Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Posted in здравље, образовање, филозофија by Соларић on 8 маја, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразомживети срећно треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање

Posted in филозофија, SerbianCafe by Соларић on 3 маја, 2009

Filozofija života

DrCornelius (uncleDoc4You)

20. avgust 2008.

kako ono rece jedan pisac sa prostora bifse (SFRJ) (YU)

vilin konjic živi samo jedan dan i od jutra pa do mraka leprsa krilima i uziva u zivotu…
sad ja:
mi ljudi živimo po 365 000 dana i ne uzivamo a nemamo ništa u sebi lijepoga ili pametnoga da proširimo ili podarimo drugima …

pa pisac kaže šta bi on dao samo da može da živi još jedan dan :-)

šta je najveca radost zivota?

sloboda ? biti slobodan u pokretu u umu u djelovanju u razmišljanju u zivotu na zivotu?

nerazumem sada (pre sam bio sam slijep) zašto se ljudi pozatvaraju u ladice, zašto se ljudi lisavaaju sami svoje slobode?

zatvaraju se u religiju u državu u nacionalnost u grad u selo u ulicu u kontinent u fudbalski klub u boju koze u vrstu auta u spoljni pol u visinu u jacinu u oblik u formu u klasu u djelovanje u u u…

svako gradi neke ograde oko sebe i strahuje sam od svoje slabosti…

gdje su ti veliki filozofi koji mogu nešto stvarno da pokrenu i promjene?

nema ih ? naravno ih nema jer nema ideja u narodu…

zašto nema ideja u narodu?

nema ideja jer si ti, bas ti koji čitaš ovo, ti si kriv za ne pridonosenje ravnopravnosti ljudi i njihovoga bratstva i ljubimstva…

svo dobro pocinje u tebi i siri se dalje od tebe a tako i svo zlo...

zlo je ne pokusati ništa poboljsati…

zxcvb (na) 23. avgust 2008.


Ipak kada sam već ovde da dam i svoje mišljenje.

Svaki oblik, svaka slika, svaki opazaj, koji je kreirao razum, po svojoj sustini predstavlja određen stepen objektivacije metafizicke volje.
Dakle kada bi vilin konjic imao svest, kada bi ta svest imala moc ljudskog intelekta i kad bi taj intelekt sa posrednog saznanja objektivnog sveta bio „usmeren” ka neposrednom unutrasnjem svetu, onda bi vilin konjic imao dozivljaj volje. Dzovljas onoga nečeg sto nalazimo unutar sebe a sto je (iako razlicito ) ipak najblize stvari po sebi.
Pošto je sa druge strane volja neprestano stremeljenje i patnja a zadovoljstvo predstavlja samo kratkotrajnu i iluzornu negaciju patnje, onda ni on ne bi mnogo uzivao u svom jednodnevnom zivotu već bi osecao sve muke SPOZNAVANJA individualnog htenja olicenog u gladi, bolu, zedji, zalosti itd,itd.  znaci patio bi a ne bi uzivao jedan dan.

(more…)

Велика дела се јављају, по правилу, једном у сто година

Posted in књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 8 јануара, 2009

zxcvb (na)

23. novembar 2008

Kao sto je pisao Sopenhauer:
Ne treba citati SKRABOTINE svakidasnjih glava koje se pojavljuju svaki dan i koje svaka godina radja u velikom broju poput muva, a ljudi (poput Dovle) ih čitaju samo zato što su danas stampane i sto im se još nije osusila boja”.
citat Sopenhauer

Velika dela se javljaju, po pravilu, jednom u sto godina. I takva dela ne prolaze, ne zastarevaju. Znanje koje ona nude ima prednost apodikticnosti svojih razloga istinitiosti i osnovu koja duboko zadire u neposredna iskustva i apriornost kao i nedeljivu „intuiciju”( po Bergsonu)

Jedan epigram stalno je podsecao Sopenhauera šta da radi kada mu neka knjiga dodje pod ruku a on glasi:

„Čitajte marljivo stare, ali stvarno prave stare
Šta o tome novi kažu ne znaci bas mnogo”.

Sve ovo uzdize velika dela filozofije iznad svih skrabotina svakidnjaih glava kao cvet iz djubreta.

A vecina kao Dovla misle da su filozofska dela nešto poput novinskih clanaka, koje se danas čitaju a sutra su zastarela. Ako je nešto staro dvesta godina to je zastarelo. Tako da će Dovla zabici svet , jer on eto traje dvesta godina„ i zaronice se u djubre svakidasnje prosecnosti.

Stvarno si ti jadnik i pajac.
Da nisi ujedno smesan, ove rasprave ne bi bile zabavne, kao sto jesu.

Ponavljanje istih pricica tipa ..ko je koga, šta misli vecina, Durant, Rasel i sarlatani. Aristotel i pitanje koliko žena ima zuba, Pacovi iz djubreta i slične smesne detinjarije i nebuloze.
Zar stvarno mislis da ću po stoti put da se bavim tim idiotlucima izaslim iz tvog uma koa zakljucak tvoh citanja Duranta i Rasela ?

Ipak ne mogu da precutim ono o sinteticnim apriornim sudovima.

Šta nije valjano kod toga? Hajde pojasni i definisi prvo šta su uopste sinteticni apriorni sudovi, šta oni kazuju i na šta se odnose, i kako je Kant dao odgovor na pitanje koje glasi kako su oni uopste mogući?

Naravno kada sam tražio da izdvojis iz fragmenata predsokratovaca samo jedan jedini fragmenet gde se kaže Lokova misao da ništa nije u umu sto prethodno nije bilo u culima„. Naravno to nisi bio u stanju jer tako nešto ne postoji i to si izmsilio ne bi li ispao pametan na ovom forumu .
Zar si kretencino sposoban das odgovor koji sam postavio gore?
Hajde izvoli.

Naravno ..MUK, cutanje i laprdanje. Aristotel, Pacovi, Durant, vecina bla.bla

Dovla
~A sto ti onda nisam mogao reci za presokratovce,rekao sam sada.Dakle nadji Parmenida pa procitaj.~


E
vo imam Parmenidove fragmente ispred sebe. Ima ih ukupno 25 i stali su na sest stranica knjige. Nigde ne vidim da je on napisao da ništa nije u umu a da to prethodno nije bilo u culima. Pa ti vidim to negde vidis. Izvoli nemoj da prepisujes AKO TE VEC PO OBICAJU MRZI već lepo kaži u FRAGMENTU TOM I TOM nalazi se misao da je svest tabula rasa i da ništa nije u umu sto prethodno nije bilo u culima i sto je po tebi Dzon Lok ukrao od njega.

~Ti si budala kao i Ljubo,jer ti umišljas da vise znaš od Rasela,Popera,Nicea,Jaspersa,Hajdegera i još nekih filozofa koji znaju u prste Kanta.~

Pa kada čitam Rasela ne mogu da se nacudim koliko je taj covek ogranicen. Taj tip nema ni trunke tkz. „filozofskog razbora” .Njegova tkz. „matematicka filozofija” je cista besmislica koja osim reci nema nikakv sadrazaj. Tip je isao u bisokop ne bi li shvatio princip koga je BERGSON NAZVAO „Kinemetografski prinicip inteligencije” a u svojoj kritici istog uhvatio se za deo iz Materije i memorije gde Bergson usput ukazuje na empiriski svet kao „skup slika” na šta Rasel odlucno reaguje poput bilo kog buzdovana na ulici. Rasel jednostavno ne zna za najvece otkrice u istoriji filozofije a to je korelativnost subjekta i objekta pa samim tim ni za znanje koje stoji iza pojma „Stvar po sebi”.

Ja ne tvrdim da znam vise od tog nazovi „filozofa” ja sam siguran u to. Tim se vise cudim sto je neko poput njega stekao slavu i zaradio milione na glupostima koje je izneo u svojoj istoriji filozofije, koja ga je i proslavila, jer njega kao tipa uzetog iz mase MASA LAKO MOŽE DA RAZUME zato je i stekao popularnost koju mi ,koji smo niko i ništa, a koji imamo tu sreću da jednostvano razumemo filozofiju nikada nečemu steci.

Ipak duhovno znanje, metafizicka uteha, otkrovenje sustine sveta i zivota tipovi poput tebe , Rasela, rulje opet i isto tako mozete samo da sanjate.

~Ja se ne secam da li on tvrdi,ali Poper i još neki sigurno tvrde da su kantovi apriorni sudovi neispravni~

Kako Proper obrazlaze tu svoju tvrdnju. Bergson je na jednom svom predavanju rekao .. citiram „Ne mogu traziti od vas da mi verujete na reč”. Ti si eto poverovao na reč da tamo nešto (o cemu nemas pojma) eto nije ispravno.

Kada bi znao šta su sinteticki sudovi apriori znao bi da je to neposredna cinjencia svesti a Kantovo pitanje nije da li su oni ispravni ili neispravni već kako objasniti cinjenicu da oni postoje. Ovde nije pitanje egzistencije već kao sto vidis nešto sasvim drugo.

~To sto ti mislis da si posvecen u tajne Kantove misli,oni su pre tebe i daleko detaljnije protresli i shvatili.Citao sam i čitam njih,pa citajuci setim se koliko si ti mali za njih i ogranicen~

Šta su oni pretresli i shvatili? Da bi doneo sud da li su oni mali ili veliki, da li su nešto shavtili ili ne moras valjda znati o cemu oni govore. Šta su oni majmune tupavi shvatili a sto eto ti si procenio neko nije? Kako covek da se ne iznervira pred ovolikom ogranicenoscu i bezobrazlukom ustvari? Ti ovde nekog vredjas vredjanja radi a ne možeš da obrazlozis niti imaš pojma o bilo cemu sto izneses. To je ono. Udari pa pobegni.

~Kad vidim onu Sopenhauerovu tabelu o vremenu,prostoru i materiji,pa koliko tu ima samo nebuloza i propusta.Kasnije je to pobila nauka i filozofija~

Ovde govoris o Sopenhauerovim predikabilijama apriori a koja se odnose na apriorna saznanja. Pa gde su tu propusti i nebuloze. Koja od njegovih predikabilija nije ispravna i ne odnosi se na apriorno saznanje I šta je to pobila nauka i filozofija?
Jel te mrzi da objašnjvas ovde u dve recenice ? Jaooo kretenu kretenski.

~Eto samo se setih se njegove i kantove zablude o praznom prostoru.~

Koje zablude o praznom prostoru. Šta bulaznis? Kažeš „ zabludu da je moguć prazan prostor”.

Kakvo je ovo lupetanje. Po Kantu prostor je apriorna sema cistoga razuma i kao takva uslov i sadrazaj svake mogućnosti iskustva a cija su pravila spoznatljiva apriori i to opazanjem apriori sto je Kant nazvao „cistom culnoscu”.
Kakva mogućnost „praznog ili punog prostora ? Gde je Kant izneo nešto takvo i na šta se to odnosi. O cemu lupetas budalo.

S..re., ti se na tvoje znanje i na tvoje pokusaje da ispadnes pametan pred interent anonimusima na internet forumu.
Nemas pojma budalo. Toliko ides ljudima na zivce. Osecam se isto kao kada bi neka potpuna neznalica dosla hirurgu u salu i pocela da ga uci šta je ispravno a šta ne prilikom operacije. Ili kada bi neko ko je citao razne istorije avijacije usao u pilotsku kabinu i poceo da uci pilota kako da vozi avion i šta je ispravno uraditi a šta ne.

SHVATI MAJUNCINO DA NEMAS POJMA i da tvoja nadmenost i glupost strasno iritira ljude. Jedini način da ti to pokazem jeste da ne razgovaram sa tobom ,što ne bih ni radio da nije tipa pod nikom ”oziman-kinik„ koji me imitira i onda se nekako i ja ovde javim jer ne mogu da precutim tvoje odgovore upucene njemu.

~Ti da poznajes materiju ne bi mi postavljao potpitanja već bi znao odmah na šta ja mislim,ne ulazeci sad koliko sam ja u pravu.~

Šta ti jadniku mislis i šta covek može prepoznati u tom tvom „mišljenju”?
Pošto si ceo Aristotelov Organon ,na koga sam ti jednom ukazao, analizom mog posta, sveo na raspravu o tome da li „postoji belo kada ne postoji crno”, to jest kada si spustio Aristotelovu filozofiju na nivo deteta od tri godine tj. na svoj debilni nivo, sada smo evo sveli Kantovu i Sopenhaurovu filozofiju na nivo tvog rezonovanja i na pitanje : „Da li je moguće zamisliti prazan prostor?”
Transcendentalna estetika i transcendentalna analitika eto po tebi kažu „moguće je zamisliti prazan prostor!”
Potonji filozofi kažu „Nije moguće zamisliti prazan prostor!!!” Sada ostaje da se Dovla i svi mi opredelimo između te dve tvrdnje. Ovo je upravo ono sto je govorio Sopenhauer da su filozofska dela kao ogledalo. Ako u njih pogleda majmun videce odraz majmuna a ne neku genijalnu misao sadrzanu u delu.

Ako moramo svesti celu Kanotovu misao iskazanu u transcendetalnoj estetici u jednu recenicu onda možemo reći da pojam „prostor” nema svoje poreklo poput ostalih pojmova u apstrahovanju razlika i reflektovanju sličnosti iz spoljasnih iskustava već da je prostor formalni uslov samih mogućnosti spoljanjih iskustava i da se taj formalni uslov opet može saznati apriori nezavisno od spoljanjih iskustava tj. konstrukcijom u masti na „unutrasnjem platnu” ne koristeci pravila analitike tj, rasclanjivanja pojmova već OPAZANJEM koje opet nije empirisko opazanje već apriorno , znaci cisto opazanje.

To ne znači da neko „zamišlja prazan prostor” kako je ova budala Dovla to shvatio već da je moguće proširivati svoje znanje , koje se tiče formalnih uslova culnosti a koje se tiče prostora i vremena , prostom konstrukcijom predmeta u masti nezavisno od svakog empiriskog opazanja.
Cisto opazanje prostora nije znaci neko „zamišljanje praznog prostora” . To nema nikakve veze sa pitanjem da li je moguće saznanje oblika nezavisno od kvaliteta.

Ako ipak postavimo i takvo pitanje „Da li je moguće zamisliti oblik bez kvaliteta” odgovor je da nije moguće i niti Kant niti Sopenhauer nisu tvrdili da je moguće.
Saznati znaci saznati nešto u prostoru. Saznati opet sam prostor znaci kako je rekao jednom Bergson imati pred sobom jedno „prazno oiviceno granicnim linijama” znaci imati opet posla sa nekom vrstom „stvari”.

Ipak genijalni Bergsonov um nije ostao pri tome i sledeći svoju filozofiju trajanja otkrio je da je ipak moguće pod navodnicima „spoznati” oblik bez kvaliteta jedino pod uslovom da oblik ne uzimamo kao staticnu stvar već kao dinamicku nedeljivu semu, kao „prirodnu boru paznje” Kao aktivnost, kao trajanje koje se ,kao takvo, prozima i čini tkz„ kvalitativnu mnozinu”.

MUUUU Dovlo! Jesi li nešto ukapirao od ovoga?

~Hahaha Oblik je već sam po sebi jedan kvalitet~

:-) Evo kada konacno pokazes to svoje „preveliko” znanje filozofije a za koje te mrzi da ga ovde iznosis imamo šta i da vidimo. Potpuno neznanje i besmislice.

Kažeš „Oblik je već sam po sebi jedan kvalitet”.

Još kada bi znao šta je to „kvalitet” i šta je to oblik u filozofiji. Trebalo je cela godina da naucis šta znaci reč „spekulacija” a sada evo treba da te naucim šta je u filozofiji „kvalitet” a šta „oblik”.

Za početak razmisli o ovome:
1) Sadrzina saznanja ili „kvalitet” .
2) Oblik saznanja ili celokuponost odnosa koji se postavljaju između elemenata sadrzine.

~Pa dobro je Rasel rekao za Bergsona da je njegova misao samo ljupka pesmica.~

Sada si citajuci moj post do tancina savladao Bergsonovu filozofiju i to ti daje za pravo da sudis da li je on dobar ili los filozof. Bas me zanima na osnovu čega? Šta znaš još od Bergsonove filozofije? Da li znaš šta znace pojmovi „Nedeljivo trajanje” , kvalitativna mnozina, „elan vital”.
Nemas blage veze a ipak kažeš :„ I jeste Bergson imao samo lep stil, ne bas kao Niceov, ali dovoljan za Nobela.”
Osim stila šta si još naucio iz Bergsonove filozofije?
Ništa NARAVNO.

~Hahhaha,ova ti je dobra.Ovo je kao malda deca kad se igraju skolice.To sto je ograniceno granicnim linijama ne može da bude prazno.~

To sto je ograniceno granicnim linijama jeste ono sto vidis ispred sebe. Vidis monitor ,koji nije neka bestelesna fantazma bez oblika, već on zauzima jedan deo u prostoru. Taj deo prostora koji zauzima monitor, granici se jukstapozicijom sa ostalim delovima prostora koji se na kraju „zavrsavaju” granicama tvog vidnog polja.
Taj skup ogranicenih delova prostora jeste ono sto je covek bilo kada opazio. Niko nikada nije opazio BEZGRANICAN APSOLUTNI prostor koji postoji samo u definiciji a ne i u iskustvu.
Ne možemo spoznati bezgranicni prostor već samo još jednom obrati paznju „OGRANICENI” znaci kada zamišljamo „PRAZAN PROSTOR” zamišljamo jedno prazno (bez monitora, bez slika bilo kog predmeta. ali i dalje ograniceno vidnim poljem, mentalnim platnom, znaci kao sto kaže Bergson ono sto zovemo „praznim prostorom” jeste jedna vrsta stvari. I to nema veze za oblikom bez kvaliteta a ono sto ima veze sa tim već sam objasnio i već si zurio u to kao tele u sarena vrata. Neću da ponavljam.

Znaci kada Kant kaže da ne možemo ukloniti prostor ali možemo zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti (sto je izneo u svojoj Transcendentalnoj estetici u prvom odseku, drugom paragrafu ) jeste upravo ukazivanje na relativan ogranicen prostor koji je dostupan iskustvu a ne na apsolutan koji naravno da niko ne može opaziti samim tim ni misliti.
Nema tu ničeg spornog. To su jednostavne stvari.

ps. Uzgred nemoj mi samo reći da kada kažeš „ne postoji prazan prostor” mislis na fiziku i njena otkrica energije vakuma, kvantnih čestica i sličnih naučnih teorija koje nemaju veze sa ovim sto ti govorim i koje su sasvim druga oblast?

Znači da zakljucimo:
Po tebi Aristotel ,koji je ustanovio sam temelj zapadane filozofije, nije umeo da izbroji zube.
Isto tako i Kant ,jedan od najvecih filozofa covecanstva, neko ko je predavao Logiku i napisao „Kritiku cistog uma” eto po tebi nije mogao da shvati da se apsolutni prostor ne može opaziti samim tim ni zamisliti.

Tako si spustio Kantovu misao na tvoj nivo rezonovanja. Ogledao si se u Kritici cistog uma i video svoj odraz majmuna.

Bez komentara.

Slepcu NE POKAZUJ
Gluvom NE VICI
Glupom ne DOKAZUJ
Zadrtog NE UBEDJUJ

Glupom ne dokazuj.
Zato umesto da se zamaram iznosenjem filozofskih istina pred neciju tupavu glavu a da ne bi Dovline gluposti bile poslednje (jadniku je mnogo stalo da ispadne pametan pred internet anonimusima) …samo kratko:

A evo šta Poper piše o Parmenidu u svojoj knjizi „ Objektivno saznanje”.Najveci broj smrtnika nema ništa u svom zabludelom umu sto nije doprlo preko njihovih zabludelih čula.„

Nisam citao Propera ali izgleda da on nije ništa bolji od Rasela, pogotovu kada vidim kako je preveo sesti Parmenidov fragment.

On glasi:

”Mora se zboriti i misliti da biće postoji, jer biti jest, a ništa nije; ja ti nalazem da to ukazes sebi. Jer od tog prvog puta istrazivanja ja te zadržavam, a zatim i od onog na kome smrtnici bez ikakva znanja zaplicu dvostrukom glavom, jer smutnja u njihovim grudima zanoseci um goni; oni su noseni tamo -amo jednako gluvi i slepi; zbunjeni; nerazborita krda kojima je shvatanje da biti i ne biti jeste isto i nije isto , i za koje je povratan put staza svega. „

Iz ovoga bi trebalo valjda da vidimo olicenje Lokove filozofije.

To je problem sa tobom. Ti si citao razne kvazifilozofe, istoricare filozofije i salrlatane. Ti nisi nikada pio sa izvora već si pio već progutanu i izbljuvanu vodu u koju je svaki kreten projektovao svoja uverenja.

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)

Артур Шопенхауер: Паренезе и Максиме

View this document on Scribd

Артур Шопенхауер: Самостално Мишљење

View this document on Scribd

Линкови: