Кучи – живот и обичаји

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

…

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме:

• Више о Бјелопавлићима
• Порекло Црногораца, Брђана и Зећана
• Књаз Никола: Балканска Царица
• Гастон Гравје: Новопазарски Санџак

Порекло Црногораца, Брђана и Зећана

IG0R – 30. januar 2006.

Руски етнограф и путописац Павел Аполонович Ровински (Црна Гора 1897.) српски превод и издање Подгоричког ЦИД-а 1998.

„Гледано глобално, становништво Црне Горе спада у један главни тип: то су Срби јужнога говора чији је образац херцеговачко наречје. Не само језиком већ и својим поријеклом, велики дио становништва данашње Црне Горе су Херцеговци. Такозвана Катунска нахија која чини језгро Црне Горе – сва је насељена Херцеговцим, док посљедња припојена подручја – Грахово, Бањани, Рудине [1], Никшић, дио Гацка [2], Пива, Дробњак – до недавно су била дио Херцеговине [3]. Остали крајеви Црне Горе, ако нијесу насељени из Херцеговине, онда су из подручја тога истога јужног говора, каква су Босна, Стара Србија [4] и Приморје [5]…

моје напомене
1) Опутне и Никшићке/Бијеле Рудине
2) Голија
3) Део Херцеговине су такође данашње општине Пљевља, Мојковац и Бијело Поље (или Горњи и Доњи Колашин уз Липово и Колашинска Поља, Кричак, Матаруге итд.) који су ослобођени тек 1912. неколико година након што је ова књига оригинално штампана
4) „Косово-Метохија и Македонија„ тачније: Косово, Метохија, Поморавље/Изморник, Сиринићка и Сретечка/Средачка Жупа, Лаб, Ибарски Колашин, Прекорупље итд.
5) Далмација, Херцеговачка обала од Пељешца до Конавала (бивша Дубровачка република), Бока которска, Паштровићи, Ма(х)ине, Бра(ј)ићи, Побори, Спичанска нахија и остатак зетске (барско-улцињске) обале