Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

…

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a², и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

…

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а², чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

…

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

…

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

¹ Радничких друштава.

² Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Разлог зашто толико европљана долази у Америку је што су европски филмови и култура често самокритични а америчка то није.

beogradjanin – Sep 13, 2000

Amera toliko boli ona stvar kako je meni da me sigurno nece pitati „do you want to talk about it?“ A i ako me pita onda ce to biti tako plitko i nezainteresovani da je to jezivo. Meni se to gadi jer me neko laze da mu je stalo do mene. U stvari mu je stalo da izgleda on drag i fin…

Najgora stvar u S.Americi – „Politicna korektnost„. Cak to imaju na fakultetima – a ja cu morati da uzmem taj kurs u firmi sa ostalima… To znaci da ne smes iskreno nista da kazes ako to moze neko pogresno da protumaci. Cak ne smes ni ne pazljivo da se nasalis. Ne dao ti bog da ispricas vic o „australijancu“ ili „pederu“ ili sl. Gubis posao i zabelezen si zauvek.

Neko koga znam je dao samo fin kompliment (vezan za karmin) i dobio otkaz posle sat vremena!!!

Razlog zasto toliko evropljana dolazi u Ameriku je sto su evropski filmovi i kultura cesto samokriticni a americka to nije. (inace odma’ da kazem da mi se film „American Beaty“ nije dopao) Americka „kultura“ je usavrsila manipulaciju i besramnu promociju.

Zato se mnogi evropljani vrate odakle su i dosli. Poznajem gomilu francuza, nemaca, italijana gde radim i nijedan nema nameru da ostane ovde dugo – svi idu nazad kad se malo napune.

MADA, ovde postoje neke fenomenalne stvari i bilo bi divno iskusiti ih u Evropi ili Jugi; recimo otvorenost prema novim idejama (jer znaju da to donosi profit), ili mnogo manja zainteresovanost za poreklo i ostale „dokaze“ ljudske vrednosti, a mnogo vise za „what can you do for me“ (ovaj drugi deo mi se i ne svidja toliko); NOVAC – ali pod odredjenim uslovima.

Za one koji nemaju za lek u Jugi – video sam situaciju u kojoj normalan covek nema pare za lek za dete. Ovde. U americi.

Ako nekoga interesuje, mogu da navedem primere americke manipulativnosti za koju mi Srbi nismo dorasli i nemamo toliki nedostatak altruizma.

Da, verovatno najveci problem u Americi je apsolutna i totalna nezainteresovanost za druge.

PRimer – kada su bombardovali Jugu, moram priznati pitali su me kako mi je, ali onda bi rekli „Eto, ali sta da se radi, moramo nekako da pomognemo jadnicima sa kosova…“

Ocena za nezavisno razmisljanje amerima – 0.

Sa par „notable exceptions“.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Вилице из силицијумске долине, и наравно три прасета печена

Слатки грех за горки цех

И док календарска година убрзано истиче, а буџетска се успорено начиње, некако нам је већ прешло у навику да у позним данима божићног поста прокоментаришемо учинак и рад актуелне владе. ЕУ принципи нас терају да ову навику наставимо да упражњавамо што систематичније.

Зоран Ћирић

[објављено: 23/12/2008]

george wordy , 23/12/2008,

David Cameron Gikandi: « Pravi put je put kreativnosti, a ne konkurencije. Pomozi drugima i pruži im blagostanje, prije nego sebi, i to će ti se vratiti sedmostruko. Kad pomažeš radi to dobrovoljno i srdačno.

Budi zahvalan srdačno. Čitajući knjigu osjetićete entuzijazam i nadahnuće, pa ćete shvatiti da je energija o kojoj pisac cijelo vrijeme piše i praktično primjenjena na pisanje knjige.» …

Kod Zorana Cirica, o znagoof gurua, kreacija je instrumentalizovana, do mere da je kritika oznagood stvarnosti kao njena “glorifikacija”, a konkurencija je iskljucena. Kao sistem je savremen jer produkuje popkuldurne, subkulturne i druge demone altvernativne stvarnosti urbanog pornografskog univerzuma .

Omalovazavanje patriotizma, plasticnih heroja izvedenih iz paralelnog El Paso sveta uz vapaj kul generacije u egzorcistickom ritualnom plesu inicijacije prelaska iz nadnaravnog crno belog sveta u new eage rainbow dimenzije realnog sveta koji nas okruzuje.

Nazivi prica, romana pesama, predstavljaju hibridne spotove kao vivi sekcija oznagood plagijatnog sveta: Hobo, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, Nišvil“ koji nose osnovnu poruku kao sve je kul samo su u pitanju nijanse, stvar nije klasna vec holografska.

Tako da citav piscev opus moze da stane na novogodisnju vasarsku tezgu insajder bizuterije na standu “Kovaci laznog novca” okicene sa: „deda mrazovski” imidž, mrmot zbijen rečima koje šire optimalnu nirvanu, filozofski mir i metafizička liturgija, uvozno-izvezene opanake i rakija, sto i jedna koralna pepeljara, pogrebni dzipovi , „Krcunovo drvo” ili „Cobetove kočnice”, colni spajdermen, bezolovni cannabis legionari, genetske tarot kolajne, Srpski novi zaokret, Vilice iz silicijumske doline, i naravno tri praseta pecena,.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Три године организације Срби за Србе

SZSBeograd (Humanitarni rad)

27. novembar 2008.

Данас се навршавају тачно три године од када је група младих људи, одвојена даљином али не и срцем од мајке матице, започела рад Хуманитране организације Срби за Србе.

Случајно или намерно у време када је почињао Божићни пост. Три године нису дуг период у људском битисању, али су сасвим довољне да се од заборава отргну и међу Србе врате заборављене речи: племенитост, широкогрудост, дарежљивост, милосрђе, великодушност, човекољубље, братољубље, добротвор …

На тим речима смо окупљали Србе широм света, дубоко свесни Андриђеве изреке “да нам живот враћа само оно што дајемо другима, и мудрости наших светих отаца који су племенитост сматрали врховном људском врлином.“

Ми смо поменуте хришћанске врлине својим личним примером и конкретним делом поново вратили у јавни живот, градећи нашу организацију на темељима поштења и транспарентности. Учинили смо нешто што се пре три године чинило немогућим и невероватним.

Тврдичлук је корен свих зала, празна прича је недовољна, ћутање и затварање очију је опасно. Чистој и непоквареној души је потребно племенито дело. Само на тај начин, кроз акцију братољубља, човек може потврдити своје чојство, и наћи свој мир. И никако другачије.

Зар у животу није најважнија љубав, и пре свега, љубав према сиромашним, страдајућим, и унесрећеним. Ништа није угодно Богу као милосрђе, јер je тa особинa својственa Њему.

Несебично давати од себе другима, трудити се без личне користи – подстицати људе око себе да развијају добро у њима – то је племенитост. Највиши облик племенитости је жртвовање себе за добробит другог, и то пре него тај други пружи руку за помоћ. Племенитост кроз жртву постаје светост.

За ове три године смо пронашли и евидентирали преко 200 породица са петоро и више деце, нашим донацијама помогли смо директно 40 породица са преко 350 деце, народне кухиње на Косову и Метохији, старе, болесне, инвалиде.

Друге породице су добиле помоћ од државних органа или других удружења, али велики број породица остављен је на милост и немилост суморној садашњници и људској небризи.

Истовремено смо се трудили да текстовима на нашем сајту подигнемо свест и активирамо аларме у друштву због тешког социјалног стања у коме живе српске вишечлане породице широм Балкана.

Ширили смо свест о проблему беле куге, указивали са каквим се животним проблемима свакодневно сусрећу од свих напуштене мајке хероине, износили став да те породице морају бити адекватно награђене од стране државе, а не кажњаване.

Наш крајњи циљ јесте да им помогнемо да дођу у ситуацију да се самостално изборе за своју децу и њихову будућност, пошто социјална давања и новчана помоћ дају само краткорочне резултате.

У Србији данас преко 120 хиљада деце живи гладно или у тешкој неимаштини, а 60 хиљада деце у гету са бодљикавом жицом кога су прогласили „државом”, и то у духовном и световном срцу Србије.

У тренутку кад нам у сусрет стиже тешка економска криза која ће угрозити управо најсиромашнији слој становништва, не штедиме се. Проверимо себе колико смо дорасли немањичкој и котроманићкој круни, слави и традицији.

Помозимо ту невину децу у матици и српским земљама окружења која су на ивици опстанка. Не само због њих, већ због свог националног достојанства и порекла. Једино нам њих не могу отети ни империјализам, ни глобализам, ни хегемонизам, нити било која мрачна „светска” сила.

Имали смо у ове три године низ препреке, проблема, али нисмо поклекли, одустали, нити се предали. Наша највећа награда биће искрен дечији осмех, потврда да сав труд, време, енергију и новац које смо уложили није узалудно потрошен.

Позивамо Вас да нам се придружите и подржите, да наставимо борбу за лепшу будућност српске деце и њихових породица.

ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!

Скупштина Хуманитарне организације Срби за Србе

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

www.srbizasrbe.org