Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА

Posted in повесница by Соларић on 8 маја, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

Што се тиче боје косе, у првом веку после Христа нарочито је била у моди златно-плава коса германских жена. Од драгоцености, римске даме су нарочито волеле бисер. Јулије Цезар платио је за једно зрно бисера, које је поклонио мајци Марка Брута, без мало 1,700.000 динара. Римљанке су у опште волеле накит; носиле су, осим минђуша и прстења по рукама, још и прстење на прстима од ноге и скупоцене нарук-вице и гривне. Један римски научник, Плиније Старији, видео је на једној, и то још не најсјајнијој забави, царицу Лолију Паулину, жену Калигулину. Она је била сва, и по глави, и по врату, и по коси, и по прсима претрпала смарагдима и бисером, и носила је на себи огромно имање од неких 12 милиона динара. Нарочито велики луксуз могао се код старијих замислити у робовима. Људска снага је онда била мало продуктивна, и веома јевтина, и ми због тога у свакој кући налазимо робовски апарат колики се данас не може ни да схвати. Док се на пример данас куће у којој има, за чисто домаће послове, 5 или 6 или 10 млађих, може сматрати за богату, дотле је у старом веку домаћинство са 15 и 20 и 25 робова било сасвим обично и свакидашње. Кућевни робови у богатим кућама нису имали, сваки за себе, готово никаква посла, или су им послови били тако огра-ничени и специјализовани да нам данас цела њихова служба изгледа често забавна и комична. Отмена дама имала би, на пример, једнога роба који би имао једину дужност да носи писма, али не и да доноси одговор: за то је био сасвим други роб. Још би се често, за један тако напоран посао као што је ношење једног писма слало по 10 и 15 робова!

Даље, имале би нарочиту робињу за хаљине, другу опет за мирисе, трећу која их је хладила лепезом, четврту која би им одржавала у реду сандале, и тако даље. Овакав господски и нерационални распоред људске снаге имали смо, да узгред споменем, и у најскоријој прошлости, у властелинским руским кућама: ту је често било у једној кући по неколико стотина мужика, чији су послови били сведени на минимум: неки би на пример имали само да донесу воде ујутру, а други увече, и тако даље. Нарочито је морала бити велика процесија робова када би се каква отмена римска дама кренула у шетњу или на пут. Царица Агрипина је на својим путевима, поред читавог легиона робова, водила још и по 500 мазги, у чијем млеку се свакога дана купала. …

Сам император Август није хтео носити других хаљина до оних које би му изаткале сестра и жена

Posted in повесница by Соларић on 27 априла, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

Странче, нећу много да ти говорим, застани и прочитај.

Овде леже ружни остатци лепе жене,

Родитељи су јој дали име Клауднја.

Свога је мужа од срца волела.

Родила је два сина од којих је једног

Оставила на земљи, а другог је сахранила.

Лепо је говорила, отмено се кретала.

Чувала је кућу, прела вуну. Толико. Иди.

… – Затим се каже женино име („Родитељи су јој дали име Клаудија“), па се онда набр-јају њене врлине: она се хвали што је најпре „свим срцем“ волела свога мужа, затим што је лепо говорила, па онда што се отмено кретала, и најзад што је чувала кућу и прела вуну. Све ове врлине, нарочито прва и четврта, љубав и оданост према мужу и кући, опште су и заједничке коректним женама свију времена и ја овде не мислим да их истакнем као римски специјалитет. Али при свем том, неколики сјајни примери женине љубави и пожртвовања заслужују да буду нарочито споменути. У време другог триумвирата, када су удружени Октавијан, Антоније и Лепид ставили изван закона и осудили на смрт велики број најодличнијих Римљана, у тим ужасним данима тако нам је забележио један историчар показивале су се жене увек одане својим мужевима, док су их синови и сви остали, по правилу, из страха остављали. Исто је овако било и у најгорим данима јулијевске династије, за време Тиберија, Калигуле и Нерона, када су жене, како нам каже Тацит, осуђиване и за саме сузе што би их проливале на гробовима мужева, оцева и браће и тада су Римљанке предњачиле са пожртвовањем. Историчар Тацит сачувао нам је из тога времена имена неколиких жена које нису хтеле преживети своје мужеве. Петус, један угледан Римљанин, био је осуђен на смрт, јер је учествовао у завери против цара Клаудија. Било му је наређено да се сам убије. Његова жена, Арија, која се и за време истраге показала своме мужу веома одана, хтела је да с њим заједно умре. Када се у последњем тренутку Петус поколебао и изгубио хладнокрзност, дохвати Арија нож и забоде га у своје груди, па га онда извади и да Петусу сг речима: „Петусе, не боли!“

(more…)

Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно

Posted in друштво, образовање, повесница, породица by Соларић on 25 априла, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

… Али је била једна грчка државица у којој су жене од најстаријих времена биле еманциповане, у најбољем смислу ове речи. То је била Спарта. Спартанци су у грчком свету живели у изузетним приликама. Они су освајачи, који су се, када су окупирали Пелопонез, нашли у средини бројно надмоћнијих непријатеља Да би одржали превласт, и да би се у опште могли одржати, морали су они да буду стално спремни на напад или одбрану, да буду, тако рећи, стално мобилисани – да стално живе војничким, логорским животом. Цело њихово васпитање, које је држава узела у своје руке, имало је једини циљ да од грађана начине поуздане војнике; државу су дакле интересовали само они њени поданици које ће моћи употребити за своју одбрану. На тај начин жене су биле прилично испале из комбинације. Њих нису обухватиле никакве веома строге уредбе, јер зато није било ни потребе, а Спартанци нису зато имали много ни времена. Жена је код Спаратанца била слободна и уживала бесконачне привилегије. Али су Спартанке биле исправне жене. Оне су као девојке биле васпитане на строг, може се рећи свиреп начин, и тако су у живот улазиле са челичном вољом и необичном моралном снагом. „Ви сте једине, рекла је нека странкиња Спартанки, које владате људима“. „То је истина одговори јој Спартанка, али ми смо и једине које рађамо људе“.

Када је Паузанија, спартански краљ, који је постао издајником своје отаџбине, био осуђен на смрт, па побегао у храм да би се спасао, прва која је подигла камен да се храм зазида и Паузанија умори глађу била је његова рођена мати. Другој једној Спартанци јави гласник да су јој свих пет синова у боју погинули. ,,Не питам те то, каже му она, него ми реци ко је победио„. Када је гласник одговорио да су победили Спартанци, Спартанка стегну срце, и окићена венцем, оде да принесе боговима жртву захвалницу. Један је опет запитао заробљену Спартанку да ли ће се добро понашати, ако је купи. „Хоћу ако ме и не купиш“, одговори му Спартанка.

Врло су интересантни и необични били спартански свадбени обичаји и у опште њихови погледи на брак и брачни живот. Младожења би морао да отме своју жену, управо, да инсценира отмицу, пошто би се претходно договорио са девојачким оцем или старатељем. Кад изврши отмицу, он невесту не би одвео у своју кућу, већ у туђу, код какве своје рођаке; ту би долазио својој жени кришом, на веома кратко време, јер је и дан и ноћ морао проводити са друговима у логору. Састанак је био обично само доцкан увече, у неосветљеној соби, тако да је млади Спартанац могао са својом женом изродити децу, а да је готово никако и не види. При свем том, он ју је као девојку морао познавати добро.

Питали Харила прича нам Плутарх зашто код њих девојке излазе у чаршију са непокривеним лицем, а жене га сакривају. „Зато, одговори Харил, што девојке треба тек да нађу мужеве, а жене да сачувају оне које већ имају“. Из ове анегдоте се види да је младић могао добро познавати девојку пре но што се реши да је узме – ситуација, дакле, сасвим друкчија но у осталом грчком свету премда су и Спартанци старога времена били још далеко од тога да знају шта је то брак из љубави.

Мираз је у Спарти био по Ликурговим законима, забрањен, „да сироте не би остала неудате, а богате да не би биле нарочито тражене, већ да би сваки гледао на карактер и бирао према девојачкој врлини„. Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно, а матори момци су били изложени свакојаком подсмеху и кињењима.

У Спарти су млађи веома поштовали старије, и позната је на пример анегдота, како су се у атичком позоришту, када је ушао један старац и није могао наћи места, подигли у публнци са својих седишта, да староме начине места, само Спартанци; у Спарти је дакле био ред да се пред старијим устане, па ипак се зато један младић није хтео подићи пред краљем Деркилидом који није био ожењен. „Нећу да устанем пред тобом бранио је он своје понашање – јер ти ниси родио никога који ће доцније устати преда мном“. Најзад, треба још споменути да је у Спарти постојала нека врста диандрије и полиандрије, то јест једна би жена, са одобрењем свога мужа, могла у исто време да буде и жена неког другог. …

Целокупан садржај :  О жени у Грка и Римљана