Међутим како све има свој почетак и крај, тако је са 5. октобарским променама, привредно чудо постало „чудовиште”…

Moj grad/selo -GaRaVoOko-(Student)
24. avgust 2007.

Ovde mozete da napisete nešto o svom mestu gde ste rođeni. Možda se nekome svidi pa odluci da poseti to mesto.

Da krenem:

Gornji Milanovac i Selo Savinac
Ovo je kraj izuzetno obdaren pitomim šumovitim planinama i čistim rečicama i potocima, predelom privlačnim u sva četiri godišnja doba. Takođe u Takovu je pod barjakom Miloša Obrenovića počelo stvaranje prve srpske države o čemu svedoči muzej, crkva brvnara, i spomenici drugog srpskog ustanka. Iz najstarije zgrade suda u Srbiji, legendarni vojvoda Mišić komandovao je suvoborsko kolubarskom bitkom.
Manastir Vraćevšnica, na putu Gornji Milanovac-Kragujevac, podignut je početkom 15. veka. U dvorištu manastira su tri konaka i riznica u kojoj se čuvaju Takovski krst i delovi nameštaja dinastije Obrenović.

Savinac je zaseok sela Šarani udaljen 4 km od Takova. Legenda kaže da je ovim putem prošao Sveti Sava i da se u kamenu može videti otisak kopita njegovog konja. Miloš Obrenović je ovde podigao svoju prvu zadužbinu, u spomen svoje supruge knjeginje Ljubice. Ovde počivaju i kosti Vukove ćerke Mine, slikarke i pesnikinje. Sačuvan je i čardak iz Miloševog doba.
Za smeštaj gostiju mogu se koristiti brojne vikendice i sobe u seoskim domaćinstvima.

Ekonomska skola – Pristina
27. avgust 2007.

I ja sam zavrsila Ekonomsku preko puta kasarne. 80 godiste. Ne mogu da se sjetim ko mi je bio razredi al se zato sjecam profesora Rase.
Nisam bila tamo od 1999, nit planiram da idem. Bas sam gledala neke slike na internetu i vidim da je Priština postala još gora i prljavija. I kad se sjetim one buregdzinice ispred skole i koliko su puta prodavili pokvareni sir. Stvarno mi se ne vraca. Al bilo je cool profesora i par normalni ljudi, tako da za vrijeme sokolovanja nije bilo ni loše.

RUDNICKI_SOKO (gorski car)
27. avgust 2007.

He, he, rece neko nema veze odakle si, nego kakav si. Slazem se u potpunosti…
Inače ja sam rođen u Gornjem Milanovcu, podno Rudnika, ali već deset godina ne živim u njemu…
U vreme mog detinjstva Gornji Milanovac je bio privredno cudo Jugoslavije. Kompanije poput PIK „Takova“, „Metalca“, konfekcije „RUDNIK“, nadaleko poznatih „Decijih Novina“, ime grada pod Rudnikom pronosili su sirom sveta. Gornji Milanovac je u to vreme imao vise zaposlenih nego stanovnika, po cemu je bio jedinstven na ovim prostorima. Nedostatak radne snage nadomestao se radnicima iz okolnih gradova, Cacka, Arandjelovca, Topole…
Gornjomilanovcani su u to vreme, zahvaljujuci razvijenoj privredi putovali po svetu i vracajuci se sobom donosili smek svetskih gradova…U to vreme su „Decije novine“ inicirale izgradnju Jugoslovenskog Diznilenda, bas u Gornjem Milanovcu. Obezbedili su i lokaciju, ali…

Čak i u vreme sankcija Gornji Milanovac je bio ispred mnogih gradova u zemlji…Ne retko su se i u to vreme po gradu vidjale privredne delegacije i vijorile zastave zemalja koje su saradjivale sa milanovackom privredom (Norveska, Svedska, Austrija, Ceska…)…

Međutim kako sve ima svoj početak i kraj, tako je sa 5. oktobarskim promenama, privredno cudo postalo „cudoviste“…Opsta otimacina i grabez, pred privatizaciju velikih firmi su grad odveli na ivicu ambisa.Veliki broj ljudi je ostao bez posla, rejting firmi je degradiran do maksimuma (kako bi se prodale za sto manje pare), a sa ulica je nestalo one pozitivne energije koja je grad krasila decenijama unazad…

Danas se Gornji Milanovac prepoznatljiv, bas kao sto rece inicijator ove teme, samo po istorijskim spomenicima i dinastiji Obrenovic i nije ni nalik onom gradu koji je svakog svog gradjanina cinio ponosnim time sto je Gornjomilanovcanin…

curaodBobana (VSS)
28. avgust 2007.

Rođena sam u Banjaluci, jednom od ljepših gradova u BiH,gdje trenutno i živim. Ranije se mnogo ljepše i bezbrižnije živjelo. Grad je nudio više mogućnosti i sadržaja, dok se danas sve svelo na ogroman broj kafića i klubova. Uveče je glavno šetalište gospodska ulica i parkić :-) prepuna mladih ljudi (uglavnom lijepih i zgodnih cura, kako bi rekli pripadnici jačeg pola). Ja sam 7 godina živjela u BG-u, sigurno najljepšem gradu na Balkanu, tako da mi je sad Banjaluka nekako mala i skučena. Opet, kad odem u druge dijelove RS, Banjaluka mi se učini kao NY :-).

gde-sam-rodena!!
28. avgust 2007.

rodjea sam tamo gde cvece, mirise al i saznanje da moje majke nema vise. A sad živim; gde cvece ne mirise, gde se ljudi ne vole i gde samo jedni drugima pakost žele. Gde je majka tamo je dom, a gde je dom tamo je majka – jer majka docekuje, majka ispraca, majka se raduje (uf sto je tuzna tema) idem da se isplacem vraticu se ,,, ponovo ovde al nikad u rodni kraj.

Milicac (…)
28. avgust 2007.

E ovako rođena sam u Gračacu u Hrvatskoj, onda sam živela u Indjiji, pa onda u Lipljanu na Kosovu pa onda u Brusu kod Krusevca pa sam sad u Americi…al najlepsi i najmiliji grad mi je Inđija.

dijana-bl (boginja lova)
29. avgust 2007.

Ja sam rođena u Karlovcu u Hrvatskoj. Jedini grad u Evropi sa 4 reke. Jedan od 5 gradova na svet koji su na 4 reke. Jedan od 3 grada na svetu cija je gradska jezgra i danas sacuvana u obliku sestokrake zvezde.
Sada živim u Beogradu. Jedini grad na svetu koji ima Kalemegdan na uscu Save u Dunav.

Извор и наставак на: SerbianCafe.com

Ратни дневник једног борца

Ratni dnevnik
jednog borca – Jan 30, 2004 10:50

RATNI DNEVNIK

7. juni 1992. godine
Radim dan i noć, malo spavam. Čudno, ali ne osećam umor. Danas sam našao dve kutije cigareta – hrvatske LobengstonĆ, dobijene od pripadnika Nigerijskog bataljona. Nosim ih svojim prijateljima iz Dvora. Na položaju njih trista, a dve pakle cigara – bogatstvo. Već deset dana nemamo veze sa Banjalukom. Sve bolesne i ranjene sam zbrinjavam. Nemam anesteziologa. Jedan anestetičar vodi anesteziju. Blokada je potpuna. Ipak, sve oči su uprte ka majci Srbiji. Veruju, za divno čudo!

8. juni 1992. godine

Upad muslimanskih ekstremista iz Cazinske krajine na dvorsku opštinu. Ubili su sedam naših boraca, lukavo i bezobzirno.

10. juni 1992. godine

Sahrana. Nebo lije kišu da spere krv. Jauk žena i dece. Počasna paljba banijskih boraca, negde visoko na planini iznad Dvora, pod nebom.

11. juni 1992. godine

Jutro, sedam časova. Vraćam se iz Dvora u Glinu. Srećem Srpsku vojsku Krajine koja hita u bitku za koridor. Oklopni transporteri, tenkovi, kamioni, veličanstvena kolona. Pozdravljam ih blendovanjem i sa tri prsta. Odgovaraju mi. Ponosni i odlučni. Odlaze… Odlaze put Dervente i Modriče. Hiljade njih, da otvore put svom narodu ka Srbiji. Srećno, junaci! Oči cele Krajine i srca svih nas su sa vama! U bolnici me čeka ranjenik. Prostrel kroz donju vilicu „dum-dum“ metkom. Muslimanski ekstremisti iz Cazinske krajine ponovo nasrću na Baniju.

12. juni 1992. godine

Ubijeno je još pet pripadnika srpske vojske Dvora. Vraćamo im. Žestoko, i po njih bolno. Četiri ranjena borca Srpske vojske Krajine. Ranjeni negde ispred Siska. Specijalisti za demontiranje minskih polja. Trenutak nepažnje iskusnih minera. Teške rane.

17. juni 1992. godine

Šta reći? Četiri nedelje bez struje i vode, bez bilo kakve veze sa Srbijom. Ni kopnom, ni vazduhom, ni telefonom.  Jedna cigara na deset ranjenika, a i nebo se sručilo na ovu napaćenu zemlju. Neviđeno nevreme već dva dana. Stižu ranjenici čak iz Dervente u glinsku bolnicu. Tamo je teška borba. Ima dosta poginulih i ranjenih. Oči Krajine, oči milion Srba, uperene su u taj front. Srpska televizija ne javlja ništa. Bio sam u Petrinji, život se u nju vraća. Vidim decu na ulici, igraju se. A golim okom vidim Sisak, ustaško uporište! Vidim zgrade, vodotoranj.

18. juni 1992.godine

Donose četiri ranjenika. Pripadnici izviđačko- diverzantske grupe, pravi momci. Jedan naš borac uhvaćen i zaklan, ostavljen. Momci ga naši podigoše, ali telo je bilo minirano. Onog trenutka kada su digli telo, došlo je do strahovite eksplozije. Na sreću – svi živi, ali rane teške. Puno posla.

19. juni 1992. godine

Još jedan težak bolesnik. Teška bubrežna insuficijencija. Mlad čovek. Zadnje litre nafte iz bolničkog agregata uzimamo za sanitet – da stigne do Banjaluke. A šta ga tamo čeka? Čujemo da dijaliza ne radi. Problemi su i sa ishranom ranjenih i bolesnih. I hleb je problem, nemamo kvasca, a i brašno je na izmaku.

20. juni 1992. godine

Već drugu noć operišem uz tri petrolejske lampe i tanke žute sveće dobijene od crkve. Večeras sam počeo operaciju u sedam sati i nadao sam se da ću završiti do pola devet, dok ne padne mrak. Koristim svetlo koje ulazi kroz prozor. Žurim. Ipak, ne ide. Mrak pada. Operaciju završavam uz petrolejsku lampu, a i one su loše, jer umesto petroleja koristimo naftu koja brzo gori i dimi. Ipak, pronašli smo recept, litar nafte – tri kašike soli. Ne dimi i sporije gori. Operaciona sala je u mraku. Cela bolnicaje u mraku. Grad u mraku. Već devet noći neprekidno ni minuta struje. Fizički umor ne osećam, ali sam psihički iscrpljen, u srcu Srpstva, a tako daleko od Otadžbine – majke Srbije. Srpska vojska gradi veličanstvenu pobedu, prodor prema Srbiji. Saznajemo da je ostalo još deset kilometara do proboja „puta života“ – koridora. Beogradska televizija ni reči. U veličanstvenoj bici srpske vojske, ravne Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, srpska vojska gradi put svome narodu ka Otadžbini, ka Beogradu, ka Srbiji. Dvadeset i dva časa. Pored bolnice pesma, devojačka i dečačka. „Saša“- naziv pesme. Maturanti, neuništivi. Život, ipak, teče dalje. Mladići i devojke slave zrelost, a za šest dana biće tačno godina kako su pod oružjem i u borbi. Divna srpska omladina. A tamo, u Beogradu, njihovi vršnjaci štrajkuju. Ne interesuju me njihovi motivi ni razlozi. Samo jedno znam: ni jedan motiv niti razlog za taj štrajk u Beogradu ne može biti vredniji od očajničke borbe ovog naroda za goli život. Tužno! Zalihe svega u Krajini su na izmaku. Bitka za koridor, za „put života“, najveća bitka u istoriji srpskog naroda, ulazi u presudnu fazu. Imamo dosta poginulih i ranjenih. Strahovito teško svi ovde doživljavamo studentske proteste. Na desetine srpskih mladića gine svakodnevno, da bi osiguralo goli život za milion Srba u srpskim krajinama. A u Beogradu, gradu u koji su njihove oči uvek uprte, lepo obučeni mladići i devojke puše skupe cigarete i organizuju koncerte, protestujući protiv srpske vlasti. A ne shvataju da tako odmažu svom narodu u srpskim krajinama!

27. juni 1992. godine

Sve je isto. Ranjenih ima svakodnevno. Po mrklom mraku obilazim bolesničke sobe sa petrolejkom u ruci. Neraspoložen sam. Drži nas još bitka za srpski koridor. Beograd ništa ne javlja. Danas je Banjalučka televizija javila o prvom susretu Krajišnika sa borcima Semberije. Da li je to, napokon, put do Srbije probijen?

28. juni 1992. godine

– Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveću bitku u istoriji. Poklonila „put života“. Zarekli se da će to uraditi do Vidovdana – i uradili su. …

1. juli 1992. godine

Noćas sam u 22 sata operisao uz dve baterijske lampe i petrolejku. Borac, dvadeset dve godine. Nagazna mina. Ranjen na prostoru Cazinske krajine. Jedna noga istrgnuta ispod kolena, druga sva iskidana i puna blata, ali će, najverovatnije, biti spašena. Usne iskidane, lice isečeno, jezik isečen.

&Lunja& – Jan 30, 2004 17:40

Hvala Vam za ovaj tekst. Ovako nesto i ovako potresno jos nije videlo ove stranice…nadljudska snaga, jos jaca volja i vera u zivot i ljude. Neizmerna je tuga za svaki od tih izgubljenih i zrtvovanih zivota jer i dalje nemiri traju, i dalje se ljudi strahovitom mrznjom upiru da cine zlo, da unistavaju svako doboro oko sebe.

Istorija je obelezila Prvi Svetski rat kao najtezi i najpogubniji po stanovnistvo Balkana..a ovaj od pre nekoliko godina, koji jos tinja, premasuje ga po strahoti. Onaj rat, bio je izavazvan spletom poltickih dogadjaja, a ovaj je predvodjen mrznjom i sovinistickim terorom.

Zalosno je sto toliko ljudi stradalo neduzno, zbog nekoliko stotina onih, kojima je bilo u glavi da taj rat zapocnu i koji su ostali zivi i nepovredjeni, a zbog njihovog ludila je toliko krvi proliveno.
Mozemo se jedino nadati da ce barem neko, od svih koji su se borili za pravednost, na kraju ipak doprineti da razum preovlada i da se mir vrati medju svet.

Svaka Vam cast, da ste izdrzali toliko nevolja i sto ste spasavali
te ljude. Iskreno se nadam i zelim Vam, da oni koji treba da prepoznaju Vase zasluge, da ce to i uciniti. Licno poznajem dvoje ljudi koji su prosli isto sto i vi, jednu medicinsku sestru i jednog divnog, mladog coveka, takodje hirurga, koji je, dobrovoljno, ostavio posao u vojnoj bolnici, da bi isao na front…Luda hrabrost i divno ljudsko dostojanstvo, da ucine najbolje sto mogu od svog poziva.

Duboko me je potresla Vasa prica i ne mogu ni da zamislim da se tako nesto desavalo jer..kako god da covek trazi razloge, ne moze naci razuman i logican razlog za tolika stradanja.

Kakve su te strahote zaista bile, mogu reci samo oni koji su to svojim ocima videli…Ona decica koja su zbog sumantosti odraslih oko njih, morali takodje da izdrze sve te muke, imace posledice za citav zivot. Siroto dete koje u medicinskoj sestri trazi majku, dete koje stoji nad roditeljskim grobom…Ima li iole ljudske casti u politicarima, da uvide STA su zaista ucini toj deci???

Hvala Nebesima, sto je govorio moj pokojni otac, za ljude kao sto
ste Vi i za moje dobre prijatelje, koji ste imali osecaja da krenete svesno od svojih kuca, sto ste imali hrabrosti da ostave svoju decu, da bi pomogli drugima.

Iskreni osecaj za cast lekara, da budu tamo gde ih zivot odista treba.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Katolička enciklopedija (1895 g.): „Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi”

Vatikan-Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi

Danilov (student) 15. januar 2009.

Vatikan u svojoj Katolickoj Enciklopediji piše da su muhamedanci i katolici Bosne i Hercegovine Srbi i da su Srbi 98% stanovnistva Bosne i Hercegovine..

„According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs.„

http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

• „Најчаснији међу Србима римокатоличке вере“
• DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA PIESNI RAZLIKE.
• Антун Фабрис
• Pokret Srba rimokatolika i srpski pokret u Dubrovniku krajem XIX veka
• Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića