Српско родољубље код муслимана
Преузето са:
- SerbianCafe.com (дискусије)
- SrpskaPolitika.com
Srbi muslimanske vere
Varuna (novinar)
24. мај 2009.
Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma – ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu – ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:
“Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati…“
Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.
Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija – svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju – u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske.
No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda – zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]
Omer Skopljaković: Ž E Lj A
… Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet’ ga sine, sokole siv…
Avdo Karabegović: OH, TA LjUBIM TE…
… Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga…
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.
Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU
Iz mog srca, iz plamenih grudi,
Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
Leti, evo, laka pjesma ova!…
Suza čista; suza duše moje,
Suza, što me milom bratstvu veže,
Suza vjerna ljubavi i krvi,
Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!
Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM
… Evo pjesme, nije vješta
Al’ za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr’jeđat’
Zovite me Srbom, bratom!
Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI
Uzdiži se, pjesmo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi!
Uz gusala glase mile,
Đegod čuješ da se poje,
Tu slobodno spusti krila,
Tu ćeš naći braće moje…
Al’ međ’njima ako vidiš,
Ko te krivim okom gledi,
Tog se kloni! Izrod to je,
Tomu demon stope sl’jedi.
Uzdiži se pjemo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi…
Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove “zemaljski“ – kasnije i “bošnjački“
Srpski jezik, rajski jezik –
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.
Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako s’ u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.
Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.
Srpski jezik, rajski jezik –
Rane vida, l’ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.
Srpski jezik, rajski jezik –
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr’ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.
Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere. …
http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/008-lat.html
steks (doktor za glavu)
25. мај 2009.
Jeremijatreci
Koliko je u Srbiji bilo dzamija do 1878?
—————————————–
Ovo mi liči na početak još jedne jalove rasprave. Nemam nameru da sporim istorijske činjenice, a još manje da nekog omalovažavam.
Ali, zanimljivo je da svako bira samo one činjenice i onaj period koji će da da težinu njegovim stavovima.
U tom svetlu, ja mogu da pitam: koliko je bilo džamija 1389-e?
Pusti to prijatelju. Nisu Srbi zvali Turke da ih ovi porobe.
Сродне теме:
Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića
Неколико наслова из списка књига фрањевачке библиотеке у Дурбовнику (Zadar, 1860) и непосредно везаних за српски језик:
- Hfale Svete Ane iz sarbskoga pisma
- Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića iz Jelašak reda svetoga Franceska Provincie Bosne Argentine sarbskiem slovima pritištenieh u Mnetcieh 1616 po Petru Marii Bertanu. Pripisa latinskiem pismeni D. Gjuro Matei Dubrovčanin.
Сродне теме:
- DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA PIESNI RAZLIKE.
- Антун Фабрис
- Katolička enciklopedija (1895 g.): „Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi“
- Pokret Srba katolika i srpski pokret u Dubrovniku krajem XIX veka
- Часопис „Дубровник”: Штампа у Србији
О српским спахијама под турском владом
ГЛАСНИК СРПСКОГА УЧЕНОГ ДРУШТВА
КЊИГА 69, У БЕОГРАДУ 1889
ЦРТЕ ИЗ БОСНЕ,
I.
О српским спахијама под турском владом.
Руски гроф Милорадович (1771–1825) , потомак спахијске породице Милорадовића из Херцеговине. Под његовим заповедништвом је побеђен Наполеон/француска војска код Вјазма
Осим турских спахија у Боснп, о којима се и сувише доста знаде, ми готово кроз сву епоху турске владавине налазимо имена српских „спахија“, записатих у домаћим биљешкама; као и њихове слике по манастирима, удостојених тога мјеста било као осннивачи, поновитељи, пли приложници св. храмова.
У Босни пак (а од чести и у Херцеговини) налазимо тијех спахија све до прве четврти овог столећа; а њихове потомке још и данас.
Неће бнти сувишно, ако о томе изнесемо неке податке на видик, уплетене са народњим предањима и причама.
Поред спахија (овде је све ријеч о православнима спахијама), који имадоше право на своје посједе (као Милорадовићи у Херцеговини), истичу се и други, без својих посједа, који имадоше привилегије: побирати за себе десетину у извјесним мјестима као год и турске спахије, с чиме да како бијаше скопчано неко благородство, уз почасну на то сабљу и султански „Берат.“ Такови „бератлија“, па ма и сељак био, могао је носити самур-калпак и постављен ћурак, док у вријеме „Јањичара“ и Дахија најбогатији трговци сарајевски носише дуге гуњеве неке накарадене високе капе, које посље замјенише правим „читачкама“, какве носи мирско свештенство у Србији; а од времена Омер-паше, те „читачке“ наглим кораком замијенише црвени Фесови. Ове бруке у промјени ношње не бијаше мислим ниђе у Херцеговини, а ваљда ни у Босни осим јединога Сарајева. —
По што је већим дијелом босанско-херцеговачка аристокрација примила вјеру мухамеданску ради сачувања живота, имања и племства, о чему тврде сви који писаше о пропасти Босне, мени се чини, да ти спахилуци, о којима је овдје говор, нијесу дијељени православнима из прнзнања њиховога старог племена, него за неке особите заслуге, учињене султанима и њиховим војскама у вријеме ратова, или у другим неким приликама, а таковијех је згода и сувише могло бити у вријеме Мехмеда II, бјегства двојице Арсенија, ратова између Турске и Аустрије и т. д. — Пошто је Боспа пала под Турке, ко год се није хтео потурчити, тај је постао унижена „раја“, па ма он био племић или прости сељак, те се дјеца неистурчених бољих породица лаћаше помогућству трговине и заната. Код босанских краљева налазимо у отменој служби Десисалића, а можда од исте породице у 15 и 16 вијеку налазимо у Сарајеву златаре Десисалиће,…
Спахије Милорадовићи, од којех су данашњи грофови у Русији, имају и сад у манастиру Житомишљићу свој Ферман, у коме неки султан (мислим Сулејман) вели: „давамо овај наш превисоки Ферман Милошу (Милисаву) спахији за услуге нама учињене“, и који ће Ферман мислим скоро угледати свијета у преводу. Не знајући ми ништа даље о тијем „у с л у г а м а'“, какве су и колике биле.
Милорадовића породица била је, и остаје узор благочастија и особите побожности, што свједоче и њихове задужбине и дуговремене потпоре истима, као и припознато њихово јунаштво и благородство на далеком сјеверу. У осталом, њихов ферман свједочи: да Турци нијесу бранили имућним Србима од богоданог имања подизати св. храмове, те такови манастпри и њихове земље бијаху ослобођени од свакијех дација, што свједочи још и политички корак Мехмеда II, подаривши Фрањевцима Ферман у Сутјеској покрај Бобовца. Таковијех Фермана султанских налазимо доклен су год Турци допирали у Приморју, и то како у православним тако и у латинскпм манастирима, што сам од очевидаца слушао који су их виђали (Архиман. Николајевићи и Фра Грго Мартић). Сама Крупа у Далмацији има их с бератима преко 15.
У манастиру Тројици (у Плевљима) има у препрати са потписом Воин Спахија Подблаћанин (село је Подблаће између Пљевља и Чајнича), као поновитељ, исте богомоље.
Године 1711 Бошко спахија са Гласинца (из Соколовића) поклони сарајевској цркви „Постнин тр’шдћ.“ У записнику исте цркве: „Милош Патријархов, брат спахије“, и то ће бити онај исти, који се спомиње и у 42 „Гласнику“, у споменицима од г. Новаковића. Овијех спахија било је највише дуж ријеке Дрине, почевши од Фоче, Устуколине, Горажда, Вишеграда, Мокре Горе, па онда код Лијевна и Гломача даклен све на тачкама стратегичним и планинским.
Почетком овог вијека бјеше у селу Бранковићима (рогатич. кот.) Иван спахија Блажујевић и његова три братића: Стојан и поп Остоја од једнога брата, а Коста од другога. Иван је имао спахилук у истоме селу, ђе је многобројна породнца истурчених Бранковића, те су и од ових Блажујевићи побирали за себе десетину (!?).— (После окупације исељавају се Бранковићи у Турску).
Ивану спахији изумрије све што је мушко и наком њега остаде шћер Јелка, удата после у Сарајеву, и бјеше пуница данашњега Јове Шиндића, златара. Кад Мустај-паша постаде заповједником у Сарајеву, почне прегледати спахинске „берате“, пак дође ред и на Јелку. Као женској глави одузме берат и сабљу, а пружи јој у накнаду 5 турских „игр’милука“ (до 12 Фор. у све вриједности) и свилене још материје да скроји једну дугачку „антерију.“
Примјетити ми је овдје, да право спахилука на побирање десетине важило је у мушкој лози са оца на сина — до деветог кољена; а у побочној лпнији — на браћу,
до трећег паса.
Трећи братић Иванов, Коста, имао је спахилук код Новог-Пазара, али врло мршав, пак је с великом муком побирао и оно што му је припадало. За то враћајући се једном с војске испод „Сазије“ (ишли су ваљда против Руса), он сам својевољно предаде Турцима свој берат и сабљу.
Овај поступак свједочи јасно, да су и српске спахије морале ићи на војску, и о својој брашеници, као год и турске.
Од горњега попа Остоје Блажујевића има и данас један унук, Коста, скоро ожењен у Дервенти; а син је покојнога пона Ристе Секиларије, бившег ефимера у сарајекском пољу.
Друге опет сиахије овог имена (спахићи), можда и род горњијех по што једни и други славише Васиљев-дан (1 јануара), били су најприје код Горажда и тамо имали сиахилук. Од те породице бијаху покојни сиахићи: Никола и Ристо; први као учитељ у Сарајеву, а други као трговац у Бањојлуци, ђе им још живи сестра Мара и Ристина дјеца.
У Старој Гори (рогатич. кот.) имају три брата Балчаци на својој земљи, којијех предци такође бијаху спахије. Њихова сабља, или боље рећи старински неки везени мач, одузет им је при побирању оружја после окупације. …
Сродне теме:
Od kada su Sciptari na Balkanu?
Od kada su Sciptari na Balkanu?
honeybrownale 21. avgust 2007.
Vise mi je muka da slusam Sciptare kako do besvesti ponavljaju kako su oni potomci Ilira a kako Srbi cute na ovu laz. Sciptari veruju da kad ponove laz 1000 puta da će ona postati istina.
Međutim, ono sto je manje poznato je od kada su Sciptari na Balkanu.
Da li neko može da postira navode iz literature sa hronoloskim pregledom
dolaska Sciptara na Balkan, a ne samo pozivanje na Djordja Manijaka.
Znaci:
a) Vizantijski izvori
b) srpski izvori
c) ostali izvori
„Илахије на српском језику“
ПОЕЗИЈА МУСЛИМАНА у Босни.
[Scheich Seifudin ef. Kemura und Dr. Vladimir Corovic: Serbokroatische Dichtungen Bosnischer Moslims, aus dem XVII., XVIII. und XIX. Jahrhundert. • Sarajevo, 1912.]
…песник Myxaмед Хеваја Ускјуфа, рођен 1601/2. Отмена порекла, богат и даровит, он je пропутовао доста света и стекао прилично знања. Знао je четири језика : турски, арапски, персијскн и српски. Поред стихова, написао je још и чувени речник „Потур Шахидије„. Карактеристичко je да je он језик којим пише називао сриским, или, као и савреник му Фрањевац Матија Дивковић, босанским. Своје „Илахије“ (побожне песме), на пример, Хеваји изрично назива: „Илахије на српском језику„. Он je y исто време први и најзнатнији песник муслимански.
Извор: Српски Књижевни Гласник
Преобраћени Срби, убеђени муслимани, очували су пркосни али у исто време консервативан дух, заљубљен у независност…
„За разлику од Истока Санџака, често је овде врло тешко да се разликује хришћанин од муслиманина, нарочито с леве стране Лима, јер у опште и једни и други носе скоро истоветно одело: само корак и држање могу да помогну за распознавање. И ако су фанатичнији него ма које друго становништво европске Турске, ма да су пуни презирања и гнушања према „Власима“, ипак се ови муслимани слажу са њима, и при свој пошти према султану, показују неповерење и антипатију према властима који представљају људи друге расе, и у исто време хране злобу, дубоку мржњу према суседу који је на њиховим вратима узео Босну. Инстинкт расе се овако одржава врло живахан, чак и код ових преобраћених Срба, убеђених муслимана, који, без сваког националног осећања, очували су пркосни али у исто време консервативан дух, заљубљен у независност, и непријатељски расположени мешању с поља. Босански муслимани, како се они зову званично, или, Турци како их називају хришћани, деле се и сами на две категорије : урођеници и усељеници, или „мухаџири.“
Извор:
Новопазарски Санџак, Гастон Гравје, 1912. г
„исламизовани Срби претукли су покатоличене Србе“
BobRok (profesor)
03. mart 2009.
Kakvo je vase mišljenje .?
Brez provokacija molim !
MilojkoTheGreat (srbin u americi)
03. mart 2009.
Да ли сте пажљиво слушали имена.
Отац нашег фратра , Станко Рудић ???
Па то је комплетно Српско име и презиме ?
Дакле , исламизовани Срби претукли су покатоличене Србе .
Лудило које се наставља на лудило .
То покрштавање као да са собом носи проклетство које се не може избрисати . …
Извор: SerbianCafe.com (дискусије)
Ратни дневник једног борца
Ratni dnevnik
jednog borca – Jan 30, 2004 10:50
RATNI DNEVNIK
7. juni 1992. godine
Radim dan i noć, malo spavam. Čudno, ali ne osećam umor. Danas sam našao dve kutije cigareta – hrvatske LobengstonĆ, dobijene od pripadnika Nigerijskog bataljona. Nosim ih svojim prijateljima iz Dvora. Na položaju njih trista, a dve pakle cigara – bogatstvo. Već deset dana nemamo veze sa Banjalukom. Sve bolesne i ranjene sam zbrinjavam. Nemam anesteziologa. Jedan anestetičar vodi anesteziju. Blokada je potpuna. Ipak, sve oči su uprte ka majci Srbiji. Veruju, za divno čudo!
8. juni 1992. godine
Upad muslimanskih ekstremista iz Cazinske krajine na dvorsku opštinu. Ubili su sedam naših boraca, lukavo i bezobzirno.
10. juni 1992. godine
Sahrana. Nebo lije kišu da spere krv. Jauk žena i dece. Počasna paljba banijskih boraca, negde visoko na planini iznad Dvora, pod nebom.
11. juni 1992. godine
Jutro, sedam časova. Vraćam se iz Dvora u Glinu. Srećem Srpsku vojsku Krajine koja hita u bitku za koridor. Oklopni transporteri, tenkovi, kamioni, veličanstvena kolona. Pozdravljam ih blendovanjem i sa tri prsta. Odgovaraju mi. Ponosni i odlučni. Odlaze… Odlaze put Dervente i Modriče. Hiljade njih, da otvore put svom narodu ka Srbiji. Srećno, junaci! Oči cele Krajine i srca svih nas su sa vama! U bolnici me čeka ranjenik. Prostrel kroz donju vilicu „dum-dum“ metkom. Muslimanski ekstremisti iz Cazinske krajine ponovo nasrću na Baniju.
12. juni 1992. godine
Ubijeno je još pet pripadnika srpske vojske Dvora. Vraćamo im. Žestoko, i po njih bolno. Četiri ranjena borca Srpske vojske Krajine. Ranjeni negde ispred Siska. Specijalisti za demontiranje minskih polja. Trenutak nepažnje iskusnih minera. Teške rane.
17. juni 1992. godine
Šta reći? Četiri nedelje bez struje i vode, bez bilo kakve veze sa Srbijom. Ni kopnom, ni vazduhom, ni telefonom. Jedna cigara na deset ranjenika, a i nebo se sručilo na ovu napaćenu zemlju. Neviđeno nevreme već dva dana. Stižu ranjenici čak iz Dervente u glinsku bolnicu. Tamo je teška borba. Ima dosta poginulih i ranjenih. Oči Krajine, oči milion Srba, uperene su u taj front. Srpska televizija ne javlja ništa. Bio sam u Petrinji, život se u nju vraća. Vidim decu na ulici, igraju se. A golim okom vidim Sisak, ustaško uporište! Vidim zgrade, vodotoranj.
18. juni 1992.godine
Donose četiri ranjenika. Pripadnici izviđačko- diverzantske grupe, pravi momci. Jedan naš borac uhvaćen i zaklan, ostavljen. Momci ga naši podigoše, ali telo je bilo minirano. Onog trenutka kada su digli telo, došlo je do strahovite eksplozije. Na sreću – svi živi, ali rane teške. Puno posla.
19. juni 1992. godine
Još jedan težak bolesnik. Teška bubrežna insuficijencija. Mlad čovek. Zadnje litre nafte iz bolničkog agregata uzimamo za sanitet – da stigne do Banjaluke. A šta ga tamo čeka? Čujemo da dijaliza ne radi. Problemi su i sa ishranom ranjenih i bolesnih. I hleb je problem, nemamo kvasca, a i brašno je na izmaku.
20. juni 1992. godine
Već drugu noć operišem uz tri petrolejske lampe i tanke žute sveće dobijene od crkve. Večeras sam počeo operaciju u sedam sati i nadao sam se da ću završiti do pola devet, dok ne padne mrak. Koristim svetlo koje ulazi kroz prozor. Žurim. Ipak, ne ide. Mrak pada. Operaciju završavam uz petrolejsku lampu, a i one su loše, jer umesto petroleja koristimo naftu koja brzo gori i dimi. Ipak, pronašli smo recept, litar nafte – tri kašike soli. Ne dimi i sporije gori. Operaciona sala je u mraku. Cela bolnicaje u mraku. Grad u mraku. Već devet noći neprekidno ni minuta struje. Fizički umor ne osećam, ali sam psihički iscrpljen, u srcu Srpstva, a tako daleko od Otadžbine – majke Srbije. Srpska vojska gradi veličanstvenu pobedu, prodor prema Srbiji. Saznajemo da je ostalo još deset kilometara do proboja „puta života“ – koridora. Beogradska televizija ni reči. U veličanstvenoj bici srpske vojske, ravne Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, srpska vojska gradi put svome narodu ka Otadžbini, ka Beogradu, ka Srbiji. Dvadeset i dva časa. Pored bolnice pesma, devojačka i dečačka. „Saša“- naziv pesme. Maturanti, neuništivi. Život, ipak, teče dalje. Mladići i devojke slave zrelost, a za šest dana biće tačno godina kako su pod oružjem i u borbi. Divna srpska omladina. A tamo, u Beogradu, njihovi vršnjaci štrajkuju. Ne interesuju me njihovi motivi ni razlozi. Samo jedno znam: ni jedan motiv niti razlog za taj štrajk u Beogradu ne može biti vredniji od očajničke borbe ovog naroda za goli život. Tužno! Zalihe svega u Krajini su na izmaku. Bitka za koridor, za „put života“, najveća bitka u istoriji srpskog naroda, ulazi u presudnu fazu. Imamo dosta poginulih i ranjenih. Strahovito teško svi ovde doživljavamo studentske proteste. Na desetine srpskih mladića gine svakodnevno, da bi osiguralo goli život za milion Srba u srpskim krajinama. A u Beogradu, gradu u koji su njihove oči uvek uprte, lepo obučeni mladići i devojke puše skupe cigarete i organizuju koncerte, protestujući protiv srpske vlasti. A ne shvataju da tako odmažu svom narodu u srpskim krajinama!
27. juni 1992. godine
Sve je isto. Ranjenih ima svakodnevno. Po mrklom mraku obilazim bolesničke sobe sa petrolejkom u ruci. Neraspoložen sam. Drži nas još bitka za srpski koridor. Beograd ništa ne javlja. Danas je Banjalučka televizija javila o prvom susretu Krajišnika sa borcima Semberije. Da li je to, napokon, put do Srbije probijen?
28. juni 1992. godine
– Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveću bitku u istoriji. Poklonila „put života“. Zarekli se da će to uraditi do Vidovdana – i uradili su. …
1. juli 1992. godine
Noćas sam u 22 sata operisao uz dve baterijske lampe i petrolejku. Borac, dvadeset dve godine. Nagazna mina. Ranjen na prostoru Cazinske krajine. Jedna noga istrgnuta ispod kolena, druga sva iskidana i puna blata, ali će, najverovatnije, biti spašena. Usne iskidane, lice isečeno, jezik isečen.
&Lunja& – Jan 30, 2004 17:40
Hvala Vam za ovaj tekst. Ovako nesto i ovako potresno jos nije videlo ove stranice…nadljudska snaga, jos jaca volja i vera u zivot i ljude. Neizmerna je tuga za svaki od tih izgubljenih i zrtvovanih zivota jer i dalje nemiri traju, i dalje se ljudi strahovitom mrznjom upiru da cine zlo, da unistavaju svako doboro oko sebe.
Istorija je obelezila Prvi Svetski rat kao najtezi i najpogubniji po stanovnistvo Balkana..a ovaj od pre nekoliko godina, koji jos tinja, premasuje ga po strahoti. Onaj rat, bio je izavazvan spletom poltickih dogadjaja, a ovaj je predvodjen mrznjom i sovinistickim terorom.
Zalosno je sto toliko ljudi stradalo neduzno, zbog nekoliko stotina onih, kojima je bilo u glavi da taj rat zapocnu i koji su ostali zivi i nepovredjeni, a zbog njihovog ludila je toliko krvi proliveno.
Mozemo se jedino nadati da ce barem neko, od svih koji su se borili za pravednost, na kraju ipak doprineti da razum preovlada i da se mir vrati medju svet.
Svaka Vam cast, da ste izdrzali toliko nevolja i sto ste spasavali
te ljude. Iskreno se nadam i zelim Vam, da oni koji treba da prepoznaju Vase zasluge, da ce to i uciniti. Licno poznajem dvoje ljudi koji su prosli isto sto i vi, jednu medicinsku sestru i jednog divnog, mladog coveka, takodje hirurga, koji je, dobrovoljno, ostavio posao u vojnoj bolnici, da bi isao na front…Luda hrabrost i divno ljudsko dostojanstvo, da ucine najbolje sto mogu od svog poziva.
Duboko me je potresla Vasa prica i ne mogu ni da zamislim da se tako nesto desavalo jer..kako god da covek trazi razloge, ne moze naci razuman i logican razlog za tolika stradanja.
Kakve su te strahote zaista bile, mogu reci samo oni koji su to svojim ocima videli…Ona decica koja su zbog sumantosti odraslih oko njih, morali takodje da izdrze sve te muke, imace posledice za citav zivot. Siroto dete koje u medicinskoj sestri trazi majku, dete koje stoji nad roditeljskim grobom…Ima li iole ljudske casti u politicarima, da uvide STA su zaista ucini toj deci???
Hvala Nebesima, sto je govorio moj pokojni otac, za ljude kao sto
ste Vi i za moje dobre prijatelje, koji ste imali osecaja da krenete svesno od svojih kuca, sto ste imali hrabrosti da ostave svoju decu, da bi pomogli drugima.
Iskreni osecaj za cast lekara, da budu tamo gde ih zivot odista treba.
Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)
Katolička enciklopedija (1895 g.): „Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi”
„According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs.„
http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm
Извор: SerbianCafe.com (дискусије)
Сродне теме:
- „Најчаснији међу Србима римокатоличке вере“
- DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA PIESNI RAZLIKE.
- Антун Фабрис
- Pokret Srba rimokatolika i srpski pokret u Dubrovniku krajem XIX veka
- Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića
Historical review of Bosnia
Evans, Arthur J
Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrections, August and September 1875
With an historical review of Bosnia
. . .
HISTORICAL REVIEW OF BOSNIA. XXV
with the exception of the barren corner called the Kraina, or Turkish Croatia, the whole of what is now known as Bosnia, with which we have particularly to deal, belongs to the Serbian branch of the Sclaves.
For long the history of what later became the Bosnian kingdom is indistinguishable from that of the rest of the Serbs.
The whole Illyrian triangle was divided into a great number of small independent districts, somewhat answering to the Teutonic ‘ Gaus,“ called Zupy. Zupa means ‘ bond ‘ or confederation, and each Zupa was simply a confederation of village communities, whose union was represented by a magistrate or governor, called a zupan. The Zupans in turn seem to have chosen a Grand-Zupan, who may be looked on as the President of the Serbian Federation.
We know little about the earlyZupanships of the Bosnian area, but a few of the petty commonwealths of the Serbian coastland, and what later on became the Herzegovina, are mentioned by the Byzantine Emperor Constantine Porphyrogenitus, who wrote about 950, and the names and situation of some in the Bosnian interior may begathered from ecclesiastical diplomas. Here and there we read of a ‘ Ban ‘ (translated, in Diocleas, by the Latin word ‘ Dux ‘), who was rather higher than an ordinary Zupan.
These Serbian ‘ Archons,’ as the Byzantine historians speak of them, acknowledged the suzerainty of the Eastern Empire, and even, in some cases (though doubtless to a less extent than the Croats), accepted Byzantine dignities. Thus a Ban of Zachlumia accepted the titles of Proconsul and Patrician. Later on, when Czar Simeon erected the new Bulgarian Empire, Serbia was forced for a while to bow to the dominion of the conqueror of Leo Phocas. In the tenth century the Serbs shake off the Bulgarian yoke, and we now begin to hear of four Grrand-Zupans, whose jurisdictions answer to Serbia proper, Rascia, Dioclea, and Bosnia.
The power of the lesser Zupans was during this period being diminished for the benefit of these greater potentates, who in Bosnia are generally known as Bans.
. . .
By the beginning of the twelfth century the Bogomilian heresy had struck such firm root in Bosnia as to rouse the faithful sons of the Church in Hungary and Dalmatia to armed opposition, insomuch that in 1138 Bela II. was induced to make an incursion against the ‘ Patarenes,’ in the country between the Cetina and Narenta.
It was not, however, till the end of this century that the progress of heresy in other parts turned the Pope’s serious attention to the fountain-head of the ‘Bulgarian heresy,’ then undoubtedly his Illyrian province.
Nominally, Bosnia had long belonged to the Church of Kome, which claimed Western lllyricum as an inheritance from the Western Empire. Practically, what orthodox Christianity Bosnia and the other Serbian lands possessed was of a strongly national character, and derived, not from Roman sources, but from the missionary efforts of the Sclavonic apostles, Cyril and Methodius. But the Church of Bosnia, though using the native liturgy and eschewing the Latin language, acknowledged some allegiance to Rome, and the bishops of Bosnia recognized the Archbishop of Salona as their metropolitan.
In the year 1180 Culin himself is still considered a dutiful son of the Church. But a few years later Culin ‘ has degenerated from himself ‘ and fallen into heresy, and together with his wife and his sister, the widow of the Count of Chelm, had given ear to the Patarenes, as Roman ecclesiastics begin to call the Bogomiles who have now spread their heresy into Italy and the West.
. . .
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 
leave a comment