Узети поново лектиру за четврти основне, „Збирка народних пословица“ Вука Караџића

Kako je kriza „zakačila“ Australiju?

Ercov1 (ekonomista)

10. mart 2009.

Uprkos tome što je ekonomska kriza započela sa američkim stambenim kreditima i što se u Australiji i danas tvrdi da će ova zemlja biti najmanje pogođena svime što se danas zbiva u svetu, sve je očitije da kad Amerikanci kinu, Australijanci dobiju grip.

Do pre mesec i po dana, naime, australijski dolar bio je gotovo iste vrednosti kao američki, da bi danas pao na manje od dve trećine nekadašnje vrednosti.

Država poručuje da se ne paniči jer je australijska regulativa što se stambenih kredita tiče, daleko strožija pa je time, pretpostavlja se, i sposobnost ljudi da ih plaćaju veća.

Niko, međutim, više ne krije da idućih šest do devet meseci sledi vrlo težak period, sa više stotina hiljada otkaza.

zovu (mlatilac prazne slame)

12. mart 2009.

Ja vidim samo dva zdrava puta kroz ovu krizu za nas pojedince, oba teska.

PRVI: Uzeti ponovo lektiru za četvrti osnovne, „Zbirka narodnih poslovica“ Vuka Karadzica, procitati ih pazljivo, sa posebnim naglaskom na one tipa „Dug je rdjav drug“ ili „Prostiri se prema guberu“ ili tome slično. Dakle, ne zaduzivati se bez velike potrebe, pogotovo ne na kreditnim karticama gde usi odpadaju od kamata; proceniti pravilno svoje kupovne mogućnosti pre nego što se nešto kupi. Naravno da je teško jer živimo u sistemu u kome je potrosnja ugradjena u same temelje, ali ko može da odoli neće se kajati.

DRUGI: Zauzeti stav da su materijalna dobra ionako prolazna, nebitna i samo degradiraju coveka. Onda uzeti svaki kredit koji ti se ponudi i upotrebiti ih za ona materijalna dobra koja u tom trenutku izgledaju potrebnija od drugih. Ako se dodje u situaciju da dug ne može da se plati, to je problem zajmodavca a ne vas. (Da se podsetimo, tako je sve i pocelo, navodno, kada su do nekretnina dosle neke americke porodice koje o tome nisu mogle ni da sanjaju, pa sada banke ne znaju šta da rade sa njima, jer banci ne treba prazna kuca)  …

Nešto IZMeđu: E, tu ćemo biti svi. Samo, ja nemam odgovor na pitanje da li ulagati u nekretnine, deonice ili zlato. I ne znam koja grana privrede ima najbolju perspektivu, pa na nju da se usmerimo. Ko zna? A da hoće da kaže?

Vidim da vi imate nerasciscene stare racune, ne bih da se mesam, ali ipak bih da prokomentarisem 1993-u.

Prvo nekoliko nespornih cinjenica, a onda moj utisak (koji je kao i svaki utisak nepouzdan):

Te godine još uvek skoro ništa nije bili privatizovano.

Država je zabranila otpustanje iz državnih (odnosno drustvenih) firmi dok traju sankcije.

Dakle, vecina stanovnistva je imala radno mesto (da li su imali posla, to je drugo pitanje).

Vecina od onih sa radnim mestom je primala plate preko tekucih racuna.

Tekuci racuni podrazumevaju cekove.

Inflacija je imala trinaest cifara, dakle i cene i plate su rasle vrtoglavo (ko nije doziveo teško mu je da zamisli).

Ogromna vecina ljudi koje ja poznajem slobodno je ispisivala cekove i kupovala šta im treba. Nije bilo bitno koliki je bio minus i kolika je bila kamata na taj minus, jer je naredna plata bila tolika da je vise nego pokrivala taj iznos. Ne zaboravite da je cekovima trebalo oko nedelju dana da stignu na realizaciju, tako da je „dobitak“ bio još veci. Utoliko je tačno da niko nije bio gladan ili zedan osim ako (a) nije bio zaposlen; (b) bio je zaposlen kod privatnika i platu nije primao preko tekuceg racuna; (c) tekuci racun mu je bio kod banke koja je nerado davala vece kolicine cekova; (d) pri tome nije dobijao ocnovne namirnice preko sindikata ili od firme omesto novcanog placanja; (e) ili je bio suvise posten da trosi novac koji još nije zaradio, pa nije hteo da ide u minus (uglavnom starija generacija); (f) ili je bio izbeglica. Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio. Iako je spisak dug, ipak je to bila sicusna manjina stanovnistva. Da i ne spominjem da su oni koji su spadali u jednu ili vise od tih kategorija prodavali svercovanu robu, najviše cigarete i benzin i tako se snalazili.

Otreznjenje je nastalo 1994, ako mene pitate, kada je Avramovic postao guverner Narodne banke, zamrzao dinar i zaustavio stampanje novca (i cekova). Tek tada smo shvatili koliko smo osiromasili.

Jedno od cuda Milosevicevog doba bilo je to što je elektroprivreda radila besprekorno. Tako je narod mogao da trpa u zamrzivace šta je hteo i nije morao da jede parizer ko nije hteo. A u Madjarsku se islo ne zato što u zemlji ničeg nije bilo, nego zato što je tamo bilo jeftinije.

Problem sa 1993 je bio u tome što se ogromna narodna energija trosila na besmislene stvari, najviše u redovima za hleb, mleko… Pa cekaj red u bankama da podignes dinare, pa trci kod dilera da ih zamenis u marke (a kurs u međuvremenu otisao), pa planiraj sverc-ture do Madjarske ili Rumunije. Pa opet u banku u red za cekove… I kad ugrabis dva litra mleka ti si srećan jer si „uspeo“. Pa ti udje u krv, pa čim vidis red ti se prikljucis, iako ti je kod kuce zamrzivac pun mleka. U toj opstoj jurnjavi nismo ni primecivali koliko smo kao drustvo propadali.

Ja sam imao taktiku da u red uvek nosim nešto za citanje. Ne da sam se nacitao te godine! Sad me sramota kad pomislim kako malo čitam. Da hoće ta kriza ovde pa da se covek opet malo kulturno uzdigne :-)

A to što se svet smejao? Koji svet? Ja se nisam smejao Argentini kad su oni imali sličnu pricu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Питање је само које ћеш проблеме да изабереш: оне у Србији или ове у Емиграцији.

Roksa – Sep 10, 2000 10:58

Najveci shok koji nas covek dozivi odlazeci na zapad je kada spozna da ce imati onoliko koliko sam zaradi. Samim tim, prva recenica sa dubokim razocarenjem u glasu je „U, jebote, pa ovde mora da se radi!?“

Sledeci shok su zakoni koji se postuju, a sa njima u vezi i „plati pa klati“ princip.

Ovde se poslovi i ekonomija ne vode na „dodjem ti“.

Posebna prica su face koje su progutale pesmice o srpskoj superiornosti, pa im je alfa i omega strategije „uspeha na zapadu“ – „lako cemo“. “ More kada me vide ima da padnu nicice“, misli se nas covek slecuci na aerodrom u nekoj belosvetskoj vukojebini.

Ono sto jedan prosecan dijasporicar (po mogucnosti buduci, sadasnjeg dijasporicara sticanje ovog saznanja boli) treba da zna je sledece:

1.Domoroci imaju ogromnu jezicku prednost. Dok vi svoje „speaking skills“ dovedete na razumljivi nivo, proci ce bar godinu dana. Potrudite se da ne mislite o Beogradu za to vreme a pogotovu na one koji se u to vreme tamo zezaju.  Zezaju se i ovi ovde, samo ne sa vama (bar ne dok ste u istoj prostoriji). Sto je i razumljivo. Jebes fazon koji pola ne razumes zbog akcenta,  a druga polovina nije uopste smesna.

2.Ne bavite se politikom, a pogotovu ne politikom Jugoslavije. Prosecnog domoroca boli kurac gde se vasa bivsa domovina nalazi i zasto se Srbi mrze sa Albancima. Podsetite se kako izgleda pricati o muzici i ostalim neobaveznim temama.

3. Ne ocajavajte sto za prva tri dana (nedelje, meseca) niste nasli prijatelja.

3.a) ODRASTITE sto se tice prijateljstva. Ne tazite prijatelje iz detinjstva, posto vise niste dete.

3.b) Postavite realne ciljeve kada trazite prijatelja. Znaci: ne smatrajte za budalu onoga domoroca koji ne razume fazone o Muji i Hasi … Za pocetak je dovoljno da je osoba manje vise normalna (uzimamo u obzir da je pristala na druzenje sa vama, jel) i da mozete komunicirati.

4. Ne trazite Jugoslaviju tamo gde je nema. Jugoslavija (Srbija) je jedna i jedina i vi ste upravo iz nje udarali nogicama u dupe da dodjete do mesta na kome se sada nalazite.

5. I poslednja stvar: ukoliko se niste uklopili, to ne znaci da su domoroci bezdusni, da ne znaju da se zezaju. Uvek je najlakse naci krivca izvan vase koze.

UKOLIKO VAM SE UCINI DA SU LJUDI OKO VAS IZVESTACENI, TE IPAK POCNETE DA RAZMISLJATE O YU U PINK NIJANSI,

to znaci da se ste Muhamed koji ceka breg da se pomakne. NECE vam se primaci!

A to sto mislite na duhovne vrednosti je dobar znak, znaci da niste gladni. Kao 70% gradjana nase otadzbine…

*********