Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Због чега се Војводина, која је превелика, централизује а остала Србија регионализује ?

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on јун 17, 2009

Коментари пренети са Нова Српска Политичка Мисао

Децентрализована и ефикасна Србија

Чедомир Јовановић

субота, 06. јун 2009.

(Политика, 06.06.2009)

КОМЕНТАРИ:

Јозеф К.

3 субота, 06 јун 2009

Све и да овај човек, од данас, па још сто наредних година, говори само оно са чиме бих се могао слагати – не бих му веровао! И не мислим да у мом ставу према њему има нешто погрешно! Не, напротив – то је тек разумни опрез и ништа више. Кад би он био „мањи католик од Папе“, мањи војвођанин од њих самих, кад не би био инжењер туђих душа и „хирург који преобликује Србију“ можда бих и рекао: млад је човек, требало би му дати шансу. А овако: шанса њему – пропаст нама! Жалосно је што он и његови и не траже шансу од мене и осталих грађана, овде у фингираној демократији. За њих се нађе начина, па наметљива асоцијација на просећени апсолутизам и не изгледа претерано. Уз то, и „сила бога не моли“, а они су њена претходница. Пример је Република Српска; замислите тамошњег Чеду (ипак, извините – немојте га ни замишљати)!
И када каже: „Што се ЛДП-а тиче, процес децентрализације заправо је механизам за суштинску демократизацију друштва. Он мора брзо да доведе до већег непосредног учешћа грађана у доношењу одлука“ – то је светла страна, а тамна? ЛДП без ње није! ЛДП да жели више демократије?! Шупља прича за наивне!
Зато: „треба се чувати Данајаца и кад ти дарове доносе„!

Млади Џедај

субота, 06 јун 2009

Ништа од овога није тачно. Србији не треба федерализација (како је Јовановић зове, „децентрализација“), не постоји ни једна корист од тога, само штета. Напротив, Србији треба јака централна власт, као у Русији, да брани национални интерес, уједини народ и контролише олигархе. Јовановић се залаже за ово не из убеђења, него из личне користи. Можда није свестан, али овај план пректично значи уништење Србије као независне државе. Да ли он то не зна или га није брига?

Много тога „смрди“ у овој идеји. Мени она делује као покушај „коначног решења“ европских и америчких глобалиста за Србију, исцепкај земљу, уништи заједничке институције, нагласи регионалне, верске и националне разлике – завади па владај.

Тај ЛДП ми је мистерија, како ти људи не виде да раде на штету земље у којој живе. Или, ако виде, како живе са тим. Баш због те антидржавне и ненародне политике не прелазе 7% на изборима.

Jovanovic – strucnjak za regionalizaciju?!

субота, 06 јун 2009

1. Zbog cega se Srbija regionalizuje, a Vojvodina, koja je prevelika, centralizuje?

2. Molim citaoce da navedu argumente i kvalifikacije Jovanovica za pisanje i objavljivanje ovog teksta. Da li su ovo novi politicki ‘strucnjaci’ u Srbiji??!!

3. Za sta je Jovanovic strucan? Znaci: Ne kontekst, ne politicka funkcija, vec radna biografija, kvalifikacije i disciplina, pa onda odgovor u dve reci (Za ekonomiju, za pravo, za reziju, za dramaturgiju). Samo u dve reci.

Ala

субота, 06 јун 2009

Srbiji treba Parlament u kome sede obrazovni,ozbiljni i radni ljudi koji ce da stite sve prerogative drzave zapisane Ustavom.
Interesantno je da javni tuzilac,sudije ustavnog suda nisu ni analizirale protivustavne (protivnarodne) stavove LDp i njenog vodje.
Srbija je mala i jedva samoodrziva drzava-potrebno je ucvrstiti poverenje i saradnju naroda i vlasti,insistirati na zakonima ,proizvodnji i izvozu,zastiti prestale namenske industrije,jacanju skolstva i ukupnog obrazovanja gradjana.
U bilo kojoj zapadnoj drzavi,ne samo sest ministara kao u GB, vec bi cela vlada, sa sve predsednikom letela,da postoji ovakav parlamentarac koji zivi u luksuzu nepoznatog porekla. A Ministarstvo pravde cuti?!Poreska uprava cuti?!A gone sirotinju sto prodaje snale po ulicama!
Ceda, Pajtic, Drinjakovic, Comic , Canak, Ostojic su pravi reprezenti aktuelne vlasti.
Potrebno je da gradjani cele teritorije budu reprezentovani (kao u anglo-saksonskim parlamentima) i imaju pravo na ucesce u razvoju drzave; kao i odgovornost, sto se cesto potiskuje u drugi plan.
U istorijskom momentu prezivljavanja nacije ove „strucnjake“ treba ostaviti da se izgradjuju i obrazuju uz rad. Samo neznaje velikih razmera,opijenost spanskim serijam moze da podrzi slicne likove.
I Djindjic je odstranio i njega i Bebu-zasto?
Bilo bi dobro da smo saznali.
Cedo,ostavi nas!

MILAN

субота, 06 јун 2009

On samo otvara usta a govori Latinka Perović.

Advertisements

„Плате се у државном и јавном сектору исплаћују а остали нека…”

Posted in Србија, економија, SerbianCafe by Соларић on јун 10, 2009

Преузето са SerbianCafe.com (дискусије)

Na balkanu gore nego sad u Americkoj recesiji!

Realista (programer)

24. maj 2009.

Banke i vlast u Srbiji (a i u ostalim delovimam bivše Juge) odmah oduzmiju ljudima sve ako imalo kasne sa vracanjem kredita.

Banke u Srbiji sve češće prodaju imovinu dužnika stavljenu pod hipoteku

Kuće, lokali i zemlja idu na doboš

Autor: V. Spasić | Foto:Northfoto | 24.05.2009. – 00:01

Banke i lizing kuće polako stežu omču oko vrata građana i privrede. Poslednjih nedelja sve su učestalije prodaje stanova, lokala, kuća ili zemljišta fizičkih i pravnih lica koja ne mogu da vraćaju uzete kredite. Ništa bolje ne prolaze ni korisnici vozila i opreme uzete na lizing. Državne mere nemaju mnogo efekta kod dužnika kojima je voda došla do grla, a stručnjaci očekuju još goru situaciju.

pajsije78 30. maj 2009.

Situacija je više nago alarmatna u Srbiji. Tražnja pala za 50% plus niko ništa ne plaća. Troškovi idu, a posao stoji. Niko se ne sekira niti poduzima, još na ubeđuju da smo izašli iz krize a para ni do korova. Oko 60000 firmi je blokirano, zvaničan podatak. Kada vas blokiraju prvi na listi je država i njen aparat pa tek onda šta ostane dobavljačima. Plate se u državnom i javnom sektoru isplaćuju a ostali neka crknu. Pre neki dan zovem javnu ustanovu da mi platu pošto su probilii valutu od 30 dana na 70 a oni meni: „Skupljamo za plate”.
Ja treba očiglednom da živim od vazduha. Kriza u Srbiji nije prouzrokovana spolja nego izuntra. Sistemski nije ništa odrađeno. Mi privredu nismo pripremili za nove uslove poslovanja a trebali smo to da uradimo pre 20 godina.
Sve u svemu totalan kolaps.

Држава Србија је озбиљно разједена и угожена од стране сопствених највиших чиновника

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, политика by Соларић on мај 20, 2009

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

о Димитријевићима

четвртак, 14 мај 2009

Ствари у вези с писмом српског језика стоје тако да сам често помишљао, а онда и писао на једном форуму (сајт Видовдан), да се ради о субверзији језика, Устава и Државе у самој држави, у врховима власти.
Некако је све упућивало на то, по логици ствари, колико год да је на први поглед изгледало невероватно и нечувено. Сад видим да је то сасвим могуће, да вероватно није далеко од истине.
Држава Србија је озбиљно разједена и угрожена од стране сопствених највиших чиновника, који раде на њену штету, а грађани их још и плаћају за то.
У нашој држави је све могуће, и зато није чудо што овако дуго посрћемо, што нам је овако како нам је, и то не само у области језика и писма.

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Проблем је једноставан, држава је проблем, људи који су све распродали, проћердали тај новац и задужили се…

Posted in Србија, друштво, земљорад, политика, породица by Соларић on мај 19, 2009

Београд, Нови Сад и Ниш оазе у демографској пустињи

За свега три године брзина којом се смањује број становника наше земље утростручена је у односу на период 1991-2002, каже демограф др Владимир Никитовић

Колико је процес демографске диференцијације Србије на три урбана центра и изумируће реликте социјалистичке индустријализације узнапредовао, најбоље показује поређење између две демографске карте, које представљају промену броја становника по општинама Србије; једна у периоду 2002-2005. а друга у периоду 2002-2008. година.

Никитовић објашњава да прва карта показује да су готово све општине забележиле пад броја становника, осим оних које чине Београд, Нови Сад и Ниш, али и оних већински насељених албанском и бошњачком популацијом, које су лоциране на крајњем југу односно југозападу земље.

„Овакав развој демографске ситуације представља логичан одговор становништва на актуелну друштвено економску ситуацију у земљи, где становници у највиталнијем добу мигрирају ка преосталим економски активним центрима како би остварили личну егзистенцију. …

Н. Ковачевић

[објављено: 12/05/2009]

Zaharije Gligorijevic, 12/05/2009,

@Natalija , 12/05/2009, 16:18 Procitavski vas text i vase vidjenje uloge prethodnih rezima kao i delimicna kritika sadasnjeg uz pointiranje uloge nezavisnih organizacija dalo mi je bilo nadu da u Srbiji ima ljudi koji shvataju uzroke sadasnjih a mogu da predvide i buduca dogadjanja.

Medjutim procitavsi vas naredni text „– Mađari, Česi, Poljaci koji su naterani da žive u real socijalizmu budući da su imali pre toga građansku tradiciju prirodno sada su deo Evropske kulture.“ stekao sam sasvim drugu sliku o celom postu.

Zaista ne razumem vecinu vas koja konstanto prica o nekakvoj Evropskoj kulturi etc. O kojoj bre mi Evropskoj kutluri pricamo u Madjarskoj ako znamo da je ta zemlja isto kao i Srbija bankrotirala. Sta je to zapravo Evropska kultura. Iskreno iako imam vrlo visoko akademsko obrazovanje nikako nisam u stanju da shvatim ljude u Srbiji koji konstanto pricaju o tamo nekoj Evropskoj Kulturi ovih ili onih i o nama ka primitivicima.

Vi ste Natalija dobro poceli, rezimi su krivi i ovaj danasnji snosi vrlo veliku odgovornost za takvu situaciju. Da bi neko ziveo na selu mora da ima uslove. Uslov u prevodu znaci interes da se od svoga rada moze ziveti. Ljudi na selu podrugljivo su etiketirani “ seljaci“, njihove proizvode preprodaju preprodavci koji uzimaju profit deset puta veci od onoga sto seljaku moze da ostane.

Drzava otkupljuju psenicu od seljaka po “ nedefinisanim“ cenama, da bi mu prodala hleb po 10 puta vecoj ceni za isti ulozeni rad.

Problem je jednostavan, drzava je problem, ljudi koji su sve rasprodali, procerdali taj novac i zaduzili se ZA NAREDNIH OPET POKOLJENJA.

I onaj predratni poljоprivrednik sa najnizim obrazovanjem znao je da kada proda cacevinu i pozajmi novac njegova sloboda zavsena. Mozda bi vase politicare trebalo poslati na selo da bar prinudno 5 dana rade meseno. Bilo bi to korisno za sve.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати

Posted in Србија, повесница by Соларић on април 25, 2009

КНЕЗ МИЛОШЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ,

Српски Књижевни Гласник

Комплетан чланак:  solaric.wordpress.com/knez-milos/

Милош Обреновић (1848)

Милош Обреновић (1848)

… Какве су користи Срби имали од Милош-Марашлијине погодбе?

Њиме су учињени ови уступци:

(1) прикупљање пореза прешло је са турских органа на народне кнезове;

(2) поред муселима н кадије био је и један српски кнез, који је присуствовао кад се судило Србима;

(3) она сума која се везиру давала преко пореза, на издржавање ње-гове свите, утврђивана је договорно с народним кнезовима;

(4) један савет народних кнезова имао је бити установљен у Београду поред везира. Народни кнезови нису у ствари имали никакав други задатак него да спрече глобљење и угњетавање раје; да бране рају како од неправедног кажњавања, тако и од оних намета које би турске власти хтеле ударити на њу преко уобичајених пореза, тако рећи, без законског основа, чисто по својој. вољи. Србијом су управљале турске власти, и то по турским традицијама, али поред њих су постојали народни кнезови, као неки народни трибуни, који су имали да се одупиру њиховим злоупотребама власти. Њихова је улога била врло важна, али чисто негативна.

Један од српских кнезова, Милош Обреновић, постао је фактички господар Србије, поред  кога Султанов везир, са свим својим судским и полицијским апаратом, није значио ништа више. Услед чега је наступио овај преображај?

Његови су узроци многобројни. Пре свега, Букурешки уговор којим се Порта обвезала Русији да ће дати Србији једно аутономно уређење. Порта није ми-слила да ове обвезе изврши, али баш зато што није ми-слила да их изврши, она је желела мир у Србији, избега-вала све што би могло изазвати незадовољство у народу, и дати Русима повода да траже извршење Букурешког уговора. Отуда, место енергичних мера према Србима, које би истина у крви, али коначно, утврдиле њену власт над њима, њено вечито преговарање и погађање са Ср-бима, које је могло имати за последицу само раслабљавање а никако учвршћивање њене власти. Г. Гавриловић је врло лепо показао, колико нам је вредео Букурешки уговор, и ако неизвршен, – и колико нам је помогла руска интервенција, и онда кад само у латентном стању.

Турска-управа у Србији није, дакле, била тако јака како је изгледала. У ствари, то је била једна војска пала у непријатељску земљу, која још није стигла да покупи оружје од народа, и која је, из страха од дипломатских заплета, остала као закована на свом месту. Прилике за стварање српске управе биле су врло повољне. Питање је само на какав су се начин Срби користили тим приликама? Каква су била њихова средства и методе?

Г. Гавриловић је одговорио врло прецизно на ово питање; он је обелоданио све тајне путеве српске политике. Срби су се поглавито служили подмићивањем. Финансијска ситуација Марашлије и његових органа није била ни мало сјајна; они су вечито били у новчаној забуни, и Милош, који је то одмах осетио, закупио је од њих управу београдског пашалука, као што је био за-купио скеле и мукаде.

… Она пљачкашка експлоатација потчињене области, какву су иначе практиковали турски гувернери, била је у београдском пашалуку немогућна.

Пошто су му приходи били тачно ограничени, то је Марашлија био принуђен да и своје расходе држи у извесним границама. Али трошити са рачуном, пазити на сваку пару, имати реда у расходима, све је то била тешка ствар за једног турског гувернера, навикнутог на расипничко трошење источњачког господства. Нарочито, то је била тешка ствар за једног човека као Марашлију, који је био научио да држи велики двор, и био познат са своје ,,широке руке“. Редовни приходи које је имао у Србији, њему нису били довољни; он је врло брзо дошао у новчану забуну; морао да тражи своју плату „у напред“, чак с времена на време да се обраћа на Милоша за ма-териалну помоћ. Милош је радо помагао везира, али је за своје услуге умео да се наплати. У новчаној зависности од Милоша, Марашлија је морао трпети све Мило- шеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије  Милош је постао од прилике онако, као што један вешт каматник присваја себи имање једног лакомисленог пле-мића који се код њега задужио.

… Али, у београдском пашалуку, пљачкање раје било је немогућно, – и зато, кад су уступили већи део своје плате везиру, муселими су се у један пут нашли у таквој материалној беди да им није остало ништа друго него да се продају Милошу. Те оголеле турске војводе постају Милошеви плаћеници, његови потајни агенти; потпуно деморалисани да би могли стати на пут српској управи која се ширила на штету турске.

… Милош је постепено успео да изнуди од Турака све оне политичке уступке које су му биле потребне, исто онако као што је енглески доњи дом вештом употребом свог буџетског права дошао до своје данашње политичке надмоћности. Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати у београдском пашалуку, чим јој је пљачка ускраћена, и њеном трошењу постављене извесне границе.

Али, маколико њено опадање и пропадање изгледало фатално, оно је, у извесној мери, било изазвано и неким личним узроцима. Марашлија и Милош били су управо онаква два човека каква су, у овом случају, требала да се нађу један на турској, а други на српској страни. Докле је Марашлија био велики господин на турски начин, то јест без рачуна; са једним владалачким луксузом; свугде пре на свом месту него у београдском пашалуку, где су турски приходи били тако саревњиво ограничени, дотле је Милош био сељачки лаком на новац, бескрајно вешт и нескрупулозан у прикупљању свих земаљских прихода у своје руке; један од највећих капиталиста на целом Балканском полуострву онда кад су се турске власти у Србији, тако рећи, „пролетарисале“. Вук је писао о њему: „Човек, који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804 био сеиз код свога брата, а 1815 године није имао двеста дуката да избави свој живот из Турака, него је морао узајмити, с помоћу народа дошао данас до такога богатства, да не само дукате на иљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све, што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. То је све тако; али, ипак, велико Милошево богатство било је једна срећа за народ: само с помоћу тог богатства, Милош је могао извршити откупљивање земаљске управе из турских руку, кад је Турцима дошла потреба да је продају.

Кнез Милош је имао два задатка: прво, да ослоболи земљу турског туторства; затим, да заведе самосталну националну управу. Тежину првог задатка увиђа сваки. Други задатак пак може многима изгледати доста лак. Јер, природно је претпоставити да је наш народ једва чекао да дође до своје самосталне управе, готов да јој служи с одушевљењем и благодарношћу.

После Гавриловићеве књиге, види се јасно да ни овај други задатак није био тако лак као што је изгледао. Колико је год Милошу требало вештине да истисне турску управу, толико му је исто требало енергије да на место ње утврди управу српску. У томе послу он је наилазио на не мале тешкоће код својих властитих сународника.

… Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским властима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.

Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу његовог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, – како би рекао Вук, – чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човека, с којим се да радити…

… Исте те особине које је показао у борби са својим противницима, Милош је показао и у борби против хајдучије. Хајдучку дивљину он сузбија опет дивљином – тук на лук! – али дивљином намерном и систематском. Његове мере противу хајдучије, чак и један тако резервисан писац као Г Гавриловић мора да назове „језовитима“. „Имања хајдучка конфискована су, разграбљивана, домови сравњивани са земљом, породице расељаване па чак и прогањане у друге пашалуке„. Ухваћени хајдук или јатак кажњава се сверепо. На пример, Милош наређује да се један убица одведе на оно исто место где је извршио убиство, „и ту да га бију секиром донде док не умре“.

… И после свега овога Г. Гавриловић закључује:

„Строгом полицијом и сгрогим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. ,,Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији… Европе строжија бити не може… Што год се у Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена… У… серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..

… У својој карактеристици Милошева режима, Г. Гавриловић нам открива тајну свих Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Саревњив на свој кнежевски ауторитет са свом подмуклом интенсивношћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власти у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање; са једним дубоко презривим погледом на народ, који је називао „неблагодарном кучком“ и „стоком без репа“, Милош је успео да утврди своју личну моћ у Србији, и да натера цео свет да га сматра за господара. Његова је власт била још груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео целу земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана.

… Али право је рећи да организовање власти, извршено после Милошевог пада, није било у тој мери тежак посао у којој стварање власти које је он извршио. Организовање власти извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али без икаквих Богом даних способности. Али створити власт у једној земљи која је тек изишла из буне, и која ни пре буне није била навикнута на власт у правом смислу речи; сгворити власт код једног народа са анархистичним склоностима, то је био један посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. …

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Сродне теме:

Сиромашнију државу која издржава већу администрацију као Србија тешко је наћи у свету

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on април 23, 2009

Лоша влада и горе алтернативе

Славко Живанов
петак, 10. април 2009.

Требало нам је тек осам месеци да постане очевидно да је Влада Србије толико неспособна, штеточинска и охола да и најнеспособније Владе из периода националне историје могу да одахну и констатују да и од њих има горих. Неправедно је да је лош кадровски састав скоро свих министарстава неприметан, готово да не може да се искаже у својој драстичној неспособности због доминације катастрофалних кадровских решења у министарставима која се непосредно баве економијом, а самим тим и стандардом свих грађана. Можда је тачно да Србију никада опаснија економска криза од ове у којој смо није захватила, али је извесно да никада горе министре, и њихове сараднике, нисмо имали. (Изузев малобројних изузетака).

Сима субота, 11 април 2009

Борис Тадић и ДС су највећа брука политичког живота ове државе. Толико су неспособни да ће просто уништити државу. Погледајте само шта ради Бојан Пајтић са делом екипе ДС. Човек на територији државе Србије ствара нову државу а све уз подршку ДС чији је он подпреседник. О економској политици владајуће коалиције нећу ни да говорим јер је већи део народа Србије на својој кожи осећа. Сиромашнију државу која издржава већу администрацију као Србија тешко је наћи у свету. Експерти у влади били би просто смешни да по народ и државу нису трагични.

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Сродне теме:

…у овој земљи од формирања ове „социјално одговорне владе“, све привремено. Само је њихова власт, ваљда, вечна

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on април 13, 2009

Спремљен закон за смањење плата

Посланицима, председнику државе, премијеру и министрима, службеницима Народне банке Србије, запосленима у општинама, организацијама обавезног социјалног осигурања, јавним предузећима, државним радијским и ТВ станицама, члановима управних одбора и привредних комора привремено ће бити смањене плате, накнаде и друга примања. То пише у Нацрту закона о привременом смањењу зарада који је урађен у Влади Србије.

М. Б.

[објављено: 10/04/2009]

Пера Ложач, 10/04/2009,

Ово је најнижи популизам, да се покупе поени код осиромашеног народа. Сад ће, тобоже, они који не живе од плате, да смање плату себи и онима који живе од плате. Смањиће плату себи онај који располаже овим нереалним, пљачкашким и расипничким буџетом. Сав квалитетан кадар, који ради у државним системима ће да оде, јер и овако има плату за 2-3 пута мању него у привреди. Ко ће онда да води државу? У Министарствима је организациони хаос достигао алармантне размере, НИШТА не функционише. Паушалним решењима ништа се никад није решило. На пример, ако неко ради за 30.000 динара, а његово место нити је потребно, нити је ефикасно, нити је он квалификован, њега треба отпустити, а онога ко ради за 70.000 и зна посао и доприноси треба сачувати. Али, ко ће да се бакће анализама, плановима… Најлакше оплести паушално, па до следећег виђења за који месец, када се испости овај „пакет“. Привремено се смањује, јер је у овој земљи од формирања ове „социјално одговорне владе“, све привремено. Само је њихова власт, ваљда, вечна.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Јуче док је Влада објављивала мере штедње и обећања да се неће примати нови људи, изашао је оглас за 43 радна места, опет за државне јасле!

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on април 4, 2009

Договор са ММФ-ом: и зајам и штедња

Међународни монетарни фонд и наше власти постигли су споразум о „стендбај“ аранжману вредном три милијарде евра који ће трајати до средине априла 2011.

… Гувернер НБС Радован Јелашић оценио је да је аранжманом са ММФ предвиђен суштински заокрет у смањењу јавне потрошње, што је најјачи потез у прилагођавању буџета од почетка транзиције. …

Б. Думић
[објављено: 27/03/2009]

Sladjana Milošević, 27/03/2009,

Poštovani moderatoru i čitaoci, ovo su šarene laže. Vlada Srbije je od početka godine, to jest za nepuna tri meseca zaposlila 400 ljudi po raznim ministarstvima, znači na državne jasle. Jasno vam je da su to leva i desna stranačka smetala. Juče dok je objavljivala mere štednje i obećanja da se neće primati novi ljudi, izašao je oglas za 43 radna mesta, opet za državne jasle! Nadam se da neću premašiti dozvoljeni broj karaktera ovde, pa vam dostavljam deo oglasa:

REPUBLIČKI HIDROMETEOROLOŠKI ZAVOD 1. Tehničar za operativne poslove II stepena 2. Koordinator dejstva 3. Koordinator dejstva 4. Koordinator pripreme dejstva 5. Koordinator pripreme dejstva 6. Koordinator za obradu i distribuciju radarskih produkata 7. Tehničar za operativne poslove I stepena 8. Tehničar za operativne poslove II stepena 9. Radno mesto za kancelarijske poslove 10. Finansijski planer – analitičar Datum oglašavanja: 26. mart 2009. godine. Mesto rada: Irig, Užice, Bajša, Samoš, Beograd, Kruševac ——————————————————————————– MINISTARSTVO ZA NACIONALNI INVESTICIONI PLAN 1. Radno mesto za poslove planiranja nacionalnih projekata 2. Radno mesto za poslove planiranja regionalnih projekata NIP-a 3. Radno mesto za normativne i stručno-analitičke poslove 4. Radno mesto za prijem i administrativnu obradu registra prijavljenih projekata 5. Radno mesto za kancelarijske i evidencione poslove 6. Radno mesto za administrativnu obradu podataka 7. Radno mesto za materijalno finansijske poslove 8. Radno mesto za poslove evidencije 9. Radno mesto za obradu finansijske dokumentacije 10. Načelnik Odeljenja za opšte pravne poslove 11. Radno mesto za kadrovske i pravne poslove 12. Radno mesto za odabir kadrova i radne odnose 13. Radno mesto za administrativne i kancelarijske poslove 14. Načelnik Odeljenja za informatičke poslove 15. Radno mesto za poslove praćenja realizacije i izradu izveštaja

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Само Србија нема алтернативу. Док то не схвати барем 70% Срба – нема шансе за било какве помаке унапред.

Posted in Србија, димитрије, економија, политика, SerbianCafe by Соларић on април 2, 2009

Patriota (Ekonomista)
30. mart 2009. u 11.21

Pozdrav bratu KATANI.
Šta velis za Kragujevac. To je jedan jako tragican grad, grad bez perspektive, jer nema kadrove koji bi ga vodili. Samom Kragujevcu je potrebno 50 pametnih ljudi i da to bude sasvim normalan grad.
Kragujevac je grad na kome se kuje politika, grad beznadja i velikih obecanja, nepomeranja i velike perspektive, grad stagnacije i velike nade.
Evo danas objavljuju da će se sklopiti u Aprilu 200 auta ali niko o tome niti može niti sme da prica ali se prica o sklapanju auta, država je najavila da neće biti subvencionisanja auta.
Fiat će se raditi kao i Yugo i nada o velikoj proizvodnji će se stalno podgrevati posebno za izbore.

U Kragujevcu nema ko da kaže DOSTA i stoga su obecajanja jako dobrodosla i prihvatljiva.
U vreme pre dolaska Fiata i Kragujevcu je bio WV koji je obilazio fabriku i koji je tražio da mu za sledeći sastanak Opstina Krajujevac pripremi sledeće podatke. Starosnu i obrazovnu strukturu stanovnistva Sumadije, energetski potencijal Sumadije, raspoloživo zemljiste, potencijalni koperanti u Srbiji itd.. da bi krenuo u izradu studije isplativosti ulaganja u Kragujevacku Zastavu. Tako rade ozbiljne firme pre potpisivanja bilo kakvog Ugovora ili predugovora. FIAT je sklopio Ugovor sa Vladom Srbije pre bilo kakve analize onako napamet a zašto je to uradio, pa zato jer ni ne misli da radi ozbiljno u Srbiji pa mu sve to i ne treba. Do dana danasnjeg ni jedan Evro FIAT nije ulozio u novu firmu u Srbiji ali zato već rukovodi i odlucuje u toj novoj fabrici i o tome se cuti ko zaliven. I sve bi bilo dobro i OK da Vlada Srbije nije najavila smanjenje opstinskih budzeta za nekih 15%. Tu je zasvrbelo Stevanovica i pobunio se.

Srbija je u situaciji da se prvo nešto kao najavi da se vidi kako narod na to dise i onda ako se pobuni, odustaje se od toga tako je bilo za solidarni porez pa sada ovaj porez na plate, pa smanjenje ministarstava, pa će opet biti i na zaposlene u državnim institucijama i tako samo neka vreme prolazi.
Pa sve vlade do sada nisu za ovih 9 godina uspele da pripreme potrebne zakone za ‘beli sengen‘ ej bre 9 godina a sve je moglo biti gotovo i uradjeno za 6 meseci.
Nema ovde niti malo d od državnika niti malo p od politicara ovde postoje samo politikanti koje interesuje šta će biti i kako će proćina sledećim izborima.
Država i privreda, buducnost naroda i nacije su nepoznate kategorije za ove politikante, samo šta i koliko ukrasti, pa pojedini državni sekretari u ministarstvu trgovine imaju već po 6 automobila u privatnoj reziji, možda su to stekli od plate u ministarstvu ili su se nakrali.

Izlazak iz krize u Srbiji je samo u gradnji kako infrastrukture tako i novih stanova za siromasne gradjane. Dali to može, ne može jer to bogati ne daju. Realna cena gradnje stanova u Beogradu je oko 400 Evra a prodaju se i po 2.500 pa nanize i dok se ti stanovi ne prodaju nikakva druga gradnja ne sme niti da krene niti da se pominje. Mrkonjic je najavio gradnju pa zacutao jer je dobio packu i to sutradan od ministra ekologije Olivera Dulica koje je Mrkinu izjavu nazvao neozbiljnom.

Država i narod su taoci svega nekoliko ljudi u Srbiji i pre će se dozvoliti da propadne sve u Srbiji nego da zafali neki dinar u dzepu bogatih kao sto je Miskovic, Beko, Peconi end company.
Nazalost mediji takodjer rade u korist bogatih i svojim izvestavanjem rade sve na ‘smirivanju’ svesti naroda umesto da otvoreno krenu na te politikante.

Zamisli samo Dinkica koji kaže na TV u intervjuu da ‘niko nije ni mogao zamisliti pre godinu dana da će doći do ovakve krize’ i da mu nije jasno šta se to desava. Politikanti prvo kažu da će Srbiji dobro doći ova kriza, pa potom usvajaju budzet i dobijaju kredit od MMF od 450 miliona dolara pa posle samo mesece dana traže od istog MMF 3 milijarde dolara a šta će traziti za jun ili jul mesec ako do sada nisu mogli ništa valjano da procene. Zamisli samo da takav covek vodi privredu ove države i da je sve u njegovim rukama. Ima tačno 68 savetnika i nijedan mu nije citao ničije izjave da će doći i biti kriza. Pametan politicar i državnik cita sve i dobro i loše i razmišlja šta i kako da se odbrani.

Srbiju pojede korupcija državnih sluzbenika, uzimaju sve sto im se ponudi, ako nema koliko im treba onda koliko im das uzimaju sve i imaju pokrice za sve a to je ‘Evropa nema alternativu‘ i svima oni odgovaraju. Evropi jer imaju svoje poslusnike, ovom obeznadjenom narodu jer im stalno nude nadu pa makar i laznu i tako dok ne dotaknemo dno.
Samo na pretnju jednog potpuno nesposobnog i od nikoga prihvacenog sindikata da će podici demostracije ukoliko uvedu taj dodatni porez od 6% vlada je popustila. Strah, otici sa vlasti je cudo. Sve može samo ne demonstracije jer demostracije su znak za odlazak. Ovakvu vladu je lako ucenjivati i mislim da će to sada uraditi i državni sluzbenici da nebi dobili otkaze. Ceka nas vrelo leto.

Sa vlasti se ne odlazi samo da bi se sto vise kralo i otimalo i to je jedini cilj cuvanja vlasti.
Narod obezglavljen, osiromasen i zamišljen nad sopstvenom sudbinom prezivljavanja, u zivotu satkanom od laži i ne može drugacije da se snadje niti da glasa.
Zao mi je naroda ali narod je dole i ne vidi šta se gore radi na brdu.

serialkiller (Ložač u paklu)
30. mart 2009.

Pomoz Bog Samuraj
Pozdrav Patriota …
Srbija je de fakto bankrotirala jer lopovasko zuto-crna koalicija isisava sve iz nje, kupuje stanove po Londonu i Becu a pozajmluje u ime Srbije od MMFa.
Kada jedna rodjakinja Danice Boskovic/Draskovic, Malovicka uzima 12000€ mesecno platu kao clan RIKa i na tu platu dodaje ministarku onda vam je jasno šta se desava u Srbiji.
Ja sad kad bih hteo da radim na ugovor (u EU) maximalno 50 € na sat bih dobio a ugovor ne bi mogao duže od 6 meseci da traje. Znaci 13 000 € mesecno bez poreza. U tim najboljim uslovima ja ću da imam manju platu od nje koja je u Beogradu.
Znaci njezina satnica je 60 € !!!
Pa ona krade novac poreskih obveznika u takvoj meri da bi joj najplacenija kurva na zapadu pozavidela!!!!

Srbiji ima spasa ali to znaci nestanak ove zute koalicije sa scene u Srbiji (kao SPO npr). 3 miliona Srba sa srpskim državljanstvom na zapadu tj milion porodica u proseku poseduje 100 000€ i to mu dodje 100 mild€ neiskoriscenog kesa.
Pacovi i krokodili u beogradu cekaju ove pare ali od toga nema ništa…
Moje neće dobiti…

Ovako sa pozajmicama MMF agonija ima da se produzava sve dok ne zategnu slavinu (za jedno 3 godine) .
A do tada, ubi …

Dimitrije_
30. mart 2009. u 21.33

Kada bi bilo pravde svi oni koji su glasali za ZES trebalo bi da stradaju a da ostalima bude dobro. Nazalost, oni koju su glasali za bajke, iluzije, fantazije, obmane, prevare i laži EUrofila neće stradati sami već i ona druga polovina Srbije. Meni nije zhao budala koje su glasale za Tadica, Dinkica, Djelica, Vlahovica, Djilasa, Sutanovca, Stevanovica, Palmu, Dacica, Cedu, Canka, Vuka itd… zašto zaliti one koji nemaju mozga? Zao mi je one druge polovine Srbije koja je, i pored nevidjene propagande barem 99% medija, glasala za Srbiju a ne za neku nebulozu zvanu „evropa nema alternativu“.

Samo Srbija nema alternativu. Dok to ne shvati barem 70% Srba – nema sanse za bilo kakve pomake unapred.

Ukoliko sadasnja pljackaska vlast ostane na vlasti još dve godine – Srbija je mrtva.

(more…)