Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, политика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Два града

Саша Гајић

понедељак, 29. јун 2009.

Честе су биле и масовне миграције између два града. Мало је познато да је након поновног заузећа Београда од Турака 1739. године више од хиљаду београдских породица мигрирало на простор Новога Сада, док је век касније, током револуције 1848. године, када је услед мађарског бомбардовања са Петроварадинске тврђаве Нови Сад био практично сравњен са земљом, а његово становништво десетковано, велики број пређашњих становника прешао у тадашњу Кнежевину Србију, тј. у Београд. Тако су заправо неке од најстаријих новосадских фамилија пореклом београдске, а неке од најстаријих београдских породица новосадске.

Чистоћа у оба града је приближно једнака, са тиме што је строги центар Новог Сада знатно уређенији и одржаванији, док Београд, нарочито по питању ресторана и сплавова, предњачи у „ноћном животу“. Културни живот је, гледајући наравно у пропорцијама, тј. односу броја становника и понуде, у Београду нешто интензивнији, али више квантитативно. Квалитативни ниво је у оба града приближан и варира између осредњег и отужног, а приче о велеграду или граду културе („Српска Атина“) данас су само фразе и бацање прашине у очи. Што се тиче функционисања локалних власти – оба града болују од истих бољки: од „ушанчених“ градских кланова, непотизма, системске корупције, веза са грађевинском и приватизационом мафијом, дивље градње, лошег градског превоза (уз чињеницу да је београдска саобраћајна инфраструктура у неупоредиво горем стрању) и несређених комуналних проблема у бројним градским и приградским насељима.

Менталитетске разлике суштински не постоје. Приче о новосадској „финоћи“ и београдској „неотесаности“ су пука преувеличавања. Менталитет грађана је практично исти, што се може најлакше проверити по истоветној енергичности којом управљају возилима и међусобно комуницирају. Разлика је пре свега у брзини, јер је Београд већи – па је тиме и динамика већа, а она изискује сталну јурњаву и борбу, па и лактање; у Новом Саду се све одвија спорије и опуштеније пошто за већом хитрином просто нема потребе и ствари се по правилу „завршавају на фињака“. Док Београд својим темпом и положајем подиже, узбуркава, Нови Сад више амортизује, примирује. Када се из Београда стигне у Нови Сад, он вам делује одмарајуће, готово „калифорнијски“ као у Л.А., док када из Новог Сада уђете у Београд, упадате у „њујоршку“ вреву. То се види и на позитивним и на негативним примерима – београдска предузимљивост је ужурбана, новосадска предусретљива али опуштена; београдски преваранти и јајаре покушавају да „одраде“ своје жртве „на брзака“, дрчно и са агресивном позом; новосадски хохштаплери то раде постепено, суптилније, са „културном жваком“, мање дрско, али подмуклије. Стил, приступ је заправо једина разлика између „бечке школе“ и „балканских правила“, као и свих прелазних међуоблика.

И суштински проблем оба градаонај псеудограђанских елита, њиховог отуђења и неоснованог монопола што паразитира, притиска и гуши и градове и грађане, а што узрокује један себичан, егоцентрични однос према ванградском окружењу, судбини народа и државе – јесте исти. Зато оно што Београд ради целој земљи Нови Сад такође чини њеном северном делу. Само што београдска малограђанштина кроз свој апстрактни грађанизам и космополитизам лечи своје комплексе ниже вредности и саможиве пориве према „великом свету“, док новосадска малограђанштина поред тога пати и од средњоевропских, „полупургерских“ провинцијалних комплекса, који су и главни мотивациони извор новосадског аутономаштва. Друго је све мање-више исто, са разликом што се „пристојност“, заправо затвореност, ускогрудост и поза у опхођењу у београдском окружењу више „цене“ него у Новом Саду, пошто се она тамо просто подразумева и зато јој се и не придаје већа пажња. Али зато новосадски грађанисти – аутономаши са презиром и мржњом гледају и своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“, док ови у њима, погрешно и заблудело, виде истомишљенике. Штавише, псеудоурбани аутономаши, махом новокомпоновани дошљаци у Нови Сад прве и друге генерације, предњаче у односу на београдске „другарице и другове“ у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, живећи у још већој испразности и узалудности него њихови београдски „близанци“, утувљујући при томе и себи и њима бајке о својој набеђеној „културности“ и „изузетности“, некој измишљеној посебности која заправо не постоји. Насупрот њима стоји огромна већина „обичних људи“ и грађана који нити примећују, нити праве међусобне разлике.

Гокси

понедељак, 29 јун 2009

Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ. Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту. Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Advertisements

„Капејуловска олигархија и даље у грађанском друштву види свог непријатеља”

Posted in Uncategorized by Соларић on јун 6, 2009

Коментар преузет са Политика Онлајн (коментари корисника)

george wordy , 20/05/2009,

Postkom. IE drzave Varsavskog pakta vulgarnom socijalizmu staljinisticko boljevistickog tipa pristupile su kao malignom drustveno ekon. tkivu , nastojeci da ga nakon pada berlinskog zida sto pre odstrane i izvrse sveukupnu sanaciju drustva, koja i pored svih napora i neide bas kako se ocekivalo, najbolji je primer Istocna Nemacka.

Postkom. Srbija svoj samoupravni socijalizam evrokomun. orjentacije , kao mogucnost pluralizma, unutar jednopartijskog sistema jos uvek smatra demokratskom tekovinom. Dok postkomun. drzave VP nastoje da zanove svoja gradjanska drustva na tekovinama demokratije pre nametnutog socijalizma, u postkomun. Srbiji pod navodnim promenama institucije drzave okostvajau etatisticko birokratskim snagama koje guse bilo kakve sustinske promene.

Pojedini kolumnisti Politike navodnim analzama pokusavaju da minimiziraju okostavanje kapejulovske birokratije koja se namece kao „gradjanska elita“, a njen vrh Jovo Bakic naziva mladom oligarhijom, koju poredi sa „Zapadnim Oligarhijama“ kapitalizma.

Prva je stekla moc unutar piramidalne partijske hijerarhije,utemeljene na nacionalizaciji, konfiskaciji,i raskidom sa tradicijom srpskog drustva dok je druga stvarana na osnovu ekonomske, politicke moci i tradicije zapodnoevropskih drustava.

Kapejulovska oligarhija i dalje u gradjanskom drustvu vidi svog neprijatelja i sve ce uciniti da ne budu doneseni zakoni za njegovu revitalizaciju. Najretrogradnije snage unutar kapejulovske oligarhije jesu komitetski kadrovi organa zastite naroda koji bi razvojem gradjanskog drustva u Srbiji izgubile svoju uzurpiranu moc. Te snage su padom berlinskog zida proizvele Seselja i Draskovica, cija su delovanja bila usmerena ka diskreditovanju predratovskog srpskog gradjanskog drustva u nameri da ga prikazu u najgorem nacionalistickom , sovinistickom , iredentistickom svetlu, kao nastavak direktiva kominterne.

„Ја сам рођен у Београду, али нисам Београђанин. Ја сам Србин по оцу и мајци…”

Pravi Beogradjanin?

MilojkoTheGreat (srbin u americi)

10. april 2009.

Da li je ikada ovde bio prisutan , komentarisao ili samo gledao jedan PRAVI BEOGRADJANIN ?

Pod ovim pravi podrazumevam ljude kojima su recimo i OTAC i DEDA ili sa majcine strane …rođeni u BEOGRADU ?

Bilo bi interesantno cuti i mišljenje jednog takvog coveka ili žene …ako oni josh uvek postoje…i ako se zamlacuju kao mi na ovakvim mestima .

Vecina onih koje ja znam ovde su „odnekuda“ …kao i ja sam .

Od mojih predaka ni jedan nije rođen u Beogradu , osim od savremenih rodjaka mojih godina .

A ovo sto je sada uzjahalo na pozicije u vlasti…ili je rođeno posle oklupacije Beograda 45 te ili je u njega doslo raznim sistemima i kanalima .

dakle , pravi Beogradjanine/ Beogradjanko , imate cast i reč.

SrboPeuljanac (Sanjar)

10. april 2009.

Ma kakve to ima veze, brate moj…

Ja sam Krajisnik, ali ne bih se majke Srbije ni Beograda odrekao ni za šta.

Takva je, kakva je – moja je.

Al’ dobro, ako ti je bas stalo, evo da onda ne ispadne da miniram temu…

Samo rekoh šta mislim.

Svako dobro…

Todorov10. april 2009.

Ovakve teme obično zaobilazim ali dozvoli jedno pitanje Milojko:
Šta mislis koliko se Srba pre „dede“ rodilo u Beogradu?
Pa Beograd je bio oduvek naseljen raznim okupatorskim zivljem (cinovnici, trgovci, diplomate, zanatlije, vojnici,…) do posle Karadjordja ili čak Kralja Petra I ! Beograd do pre 100 godina jedva da je brojao četvrt milona stanovnika. Beograd, kao i svaki veliki grad u svetu, su izgradili i naselili ljudi iz provincije! Ovo nije ni kompliment ni ismejavanje, ovo je jednostavno pravilo. Ja nemam problem s tim. Kada danas cujes Beogradjane kako argumentuju svojim autenticnim poreklom grada Beograda, svaki stranac bi im se slatko nasmejao. Po tome se pozna seljacki mentalitet;)
Ja nemam nikakve veze sa Beogradom, osim one emocionalno-nacionalne, to je jednostavno moj glavni grad i amin! Kada dodjem u posetu, sve je za mene tako normalno u njemu: dzeparosi, skupoca, napasni trgovci svega i svačega, sirotinja, drogeri, kurve, kriminal, siroke ulice, ponosna arhitekturska zdanja(iako je veci deo unisten kroz razne ratove), najlepse devojke, fakulteti, industrija, hoteli, sav glamur i elegancija! Sve je u redu.

Kroz istoriju najmanje Srba je živelo u Beogradu, ali skoro da i nema Srbina ciji preci nisu ginuli za Beograd!

Dusko_10. april 2009.

Они који се хвале да су рођени Београђани обично немају чиме друго да се похвале. То је нешто за шта они немају никакве заслуге, а само будала може тиме да се хвали.

Не кажем да је бити рођени Београђанин нешто само по себи лоше. Али није ни добро.

Уопште, промашена тема.

Jahac_magle 10. april 2009.

pavlimir_ratnik
(Edukator)

10. april 2009.

„Stari Beogradani su ili cincarskog porekla ili ,jevrejskog,ili od nekog odbeglog “

Ако неко може да ми објасни шта је то „јеврејско“ порекло и како је могуће да постоји нешто као верско порекло?

Вера нема боју крви, а нема ни боју коже ни гене. Вера може да постоји и не мора. Постоји свет и без вере, али не постоји без крви и гена. Крв и гени могу да се наследе, али вера не може. Ако неко тог „јеврејског порекла“ добије дете које неко други преузме да одгаја, то дете никада неће знати да је „јеврејског порекла“. Ако нека породица преузме да одгаја дете из Вијетнама, то дете ће увек изгледати другачије од људи који га одгајају.

Дакле, када неко каже „јеврејски народ“ или „јеврејско порекло“, ја схватам да је та особа у проблему да схвати основне појмове да би могла квалитетно да разговара. Ако грађевински инжењер не зна да су 1 и 1 једнако 2, онда нема потребе ни да прича о било каквој градњи.

За крај, рашчлани да ли је јеврејство вера или нација па се јави да даље причамо…

Има онај Оксфорд што тврди да се јавља из Русије. И он каже: жена ми је Рускиња, не јеврејкА.

И он јадан меша бабе и жабе као и ти…

Душко, ја сам рођен у Београду, али нисам Београђанин. Ја сам Србин по оцу и мајци…

Beli_Tigar
(Centarfor)

„Moji su seljaci 8000 godina!
Koja gospodska loza!“


Твоји су по карактеру били господа, а по занимању сељаци.

Ти си по занимању господин, а по карактеру сељак…

Aristokrat (unuk narodnog neprijatelja)

Ja sam beogradjanin četvrto koleno. Deda i po ocu i po majci kraljevi generali. Šta da vam kažem, sa dva meseca zivota sam bio izbacen iz našeg petosobnog stana u samom centru Beograda, kod Londona, blizu Generalstaba, samo zato što mi se deda nije iz zarobljenistva u Nemackoj – Osnabrik vratio u Beograd (gde bi bio istog momenta streljan) već je otisao za Englesku sa kanadskim trupama koje su oslobodile taj logor. Smestili su nas u jedan zajednicki stan koji je istina bio u centru Beograda, ali sa još dve porodice u njemu. U nas petosoban stan uselio se tadasnji direktor „Prve brazde“ … Kod moga oca su godinama dolazili Rankovicevi udbasi i odlazili sa njim u sobu da nasamo razgovaraju, odnosno kako je to moj otac govorio, da ga prevaspitavaju, jer moj otac je imao dugacak jezik, jer su ga stvarno te komunjare nervirale. Pošto su mu stalno bili za petama gde god je poceo da radi, a radio je u spoljnoj trgovini, imao je ekonomski fakultet i govorio je tri svetska jezika (na ucenje jezika se pre rata veoma mnogo polagalo pa su moj deda i baba mom ocu uzimali casove jezika, a baba je govorila nemacki i francuski pa je on pored nje ta dva jezika veoma dobro usavrsio). Kao takav skolovan covek dobijao je dobra mesta u spoljnotrgovinskim firmama ali posle nepunih godinu dana jednostavno ga sklone sa tih mesta koja su bila sefovska i stave ga negde za poslednjeg referenta, i to bez ikakvog obrazlozenja. Tako je bilo 7-8 puta i na kraju je mom ocu pukao film i čim je pao Rankovic i čim je mogao da dobije svoj pasos (a dotle ga nije imao, tj. nije mogao da ga dobije) on je otisao kod dede u Englesku. Tamo je živeo i radio, a moja majka nije htela da ide, ona je isto radila u spoljnoj trgovini, ali ona nije se gurala na sefovska mesta i nju nisu mnogo maltretirali.

Inače šta da vam kažem o pravim beogradjanima. To su danas ljudi koji ne umeju da se bore za svoja prava sa ovim dripcima. Ako ih pomere sa radnog mesta oni jednostavno ne umeju da se bune, da idu da moljakaju, tako to prihvataju i cute. Druže se međusobno, uglavnom su moji najbolji drugovi sinovi i unuci moga oca i majke i moga dede i babe. Uredni su, doterani su, ali nisu ekstravagantni, mada drže do finog oblacenja, a jedna mi je komsinica rekla nedavno nešto u stilu, pa šta ovi predratni izigravaju, šta nose cipele na stikle kada idu na pijacu, sto stalno idu kod frizera i tako te slične stvari. Ja sam joj rekao, gospodjo oni su takvi i drukciji ne umeju da budu. Moja je majka na primer poslednji dinar od penzije davala da ode kod frizera. Inače cuvaju svoj stari namestaj, svoje porcelane, i tako te neke stvari koje za njih predstavljaju uspomene. Neki su se oslobodili sustanara (koji su ili pomrli ili dobili vece stanove od svojih firmi pa otisli) i otkupili su te stanove a neki još uvek se akaju sa po nekim sustanarom u delovima stana pretrpani svojim predratnim namestajem koga se ni po koju cemu ne bi odvojili. Inače, u svakom tom zajednickom stanu u koje su nas smestali, bio je jedan stanar dousnik Udbe. Tako u nasem tom zajednickom stanu bila je jedna žena Slovenka, navodno neka profesorka, mada je moj otac stalno govorio da je ona pre rata bila sluzavka, i ona je kontrolisala uvek ko dolazi kod koga u posetu. Tako kada sam ja bio klinac, igram se napolju i onda malo malo pa zvonim kuci da pijem vode, jer smo jurcali i često ozednimo. A na vratima su bila tri zvoncete. Pa onda pored zvonceta piše na primer za moju porodicu „zvoni dva puta“, za onu drugu „zvoni jedanput“ itd, i ja kad god dodjem iz dvorista i zvonim da pijem vode ili da uzmem nešto, ova žena spijunka otvori svoja vrata ( a njena vrata su gledala pravo na ulazna vrata) i stane lepo na svoja vrata okrenuta prema hodniku i prema ulaznim vratima da bi videla ko to kod nas dolazi. I onda kad vidi da sam ja po peti put dosao ona promrmlja nešto negodojuci jer mora uvek da ustane i da otvori vrata da dobro pogleda ko dolazi, naravno da bi javila tamo gde treba. Oni se uopste nisu krili, otvoreno su spijunirali, tj. nisu provirivali iz svojih vrata već izadju i stanu na spram tebe i bulje otvoreno. Znam da je baba često znala da se okrene prema njoj i da joj kaže „pa zar bas svaki put moras da gledaš“, a ona ništa, cuti ništa ne govori. Tako je bilo kod svih tih porodica. Jedan nas prijatelj isto je imao sustanara koji je isto izlazio iz svog stana kad god neko zazvoni kod ovog našeg prijatelja. I secam se bio sam decko, i dodjemo na slavu kod tog prijatelja moga oca, i uvek ovaj njegov sustanar izadje iz svog dela stana i blene u nas koji ulazimo. I ja se secam jednom kažem „pa sto ovaj covek gleda u nas“, a nas prijatelj kaže, pusti sine, to je stoka. I mi smo tog njegovog sustanara zapamtili kao da se stvarno zove stoka, i secam se jednom me majka zove telefonom i kaže mi „znaš šta je novo, umro Rakin stoka, sad će Raka da se proširi u stanu“, a stan mu je bio ogroman 200 kvadrata, ali Raka siromah kad je „stoka“ umro imao je blizu 80 godina i nije se uopste proširivao u taj deo stana već su te sobe stajale tako prazne. Cerka mu je živela u Americi, i on nije imao snage da tu nešto namesta te sobe. Ja sam jednom dosao da vidim taj deo stana, i vidim cika Raka star, sobe prazne, bas tuzno je bilo. Posle dve tri godine cika Raka je umro.

Tako je to bilo. Eto, vratili ste me malo u detinjstvo. Inače niko od tih porodica nije ni u kakvim strankama, dosta ima lekara među njima, ima onih koji su arhitekte (ima ih bas dosta arhitekata), ovi mladji su sada elektroinzenjeri, dosta njih je islo da studira prirodne nauke, a manje njih je islo na prava i ekonomiju (mada je bilo i advokata), jer su znali da sa pravima i ekonomijom nema im mesta kod komunista.

Donnie_Darko (cekam)

10. april 2009.

Aristokrat
(unuk narodnog neprijatelja)10. april 2009.
——————————

Hvala ti sto si svoju pricu podijelio sa nama.

Moji su (davni) preci iz Sarajeva, i dozivjeli su vrlo sličnu sudbinu, i sada, poslije ovog rata, vise nikog mog nema tamo, osim jedne stare i bolesne tete. A šta ćeš :(

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)