Онда остаје само стрпљив и упоран рад у одржавању независних медија

Ех, те деведесете…

Слободан Антонић

среда, 15. април 2009.

Наша политичка елита је, према рачуници Млађана Ковачевића, од 2000. године на овамо, проћердала 62 милијарде евра (21 милијарде долара новог ино-дуга, 26 милијарди од дознака наших радника из иностранства и око 15 милијарди долара од приватизације), а да привреда данас није у много бољем стању него што је била 2000. Штавише, наша је индустријска производња још увек нижа него 1998. године! Паре су завршиле у џеповима домаћих тајкуна и страних банкара и произвођача, уз корупциону провизију која се за поједине „еврореформске“ политичаре мерила износима од неколико милиона евра на годишњем нивоу! Оно што су, деведесетих, са нашу „патриотску“ политичко-шпекулантску елиту били рат и санкције, то су, очигледно, ових година, за нашу „еврореформску“ политичко-шпекулантску елиту били приватизација и „транзиција“.

…Тиме долазимо и до треће сличности између Србије деведесетих и ове данас – до готово потпуног медијског монопола. … Чак и у медијима намењеним образованијем слоју, након најновије „медијске реформе“ и приватизације, све мање сте у прилици да прочитате нешто што одудара од уобичајене „ЕУ нема алтернативу“-гњаваже. Значај контролисаних медија је не само у томе што прикривају грешке власти, већ још више у томе што затомљују сваку позитивну алтернативу.

Контролисани медији не само да умањују неспособност владајуће политичке, економске и културне елите. Они остављају медијски „невидљивим“ талентоване и образоване актере из под-елите (или контра-елите) друштва.

… Пошто смо деведесте већ искусили, имамо барем представу о томе како се излази из овог зачараног круга. Један елемент за промену свакако да је дужа, дубока криза. Она подстиче људе да се више не задовољавају уобичајеним медијским матрицама објашњења, већ их тера да трагају за алтернативним решењима. Та потрага публике за новим одговорима јача независне медије, где такве одговоре публика једино и може наћи, као што и у њима долази до постепене кристализације позитивне алтернативе. Када, међутим, лаж владајуће идеологије дође у тој мери у раскорак са истином окружујуће стварности, владајућа елита бива све више исмевана и куђена, чак и од своје ближе околине, те стога губи самопоуздање. Тако на неким од избора опозиција ипак успева да освоји више гласова него што власт може да украде (буквално, или медијски). Тада се догађа преокрет и контра-елита постаје владајућа. …

Dragan K. среда, 15 април 2009

Zaista se divim moćima propagande da pola od glasaća koja gleda sve ovo sto i autor opisuje,i dalje podrzava isto stanje i iste partije koje su najodgovornije za to stanje. Mnogi,sto se tice odlucivanja, nalaze se u pat poziciji,jer opozicija isto deluje konfuzno i nesigurno,i nije garant da moze bolje. Postavlja se pitanje, dali Srbi u ovom momentu imaju jake moralne licnosti,nepotkupljive i sposobne da povuku u pravom smeru svoj narod,dali su isti sposobni da se organizuju , prezentiraju svoje ideje i izadju na glasacko bojno polje. Mislim da su materijalna sretstva samo opravdanje za neaktivnost ,iako ne negiram njihovu vrednost. Ova zapadna demokratija je i tako zamisljena da bogati imaju vece sanse da se docepaju vlasti,da kao vlasnici medija peru sistematski mozak,eto skoro polovini glasaca i da ti glasaci skoro nemaju nikakvu mogucnost da smene,iako gledaju katastrofalne rezultate,takvu na prevaru izabranu vlast.

Gde je izlaz od ove lazne demokratije? Ako se otstrani nasilje kao metod posle kojeg skoro po pravilu dolaze jos gori vec ovencani“slavom“oslobodioci, onda ostaje samo strpljiv i uporan rad u odrzavanju nezavisnih medija,koja bi trebalo da budu pod kontrolom sto sireg broja ljudi,kako bi se izbeglo lako prodavanje istih, glasaci bi trebalo da budu aktivniji i da oformljuju svoje nevladine organizacije, i tako zdruzeni imali bi vecu moc uticaja a i bili bi zasticeniji nego pojedinci. Svi bi morali da trazimo nacina da ovo sto se dogadja bide jednom prekinuto. Izvinjavam se na latinicu koja mi je strana ali neznam kako kompjuter da mi pise cirilicu.

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Неолиберални концепт је пропао, то је јасно и на Западу, и код нас

Dun , 02/01/2009,

U poslednje vreme, razni kolumnisti sve vise i vise pisu o krizi koja je se pojavila u SAD, Nemackoj itd, isticuci usput da se ova kriza nije mogla predvideti, sto naravno nije istina. U proteklih godinu dana bilo je jasno da ce se ova kriza desiti.

No, nema veze, nasi kolumnisti su bili tokom 2008. godine zauzeti analizom kulturnog profila SRS te su zapostavili citanje knjiga. E dakle sta se desavalo svih ovih godina, dok su nasi kolumnisti pisali o “primitivnim “ radikalima?

Svih ovih godina su zapadna drustva socijalno polarizovana, branjen je interes krupnog kapitala, socijalna država je unistena, stvorene su anacionalne elite koje donose i sprovode odluke bez podrske u glasackom telu, koncept zapadne liberalne demokratije je doveden u pitanje, sve vise moci je bilo u rukama multinacionalnih kompanija,na globalnom planu su se sukobile dve koncepcije medjunarodnih odnosa, tzv. Vestfalska, i ona koja tezi promeni globalnog politickog konteksta u smeru stvaranja tzv. svetske drzave , itd, itd.

E sad, sve su oni to lepo zamislili, no problem je u socijalnom aspektu, odnosno u razbijanju socijalne kohezije i neminovnim sukobima koji nastaju zbog socijalnih rascepa. Kapitalizam ce se naravno oporaviti, socijalizam se nece povratiti i niko ga na Zapadu ni nece, kao i ni kod nas.

Socijalna drzava i socijalizam nisu isto. Dakle zalagati se za socijalnu drzavu ne znaci zalaganje za povratak socijalizma. Vec sama prica u SAD o socijalnim pravima deluje koliko toliko ohrabrujuce u poredjenju sa onim sto se na politickom planu desavalo u SAD od Regana pa do Busa. Sa druge strane, nemiri u Grckoj koji se lako mogu preliti u ostale delove Evrope, nam govore da se ultraliberalna ekonomska politika smucila svima.

Sto se tice levice, nje kod nas nema. Ne vidim ko bi mogli biti ti levicari. Samo se nadam da nasi ultraliberali nece poceti u Utisku nedelje da se predstavljaju kao levicari, zagovornici interesa radnicke klase i revolucije.

Dakle, nasi ultraliberali, ili neoliberali imaju trenutno dve strategije. Prva-prave se kao da se nista nije ni desilo.Druga-prelaze u tzv. crvene, odnosno levicare, odnosno socijaldemokrate itd. Obe strategije su glupost, ali sta da se radi.

Neoliberalni koncept je propao, i to je jasno i na Zapadu, i kod nas. Propast tog koncepta ne znaci propast kapitalizma. E sad, ultraliberali pri DS prelaze na stranu toboznje odbrane interesa nizih slojeva, kako bi izbegli odgovornost jer su stoprocentno zagovarali jedan koncept desnicarske ekonomske politike cije ce se negativne posledice tek pojavljivati u buducnosti, cak i da nije ove medjunarodne krize.

Dakle prodali smo sve, nemamo industriju, sav novac koji je dobijen spolja tokom poslednjih osam godina je potrosen. I sad slede posledice. Dakle projekat je propao, te njegovi zagovornici odjedanput postadose levicari. Sa druge strane, sto se tice bilo cijeg prestrojavanja, ovo je slobodno drustvo te svako moze da prelazi na koju god hoce stranu. Dakle nikome ne treba zamerati zbog bilo kakvog pretsrojavanja, ali sto se tice nasih ultraliberala smesno mi deluju u ulozi socijalno zabrinutih ljudi. Ko bi mogao da zaboravi njiohove uzvike: “Prodati, prodati sve prodati. Vi koji ste protiv toga vi ste primitivni, sta vi znate o kapitalizmu i liberalnoj demokratiji, vi ste naci-paci, krave, budale, i bezubi primitivci“.

Zar tako govore levicari? E, kod nas je i to moguce.

Извор: Политика Online (коментари корисника)