У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Лектор „Политике”

Градимир Аничић

[објављено: 08/03/2009]

Страхиња , 10/03/2009,

Био сам срећан када је пре две-три године почео са радом Језички савет и када је као резултат тог окупљања постојала барем на интернет издању рубрика ,,Језички прозор’’. Сећам се чланака професора Егона Фекете који је писао указујући на примере лошег писања у Политици. Колико ме сећање служи после око годину дана ,,Језички прозор’’ је укинут без иједне речи образложења, као да су разлози због којих је постао нестали. На несрећу српског народа то није био случај. Кроз језик неког народа се најбоље одсликава свеколико национално стање душе, промишљања о свету у коме се налази и утицајима из света са којим долази у додир.

Политика је прерасла дневне новине и разне часописе, и са преко века постојања постала је заштитни знак јавне речи у Србији. Ако вам је српски језик основно средство за рад, онда је недопустиво да читам многе чланке (поготову у делу економија) који да нису много мучни и трагични, били би урнебесно смешни. Крајње је време да се новинари и уредници вуку и за рукав ако то треба, да би нас поштедели њиховог ,,серблиша’’ и фрљања са изразима који ни на српском ни на енглеском не значе ништа. Речи као: експерт, борд, франшиза, бренд, менаџмент, билборд, стајлинг, фан, дисконт, бизнис, тендер, холдинг, медији, компанија, брокер, акциза, кластер, онлајн, сајт, фајл, софтвер, виртуелан… и много сличних из серблиша за мене су грозно смеће којим покондирене незналице покушавају да кажу нешто тобоже светско ново и недокучиво ,,што само они занју’’. То што се то ради без потребе јер на српском те речи не значе ништа, и да би се показала уображеност, нема везе, ми шамарамо по језику па шта буде. Ваљда би се онда понеко од новинара и уредника призвао свести. Ако нам је скупштина Србије мерило писмености и језикословља, зло нам се пише. Поред праве голготе којом је изложен говорни српски језик у скупштинској сали, посланицима не смета што код улазних врата не пише ни име државе Србије?!? Исто је и на згради владе?!? О осталим јавним гласилима боље да не говорим.

Не дозволите да се стандард квалитета српског језика којим се пише срозава, јер смо као народ довољно срозани и зарозани. Зашто је језички саветник Како треба писати, објављен као интерно издање само за Политику? Зар је то тајна или то може бити још једно од издања које би се могло делити или продавати. Корист би имала и Политика и српски народ. Ја сам предлагао да Политика уради и приручнике за пословну преписку, ту тек влада расуло и ради ко шта хоће и дохвати. Ако чекамо на установе које су за то најстручније, никад ништа нећемо ни дочекати. Осврните се само на цео век рада САНУ на описном српском речнику који још није прешао ни слово ,,О’’?!? Сетих се чланака Милана Мишића ,,Драги наши читаоци’’ од 8.2.09. Док он уредно шамара серблиш, ето народ све мање купује новине па као немојте да престанете да купујете наше новине…

Писање иза којег стоји добар новинарски рад: истраживање, анализе са подацима а не из ногавица, логични коментари, кључна и важна питања, добар, смисаон, богат, духовит, српски језик, нуђење производа информисања који излазе из оквира просте продаје дневних новина (видети шта и како раде друге новинске и информативне куће у свету као нпр продаја старих чланака, док је архива Политике на интернету нечитљива па је испао прави циркус) … то ће продавати ваше услуге и производе у будућности.

Маштам да могу преко пута зграде Политике да направим плакат на коме би огромним словима писало: Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама, битно је шта хоћете да саопштите и да ли ће вас сви разумети, не скривајте своје незнање покондиреношћу и речником пуним позајмљеница.

Волите, чувајте, негујте и богатите српски језик, јер он нема никог осим нас који га говоримо, пишемо и читамо. Наставите ли овако, олује ће нас развејати.

Извор: Политика Online (коментари корисника)