Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Лектор „Политике”

Градимир Аничић

[објављено: 08/03/2009]

Страхиња , 10/03/2009,

Био сам срећан када је пре две-три године почео са радом Језички савет и када је као резултат тог окупљања постојала барем на интернет издању рубрика ,,Језички прозор’’. Сећам се чланака професора Егона Фекете који је писао указујући на примере лошег писања у Политици. Колико ме сећање служи после око годину дана ,,Језички прозор’’ је укинут без иједне речи образложења, као да су разлози због којих је постао нестали. На несрећу српског народа то није био случај. Кроз језик неког народа се најбоље одсликава свеколико национално стање душе, промишљања о свету у коме се налази и утицајима из света са којим долази у додир.

Политика је прерасла дневне новине и разне часописе, и са преко века постојања постала је заштитни знак јавне речи у Србији. Ако вам је српски језик основно средство за рад, онда је недопустиво да читам многе чланке (поготову у делу економија) који да нису много мучни и трагични, били би урнебесно смешни. Крајње је време да се новинари и уредници вуку и за рукав ако то треба, да би нас поштедели њиховог ,,серблиша’’ и фрљања са изразима који ни на српском ни на енглеском не значе ништа. Речи као: експерт, борд, франшиза, бренд, менаџмент, билборд, стајлинг, фан, дисконт, бизнис, тендер, холдинг, медији, компанија, брокер, акциза, кластер, онлајн, сајт, фајл, софтвер, виртуелан… и много сличних из серблиша за мене су грозно смеће којим покондирене незналице покушавају да кажу нешто тобоже светско ново и недокучиво ,,што само они занју’’. То што се то ради без потребе јер на српском те речи не значе ништа, и да би се показала уображеност, нема везе, ми шамарамо по језику па шта буде. Ваљда би се онда понеко од новинара и уредника призвао свести. Ако нам је скупштина Србије мерило писмености и језикословља, зло нам се пише. Поред праве голготе којом је изложен говорни српски језик у скупштинској сали, посланицима не смета што код улазних врата не пише ни име државе Србије?!? Исто је и на згради владе?!? О осталим јавним гласилима боље да не говорим.

Не дозволите да се стандард квалитета српског језика којим се пише срозава, јер смо као народ довољно срозани и зарозани. Зашто је језички саветник Како треба писати, објављен као интерно издање само за Политику? Зар је то тајна или то може бити још једно од издања које би се могло делити или продавати. Корист би имала и Политика и српски народ. Ја сам предлагао да Политика уради и приручнике за пословну преписку, ту тек влада расуло и ради ко шта хоће и дохвати. Ако чекамо на установе које су за то најстручније, никад ништа нећемо ни дочекати. Осврните се само на цео век рада САНУ на описном српском речнику који још није прешао ни слово ,,О’’?!? Сетих се чланака Милана Мишића ,,Драги наши читаоци’’ од 8.2.09. Док он уредно шамара серблиш, ето народ све мање купује новине па као немојте да престанете да купујете наше новине…

Писање иза којег стоји добар новинарски рад: истраживање, анализе са подацима а не из ногавица, логични коментари, кључна и важна питања, добар, смисаон, богат, духовит, српски језик, нуђење производа информисања који излазе из оквира просте продаје дневних новина (видети шта и како раде друге новинске и информативне куће у свету као нпр продаја старих чланака, док је архива Политике на интернету нечитљива па је испао прави циркус) … то ће продавати ваше услуге и производе у будућности.

Маштам да могу преко пута зграде Политике да направим плакат на коме би огромним словима писало: Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама, битно је шта хоћете да саопштите и да ли ће вас сви разумети, не скривајте своје незнање покондиреношћу и речником пуним позајмљеница.

Волите, чувајте, негујте и богатите српски језик, јер он нема никог осим нас који га говоримо, пишемо и читамо. Наставите ли овако, олује ће нас развејати.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Све што не можеш да уновчиш на првом радном месту уновчићеш на другом радном месту

Alex64 – 12. juni 2007.

Nema veze koliko ko ima razreda osnovne skole, već koliko je sposoban, i koliko su njegovi rezultati rada kvalitetni.
Mi smo uvek imali razlicite zanatlije koje su popravljali i radili zanatske radove u stanu i u kuci gde su živeli moja baba i deda.
Dugo godina je za nas radio jedan moler pok. MIca koji nije imao zavrsenu osnovnu skolu, ali je zato bio ekspert u svom poslu, uvek nasmejan, vedar, iako umazan od glave do pete u krecu.
I dobro je i zaradjivao, vise je imao para nego moja pok mama koja je bila doktorka, ali je radio kao crnac na plantazama.
I svuda smo ga preporucivali našim prijateljima, i poslovnim kolegama.
A uzeli smo jednom pre toga i neke druge molere, koje su upropastili potpuno stan, te smo morali da placamo nekoga ko bi to sanirao.
Nss jedan dalji rodjak je imao staklarsku radnju, bio je takoreci bez osnovne skole ali je od svoga rada iskolovao troje dece, a najstariji sin je ostao i preuzeo ocevu radionicu, iako je imao zavrsen fakultet, mnogo je vise zaradjivao pstavljajuci staklo.
A ovde je moleraj zanimanje koje se vecina naših novodolslih imigranata bavi dok ne nauci dovoljno jezik zemlje gde žive.

Nema svako petlju da se bavi samostalnim radom, uvek se secam kada sam pitao jednog ocevog kolegu, inzenjera koji je radio kao privatnik, kako prolazi, on mi je rekao kao vuk, nekada gladan, nekad sit.
A u pravu je steksi, nije važno koliko si sati radio, već šta si uradio, ti možeš da se pojavis na posao na vreme, i da sedis ceo dan, da ne prodas ništa, ništa da doprineses i da ocekujes posle da to se plate rezultati tvoga nerada.

U vreme kada je ovde bila kriza putovanja zbog dogadjaja 91, ja sam se bavio prodajom luksuznih putovanja-krstarenja. Vecina njih je bila pokunjeni i razocarani trenutnom situacijom, i zalili se kako niko neće da putuje, već jedino dobijaju pozive su otkazivanje narucenih putovanja. Ja sam pak non stop bio na telefonu, i podsecao ljude o neverovatnim popustima za luksuzna putovanja. Naravno oni koji su očajavali posto se niko nije javljao na telefon, i komentarisali dogadjaje preko TV nisu dugo izdrzali i par njih je ili napustila ili bila otpustena zbog slabih rezultata , dok sam ja imao rekordnu prodaju u firmi. A svi su oni bolje govorili engleski od mene, i imali mnogo melodicniji glas, ali nusu bili proaktivni, i nisu se zalagali na poslu, već su ocekivali da im sve padne sa neba.

Imala je moja žena ovde jednu sekretaricu koja je radila za nju, i ciji je zadatak bio da podseti telefonom pacijente da je vreme da se dodje na redovni pregled. Posle nekoliko dana, moja žena je primetila da nema nikakvih rezultata, odnosno nekoliko zakazanih pacijenata, ali svi otkazali. Naravno ta sekretarica nije ni napravila pozive, već je nasumice upisala imena ljudi koji su bili na spisku. dakle ona je redovno dolazila na posao, pretvarala se da radi, i da zove pacijente, ali nije bilo rezultata. Moja žena je uzela telefon, nazvala par pacijenata, pitala ih šta ima novo kod njih, kako se osecaju, i zakazala nekoliko pregleda, i zahvalila se na usluzi toj sekretarici.

Naravno vecina nasih u Srbiji uvek vole sigurnost državnih poslova, bez obzira na to da li im se plate isplacuju ili ne, posto znaju da se u privatnim mora raditi da bi se imalo platu.
Takođe nikome ne pada na pamet da idu tamo gde ima posla, evc ocekuju da će se otvoriti poslovi u sred Beograda gde je poslovni prostor preskup. A u provinciji, nemaju dovoljno lekara, zubara inzinjere, advokate, ucitelje, i zanatalija kojih ih ima ali na Birou za zaposljavanje.

Ovde ljudi voze i po dva sata u jednom pravcu na posao, a ne verujem da bi kod nas iz Beograda isli do Stare Pazove, i Galenika u Zemunu im je daleko. Moj brat od tetke je kukao da nema posla, i tražio pare od njegovog rodjaka koji je tada bio direktor na Torlaku (sada u zatvoru posto je radio za Zlobu), ali kada mu je njegov rodjak ponudio posao da radi na održavanju zivotinja za ispitivanje placen preko nekoliko stotina evra mesecno, odbio jer je daleko, treba ustati u 5 sati da se dodje od Terazija do Torlaka.

jedna je stvar zašto covek otvori biznis, i to mogu biti razlozi: da bude sam svoj gazda (možda ne voli da radi za drugog možda je to genetski ili etnicki nap primer Jevreji i Persijanci), da uradi nešto što ne bih mogao radeci za drugoga.
Druga je stvar šta u tome biznisu sve ostvari i koliko mu taj biznis pruza: ugled, i prestiz u drustvu, mogućnost da pozitivno utice na okolinu tako što daje sansu onima kojima velike organizacije ne bi dale sansu, mogusnost da uoci u nekome talent koja ta osoba nije svesna, da mu biznis omogući da živi u kraju u kome ne bi mogao živeti da radi za drugoga, i profit koji će da iskoristi tako što će da skoluje svoje dete da mu pruisti ono što ne bih mogao(la) radeci za drugoga.

Moji su u porodici uvek imali neku tezgu iako su radili za naučne institucije, te tezge su omogućili meni i mojoj sestri da ostvarimo ono sto oni nisu uspeli.
A neko pomene ne-profitnu organizaciju, sticajem okolnosti smo ucestvovali u jednoj od takvih organizacija (iako nema profita predsednik i potpredsednik imaju neverovatno dobru platu, i svi putni troskovi vezani za tu organizaciju su placeni)

Ja sam inače poceo moju biznis (poslovnu) karijeru tako što sam bio mladi novinar (napustio sam i presao u komercijaliste zato što nije bilo placeno redovno) i pisao sam clanke o tome zašto i kako ljudi osnivaju svoj biznis, i na stotine sam „intervjuisao“ vlasnika malih biznisa i u Americi kao i svojevremeno u Srbiji, i jedna je crta svim njima zajednicka ljudi koji vole rizik koji je sracunat, i zelja da se uradi nešto sto bi bilo spektakularno i fascinatno, mnogi i promene sredinu i emigriraju u preko-okeanke zemlje i pocnu od nule, na primer: razgovarao sam sa Italijanom (inače prijateljem moje porodice) iz Venecuele koji je stigao sa praznim koferom pre 40 godina, a sada je jedan od najbogatijih u drugom po velicini gradova u toj zemlji poceo je popravljajuci radio-aparate, jer mu za to nije bio potreban kapital.

Neki od njih možda nisu nikada imali pravu sansu da urade u većim organizacijama, zbog razlicitih razloga, pa su onda otvorili svoje firme, nekoliko sam njih upoznao koji su otvorili firme da bi sami sebe sponzorirali (sa par njih sam i radio i saradjivao).
nnogi su i workoholic (pravog prevoda nema u sprskom jeziku: vole previse da rade).

Moja mišljenje da je to nešto sto je urođeno kod vas, da nešto coveku neda mira i tere ga nemoguće poduhvate kako bih uradio nešto izuzetno teško i uzivao u svomjim plodovima napora.
Desetine knjiga i predavanja ne mogu coveka ubediti ako nema u sebi tu petlju, jer neki ne vole tu neizvesnost.

Mnogima je lakse ako im se kaže imaš zagarantovano primera radi: 400 dolara na dan (dnevna plata zubara za 8 sati rada), zašto bi se mucili ako neki dan može da bude profit manje od 100 dolara a drugi dan možda 1000 dolara (dnevna zarada male zubarske ordinacije bez rashoda). Bolje bravac u ruci nego golub na grani.

A za one sto pricaju o izrabljivanju radnika, mnogi mali biznisi investiraju vreme da bi obucili radnike koji u treneutaku kada su sposobni da konacnio zarade za vlasnika odlaze u organizacije koje su u stanju da vise plate, secam se kada mi je moj prvi sef u Americi (inače profesor na nekoliko fakulteta u Njujorku) rekao onoga trenutka kada pocnem da mu zaradjujem i pravim novac ja ću otici, ja sam se tada smejao govoreci da je to nemoguće, a upravo sam to i uradio posle 2.5 godine segrtovanja i ucenja kompjuterskih programa.

Otac mi je uvek govorio sve što ne možeš da unovcis na prvom radnom mestu unovcices na drugom radnom mestu, samo ako imaš neohodno znanje, strpljivost, sigurnost u sebe i iskustvo u resavanju problema.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)