sav ostali deo je samo jedno polje zobi, heljde, raži i krompira, po kome se penju male kuće sa slamnim krovovima do visine blizu 1250 m. Prema Istoku krčevine se povećavaju po broju i po prostoru: obrađivanja iščezavaju. Sada zemljište dobija izgled čas crvenih opeka (jedno selo se zove Crveni) čas, zejginaste crnine, tako svojstvene serpentinima. S vremena na vreme proviruju na površinu tvrđe stene sa metalnim odblescima, sjajno crnim ili bakarno zelenim. Na strani po kakav šiprag, a gore je sve ogolićeno. -Duboko ojarugan, sav u oštrim kosama, u ispresecanim oblicima, u kupastim odvalinama, istočni bok Rogozne ne odgovara svojom golinom, svojom neplodnošću, svojim pustim žalosnim izgledom sa strane Novoga Pazara. U prevojima terena nekoliko šumaraka jedva uspevaju, bez trave i šiblja po tlu, da prikriju crvenkastu boju zemljišta ispod njih. Isti pejzaž sa bojom pečene gline, ogolićen, suv, skoro bez ikakvih naselja, nastavlja se prema Istoku u pravcu Kopaonika, sačinjavajući jednu veliku ugnutu zonu, koja se proširuje ka centru, gde se uvlači dolina Ibra.
Ovde za čoveka ima jedna važna granica, označena prirodom, zona usamljenosti između dve velike oblasti sasvim odvojenog tipa. Na Zapadu je jedna sa svim visoka oblast, sa retkim, majušnim ugnutostima, oblast koja je deo velike dinarske celine i svojim pravcem i svojom prirodom, najvećim delom karstnom, oblast vrlo siromašna, koja je ostala na jednom skroz primitivnom i isključivom stupnju stočarstva. Na protiv, na Istoku i na Jugu počinje oblast veli kih stropoštavanja, karakterističnih za Staru Srbiju i svu Maćedoniju. Od Mitrovice otvara se jedna duga i prostrana ravnica sa dubokim zemljištem i toplijim podnebljem, gde na mesto šuma i livada, obrađena polja (kukuruz, ječam, duvan i mak) mogu da napreduju.
Naseljenje menja se iz jedne oblasti u drugu. Na Zapadu, to je oblast vrlo visokih i vrlo raštrkanih sela, sa kućama gde je samo ili skoro samo drvo upotrebljeno. Na Istoku, od podnožja Rogozne počinju niska sela i grupisana, sa kućama od slabog materijala čiji su krovovi skoro ravni i pokriveni sa ćeramidama. Oblast drvene kuće, koja se na Severu penje do Alpa, dodiruje ovde krajnju južnu granicu.
Stanovništvo, najzad, znatno se razlikuje s jedne i s druge strane. Sandžak, visoka oblast, teško pristupačan i skoro od jednog veka u dodiru sa Srbijom, sačuvao je mnogo čistiji slovenski tip. Dovde su samo srpski govori, i još bolje, slovenska sredina je imala takav uticaj da su doseljenici bili izloženi opasnosti asimilacije. S one strane Rogozne sve se izmenjuje. Musliman nije više Slovenin. Po čaršijama Kosova srpski jezik ima da se bori sa arnautskim i turskim. Srbin uči arnautski, dok Arnaut ne uči više srpski. Ovde zemljoradnik Slovenin je manje u stanju da se opire nego na Zapadu na svojim visokim travnim visoravnima : zatim, on prestaje da biva u neposrednom dodiru sa makojom grupom svoje rase, pošto ga arnautska zona od Laba i Gornje Morave odvaja od sadašlje Srbije. I naposletku kad se kosovski Srbi zasebno posmatraju, oni koje su dovele struje imigracije raznovrsnog porekla. pokazuju se kao jedan mnogo složeniji tip nego na Zapadu Rogozne.
Istorija je samo mogla da potvrdi, na svoj način, važnost ove granice Novi Pazar-Mitrovica, tako lepo obeležene prirodom. Još pod Rimljanima, onda kad je sadašnji Sandžak potpadao pod Ilirikuma, Kosovo je činilo deo Dardanije. Od velike raspodele IV veka i za vreme celog Srednjeg Veka. ova zona je služila za granicu Istočne Imperije i Rumelije Turaka. Onda se Bosna počinje zvati kraj s one strane Rogozna. Posle turskog osvojenja. sve do 1718 godine, tu je bio naročit pašaluk za Rašku (Rascia), zatim, od 1718 do 1874, ovde se ponovo susretoše Bosanski vilajet sa središtem Sarajevo i Prizrenski vilajet, danas Kosovski vilajet sa središtem u Skoplju. Ako su od onda, usled političkih i administrativnih razloga. stare raspodele morale biti promenjene, ipak narod, očuvavši i osećanje prirodne starnosti i sećanje na staro stanje stvari, nastavlja isto onako kao i u prošlosti da pod imenom Bosne i Rumelije označava tako različne oblasti, koje jasno razdvaja Rogozna sa dolinom Ibra.
Napomene:
1 Već sad je moguće utvrditi da je Sandžak igrao glavnu ulogu u naseljavanju sadašnje Srbije.
2 Ovaj visoki predeo u svome najvećem delu nepodoban za kulturu, sa svim pastirskog tipa, gde način stočarstva potrebuje velike prostorije, naseljen je, kao što se to ima i očekivati, vrlo raštrkanim stanovništvom: 217.598 stanovnika, prema rukopisnoj statistici saopštenoj od turskih vlasti za 1911 godinu, što pretpostavlja prosečno 31 stanovnika na km. (28, prema Cvetiću: „Novopazarski Sandžak“ str. 27).
3 Da ova karta obeleži potpuno sadašnje stanje, dovoljno bi bilo da se umetnu neke nove tačke zauzete najkasnije pridošlim muhadžirima o kojima je bilo reči gore
4 Turci smatraju, i s mnogo razloga, da su muslimani najbolji čuvari granica protiv hrišćana s one strane: uloga Novog Pazara u 1876 i Donjeg Kolašina ove godine prema Crnoj Gori: takođe grupa Kladnice u podnožju Javora. Isto tako je duž velikih puteva, kao što je to bio slučaj u Srbiji za vreme Turaka; isto tako duž puta Plevlje-Mitrovica (Prijepolje i dolina Milješeva i posle Sjenice. H Pazar, dolina Trnave na Zapadu, i selo Banjska na Istoku, Rogozna).
5 Ograničenje učinivši za mesta sporadičnog karaktera, koja su zauzeli muslimani imigrirani iz Bosne.
Gaston Gravje.
(S francuskog preveo H. B.)
Сродне теме:
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 