Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Док сам држао галерију, чуо сам доста анегдота о Ољи Ивањицки”

Posted in уметност, SerbianCafe by Соларић on 5 јула, 2009

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Olja Ivanjicki

aom ((ime_u_kucici))

24. jun 2009.

kao devojcica sam upoznala ovu damu
i plasila sam je se…

pokoj joj dusi!

aom ((ime_u_kucici))

24. jun 2009.

plasila me je njena boja glasa, unjkav govor i gеstikulacija rukama
tada kao dete nisam mogla da razumem da ona sa svetom komunicira bojama…
nisam volela njene slike koje je moja mama kupovala

opet, rastuzila me vest o njenoj smrti!

medljeno (скот)

25. jun 2009. u 08.11

Док сам држао галерију, чуо сам доста анегдота о Ољи Ивањицки. Ево једне:
У околини њеног атељеа стално се мотао један клошар којег је временом упознала, давала му неку ситну кинту и слушала његове измишљотине са великим интересовањем. Имала је један дан у недељи када је он долазио, а она га слушала кроз отворена врата. Једном приликом, долази клошар на „сигурну тезгу”, дочека га госпођа Ивањицки, отвори врата, да му кинту и каже, – данас нисам расположена за слушање…

У истом периоду, чуо сам доста и позитивног и негативног о њој, али тако је то.
Сви људи који су оставили дубок траг иза себе, имали су период осцилације из једне у другу крајност. После Шејкине смрти, све је било другачије у њеном животу, па је било нормално видети је са Војом Крстарицом, сликање за дуплерицу Старта и стварање дела која су највреднија у многим колекцијама. Када се помене њено име, прво ми се пред очима јавља триптих „Бој на Косову” из деведесетих година. Код мањих формата, задржао бих се на периоду Медијале, а њен стваралачки врх је период између ’76 и ’78.
Учинила је средину у којој је живела богатијом, у сваком случају.

Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно

Posted in друштво, образовање, повесница, породица by Соларић on 25 априла, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

… Али је била једна грчка државица у којој су жене од најстаријих времена биле еманциповане, у најбољем смислу ове речи. То је била Спарта. Спартанци су у грчком свету живели у изузетним приликама. Они су освајачи, који су се, када су окупирали Пелопонез, нашли у средини бројно надмоћнијих непријатеља Да би одржали превласт, и да би се у опште могли одржати, морали су они да буду стално спремни на напад или одбрану, да буду, тако рећи, стално мобилисани – да стално живе војничким, логорским животом. Цело њихово васпитање, које је држава узела у своје руке, имало је једини циљ да од грађана начине поуздане војнике; државу су дакле интересовали само они њени поданици које ће моћи употребити за своју одбрану. На тај начин жене су биле прилично испале из комбинације. Њих нису обухватиле никакве веома строге уредбе, јер зато није било ни потребе, а Спартанци нису зато имали много ни времена. Жена је код Спаратанца била слободна и уживала бесконачне привилегије. Али су Спартанке биле исправне жене. Оне су као девојке биле васпитане на строг, може се рећи свиреп начин, и тако су у живот улазиле са челичном вољом и необичном моралном снагом. „Ви сте једине, рекла је нека странкиња Спартанки, које владате људима“. „То је истина одговори јој Спартанка, али ми смо и једине које рађамо људе“.

Када је Паузанија, спартански краљ, који је постао издајником своје отаџбине, био осуђен на смрт, па побегао у храм да би се спасао, прва која је подигла камен да се храм зазида и Паузанија умори глађу била је његова рођена мати. Другој једној Спартанци јави гласник да су јој свих пет синова у боју погинули. ,,Не питам те то, каже му она, него ми реци ко је победио„. Када је гласник одговорио да су победили Спартанци, Спартанка стегну срце, и окићена венцем, оде да принесе боговима жртву захвалницу. Један је опет запитао заробљену Спартанку да ли ће се добро понашати, ако је купи. „Хоћу ако ме и не купиш“, одговори му Спартанка.

Врло су интересантни и необични били спартански свадбени обичаји и у опште њихови погледи на брак и брачни живот. Младожења би морао да отме своју жену, управо, да инсценира отмицу, пошто би се претходно договорио са девојачким оцем или старатељем. Кад изврши отмицу, он невесту не би одвео у своју кућу, већ у туђу, код какве своје рођаке; ту би долазио својој жени кришом, на веома кратко време, јер је и дан и ноћ морао проводити са друговима у логору. Састанак је био обично само доцкан увече, у неосветљеној соби, тако да је млади Спартанац могао са својом женом изродити децу, а да је готово никако и не види. При свем том, он ју је као девојку морао познавати добро.

Питали Харила прича нам Плутарх зашто код њих девојке излазе у чаршију са непокривеним лицем, а жене га сакривају. „Зато, одговори Харил, што девојке треба тек да нађу мужеве, а жене да сачувају оне које већ имају“. Из ове анегдоте се види да је младић могао добро познавати девојку пре но што се реши да је узме – ситуација, дакле, сасвим друкчија но у осталом грчком свету премда су и Спартанци старога времена били још далеко од тога да знају шта је то брак из љубави.

Мираз је у Спарти био по Ликурговим законима, забрањен, „да сироте не би остала неудате, а богате да не би биле нарочито тражене, већ да би сваки гледао на карактер и бирао према девојачкој врлини„. Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно, а матори момци су били изложени свакојаком подсмеху и кињењима.

У Спарти су млађи веома поштовали старије, и позната је на пример анегдота, како су се у атичком позоришту, када је ушао један старац и није могао наћи места, подигли у публнци са својих седишта, да староме начине места, само Спартанци; у Спарти је дакле био ред да се пред старијим устане, па ипак се зато један младић није хтео подићи пред краљем Деркилидом који није био ожењен. „Нећу да устанем пред тобом бранио је он своје понашање – јер ти ниси родио никога који ће доцније устати преда мном“. Најзад, треба још споменути да је у Спарти постојала нека врста диандрије и полиандрије, то јест једна би жена, са одобрењем свога мужа, могла у исто време да буде и жена неког другог. …

Целокупан садржај :  О жени у Грка и Римљана

„Како је пропао Вол Стрит“

Posted in економија, хумор, SerbianCafe by Соларић on 5 марта, 2009

Kako je propao Wall St.

Zgodan (preduzetnik)
02. mart 2009.

Ima li kraja propasti Vol strita? Danas je na 6.700 poena, dok mnogi predvidjaju da će dostici 5.000.
Izgleda da je najveca na svetu Ponzi sema pocela da se raspada, ko komunizam.

Zgodan (preduzetnik)
02. mart 2009. u 16.15

Mladi Chuck je dosao u Teksas i kupio magarca od farmera za 100$.
Farmer se slozio da mu sutra isporuci magarca.
Sledeći dan, farmer mu je rekao „Izvini, sine, magarac uginuo i potrosio sam novac“.
Chuck je rekao, ma donesi mi mrtvog magarca, napravicu lutriju, samo neću nikome reći da je mrtav„.

Mesec dana kasnije, farmer je sreo Chucka i pitao ga „Šta je bilo s mrtvim magarcem?„
Chuck :“prodao sam 500 srećki i zaradio 898 dolara„
Farmer ga je pitao „Da li se neko zalio?
odgovorio mu je „samo momak koji je dobio, pa sam mu vratio njegova dva dolara.

Chuck sada radi na Wall Street.“

Young Chuck moved to Texas and bought a donkey from a farmer for $100.00. The farmer agreed to deliver the donkey the next day.

The next day he drove up and said, „Sorry son, but I have some bad news, the donkey died.“

Chuck replied, „Well, then just give me my money back.“

The farmer said, „Can’t do that. I went and spent it already.“

Chuck said, „OK, then, just bring me the dead donkey.“

The farmer asked, „What ya gonna do with him?“

Chuck said, „I’m going to raffle him off.“

The farmer said, „You can’t raffle off a dead donkey!“

Chuck said, „Sure I can. Watch me. I just won’t tell anybody he’s dead.“

A month later, the farmer met up with Chuck and asked, „What happened with that dead donkey?“

Chuck said, „I raffled him off. I sold 500 tickets at two dollars apiece and made a profit of $898.00.“

The farmer said, „Didn’t anyone complain?“

Chuck said, „Just the guy who won. So I gave him his two dollars back.“

Chuck now works for Wall Street.

This explains it all…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)