Име нацистичке странке је: „Национал- СОЦИЈАЛИСТИЧКА Немачка РАДНИЧКА ПАРТИЈА“. Непријатно за комунисте.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

paja patak, 17/05/2009,

Шта значе „фашизам“ и „антифашизам“ ? Постојао је (и постоји са префиксом „нео“-) само један : италијански фашизам. Титоисти (Мирковић и слични) користе тај појам намерно искривљено. Они под њим подразумевају не италијански фашизам, него првенствено немачки нацизам. А зашто онда ствари не називати правим именом? Дакле :„нацизам“ и „антинацизам“ ?

Е,то је незгодно из два важна разлога:

1. Име нацистичке странке је: „Национал- СОЦИЈАЛИСТИЧКА Немачка РАДНИЧКА ПАРТИЈА“. Непријатно за комунисте. Ем социјалистичка, ем радничка партија! Ти термини су комунистички монопол.

2. Још незгодније: и поред повремених зађевица, СССР је имао разгранату војно-политичку сарадњу са нацизмом. Пре доласка нациста на власт, СССР је помагао Рајсхвер ( у њему је било много нациста) наоружавању и пружао му могућности вежби на својој територији, што је било забрањено Версајским мировним уговором. То је још ни по јада, него је СССР са нацистима закључио 1939 г. и уговор о ненападању и сарадњи. У оквиру њега је снабдевао Трећи Рајх стратешким сировинама током првих година Другог светског рата, а још је садејствујући са њим окупирао балтичке земље, и део Пољске.

Дакле – нацизам је боље не помињати, узети лепо фашизам и све гурнути под тај тепих. Иначе, „антифашизам“ се као термин користи углавном у (бившим) комунистичким земљама и само неким западним у којима су комунисти после рата играли већу политичку улогу.

Одомаћио се, па нацизам који је крив за сва зла титоисти и не помињу, а сви који се са њима у било чему не слажу – а за титоиста Мирковића то су антикомунисти су „фашисти“ и квит!

Штета што Обзнана није донета пре 1920 године; комунисти су били терористи. Југословенски комунисти, на челу са „вољеним другом Титом“ су априла 1941 г. мирно чекали све док Титу – агенту Коминтерне: Валтеру, телеграмом из Москве 30. јуна 1941 (после 2 месеца!), Георги Димитров није послао Коминтернину наредбу да ступи у акцију против Немаца, а Тито октобра 1944. на тенковима Црвене Армије запоседа Србију.

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

…

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a², и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

…

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а², чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

…

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

…

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

¹ Радничких друштава.

² Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Тако је отворен пут у Нови Светски Рат, а рат је увек био најбољи профитабилни инструмент

maliperica1 (ing) – May 27, 2004

Nije pitanje da li je vec KAKO JE WALLSTREET DOVEO HITLERA NA VLAST.
Pored svih relevantnih istorijskih i ostalih opstih analiza blize i dalje proslosti ostaje i onaj o JEZICKU NA VAGI; KOJI POKAZUJE SUSTINU DUGOROCNIH INTERESA KOJA SE VREMENOM PRETVARA U NACIN MISLJENJA; OSECANJA; NOVU DUHOVNOST, RELIGIOZNOST, OPSTA PRAVILA KOJA MENJAJU DRUSTVO I ISTORIJU.

Neosporno je da je pored svih analiza i manje ili vise moralnih i manje ili vise naucnih analiza jedini sustinski profiter od dva rata u Evropi upravo grupa oko skoncentrisanog svetskog kapitala. Uci u ideolosku i filozofsku strukturu na kojoj pociva strategija NAJVECIH BANKARA je nemoguci neostvarivi poduhvat, samo do trenutka dok se golim jasnim cinjenicama ne daju sasvim jednostavni odgovori.

USA kapital je doslovce finansirao Hitlera i imao velikog interesa da nacisti dobiju vlast 30ih godina u Nemackoj.
Prve transe svezeg novca idu preko Warburga i Banke Kuhn-Leob & Co.
u vrednosti od 32 Mil dolara…..
Ali pravi biznis i podrsku dobice nacisti od Goldmann Sachs grupe preko Johna Fostera Dullesa kao pravnog zastupnika i kasnijeg znacajnog politickog igraca koji je presudno uticao na poslednjeg kancelara Papena da otvori put Hitleru i kohabitaciji na vlasti….
vrednost preko 1,5 mrd dolara za operma SA i SS grupa razbijaca iz NSDAPa dosla je direktno iz NYC i najuticajnijih krugova. Tako je otvoren put u novi svetski rat, a rat je uvek bio najbolji profitabilni instrument.
****
Iz svih arhiva u USA su informacije o ovim aktivnostima najvecih bankarskih i politickih centara moci nestali. Na mikrofilmovima NYT ne dostaju podaci iz 1933 o sastanku Dulles u Kelnu sa vrhom Hitlerove vlasti, citavih 14 stranica.

Baden-Vitembersko drustvo je objavilo 1950 sve tajne arhivske dokumente o finansiranju NSDAPa i dobilo sud u vezi optuzbe za klevetu.
Abegg arhiv je dokumentacija koja je obavestajno pratila Hitlera (Vajmarska republika) i prikupila jos krajem 20ih nesumnjive dokaze o vezama BANKARA iz NYC sa Hitlerom.
Na sudjenju u Nirnbergu je odbacena bez obrazlozenja odbrana Hjalmara Schachta ministra finansija 3 Rajha i dugogodisnjeg predsednika Rajhsbanke u vezi izvora i imenima finansijera hitlerovog uspona na vlast……

http://www.staatsbriefe.de/1994/literatur/deschner3.htm

Дакле човјек није слободан да се радује у својој држави ?!

Evgenija – Feb 09, 2004

Kad se vec stalno vracamo na Hitlera…Vecina njegovih djela je bila zla, losha i to veoma losha..a posljedice toga se i dan danas osjecaju…

Jedino na chemu su mu Nijemci zahvalni je izgradnja auto-puteva, da se preciznije izrazim njegova ideja, a rad, trud i znoj je ipak njihov. Dakle ta ideja je bilo jedino shto je valjalo. Zahvaljujuci njoj imamo najbolje puteve na svijetu- izjavljujem smjelo.Vecina Nijemaca se plashi, stidi i vrlo nerado izjashnjava kad je on u pitanju.Vecina ga mrze i smatraju najvecom istorijskom greskom.

Prije par dana sam imala veoma intenzivan, „potresan“ razgovor sa jednim chovjekom koji je lezao u bolnici, tako reci na samrti, ali to tad nisam znala,znala sam da je teshko bolestan. Kazhe da mu je Hitler ukrao mladost, opirao se koliko je bilo moguce, ali kao i vecina tadasnjih momaka nije se mogao osloboditi fronta. Kleo ga je. Taj chovjek bio aktivan i osnovao partiju poslije rata. Njegova majka je radila u fabrici za smijeshnu svotu novca tadashnjih 2,3 marke.Na ulici nije smjela stati i pozdraviti se samo komshinicom, maltene ni klavom klimnuti- toliko o slobodi u tadashnje vrijeme.
Da ne govorimo kako je tada bilo Jevrejima, lužičkim Srbima (Sorben,
invalidima, retardiranima i ostalim manjinama…
Shta Nijemci, kao nacija zahvaljuju Hitleru ?
Zahvaljuju da su postali Americhka kolonija i podanici i dan danas
– kulturni pad– Njemachka je bila vodeca drzhava po pitanju filozofa, mislilaca, pisaca.. tu se desio „lom“, a sad Ameri „namecu“ svoju vrlo dubokoumnu literaturu, marketing, muziku, jednom rijechju ovu pojavu komercijale. Ni dan danas nemaju „privatnu“ sferu kao svaka normalna drzhava, stalno su pod „nadzorom“.

Zheleci da spasi Germaniju i kulturu, unishtio je..a da ne govorimo o njenom imidzu, koji ih prati i pratice josh dugo. Pochnimo od ove banalnosti i radnje koja se deshava u autobusu. Ulazi djechak Nijemac sa njemachkom zastavom, presretan shto su dobili utakmicu 2.lige. Prilazi mu smjelo turski djechachic i otima zastavu i naziva nacistom.
Nijemac ga onako samo gleda zachudjeno i tuzhno. Dakle chovjek nije slobodan da se raduje u svojoj drzhavi ?!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Када би се урадио психолошки профил просечног масона, видело би се да им је свима заједничко пар ствари

Тито и Черчил, 1953 г. (снимак је занимљив због руковања којег користе масони)

beogradjanin – Sep 07, 2000 01:37

Bope da li si ti mason?

Da bi se postao mason nije mnogo potrebno. Cak mozes da odes u njihovu organizaciju da se raspitas, malo popricas i oni te predloze za clanstvo (ako im se dopadnes). Ali oni imaju nekih 32 nivoa clanstva i obican covek ce biti na tom najnizem (bezazlenom) nivou manje vise ceo zivot. Na vrhu je samo jedan. Svako zna samo par ljudi „oko sebe“.

Tvrditi da oni nemaju nikakvog narocitog uticaja je upravo cilj njihove tajnosti. Isto tako tvrditi da oni upravljaju svime je suludo jer oni nisu jedina organizacija takve vrste…

Pravi vladari sveta su oni koji ne deluju da su to. Kao kad vidis poznatog glumca i kazes „Jao pa ti mi licis na onog glumca, a on kaze – to mi svi kazu…“

*** * SLOBODNI ZIDARI – Sep 07, 2000 03:50

Postovana Gospodo, koji je moj nivo (stepen) to ne mogu da Vam saopstim. Za ovu diskusiju kazacu toliko koliko mogu. Na provokacije,vredjanja i negativnosti necu obracati paznju niti odgovarati tako da takvi ne ocekuju nikakvu reakciju.

Puno pozdrava svim diskutantima.

beogradjanin – Sep 07, 2000 05:56

Slobodni zidaru,

Zasto nemozete da nam kazete na kojem ste nivou? Ko ce da zna? Kako ce da sazna?

Da li su masoni toliko mocni da cak i anoniman post ovde stigne do njih? Ili je samo u pitanju neko obecanje? Zasto je masonima potrebna tajanstvenost? Sta je cilj njihove organizacije?

I voleo bih da znam koji je bio motiv za vase uclanjivanje.

Ovo su sve pitanja puna postovanja – nije mi namera da kritikujem.

ps Da li masoni primaju u svoje redove kriminalce? Da li postoje neki kriterijumi?

OO – Sep 07, 2000 12:23

Postovani gospodine Masonu,

bilo bi vrlo zanimljivo kada biste odgovorili „beogradjaninu“ jer on je postavio prava pitanja. Izmedju ostalog vidi se da ne pripadate onim obicnim jer odgovarate vesto s nekakvim namenskim ciljem i mozda ste se uplasili da se ne zapetljate. Ta vasa zagonetnost moze da olaksa u razotkrivanju ukoliko se pridje sa prave strane. Veoma mi se dopadaju vase predstave o masonima i nestrpljivo ocekujem odgovor.

Није Тито ишао по селима и прислушкивао испод прозора…

Gregor (publicista) – 28. decembar 2005.  (registrovani član)

Na drugo zasjedanje AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra 1943. dosla je delegacija iz Engleske i predala Titu mape kako treba da izgleda nova Jugoslavija. Tito je te iste mape samo pokazao skupstini i taj plan je usvojen .

Na slikama se vide Engleski oficiri koji sjede u prvom redu skupstine , a nisu nam samo tu Englezi kumovali , kumovali su nam i u demonstracijama 27. Marta 41. kada su uz pomoć svojih ljudi u kraljevoj vojsci organizovali vojni udar i demonstracije kako bi Hitlerove smrtonosne bombe rzarale Srbiju ,sto bi Englezima olaksalo da otvarajuci nova zarista rasterete sebe i pripreme se za odbranu i kontranapad.

…

Diktatori ne vole nikoga , oni vole samo sebe i sve sto im se ispreci na putu uklanjaju, e sad sto Srbi imaju dugacke jezike i brbljali svasta to su platili glavama .

Opet nije Tito isao po selima i prisluskivao ispod prozora ko šta prica pa ubijao ljude . To su sve sami Srbi odradili koji su cinkarili bliznjeg svoga pa redom dalje koga su god stigli.

Kaže jedan Srbin iz Vrnjacke Banje : Moj deda je ubio pet Četnika, koji su se predali nakon rata, a sad moj Otac veliki srbin i pljuje po Titu koji je ubijao Srbe.

Englezi su drzali Kralja Petra u kucnom pritvoru za vreme rata i natjerali ga da javno pozove Četnike da svi predju pod Titovu komandu 1944. Još u Martu 43. su ispalili Dražu zato što je izgubio bitku na Neretvi od Partizana. Od tada su otvoreno presli na partizansku stranu , mada su pomagali i Četnike sve do kraja 44.

Pomagali su i jedne i druge da se sto vise krve i tuku kako bi nakon rata Srbi bili sto vise unisteni i kao takvi nebi predstavljali neku veću opasnost na Balkanu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Hitlerova propaganda je bila prepakovana americka propaganda

Mihovilov (dizajner) 23. decembar 2008.

Kada je hitler došao na vlast Ameri su sve učinili da ga ojačaju i naoružaju.

honeybrownale 23. decembar 2008.

Mislis, Kada su Hitlera doveli na vlast.

Hitler je americki projekat, finansiran od strane J. P. Morgana i naourzan od strane Kolta, GM-a i drugih americkih korporacija. Ista fora kao Sadam 40 godina kasnije.

Hitlerova propaganda je bila prepakovana americka propaganda.
Hitlerovi rasni zakoni su bili prepakovani americki rasni zakoni.
Hitlerov program eutanazije je bio americki program eutanazije.
Hiterovu industriju su drzali Rokfeleri (Standard Oil), Dupont, GM, FORD, čak se i IBM proslavio (nisu ubijali ali su brojali).

TO MORA DA SE ZNA I DA SE NE ZABORAVI!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Већина нас бира оно што нам је понуђено од стране контролног система а истовремено живи у илузији да има избора

bor – May 25, 2004

Ja na internet gledam kao na sredstvo za komunikaciju i ne vidim načina kako on nekoga može odvesti na dno.
Mi smo svi manje više već odavno na dnu ili u njegovoj blizini, (naravno, ovisno iz koje perspektive čovjek gleda) i sada se radi o tome hoćemo li se uspjeti izvući ili ne.
Problem je u tome što mi na to dno gledamo kao na našu normalnu prirodnu sredinu a na društveni sistem koji tu vlada, kao na nešto, takođe, sasvim normalno.

Do toga nas je između ostalog upravo doveo kontrolisani sistem dezinformisanja koji traje vijekovima, tako da je većini nas vid već sada toliko zamagljen da nismo u stanju ni da vidimo istinu, čak i u slučaju da nam ona igra ispred nosa.
Dno u suštini ni ne postoji, osim ukoliko ne uzmemo materiju kao poslednju stanicu na putu prema dole.

Čovjek je danas kondicioniran da čeka da mu se gotove informacije serviraju kao na tanjiru, a onda reaguje na ono što mu je servirano u skladu s tim kako je programiran. Kontrolni sistem je svjestan toga, te ljudima servira informacije koje će kod njih inducirati određeno stanje svijesti, odnosno, – reakcije. Tako se formira i vještački realitet, baziran na lažima a ljudska civilizacija vodi prema ambisu.

Mislim da oni koji, koliko god da to u ovom momentu izgleda teško, uspiju da ugase televiziju i ostala sredstva “informisanja” i upale svoj vlastiti um, imaju neke šanse, ukoliko ustraju u tome.

U Svemu Što Jeste postoje dvije glavne sile.

Sile kreacije teku odozdo prema gore, od materije do Jedinstva sa Jednim (7-mi denzitet) dok sile konstrukcije teku u suprotnom pravcu, odnosno od viših stanja svijesti prema nižim, završavajući u primarnoj materiji. To možemo zamisliti kao dva lifta, od kojih jedan vozi samo na dole a druge prema gore. Problem je u tome što kretanje prema gore zahtjeva i adekvatno stanje svijesti određene individue.

Sada samo treba zamisliti da se određene sile trude da čovjekovo stanje svijesti ostane takvo, da mu može garantovati samo – kretanje prema dole ili da se što duže brčka tamo gdje već jeste, a da on tu, ili krečući se prema dole, ima utisak da – napreduje. Zona Jehove-Demijurga je zona inverzije, gdje je sve obrnuto i gdje se laži nazivaju istinom.

Tako, malo ko od nas je u stanju da istinski nešto kreira. Većina nas bira ono što nam je ponuđeno od strane kontrolnog sistema a istovremeno živi u iluziji da ima izbora. Kontrolni sistem nudi opcije koje mu odgovaraju, a mi biramo između njih.

U vezi naših lidera, mi biramo obično između dvojice koja su nam ponuđena, a obojica dolaze iz istog tabora.
Npr. Tetra je vec pisao pod drugom temom da su svi američki predsjednici u srodstvu sa evropskim kraljevskim familijama, sto je tačno. Znači, radi se o jednoj lozi. Čak i u Times magazinu su objavili kako su i Bush i Al Gore u srodstvu s Windsorima a i ovaj novi kandidat Kerry. Ljudima se ostavlja da izaberu od onoga što im je ponuđeno i to se zove demokratija, a stalno se nude članovi jedne te iste porodice, odnosno – loze.

To je tzv. prva liga  illuminata/satanista.

Što se tiče ovih koje Rep-Starchild promoviše, već sam rekao da se radi o drugoj ligi.
Druga liga su oni koji nisu u krvnom srodstvu s ovima iz prve lige, i oni imaju samo potpornu funkciju, kao uostalom i druga tajna društva, kao npr. Masoni (takođe, u sustini satanisticki pokret), Rozenkrojceri, Sionski Priori, Teozofisti itd.itd.

Radi se o entitetima koji bi za malo vlasti, lične moći i bogatstva, “prodali i rođenu mater”, kako bi to naš narod rekao. Takvih je uvijek bilo i biće.  Radi se o specifičnom stanju svijesti koji je u rezonanciji sa demijurgovim silama konstrikcije. Njima ne treba ni u kom slučaju zamjerati, jer je to njihov lični izbor, i to treba poštovati. Svaki nas lični izbor povlači i određene konsekvence koje idu zajedno sa tim.

Takve oni iz prve lige koriste koliko god mogu a onda ih odbace. Naravno, dok ih koriste, obećavaju im sigurnu karijeru “božanstva”, u budućnosti naravno, kao i gomile drugih gluposti.

Istorija je kažu učiteljica života, a malo kome je ona i poznata. Npr. u nacistička Njemačka je bila generalna proba za ono što bi uskoro trebalo usljediti.
Tako, recimo, gledajući u prenesenom smislu, u koncentracionim logorima za vrijeme Drugog Svjetskog Rata, Njemci su osnovali jednu elitnu grupu po imenu Sonderkomando, koju su mahom činili Jevreji. Njima su omogučili odlične uslove života (u koncentracionom logoru!), s tim što je ovima bio zadatak da obavljaju najprljavije poslove, što je podrazumjevalo čuvanje zatvorenika, masovne likvidacije Jevreja i drugih naroda, sprovođenje monstrouznih eksperimenata nad zatvorenicima itd. itd. Za malo vlasti i bolje životne uslove, iako unutar ograde, ovi su bili spremni da rade šta god je kontrolni sistem logora od njih zahtjevao.

Naravno, kada se logor zatvarao, prvi koji su bili likvidirani od strane kontrolnog sistema bili su niko drugi, do pripadnici te “elitne” grupe po imenu Sonderkomando.
Zar je onda čudno što se u jednom od Protokola Sionskih Mudraca kaže da će masoni biti prvi na listi za likvidaciju kada se uspostavi novi svjetski poredak.

Isto tako, interesantno je kad se cijela priča završila, i kad se njemački narod povratio iz transa, ono što su stalno ponavljali bilo je: “Nismo znali” (…u smislu šta se sve dešavalo u njihovoj državi za vrijeme Hitlera).

Pa zar nije isti slučaj i danas? Kad bude kasno, niko neće imati pravo da kaže: “Nisam znao”. Sve se odvija ispred naših očiju a mi se pravimo da ne vidimo. Kao što je Hitlerova propagandna mašinerija uvela narod u trans, tako je i ova današnja isto to učinila. Primjer Njemačke je samo jedna “cjelina u malom,” na osnovu koga se mogu povući paralele s ovim što se trenutno dešava u našem realitetu.

Čak je i fluor, još tada, bio ubacivan u vodu za piće u onim koncentracionim logorima, jer je to jedna od glavnih kemikalija koja mijenja svijest čovjeka i čini ga podložnim programiranju, isto kao što se to i danas čini (kobajagi dobar za zdravlje zuba).

S kojim silama će se čovjek uskladiti, to je njegov lični izbor i odgovornost. Da li s onima koje imaju tendenciju da drže ljudska bića u koncentracionom logoru ili s onima koje mu mogu pomoći da izađe napolje, na slobodu. (Naravno, kontrolni sistem je većinu nas ubjedio – da smo već sada slobodni.)

Da se vratimo na pitanje interneta. Nešto nisam siguran da bi neko sredstvo informisanja objavilo ovo što sam rekao, čak ni u rubrici “pisma čitalaca”. Ovdje mogu da iznesem svoje mišljenje s kojim se mnogi ne moraju složiti, ali bar mogu nešto da kažem. Informacije koje neki mogu ocjeniti da bi mogle njima lično biti bitne, oni mogu ako hoće malo bolje da proanaliziraju i da sami vide da li ima tu istine ili nema (od “vjerujem – ne vjerujem” nema nikakve koristi, ukoliko čovjek ne poduzme svoje vlastito istraživanje).

Istinska informacija ima potencijal da promjeni svijest čovjeka, isto kao i laž koju je čovjek prihvatio kao istinu a svako od nas je lično odgovoran za stanje svoje vlastite svijesti, kao i svoje ponašanje koje odatle proizilazi.

Pozdrav!

ko stoji na takvom stanovistu – May 25, 2004

bore, izvesno je da se nalazi na klizavom terenu.

ubedjen sam da bi tvoj tekst objavilo neko sredstvo informisanja, ali ti se verovatno ne bi dopao karakter, ciljna grupa ili ponajvise: cena tog, recimo, casopisa. zona sumraka bi ovo verovatno objavila, ali ne i beogradska politika. autor bi zeleo na tv, ili, jos bolje u neki casopis sa kredibilitetom, ali takvi po definiciji ne objavljuju ovakve tekstove.

svako sredstvo informisanja je dizajnirano za odredjenu ciljnu grupu i ona prihvata informacije i uzima ih zdravo za gotovo, ne razmisljajuci o njihovoj istinitosti. najbolji primeri za to su se nalazili u srbiji, kao malom, relativno zatvorenom sistemu, tokom prethodne dve decenije, a koji je bio izlozen do tada neverovatnim pritiscima sa svih strana. recimo studio b, u pojedinim trenutcima na oko deluje kao opoziciona tv stanica, dok je drzavna televizija jasno rezimska. gledaoci i jedne i druge nekriticki prihvataju sve sto se tamo objavi, a potpuno gube iz vida da su obe televizije pod apsolutnom vlascu i kontrolom jednog centra moci. i sta god da ta dva na oko ideoloski dijametralno suprotna medija objave, gledaoci to prihvataju. prastara igra zandara i lopova.

veoma efikasan nacin u oblikovanju javnog mnjenja su glasnici, obavesteni ljudi, ljudi koji znaju. recimo da se i hriscanstvo prosirilo bas ovim metodom licne komunikacije, jasno je da u davna vremena nije bilo medija. (nejasno je zasto se ljudi pouzdaju u nekog kog kao znaju, npr ides kod automehabnicara kog poznajes, a kucu lakse kupujes preko tebi unapred poznatog agenta – mene do sad niko zeznuo niko nepoznat, vec samo znanci).

policijski sistem komunisticke zemlje u kojoj smo svi ziveli je do savrsenstva razvio i obilato koristio prednosti ovakvog nacina proturanja informacija u javnost. ono sto nisu mogli da objave na tv, to puste kao buvu u carsiju, preko agenata, kelnera, brica, rodjaka, kasirki u samoposluzi, svastika i zaova, recepcionera, glasnika sistema kojima je to rekao neko ko zna, (ne)imenovani izvor najveceg kredibiliteta, neko ko zna istinu. i tako to ide, od vajkada do danas…

slicna je situacija sa internetom. nejasno je ko je medijator i ko kontrolise internet i sa kojim ciljem, na prvi pogled ceo internet deluje deregulisano dok su vlade kao u pokusaju da i cyberspace regulisu, ali je izvesno da ti sad imas mogucnost da ovde objavis nesto sto ti ne bi lako prihvatili u novinama, mediju koji je dostupan siroj publici nego sto je internet.

znaci, neko ti je dao tu mogucnost u poslednjih 10 god. do pre izvesnog vremena, o temama uobicajenim na ovom forumu nije nigde bilo govora, i ne verujem da je ranije bilo knjiga ili kakvih pisanih dokumenata, a danas svaki klinac koji ima pristup internetu misli da zna sve o tajnim drustvima, vanzemaljcima, hibridima, planovima za buducnost, itd. jednostavno zato sto se obilje informacija na ove teme nalazi na samo nekoliko klikova misem udaljeno od citaoca. iznad svega zahvalan medij za promovisanje ideja u obliku istine koja do sad, eto, nije mogla da se objavi (zbog sveprisutnog velikog brata, njegovih cenzora i nemogucnosti pristupa masmedijima pojedincima voljnim da kazu istinu).

problem kredibiliteta izvora informacije je od krucijalnog znacaja za percepciju verodostojnosti iste, sto opet stvar dovodi u ravan licnog, buduci da ipak i na internetu postoje promoteri ideja, neciji emisari. nije isto da li mediji citiraju izjavu neimenovanog funkcionera ili potpisanog zvanicnika koji je pred svedocima i kamerama rekao to i to. tako magus ne moze nikada da identifikuje njegov izvor informacija o svemu i svacemu sto on pise, jer na taj nacin odaje informaciju o sopstvenom integritetu i istinitosti svojih tvrdnji. magus to pravda koa nismo mi spremni i ne bi razumeli, hehe. on intenzivno i na veoma sugestivan nacin iznosi te svoje tvrdnje i jedan broj citalaca sve to apsorbuje. magus se i obraca samo toj svojoj ciljnoj grupi, sa ostalima izbegava da komunicira i ne moze da diskutuje. poznato je da neke ljude mozes da lazes sve vreme, sve ljude mozes da lazes neko vreme, ali ne mozes sve ljude da lazes sve vreme. usamljeni su komentari i misljenja koji kritikuju ovakav magusov pristup, sto ni malo ne znaci da je misljenje vecine uvek relevantno ili cak istinito. naravno, ciljna grupa je u interakciji sa onim sto plasira informacije, tako da recimo na forumu politika ove price sto prolaze na zoni ne bi nikad prosle, ali ima jedan diskutant i tamo koji zastupa slicne teze kao i neki ovde.

zanimljivo je uporediti komentare sa jedne sada izdvojene teme sa diskusije politika sa komentarima na istu temu na zoni, a moj utisak je da o istim stvarima ljudi tamo diskutuju mnogo realnije. teme kao sto su chemtrails ili ufo na diskusiji avijacija jednostavno nemaju prodju, a ovde se diskutanti pale i loze oko istog. razlike tumacim razlicitim polaznim tackama i pristupom jednoj te istoj materiji, vec zato sto predeterminisane populacije diskutanata uporno traze i nalaze odgovore u njima prihvatljivim sferama racionalnog, odnosno iracionalnog. zato se cini da su internet i posebno diskusije u funckiji ispiranja mozga, tome podloznima i onima kojima je moguce isprati mozak, onima koji nemaju veru i viziju.

doduse, namece se pitanje sta ako je istina ovo sto pise na ovdasnjim stranicama? kako se vecina diskutanata bavi samo posledicama ili opisima izvesnih fenomena, nigde reci o uzrocima a nema ni traga od razmisljanja ili komentara na temu sta mi ljudi treba da radimo i kako da se covacanstvo postavi u cilju opstanka i/ili prosperiteta?

Izvor: SerbianCafe.com (дискусије)