Једина личност из српске историје коју су комунисти величали је био Бук Караџић

xyzzz (…)

26. maj 2009.

СрБски кажемо ми који сматрамо да смо Срби а не Српи и осећамо се врло несрећни због унакаженог нам језика од стране аустроуграског покатоличеног шпијуна, масона и германофила Вука Стефановића Караџића који Србе отцепи од хиљаду година историје и језика Светог Саве и прогласи за народни језик наречје из Херцеговине са више турцизама него србских речи.
Мали пример, Џорџ Бернард Шо је оставио поприличну суму новца у фонд (до сада је нарасло на вероватно много милиона фунти) као награду ономе ко направи фонетску азбуку за енглески језик, али наравно да буде прихваћена. Није да није било покушаја, али као што знамо Енглези и даље немају фонетски алфабет. Зашто? Па нису луди да се одрекну целе своје историје, језика једног Шекспира, а на крају крајева они нису никада имали изнад себе силу која је радила на уништавању њиховог идентитета као што смо ми имали одувек, и још имамо.
То што је ћопави зликовац урадио је исто као када би за књижевни енглески био проглашен кокни.

Јели сад јасније_

Заборавих… Једина личност из србске историје коју су комунисти величали је био Бук Караџић… Сећам се, пошао сам у школу крајем седамдесетих.
Запитај се зашто и онда ће ти бити јасно колико срБство има везе са комуно’турбо српским новоговором.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио

…

У то време, не само код нас, већ мање више свугде, начело народности узимало се буквално. Узнмало се, другим речима, да свака народност, с нешто мало одушевљења, може створити своју државу. Што се тиче нас Срба, нас је варало још и искуство наших устанака. Сељачка армија с трешњевим топовима, ми смо, у тим устанцима, побеђивали Турке; тим пре их морамо победити сада, кад имамо организовану војску са сувременим оружјем: тако се резоновало шесетих година. Тих година, Херцеговина се бунила, а Црна је Гора ратовала с Турском, и зато што турској војси није ишло сасвим лако с тим херцеговачким и црногорским герилама, ми смо били још више утврђенн у веровању, да рат с Турском не премаша наше снаге. И врх свега дошла је још и Вукова радња, којом је у наше интелигенције била пробуђена не само народна свест, већ и народна самосвест, – ова последња, може бити, више но што је требало. Одушевљена Вуковим песмарицама, наша је интелигенција уображавала да су Срби народ хероја, коме је све могућно.

Михаило се, дакле, нашао испред једне ратоборне струје, која се осећала не само у његовој земљи него на целом полуострву. Да се он тој струји просто подао, његова заслуга не би била никаква, јер подати се струји може и најслабији владалац, и управо овакав јој се владалац подаје пре него ма који други. У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио. Он је организовао револуционарне тежње балканских народа, и то тако да им свима буде центар у Београду. Он је, 1866, закључио савез с Црном Гором; 1867, с Грчком; те исте године ухватио је везу и с бугарским комитетом у Букурешту, а 1868 покушао је да у ту балканску лигу која се стала око њега образовати увуче и Румунију. Речју, он је тако био везао све балканске народе, да ниједан од њих није могао ништа предузети, ако не баш без његова пристанка, а оно за целоне без његова знања. Ако баш није био у стању зауставити једном својом речи сваки покрет на Балкану, Михаило је бар био сигуран да неђе ниједним таквим покретом бити изненађен. Услед тога, у Европи се на њ стало гледати, не као на једног обичног српског кнеза, већ као на вођу једне велике балканске конспирације, од које зависи мир Отоманске Царевине, па с њиме и мир целе Европе.

Михаило је изгледао балкански Наполеон III, јер, као што је познато, овај француски цар имао је везе са револуционарним странкама свију европских држава. За овакав положај у балканској политици Михаило дугује нешто себи самом, а нешто и Русији. Он је имао особине једног вође : веру у своју мисију, спојену с ретком лнчном куражи; постојаност“, како је сам говорио, у идејама; најзад, ону лепу особину да никад својим присталицама не открије дно својих планова. У њега је увек било нечег енигматичног, као да би више знао но што хоће да каже, и то му је ауторитет само појачавало. Што се тиче Русије, њој је требао један човек преко кога ће радити на Балкану, јер од Париског Уговора њој није било могућно мешати се у балканске послове непосредно. Њен је избор пао на Мнхаила јамачно стога, што је он био национални владалац у једној словенској држави. Онда кад још није било Бугарске, Русија је, природно, претпостављала онако Србију свим другим балканскпм државама, као што им данас претпоставља Бугарску. Свакојако, Русија се не само живо интересовала за наше ратне припреме, него нам је шта више ишла на руку да закључимо и те савезе с Грчком н Црном Гором, који су обезбедили Михаилу главну улогу у Источном Питању. Да лн се, у тренутку своје смрти, Михаило налазио у очи једног великог рата противу Турске? На ово питање одговор треба тражити, опет, у тадашњој политичкој ситуацији Европе.

…

Слободан Јовановић

Извор: Српски Књижевни Гласник

Узети поново лектиру за четврти основне, „Збирка народних пословица“ Вука Караџића

Kako je kriza „zakačila“ Australiju?

Ercov1 (ekonomista)

10. mart 2009.

Uprkos tome što je ekonomska kriza započela sa američkim stambenim kreditima i što se u Australiji i danas tvrdi da će ova zemlja biti najmanje pogođena svime što se danas zbiva u svetu, sve je očitije da kad Amerikanci kinu, Australijanci dobiju grip.

Do pre mesec i po dana, naime, australijski dolar bio je gotovo iste vrednosti kao američki, da bi danas pao na manje od dve trećine nekadašnje vrednosti.

Država poručuje da se ne paniči jer je australijska regulativa što se stambenih kredita tiče, daleko strožija pa je time, pretpostavlja se, i sposobnost ljudi da ih plaćaju veća.

Niko, međutim, više ne krije da idućih šest do devet meseci sledi vrlo težak period, sa više stotina hiljada otkaza.

zovu (mlatilac prazne slame)

12. mart 2009.

Ja vidim samo dva zdrava puta kroz ovu krizu za nas pojedince, oba teska.

PRVI: Uzeti ponovo lektiru za četvrti osnovne, „Zbirka narodnih poslovica“ Vuka Karadzica, procitati ih pazljivo, sa posebnim naglaskom na one tipa „Dug je rdjav drug“ ili „Prostiri se prema guberu“ ili tome slično. Dakle, ne zaduzivati se bez velike potrebe, pogotovo ne na kreditnim karticama gde usi odpadaju od kamata; proceniti pravilno svoje kupovne mogućnosti pre nego što se nešto kupi. Naravno da je teško jer živimo u sistemu u kome je potrosnja ugradjena u same temelje, ali ko može da odoli neće se kajati.

DRUGI: Zauzeti stav da su materijalna dobra ionako prolazna, nebitna i samo degradiraju coveka. Onda uzeti svaki kredit koji ti se ponudi i upotrebiti ih za ona materijalna dobra koja u tom trenutku izgledaju potrebnija od drugih. Ako se dodje u situaciju da dug ne može da se plati, to je problem zajmodavca a ne vas. (Da se podsetimo, tako je sve i pocelo, navodno, kada su do nekretnina dosle neke americke porodice koje o tome nisu mogle ni da sanjaju, pa sada banke ne znaju šta da rade sa njima, jer banci ne treba prazna kuca)  …

Nešto IZMeđu: E, tu ćemo biti svi. Samo, ja nemam odgovor na pitanje da li ulagati u nekretnine, deonice ili zlato. I ne znam koja grana privrede ima najbolju perspektivu, pa na nju da se usmerimo. Ko zna? A da hoće da kaže?

Vidim da vi imate nerasciscene stare racune, ne bih da se mesam, ali ipak bih da prokomentarisem 1993-u.

Prvo nekoliko nespornih cinjenica, a onda moj utisak (koji je kao i svaki utisak nepouzdan):

Te godine još uvek skoro ništa nije bili privatizovano.

Država je zabranila otpustanje iz državnih (odnosno drustvenih) firmi dok traju sankcije.

Dakle, vecina stanovnistva je imala radno mesto (da li su imali posla, to je drugo pitanje).

Vecina od onih sa radnim mestom je primala plate preko tekucih racuna.

Tekuci racuni podrazumevaju cekove.

Inflacija je imala trinaest cifara, dakle i cene i plate su rasle vrtoglavo (ko nije doziveo teško mu je da zamisli).

Ogromna vecina ljudi koje ja poznajem slobodno je ispisivala cekove i kupovala šta im treba. Nije bilo bitno koliki je bio minus i kolika je bila kamata na taj minus, jer je naredna plata bila tolika da je vise nego pokrivala taj iznos. Ne zaboravite da je cekovima trebalo oko nedelju dana da stignu na realizaciju, tako da je „dobitak“ bio još veci. Utoliko je tačno da niko nije bio gladan ili zedan osim ako (a) nije bio zaposlen; (b) bio je zaposlen kod privatnika i platu nije primao preko tekuceg racuna; (c) tekuci racun mu je bio kod banke koja je nerado davala vece kolicine cekova; (d) pri tome nije dobijao ocnovne namirnice preko sindikata ili od firme omesto novcanog placanja; (e) ili je bio suvise posten da trosi novac koji još nije zaradio, pa nije hteo da ide u minus (uglavnom starija generacija); (f) ili je bio izbeglica. Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio. Iako je spisak dug, ipak je to bila sicusna manjina stanovnistva. Da i ne spominjem da su oni koji su spadali u jednu ili vise od tih kategorija prodavali svercovanu robu, najviše cigarete i benzin i tako se snalazili.

Otreznjenje je nastalo 1994, ako mene pitate, kada je Avramovic postao guverner Narodne banke, zamrzao dinar i zaustavio stampanje novca (i cekova). Tek tada smo shvatili koliko smo osiromasili.

Jedno od cuda Milosevicevog doba bilo je to što je elektroprivreda radila besprekorno. Tako je narod mogao da trpa u zamrzivace šta je hteo i nije morao da jede parizer ko nije hteo. A u Madjarsku se islo ne zato što u zemlji ničeg nije bilo, nego zato što je tamo bilo jeftinije.

Problem sa 1993 je bio u tome što se ogromna narodna energija trosila na besmislene stvari, najviše u redovima za hleb, mleko… Pa cekaj red u bankama da podignes dinare, pa trci kod dilera da ih zamenis u marke (a kurs u međuvremenu otisao), pa planiraj sverc-ture do Madjarske ili Rumunije. Pa opet u banku u red za cekove… I kad ugrabis dva litra mleka ti si srećan jer si „uspeo“. Pa ti udje u krv, pa čim vidis red ti se prikljucis, iako ti je kod kuce zamrzivac pun mleka. U toj opstoj jurnjavi nismo ni primecivali koliko smo kao drustvo propadali.

Ja sam imao taktiku da u red uvek nosim nešto za citanje. Ne da sam se nacitao te godine! Sad me sramota kad pomislim kako malo čitam. Da hoće ta kriza ovde pa da se covek opet malo kulturno uzdigne :-)

A to što se svet smejao? Koji svet? Ja se nisam smejao Argentini kad su oni imali sličnu pricu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)