Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Највећи број геј особа у Србији на такву параду неће ни отићи

Posted in Србија, друштво, политика, SerbianCafe by Соларић on јул 7, 2009

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Gej parada – dan ponosa ili dan..

Beo_fokus (drustvene nauke)

30. jun 2009.

Već mesecima se domaćoj javnosti servira priča o održavanju (neodržive idje) „gej parade” u našem glavnom gradu. Dežurni i „za boj uvek spremni”, revnosni, čuvari „demokratskih načela” u Srbiji odmah su stali u front. Zadatak je bio jasan: trebalo je „neuke”, „glupe”, „zaostale” i odnosu na savremeni „moral” prilično rigidne Srbe naučiti još jednoj novoj lekciji „ljudskih prava i demokratije”. (pri tom niko nije postavljao pitanje gde je moje, gde su naša prava da nešto ne želimo da prihvatimo). Otišlo se, u sve opštem „zanosu” borbe za „ljudska prava” toliko daleko da su nas, smatrajući kako nam je IQ niži od sobne temperature, ubeđivali da je „gej parada” zapravo korak bliže EU, i da time pokazujemo i dokazujemo da smo civilizovano i građansko društvo!
Ali svako ubeđivanje zaslužuje i odgovor. Kao prvo, merilo građanskog društva nije manifestacija takvog tipa. Ona je više merilo strpljenja građana ove zemlje. Drugo, termin „civilizovanog društva” svakako je vrlo širok pojam, i niko normalan ne može da prihvati činjenicu kako je „gej parada” neko civilizacijsko dostignuće. Ne možemo, a tome nas uči i istorija, zaboraviti da su u antičko doba postojаle civilizacije koje su prinosile ljudske žrtve, koje su razarale, pljačkale i ubijale sve oko sebe i koje su progonile i porobljavale druge narode (Persija, Rim, Egipat itd.). Ali, one se danas smatraju za civlizacije svog doba. Savremeno društvo je dosta sofisticirano, sekularno, suviše „mekano” pa su njegovi današnji pogledi na moral potpuno drugačiji od pomenutih antičkih naroda, a opet čini i prihvata nešto što čak ni oni nisu rado dopuštali. Zatim, ne smemo zaboraviti da su postojale i antihrišćanske civilizaцije. Narodi koji su progonili i/li ubijali Hrišćane. Da li je i to bila civilizacija?! Jasno nam se nameće odogovor da nije civilizacijski samo nešto što društvo samo i spontano stvori, odobri ili čini, već i ono što nam se nameće. Dakle, mi smo u jednom vremenu očitog i novog, bolje reći, „neoanti-hrišćanstva”.

No, pogledajmo ko sve to želi da nam „obrazuje” i nauči našu decu osnovnim „principima demokratije”. Kao prvo, to su razne ne(V)ladine organizacije, iste one za koje je svaki ispaljeni srpski metak (čak i na svadbi) neizostavno morao da ubije nekoga, a za koje ne postoje ni srpske žrtve, ni srpski grobovi, niti su za njih svete granice srpske države. Zatim razne „gej” organizacije koje ne mogu same sa sobom da se dogovore oko takvog skupa. (Za neobaveštene – „parade” neće biti, jer „gej” organizacije nisu mogle da se dogovore oko organizovanja skupa!)

Kao da nije bilo dosta što je Vlada naše zemlje prošle godine odvojila znatna novčana sredstva za pomoć jednom „gej” sajtu (a „šapuće se javno” u isto vreme „gej oraganizaciji!), koji je navodno trebao da promoviše kulturu nenasilne komunikacije i tolerancije! Pa samo malo ”gospodo„ i ”drugovi„, ja ne mogu da ostanem..  tolerantan, kada neko iz mog džepa, u vidu poreza, uzima novac koji će potom da ”investira„ u ”razvoj malih i srednjih gej sajtova„, i to sve u mometnu kada se narodne kuhinje zatvraju jer nema novca za hranu, kada nastupa sveopšta kriza u ekonomiji… toliko je puno toga, a tako malo razuma. Da li je neko možda javno pokazao i dokazao, od onih koji su donirani tim novcem, gde je i kako on potrošen?! Nije!

Dakle, oni koji nam najviše, iz tog famoznog NVO sektora, pričaju o transparentnosti i zakonu sada ćute.
Šta zapravo hoće borci za prava homsexualaca? Mogućnosti su razne, od slobodnog ”paradiranja„ (čudan termni za one koji ne vole militarizam), do brakova, ili javnog deklarisanja svoje sexulane orijentacije.
Ali, neću sada da prozivam bilo koga. Cilj ovog teksta nije poziv na linč, privatnu pravdu ili prognon. Već pokušaj da se jasno ukaže na problem ovog društva koje neko želi na silu da natera da prihvati ono što je za njegov moral, tradiciju i kulturu ne moguće prihvatiti.

Svojevremeno, je naša poznata novinarka Mirjana Bobić Mojsilović bila mesecima ”silovana„ (čitaj vređana i ponižavana), po raznim gej sajtovima (forumima), samo zato što je postavila pitanje sveopšteg potenciranja homesualnosti kod nas! Dakle, još jedan primer ”demokratske tolerancije i razumevanja„ iz tabora promotera istih ”vrednosti„. Još ćemo doći u situaciju da u ”cvatu sveopšte demokratije„ nećemo smeti da javno iznesemo svoje mišljenje, a (homo)sekusalna manjina će tiranisati sramnim zakonima većinu.
Nigde u svetu, ne postoji društvo koje je apsolutno tolerantno na homseksualizam kao pojavu. Ne dopustite da vas zamajavaju takvim pričama. Za mene je to moralno-psihološka devijacija. Nikada, ali nikada, svojoj deci neću tvrditi kao je to nešto lepo, normalno ili poželjno. Zar narodu kome preti istrebljenje od ”bele kuge„, čija su sela pusta, čije je stanovništvo prepolovljeno tokom XX. veka (u raznim ratovima), sada neko promoviše ”gej paradu„. Razumem Zakon protiv diskriminacije. Vara se svako ko kaže kako je to ”pederski zakon„, jer nije tako. Takav Zakon ima, i mora da ima, svaka moderna zemlja. On ne štiti samo ”prava„ homseksualca, već i prava svih diskrinimisanih grupa ili lica. Ali ne želim da verujem da će ovo društvo da dopusti mogućnost da se pod okriljem tog Zakona promovišu gej ideje. Još će nam pretiti i zatvorom, sudovima ili javnom osudom ako kažemo nešto protiv toga.
Izgleda da je došlo vreme kada će ponosni i časni gledati u zemlju od sramote, a nemoralni nam se smejati u lice. Srbijo, kuda ideš, šta ti to rade?!

neimar 30. jun 2009.

Па хоће да покажу да морате да прихватите западне ‘стандарде’ ако хоћете да будете запад.
То је иначе глобална појава и то не случајна.
Тренутно је у току глобални напад у истом смеру и у Индији где педерске групе траже измену дискриминишућег закона против хомосексуализма заосталог из времена британске империје.
Ко каже да је све било лоше у британским колонијама, ето оставили су им добро организоване возове и добре законе.
Сад Холивуд хоће додуше да уведе своје законе и у Индији и у Србији.

Па наздравље нам било.

Beo_fokus (drustvene nauke)

01. jul 2009.

Cilj mog posta nije da bilo koga vređam, ili širim mržnju. Samo sam izneo mišljenje, sigurno 2/3 građana naše zemlje. Naravno da će neko pokušati da manipuliše homseksualnom manjinom zarad svojih interesa, i koristi. To je svakome jasno. Ali isto tako je poznato, da najveći broj gej osoba u Srbiji na takvu paradu neće ni otići, mnogi to i ne podržavaju uopšte.
Svima je jasno da je Zakon tj. država ta koja određuje prava i obaveze, a ne grupacije, pojedinci, ili neki skupovi. Pitanje gej prava nije nacionalno, ekonomsko ili opšte društveno pitanje, zato ne treba da se rešava javno, posebno ne po ulicama, nego na nivou državnih institucija, zakonima. To je jedini ispravan, građanski način. Sve ostalo je samo provokacija, i manipulacija.

http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/013934857/gej-parada-dan-ponosa-ili-dan.html

Advertisements

Сам император Август није хтео носити других хаљина до оних које би му изаткале сестра и жена

Posted in повесница by Соларић on април 27, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

Странче, нећу много да ти говорим, застани и прочитај.

Овде леже ружни остатци лепе жене,

Родитељи су јој дали име Клауднја.

Свога је мужа од срца волела.

Родила је два сина од којих је једног

Оставила на земљи, а другог је сахранила.

Лепо је говорила, отмено се кретала.

Чувала је кућу, прела вуну. Толико. Иди.

… – Затим се каже женино име („Родитељи су јој дали име Клаудија“), па се онда набр-јају њене врлине: она се хвали што је најпре „свим срцем“ волела свога мужа, затим што је лепо говорила, па онда што се отмено кретала, и најзад што је чувала кућу и прела вуну. Све ове врлине, нарочито прва и четврта, љубав и оданост према мужу и кући, опште су и заједничке коректним женама свију времена и ја овде не мислим да их истакнем као римски специјалитет. Али при свем том, неколики сјајни примери женине љубави и пожртвовања заслужују да буду нарочито споменути. У време другог триумвирата, када су удружени Октавијан, Антоније и Лепид ставили изван закона и осудили на смрт велики број најодличнијих Римљана, у тим ужасним данима тако нам је забележио један историчар показивале су се жене увек одане својим мужевима, док су их синови и сви остали, по правилу, из страха остављали. Исто је овако било и у најгорим данима јулијевске династије, за време Тиберија, Калигуле и Нерона, када су жене, како нам каже Тацит, осуђиване и за саме сузе што би их проливале на гробовима мужева, оцева и браће и тада су Римљанке предњачиле са пожртвовањем. Историчар Тацит сачувао нам је из тога времена имена неколиких жена које нису хтеле преживети своје мужеве. Петус, један угледан Римљанин, био је осуђен на смрт, јер је учествовао у завери против цара Клаудија. Било му је наређено да се сам убије. Његова жена, Арија, која се и за време истраге показала своме мужу веома одана, хтела је да с њим заједно умре. Када се у последњем тренутку Петус поколебао и изгубио хладнокрзност, дохвати Арија нож и забоде га у своје груди, па га онда извади и да Петусу сг речима: „Петусе, не боли!“

(more…)

Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно

Posted in друштво, образовање, повесница, породица by Соларић on април 25, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

… Али је била једна грчка државица у којој су жене од најстаријих времена биле еманциповане, у најбољем смислу ове речи. То је била Спарта. Спартанци су у грчком свету живели у изузетним приликама. Они су освајачи, који су се, када су окупирали Пелопонез, нашли у средини бројно надмоћнијих непријатеља Да би одржали превласт, и да би се у опште могли одржати, морали су они да буду стално спремни на напад или одбрану, да буду, тако рећи, стално мобилисани – да стално живе војничким, логорским животом. Цело њихово васпитање, које је држава узела у своје руке, имало је једини циљ да од грађана начине поуздане војнике; државу су дакле интересовали само они њени поданици које ће моћи употребити за своју одбрану. На тај начин жене су биле прилично испале из комбинације. Њих нису обухватиле никакве веома строге уредбе, јер зато није било ни потребе, а Спартанци нису зато имали много ни времена. Жена је код Спаратанца била слободна и уживала бесконачне привилегије. Али су Спартанке биле исправне жене. Оне су као девојке биле васпитане на строг, може се рећи свиреп начин, и тако су у живот улазиле са челичном вољом и необичном моралном снагом. „Ви сте једине, рекла је нека странкиња Спартанки, које владате људима“. „То је истина одговори јој Спартанка, али ми смо и једине које рађамо људе“.

Када је Паузанија, спартански краљ, који је постао издајником своје отаџбине, био осуђен на смрт, па побегао у храм да би се спасао, прва која је подигла камен да се храм зазида и Паузанија умори глађу била је његова рођена мати. Другој једној Спартанци јави гласник да су јој свих пет синова у боју погинули. ,,Не питам те то, каже му она, него ми реци ко је победио„. Када је гласник одговорио да су победили Спартанци, Спартанка стегну срце, и окићена венцем, оде да принесе боговима жртву захвалницу. Један је опет запитао заробљену Спартанку да ли ће се добро понашати, ако је купи. „Хоћу ако ме и не купиш“, одговори му Спартанка.

Врло су интересантни и необични били спартански свадбени обичаји и у опште њихови погледи на брак и брачни живот. Младожења би морао да отме своју жену, управо, да инсценира отмицу, пошто би се претходно договорио са девојачким оцем или старатељем. Кад изврши отмицу, он невесту не би одвео у своју кућу, већ у туђу, код какве своје рођаке; ту би долазио својој жени кришом, на веома кратко време, јер је и дан и ноћ морао проводити са друговима у логору. Састанак је био обично само доцкан увече, у неосветљеној соби, тако да је млади Спартанац могао са својом женом изродити децу, а да је готово никако и не види. При свем том, он ју је као девојку морао познавати добро.

Питали Харила прича нам Плутарх зашто код њих девојке излазе у чаршију са непокривеним лицем, а жене га сакривају. „Зато, одговори Харил, што девојке треба тек да нађу мужеве, а жене да сачувају оне које већ имају“. Из ове анегдоте се види да је младић могао добро познавати девојку пре но што се реши да је узме – ситуација, дакле, сасвим друкчија но у осталом грчком свету премда су и Спартанци старога времена били још далеко од тога да знају шта је то брак из љубави.

Мираз је у Спарти био по Ликурговим законима, забрањен, „да сироте не би остала неудате, а богате да не би биле нарочито тражене, већ да би сваки гледао на карактер и бирао према девојачкој врлини„. Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно, а матори момци су били изложени свакојаком подсмеху и кињењима.

У Спарти су млађи веома поштовали старије, и позната је на пример анегдота, како су се у атичком позоришту, када је ушао један старац и није могао наћи места, подигли у публнци са својих седишта, да староме начине места, само Спартанци; у Спарти је дакле био ред да се пред старијим устане, па ипак се зато један младић није хтео подићи пред краљем Деркилидом који није био ожењен. „Нећу да устанем пред тобом бранио је он своје понашање – јер ти ниси родио никога који ће доцније устати преда мном“. Најзад, треба још споменути да је у Спарти постојала нека врста диандрије и полиандрије, то јест једна би жена, са одобрењем свога мужа, могла у исто време да буде и жена неког другог. …

Целокупан садржај :  О жени у Грка и Римљана

Кучи – живот и обичаји

Posted in друштво, повесница, породица by Соларић on април 7, 2009

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме: