Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

И није тачно да је наш систем школовања лош

Posted in Србија, образовање by Соларић on 6 марта, 2009

Српско образовање на ПИСА тесту

Ученици из Србије до сада се нису прославили на међународном тестирању знања, а разлог, сматрају стручњаци, лежи у различитости нашег и других система образовања

Александра Бркић
[објављено: 25/02/2009]

micaq mililicic, 25/02/2009,

Bolonja je smišljena za ne mnogo radne studente, bez mnogo ambicija, srednje inteligencije, bar tako govore tvorci Bolonje. Mobilnost naših studenata je neizvodljiva, zbog hronične besparice, pa je nama Bolonja nepotrebna.

Ali pošto smo mi pokorena teritorija, kako gazda kaže, tako će i biti. Testovi su smišljeni za oglupljene Amere, da im se olakša prolaz kroz školu. Zato oni nemaju predstvu ni o čemu, osim o svojoj uskoj struci, ako i tamo…Ne razumem želju da nas poglade po glavi i pohvale naše gazde, makar i zbog Pisa testova. Šta mi dobijamo ako smo dobri u rešavanju toga?

Bolje bi bilo da se naš nastavni kadar stimuliše boljim platama, pa da u prosvetu idu stručnjaci, a ne oni što nigde nemaju prolaz. Deca odlično raspoznaju pravi autoritet od lažnog. I nije tačno da je naš sistem školovanja loš. On je samo detaljan, temeljan i sveobuhvatan, što ne ide na ruku filozofiji globalizacije – tu su potrebni zaglupljeni robovi, koji se neće buniti.

Pročitajte Orvela „1984“, poučno je. Samo pažljivo, jer Veliki Brat sada može iz orbite da vam zaviri u knjigu…

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Прича о Болоњи због размене студената је за нас шарена лажа, јер ретко ко ће имати паре или знање одговарајућег страног језика

Posted in образовање, SerbianCafe by Соларић on 5 фебруара, 2009

Bolonja-Akreditacija

kobayashi (haiku)

27. mart 2008. u 11.59

Molio bih da se ova tema izdvoji, posto se radi o vrlo ozbiljnoj stvari.

Fakulteti u Srbiji ove godine ulaze u proces akreditacije nastavnih planova i programa po pravilima Bolonjske deklaracije. Osim što se moraju zadovoljiti uslovi kompatibilnosti sa bar TRI druga univerziteta/fakulteta (ne moraju biti ista tri za sve programe), potrebna je još gomila papirologije i ispunjavanje velikog broja uslova koje je vrlo teško ostvariti u ovako kratkom roku.
Naročit problem predstavlja to što se donose nova pravila u hodu tako da se tek zavrseni delovi dokumentacije svaki cas moraju prepravljati.

Sama Bolonjska deklaracija ima za jedan od ciljeva priblizavanje Evropskog skolstva americkom, gde studenti upisuju univerzitet a ne fakultet, i gde student ima veoma veliki broj izbornih predmeta sto omogućava veću efikasnost studiranja, posto student može odabrati predmete koji ga najviše interesuju i koji mu najbolje idu. Sam student treba da (uz odredjene izuzetke, posto postoje predmeti koji su međusobno uslovnjeni ili vezani) brine kakvu diplomu dobija odredjenim izborom predmeta, dok kod nas fakulteti u tom izboru znatno ogranicavaju studente u izboru, a sa druge strane ima namecu predmete koje oni ne žele.

Prica o Bolonji zbog razmene studenata je za nas sarena laza, jer retko ko će imati pare ili znanje odovarajuceg stranog jezika da bi studirao na strani, dok kod nas prakticno ne postoje adekvatni uslovi za strane studente (slabo znanje engleskog od strane vecine profesora, loše laboratorije, los smestaj, skupa hrana…).

Takođe, kod nas će i po Bolonji ostati FAKULTETSKA podela univerziteta, cime se izbor buducim studentima ni malo ne proširuje, uvode se izborni predmeti ciji je jedini smisao da neki profesor zadrzi radno mesto iako mu po struci nije mesto na odredjenom fakultetu (jer je doticni ostao tu iz vremena kada je neki smer postojao, a u međuvremenu je ugasen), a planovi i programi će sustinski ostati 90% slični sa starima (mislim na gradivo) samo će se promeniti forma predmeta (naziv, broj casova, raspored predmeta po semestrima).

Zakon je mogao makar novosadskom univerzitetu da dopusti da se reformise u pravi univerzitet, sa departmanskom podelom, pri cemu bi npr. svi profesori matematike bili na matematickom fakultetu gde bi svi studenti slusali i polagali odgovarajuce matematicke predmete (cime bi se npr. i studentu ekonomije omogućilo da slusa kurs ciste Algebre ako to želi, dok bi studenti tehnickih nauka mogli da slusaju samo Analizu 1 i 2, a zaobidju gradivo iz algebre koje im malo ili nimalo ne treba).

Sve ono sto je dobro u americkom skolstvu (uslovi studiranja, izbor predmeta, literatura, opremljenost laboratorija, konsultativna i tutorska nastava od strane saradnika ili starijih studenata…) je IZOSTAVLJENO, a sve ono sto nije valjalo u nasem starom sistemu (slab izbor predmeta i smerova, losa opremljenost laboratorija i ucionica, prevelik broj predmeta i casova, insistiranje na manje vaznim stvarima i na suvoparnoj teoriji, slaba primena softvera u resavanju problema…) je OSTAVLJENO!

Sve mi ovo lici na još jednu od ‘reformi’ skolstva gde će pojedinci da odrintaju pripremu papirologije, a onda će se po dobijanju pecata INTERNO sve nastaviti po starom (osim spoljasnje forme izrazene u nazivima predmeta i broju casova)!

============================
Jedino pozdravljam uslove za mentorstva na doktorskim studijama, gde će se najzad koliko-toliko uvesti neki red, i gde oni koji nemaju značajnijeg rada u inostranstvu neće vise moći da stancuju doktorske diplome. Kamo lepe sreće da je na svim fakultetima, kao na nekim PMF, odavno za odbranu doktorata uveden uslov da kandidat ima objavljen rad u casopisu sa SCI liste. Ne kažem da nema i jačih casopisa koji nisu na SCI listi, ali to je bar jasan kriterijum koji neće moći da se tumaci kako kome odgovara!
Ovako, mnogi fakulteti imaju značajan broj čak i redovnih profesora koji nemaju nijedan rad u značajnijem međunarodnom casopisu, ali su zato među prvima po broju magistranata i doktoranata.

Hemija, kao i medicina i još neke nauke su nezgodne za rangiranje po citiranosti (da ne sirimo pricu zašto), i mnogi osporavaju takav metod rangiranja, ali…

bar postoji NEKI relativno ozbiljan kriterijum. Ako taj casopis dozvoli da se svasta objavljuje, brzo će citiranost da padne pa će da ispadne sa te liste.

Inače, pri pominjanju ovoga sam aludirao na situacije gde su ljudi postajali redovni profesori bez ijednog ozbiljnog rada u nekom casopisu ili međunarodnoj konferenciji – da siroj publici bude jasnije, sve radovi na nivou seminarskog, gde se tretira poznata problematika i zakljucak se svodi na bla-bla-bla bez ijednog KONKRETNOG rezultata koji donosi bilo šta novo.

PRIMER: Gledam u nekom starom zborniku ‘radova’ neki nazovi rad iz masinstva, i u celih 5 strana tog rada samo jedna jedina formula, koja postoji čak i u udzbenicima masinstva za srednju skolu. I to bi trebalo da se zove Naucni ili strucni RAD?????

PRIMER 2: Čuo sam za slučajeve gde ljudi dobijene rezultate (grafikone i sl.) prepravljaju u Corel-u i tako dobijaju ‘poboljsanja’ i to se negde objavljuje, ali to nikada ne može proći u casopisu koji je usao na SCI listu.
Naravno da tu i tamo ima lobiranja, ali u ovim jačim casopisima bar nema tako ociglednog naucnog kriminala…

PRIMER 3: Jedan profesor iz Nisa objavio rad na domaćoj konferenciji, pa mu nije bilo dosta, nego ga ‘preradio’ i preveo na engleski pa poslao u neki strani casopis. I pogodite šta se dogodi: rad dodje na recenziju bas coveku od koga je ovaj u stvari ukrao sve rezultate koje je skockao u taj rad, i čuo sam da je Univerzitet u Nisu (ili odgovarajuci fakultet) dobio zvanican dopis u vezi sa tim!!!

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Контрапродуктивно је бранити приватне факултете генерално

Posted in образовање by Соларић on 24 децембра, 2008

arnold_snarb

31. maj 2008.

Kontraproduktivno je braniti privatne fakultete generalno. Oni su dio jednog problema koji je siri od njih samih, a to je kvalitet visokog obrazovanja uopste. Taj kvalitet zavisi od motivacije predavaca i studenata, kao i od iskrene zelje jednih i drugih da se stvori jedna nova vrijednost. To varira od ustanove do ustanove. Takav je slučaj i sa državnim fakultetima.

Tehnicki uslovi koji ukljucuju i organizaciona pitanja NISU presudni za kvalitet visokog obrazovanja. Oni su presudni za kvalitet rada skole, ali obrazovni proces se odvija na visem nivou od prostog okupljanja jednog broja studenata u savremenom, dobro opremljenom objektu sa mladim i perspektivnim nastavnim kadrom, sto je okosnica marketinskih kampanja privatnih fakulteta.

Ministarstvo prosvjete postavlja sljedece uslove za početak rada privatnih univerziteta: najmanje pet fakulteta u sastavu univerziteta, toliko i toliko kvadratnih metara po studentu u objektu koji je u vlasnistvu ustanove ili osnivaca, biblioteku od najmanje 3000 naslova po fakultetu, 50% predmeta u jednoj godini pokrivenih stalno zaposlenim nastavnim kadrom, bankarsku garanciju za upis na godisnjem nivou i sl.

Kad covjek pogleda, formalni uslovi za početak rada jedne privatne visokoskolske ustanove se mogu zadovoljiti za kratko vrijeme. Isti uslovi se traže i za državne fakultete, samo sto je njihov osnivac država.

Problem nije u formalnostima, nego se radi o motivisanosti studenata da ista nauce dok su na fakultetima. To je problem i jednih i drugih.

Poseban problem predstavljaju putujuci profesori koji predaju paralelno na vise fakulteta, i privatnih i državnih. To su ljudi koji svugdje pricaju isto, kradu vrijeme, prebacuju nastavu na studente zloupotrebom koncepta interaktivne nastave, prodaju prepisane udzbenike i, sve u svemu, srozavaju kvalitet nastave kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima.

Gdje je to srozavanje u manjoj, a gdje u vecoj mjeri, zavisi od konkretne ustanove, ali se radi o procesu srozavanja i ni o cemu drugom. Svi bitni pokazatelji govore o tome da nove generacije sve manje i manje žele da uce. Vremenom se tu stvorila prica o tome da je sada, zbog postojanja svjetske baze znanja (misli se valjda na Internet), potrebno samo usmjeriti studente na pravi put u trazenju informacija, ali je ta ideja izvitoperena zeljom predavaca da se izvuku od posla i zeljom studenata da se izvuku od obaveza. Naravno, teško je izvuci generalne zakljucke, ali ovo o cemu govorimo je svakodnevica. Državni i privatni fakulteti imaju veliki broj studenata koji nisu savladali pravopis i gramatiku svog jezika, barem u onoj mjeri u kojoj bi greške bile prihvatljive u okviru nekog novog konsenzusa o potrebnom nivou pismenosti.

Prije nekoliko mjeseci sam prisustvovao intervjuisanju kandidata za mjesto internog revizora u preduzecu koje je sada u vlasnistvu kompanije Arcelor-Mittal, proizvodjaca celika. Kandidati su bili svjeze diplomirani ekonomisti i sa privatnih i sa državnih fakulteta. Ljudi koji su ih intervjuisali bili su Indijci. Volio bih da je iko ko se bavi problematikom visokog obrazovanja bio prisutan jer bi mogao da vidi u cemu je stvarni problem. Jednak je bio tretman i jednih i drugih diplomaca, čak i sarkasticni komentari tipa „hajde da vidimo šta ste naucili u tim vasim skolama”. Selekcija uopste nije bila obavljena po principu najboljeg kandidata, jer niko nije bio najbolji kandidat! Niko ništa nije znao o aktuelnim standardima interne revizije koji su kao radni materijali dostupni u bazama znanja i strucnoj literaturi.

Niko se nije pripremio za intervju. Svi su dosli s nekom apstraktnom idejom o reviziji kakva im je predstavljena u nekoj skripti. Ona nije u skripti, ona je ovdje i sada. I šta je bio komentar – bio je tipa „svakako moramo zaposliti diplomiranog ekonomistu, pa ćemo uzeti onoga ciji je engleski najmanje los”.

Bespotrebno je prebacivati krivicu nekome, bio to državni ili privatni fakultet. Sve to na kraju zavrsi u istom kosu i s komentarom „hajde da vidimo šta ste to naucili u toj vasoj skoli”. Ili to ili uhljebljenje negdje na državnim jaslama.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)