О српским спахијама под турском владом

ГЛАСНИК СРПСКОГА УЧЕНОГ ДРУШТВА

КЊИГА 69, У БЕОГРАДУ 1889

ЦРТЕ ИЗ БОСНЕ,

I.

О српским спахијама под турском владом.

Руски гроф Милорадович (1771–1825) , потомак спахијске породице Милорадовића из Херцеговине. Под његовим заповедништвом је побеђен Наполеон/француска војска код Вјазма

Осим турских спахија у Боснп, о којима се и сувише доста знаде, ми готово кроз сву епоху турске владавине налазимо имена српских „спахија“, записатих у домаћим биљешкама; као и њихове слике по манастирима, удостојених тога мјеста било као осннивачи, поновитељи, пли приложници св. храмова.

У Босни пак (а од чести и у Херцеговини) налазимо тијех спахија све до прве четврти овог столећа; а њихове потомке још и данас.

Неће бнти сувишно, ако о томе изнесемо неке податке на видик, уплетене са народњим предањима и причама.

Поред спахија (овде је све ријеч о православнима спахијама), који имадоше право на своје посједе (као Милорадовићи у Херцеговини), истичу се и други, без својих посједа, који имадоше привилегије: побирати за себе десетину у извјесним мјестима као год и турске спахије, с чиме да како бијаше скопчано неко благородство, уз почасну на то сабљу и султански „Берат.“ Такови „бератлија“, па ма и сељак био, могао је носити самур-калпак и постављен ћурак, док у вријеме „Јањичара“ и Дахија најбогатији трговци сарајевски носише дуге гуњеве неке накарадене високе капе, које посље замјенише правим „читачкама“, какве носи мирско свештенство у Србији; а од времена Омер-паше, те „читачке“ наглим кораком замијенише црвени Фесови. Ове бруке у промјени ношње не бијаше мислим ниђе у Херцеговини, а ваљда ни у Босни осим јединога Сарајева. —

По што је већим дијелом босанско-херцеговачка аристокрација примила вјеру мухамеданску ради сачувања живота, имања и племства, о чему тврде сви који писаше о пропасти Босне, мени се чини, да ти спахилуци, о којима је овдје говор, нијесу дијељени православнима из прнзнања њиховога старог племена, него за неке особите заслуге, учињене султанима и њиховим војскама у вријеме ратова, или у другим неким приликама, а таковијех је згода и сувише могло бити у вријеме Мехмеда II, бјегства двојице Арсенија, ратова између Турске и Аустрије и т. д. — Пошто је Боспа пала под Турке, ко год се није хтео потурчити, тај је постао унижена „раја“, па ма он био племић или прости сељак, те се дјеца неистурчених бољих породица лаћаше помогућству трговине и заната. Код босанских краљева налазимо у отменој служби Десисалића, а можда од исте породице у 15 и 16 вијеку налазимо у Сарајеву златаре Десисалиће,…

Спахије Милорадовићи, од којех су данашњи грофови у Русији, имају и сад у манастиру Житомишљићу свој Ферман, у коме неки султан (мислим Сулејман) вели: „давамо овај наш превисоки Ферман Милошу (Милисаву) спахији за услуге нама учињене“, и који ће Ферман мислим скоро угледати свијета у преводу. Не знајући ми ништа даље о тијем „у с л у г а м а'“, какве су и колике биле.

Милорадовића породица била је, и остаје узор благочастија и особите побожности, што свједоче и њихове задужбине и дуговремене потпоре истима, као и припознато њихово јунаштво и благородство на далеком сјеверу. У осталом, њихов ферман свједочи: да Турци нијесу бранили имућним Србима од богоданог имања подизати св. храмове, те такови манастпри и њихове земље бијаху ослобођени од свакијех дација, што свједочи још и политички корак Мехмеда II, подаривши Фрањевцима Ферман у Сутјеској покрај Бобовца. Таковијех Фермана султанских налазимо доклен су год Турци допирали у Приморју, и то како у православним тако и у латинскпм манастирима, што сам од очевидаца слушао који су их виђали (Архиман. Николајевићи и Фра Грго Мартић). Сама Крупа у Далмацији има их с бератима преко 15.

У манастиру Тројици (у Плевљима) има у препрати са потписом Воин Спахија Подблаћанин (село је Подблаће између Пљевља и Чајнича), као поновитељ, исте богомоље.

Године 1711 Бошко спахија са Гласинца (из Соколовића) поклони сарајевској цркви „Постнин тр’шдћ.“ У записнику исте цркве: „Милош Патријархов, брат спахије“, и то ће бити онај исти, који се спомиње и у 42 „Гласнику“, у споменицима од г. Новаковића. Овијех спахија било је највише дуж ријеке Дрине, почевши од Фоче, Устуколине, Горажда, Вишеграда, Мокре Горе, па онда код Лијевна и Гломача даклен све на тачкама стратегичним и планинским.

Почетком овог вијека бјеше у селу Бранковићима (рогатич. кот.) Иван спахија Блажујевић и његова три братића: Стојан и поп Остоја од једнога брата, а Коста од другога. Иван је имао спахилук у истоме селу, ђе је многобројна породнца истурчених  Бранковића,   те су и од ових Блажујевићи побирали за себе десетину (!?).—  (После окупације  исељавају се Бранковићи у Турску).

Ивану спахији изумрије све што је мушко и наком њега остаде шћер Јелка, удата после у Сарајеву, и бјеше пуница данашњега Јове Шиндића, златара. Кад Мустај-паша постаде заповједником у Сарајеву, почне прегледати спахинске „берате“, пак дође ред и на Јелку. Као женској глави одузме берат и сабљу, а пружи јој у накнаду 5 турских „игр’милука“ (до 12 Фор. у све вриједности) и свилене још материје да скроји једну дугачку „антерију.“

Примјетити ми је овдје, да право спахилука на побирање десетине важило је у мушкој лози са оца на сина —  до деветог кољена; а у побочној лпнији — на браћу,
до трећег паса.

Трећи братић Иванов, Коста, имао је спахилук код Новог-Пазара, али врло мршав, пак је с великом муком побирао и оно што му је припадало. За то враћајући се једном с војске испод „Сазије“ (ишли су ваљда против Руса), он сам својевољно предаде Турцима свој берат и сабљу.

Овај поступак свједочи јасно, да су и српске спахије морале ићи на војску, и о својој брашеници, као год и турске.

Од горњега попа Остоје Блажујевића има и данас један унук, Коста, скоро ожењен у Дервенти; а син је покојнога пона Ристе Секиларије, бившег ефимера у сарајекском пољу.

Друге опет сиахије овог имена (спахићи), можда и род горњијех по што једни и други славише Васиљев-дан (1 јануара), били су најприје код Горажда и тамо имали сиахилук. Од те породице бијаху покојни сиахићи: Никола и Ристо; први као учитељ у Сарајеву, а други као трговац у Бањојлуци, ђе им још живи сестра Мара и Ристина дјеца.

У Старој Гори (рогатич. кот.) имају три брата Балчаци на својој земљи, којијех предци такође бијаху спахије. Њихова сабља, или боље рећи старински неки везени мач, одузет им је при побирању оружја после окупације. …

Сродне теме:

• Портрет М.А. Милорадовича
• Али-ага Дадић
• Gaston Gravje: Novopazarski Sandžak