„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

…

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim¹ — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.² А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.³ — Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

¹ За тренутак.

² Тежак је у доколици мир.

³ Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Мушке руке

Muške ruke

Stela – Mar 17, 2004

Uvek sam bila privrzena ocu, nekako je znao, osecao, umeo da me razmazi bas, bas, onako PRAVO, nalazio je neku sredinu. Secam se, njegovih ruku, bila sam mala, setamo i ja ga svojim malim rucicama drzim cvrsto a on blago, suvo, nezno i snazno, uliva osecaj sigurnosti, nasim hodom kroz moje detinjstvo i njegovo roditeljstvo. Umela sam tako i da zaspim hodajuci, naslonivsi lice na njegovu ruku i kada stignemo kuci, vise se nisam ni osecala umornom jer mi je taj sinhronizovan hod, godio i ulivao snagu. Nikada necu zaboraviti miris ocevih ruku, topao i nezan ali cvrst dodir. Secam se, moja sestra nije volela da jede pa je moj otac izmisljao citave predstave kako bi je naterao da pojede makar nesto iz svoga tanjira. Pravio nam je pijace, svaki zalogaj je slagao, jedan pored drugoga kako bi izgledali lepo i nazvao ih je pijacama. Tada je moja sestra jela ali sa mukom. Ujutru, kada se probudim, uvek me je cekala oljustena banana za dorucak i mleko. Uvece, smo gledali filmove i tata nam je objasnjavao sve sto nam nije bilo jasno. Postavljale smo, sestra i ja gomilu glupavih pitanja ali je on, uvek sa osmehom i strascu, strpljivo sve to nama tumacio. Bile smo obe, nevaljale i kada smo pospane, koristile smo onu zensku lukavost i pravile se da nismo pospane, pa nas je tata pustao da jos malo uz nas nagovor ostanemo. Uvek se taj nas divlji dogovor zavrsavao tako sto nas je tata svlacio jer smo obe zaspale a on nas je nosio u krevet, to nam je bilo najlepse, ja se toga u polusnu secam. Uvek sam osecala najvecu sigurnost kada je moj tata u blizini i sada se secam njegovog glasa ali najvise njegovih ruku koje su mi toliko ostale u secanju, tople, suve, velike, nezne, cvrste i snazne. Nista na svetu mi nije ulilo toliko samopouzdanja kao te ruke, MUSKE RUKE!

Ако схватите да је пубертет нормалан вид одрастања онда ће вам бити лакше

vinova-lozica (posmatrac) – 1. novembar 2005.

Ako shvatite da je pubertet normalan vid odrastanja i da ponasanje zavisi od čiste hemije, jer hormoni ne uspevaju da se ojednace i uspostave harmoniju, onda će vam biti lakse.

Kao drugo, dete odjednom postaje svesno svoga sazrevanja i ne ume da se sa tim najbolje nosi, takođe trazi svoje mesto u drustvu sirih razmera od uskog kruga roditelja, familije i ucionice. Pocinje da bude svesno svojih opstih stavova o drustvu oko sebe, a to nije lako odjednom postici i savladati sva pitanja, koja traže odgovor.

Šta je najbolje uraditi?

1- biti iskren sa detetom i reci mu otvoreno kako se vi osecate. Recite mu da ste tuzni, bespomocni, da ne umete da se snadjete u novoj ulozi roditelja (sto i jeste tačno), da biste želeli da ga razumete, a možda to ne izgleda uvek tako. Otvorite mu dusu i shvatite ga kao ODRASLU osobu. Oni to jako cene

2- pokazati osecanja.
Slobodno pokazite kada vam se place, kada vam se smeje, kada ste besni, kada ste srećni i imenujte svoje osecanje pred njima. Recite: „zbunjena sam tvojim ponasanjem U OVOM TRENUTKU (uvek vezite za trenutak) i mnogo sam tuzna/besna zbog toga i toga… možda ne moram da budem, ali ja se tako sada osecam… Možda si mogao da izbegnes da me rastuzis…“ Ne stidite se da pokazete svoje slabe tacke, jer oni to ionako sami vide.

3- Razgovarajte o svim temama:
Šta misli o ljubavi?
Šta misli o vama?
Kakav bi on bio kao roditelj?
Šta misli o politici?
Kakve sve nepravde postoje oko njega?
Šta je lepo u svetu? …

4- Obavezno ga pitajte nekada za savet, kao odraslu osobu.
Šta da obucete, šta bi on uradio u nekoj konkretnoj situaciji, pitajte ga da li ste dobro reagovali u nekoj prilici…Dajte mu sansu da proba da bude odrastao i da oseti da je njegovo mišljenje cenjeno kod vas.
Interesujte se za teme koje njega zanimaju: muzicke grupe, automobili, tehnika, moda. Iz toga ćete vise saznati o detetu i njegovim idejama.

уместо да се држимо нашега, нама слађе туђе

Nish

vocko – 3. maj 2005.

dobro jutro nislije i komsije!
kad bi samo mogli da vidite ono sto ja gledam iz dvorista.
pukla zvezda, razasula zrake (ko lubendinja kad se raspukne zrela pa poseje semenke) na sve strane, sve ozelenlo, grad zuji, bruji. dole, u centru već lici na kosnicu (pretpostavka). pitanje za vas, drugari, zašto volite ovu nasu palanku s dusom?

vocko – 4. maj 2005.

zbog letnjih subotnjih prepodneva.
zbog merakluka.
zbog dobrih ljudi.
zbog okolne prirode.
zbog ljubicastih brda.
zbog niske banje.
zbog dobrih komsija.
zbog mirisa lipa u nekim ulicama.
zbog spokojnog detinjstva.
zbog juznjackog temperamenta.
zbog leskovackih pljeski i bureka s jogurtom.
zbog stare srbije i galije i drine.
zbog toga sto je carski grad.
zbog kazandziskog sokaceta.
zbog caira i palilule i secermale.
zbog tvrdjave.
vocko – 10. maj 2005. u 15.21 (registrovani član)

savke, na zapadu kulturni ljudi izmenjaju svoje vizitkartice, vizitkartice svojih advokata i psihijatara, pa idu na grupne terapije, na vrelom jugu rade skakavci, pistolji, pesnice i ostalo. bez obzira na sve, draži mi je vreli jug nego hladni zapad ili još hladniji sever. a najdraza mi nasa palanka, varosica (sto bi reko golemi mile). ma volim je samo zato što je takva, sto postoji, a da ne postoji opet bi je mi izgradili.

nesrecnim slučajem izgore nam crkva, sagradismo novu, istu takvu, ako ne i lepsu. sve ćemo ponovo da uradimo, podignemo, sastavimo, dok je glave na ramenima i dok ta glava i srce vole svoje. to o cemu ti pišes još uvek je (fala bogu) mnogo retko, nego novine zude za takvim stvarima jer ih prodaju krv, znoj i suze. zato nigde i nenapisase naše novine o nasem coveku iz cikaga sto donese ponude za naše male genijalce i za crkvu. lenje su guzice ovi nasi novinari pa pišu samo ono sto će da privuce citaoce zeljne one tri stvari odozgore. ali, nema veze, volimo i njih. i oni su si nasi

vocko – 10. maj 2005.

ma živeo pulitzer!
if it bleeds, it leads, te mero mo kids! umesto da se držimo nasega, nama sladje tudje. (u tudjega tatka…). moj pokojni stanko vecito pricao da novinama ne treba verovati. isto i televiziji. pa vidis da zavadise pola sveta. cnn stvara ratove a velike novine stvaraju masovne ubice i child molestere. ne znam zašto onda novinice ko ove naše – malecne, male, i još manje televizijice zude da lice na oni djinovi. a ima da se piše, nije da nema, od nasi krajevi, lepi, pitomi, zeleni i ljubicasti, sicevacke klisure, davno zaboravljeni i unesreceni vinski podrumi koje nema koj da opsuje, a kamo li vina da pije, o napustena a prelepa sela, o naše reke i mostovi na istima, o drvenim cuprijicama, camdjimama, skeledjijama, vocnjacima, skolama, graji dece, prasnjavim letnjim ulicama, tihim letnjim popodnevima, parkovima sa decama i tatama i mamama i konjicima, vozicima, poslasticarama, sa trista vrsta sladoleda, hladnom bozom, kiselkastom limunadom, pa sto da ne, i pivom/tokajcem od one najbolje niksicanske vrste – daj jedno ledno niksicko da ..be oca ochinjega…o našim pijacama, deponijama koje vape za većim prostorom, kamenolomima, staklenicima, ranom vocu (o jagodama i Jagodama) i povrcu…

ma ima bre, savke, prelepih tema, ali mora da izmišljamo još bolju cocacolu – exclusivu nego ovi tvoji iz fabrike bluda, da budemo veci rimljani od samih rimljana, hoćemo da smo u skladu s vremenom, a kad ukapiramo da nam je vreme isteklo, kartica nam otkucana, krstenica pozutela, biće kasno.
zato si volim ovo naše sirotinjsko, malo, a vece i bogatije od najbogatije amerike, sarenolikije i sladje od najsarenije vasarske secerne vune. i bas me briga za if it bleeds…dosta toga. hoćemo i mi parce nečeg lepseg, da cepamo sladzu a ne gorchu, da pijemo bozu vazdan a ne kiselkastu limunadu. zato ne čitam crnu hroniku, zato me ne vata depresija, nego samo bes, pa pobesnim ko besnik kad mi se popnu na vr’ neke stvari sa negativiteti, pa mi dodje da explodiram ko hertz bonba i da onda sve pochnem iz početka. ja sam ko onaj strumf samo malo obrnut. volim da volim a ne obrnuto

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Родитељ се постаје, али родитељ се и учи бити

Ima li svako pravo da bude roditelj?

skomu! – Dec 17, 2002

Znam da na fakultetima u Izraelu studenti prolaze kroz neke psiholske testove da se provjeri da li su oni psiholoski spremni da obavljaju te poslove za koje se skoluju.

Mislim da bi bilo dobro, i da buduci roditelji prodju kroz slicne psiholoske testove jer mislim da mnogi ne zasluzuju da imaju djecu, posto ih odgajaju na taj nacin, koji ce im ostaviti trajne posljedici na njihoj psihi. Ovo bi bilo uskracivanje ljudskih prava, ali tako bi se zastitilo buduce dijete od psiholoskih poremecaja.

Tesko je uzivo uci dublje u stvarne odnose koje vladaju u nekoj porodici, ili saznati necija intimna razmisljanja, strahove… ali postoje slucajevi gdje se otvoreno vidi pogresan odgoj, i tkav odgoj gdje ce trajno ostati poremecena psiha te djece, i kasnije napraviti od njih psiholoski poremecene osobe, ili najcesce benigno poremecene tj, na prelazu ka normalnosti.

Vec sam godinu i po na ovim diskusijama, i moglo se susresti svakakvih osoba. Primjetio sam da se zenske osobe sa jednom vrstom psiho poremecaja slicno ponasaju. Uglavnom na bezazlene tudje rijeci burno reaguju, sa psovkama…U svemu osjecaju neku ugrozenost svoje licnosti i sl. I skoro nikad ne obracaju paznju na tekst koji im neko pise, tj, ne kometarisu njega, nego pisu o nekim stvarima koje nemaju veze sa tekstom koji im je upucen… i tu grcevito se brane a zapravo ih niko ne napada, nego su one same umislile da su ugrozene pa se ponasaju kao ranjene zvijeri. Necu ih konkretno imenovati.

Sto sam stariji sve vise mislim da bi bilo pozeljno da se psihologija od ranog djetinjstva proucava. Naravno, u skladu sa godinama te ciljne grupe. Da bi pokusali tu djecu sto ranije uvoditi u osnove kako porodica treba da izgleda, međuljudski odnosi…da bi mogla prepoznati psihicko,fizicko, seksualno nasilje u porodici.

Necije normalno ponasanje u svakodnevnom zivotu uopste ne garantuju njegovu psihicku normalnost, pogotovo normalnost u porodici, prema zeni i djeci, to se zna.

Mislim da je grijeh dopustiti da svako ko zeli moze da ima dijete i da bi bilo pozeljno da se prodju psihotestovi da se vide da li su ljudi sposobni za tako nesto. Jer roditelj ne brine se samo o hrani,odjeci…on najvecim dijelom formira djeciji karakter i formira neciju licnost, koju ce to dijete imati kad odraste.

Mislim da je psihlogija premalo zastupljena u ljudskom zivotu. Karakter i to, da li ce neko izrasti u psihlosko normalnu osobu, se oblikuje u djetinjstvu, i jedini ispravke su mozda moguce u adolescenciji jer kasnije je kasno.

hej – Dec 17, 2002

?????

ne treba svako da ima bude roditelj?

pismen?

Vidish, pravo na obrazovanje je socio-kulturoloshko pravo na nadgradnju, o kojem se moze diskutovati…

medjutim pravo na reprodukciju je prirodno pravo, pravo koje proizilazi iz same sushtine nasheg bitja…..zbog kojeg se bijemo, volimo, ratujemo, ubijamo,

stvaramo, zrtvujemo, lijechimo, spletkarimo,

podmecemo, gradimo i razgradjujemo….

Iz koje perspektive bi neko imao pravo da odredjuje ko moze da se reprodukuje a ko ne?

U danashnjim kulturoloshkim uslovima,

iz nekog specifichnog „moralnog“ miljea,

moze izgledati nepodobno za roditeljstvo neko stvorenje koje bi u samo malo promijenjenim okolnostima imalo sve atribute

za prvoklasnog roditelja….

Da, bilo bi idealno kada bi svi bili psihichki i fizichki i kulturoloshki opremljeni najbolje moguce za tu ulogu.

Postojali su pravci filozofske misli koji su , primjenjeni u praksi, postajali politichki eksperimenti, a koji su zamishljali izgradnju drushtva koje bi bilo sposobno da stvara individue koje bi mogle da odgajaju potomstvo pod skoro idealnim uslovima….

Nazalost, skoro svi takvi pokushaji su do sada zavrshili sa fijaskom, moguce opravdano, zbog ljudskih slabosti i nestrpljenja….

ili mozda jednostavno zato shto priroda koja se kroz nas ispoljava i u kulturoloshkim i socioloshkim fenomenima, nije tako jednostavna kako je mali Perica zamishlja….

hej – Dec 17, 2002

„mali Perica“ nije bilo namjenjeno nikome na ovoj diskusiji, nego je trebalo da naznachi naivan stav pri pristupu ovom problemu…..

„mali Perica“ je personifikacija djechijeg, nedovoljno informisanog, laichkog….. jeste skomu, porodica je osnovna jedinica u drushtvu iz koje i od koje mnogo shta zavisi….a zdrava porodica zavisi od ekonomskih i  socioloshko-kulturoloshkih chinilaca (ovi drugi od prvih opet), tako da imash jednu „uzvratnu spregu“.

Ne mozesh traziti od porodice da bude „zdrava“ ako je smjeshtena u „ne zdravo“ okruzenje.

Rezultat je da je svaka zajednica sastavljena od pojedinaca u chijem je oblikovanju uchestvovala…

Drushtvo koje „proizvodi“ vishe nego shto je prirodno normalno, poremecenih i upropashtenih pojedinaca, jeste drushtvo koje je poremeceno i funkcionishe na „silaznoj“ skali.

No i to je prirodan proces, jer svaka civilizacija , prije ili kasnije, svaka kultura, „potroshi“ svoja pravila i vrijednosti….

dolazi do razvodnjavanja i dekadencije, za koju je potrebno da dosegne svoju najnizu tachku da bi moglo doci do promjene nabolje…..

Polovichna rjeshenja samo produzavaju agoniju, i krpe vodu dok majstori odu.

Ti, skomu o paprikama, u bashtici iza kuce, a ja o ekosistemu i klimi u kojoj je ta kucica, bashtica i mozda saksijica sa paprikama…

odoh sad na kafu sa neobee…..

Alfons Kauders – Dec 17, 2002

Ima jedna prica u Kunderinom romanu „Oprostajni Valcer“ koja se dobro uklapa u ovaj topic.

Doktor Skreta (jedna od glavnih licnosti) je ginekolog i njegove pacijentkinje su neplodne zene zeljne da svijetu podare bar jednu kopiju svoje bezvrijednosti.

Skreta vjeruje da da je ruznoca svijeta direktno srazmjerna zelji njegovih najruznijih i najglupljih primjeraka za razmnozavanjem.

S druge strane najvrijedniji i najumniji ljudi, obicno nemaju potomstva.

Ekscentrican kakav jeste Doktor pocinje da ubrizgava svoju i spermu svojih prijatelja u „neplodne“ materice svojih pacijentkinja.

Nekoliko godina kasnije Skreta ce imati stotine sinova koji ce i bukvalno pripaati tajnom bratstvu spremnom da promijeni ovaj svijet na jedini moguci nacin.

Prirodnom selekcijom

skomu! – Dec 18, 2002

hej, jesi li primjetila da tebe i na netu vodi sujeta i strah da te nece neko iskoristiti, napraviti budalom, da te nece posmatrati ravnopravnom pa se stalno boris za neka svoja prava, misljenje… Isti je slucaj i sa Silky.

Znam sta je u pitanju, ali bolje da ne objasnjavam. Pokusajte malo reagovati mozgom a ne emocijama.

Hey, ako se dobro sjecam ti si bila ona „scila“ sto je stalno isla na bazen? I sto je nekom momkom iz Holandije rekla sve „divne“ rijeci srpskog jezika…jer je izgubila povjerenje u njega:)

Sta ima na bazenu?

Divna – Dec 19, 2002

Skomu

Kao prvo veliki pozdrav i duboko izvinjenje za one bljuvotine iz prosle diskusije.

Ti si vidi se dobro upucen u psiho-socijalne proceser formiranja licnosti i u normalnim uvjetima (optimalninma) ti i ja bismo bili veliki prijatelji, iako imamo razlike u stavovima i razlicite familijarne mustre.

Medjutim ovo je Internet-svijet, prljava igra, psihološki rat, gdje kako si sam primjetio svako svakoga gura, pa tako se i ja sluzim prljavim metodama. Cim prepoznas nekoga ko bi ti mogao biti ravan, guras ga bez milosti. Jos ako je suprotnog spola udri zesce.

Dobro si ocijenio moju „licnost“, ali zaboravljas da ljudi koji rade s psihicki/mentalno bolesnim licima znaju kako se pacijent ponasa, i umiju da koriste njegov rijecnik i reakcije. Nadalje strucno lice zna da predvidi i reakciju okoline, pa baca uvrede toga tipa.

Sto se nas Balkanaca tice pravilo je jasno: udri u nacionalni identitet, muskost i majku.

Dostojanstvo ti si posten covjek. Izvinjavam se i tebi. Pokazao si musku solidarnost, svaka cast. To je ono sto nama zenama nedostaje. Medjutim ima jedna gorka istina. „O mrtvima sve najbolje“, posebno majci. Postujem stav. Nije ni moja majka medju zivima. Ali postavljam pitanje: Zasto ne spominjati sex, kad pricamo o roditeljima? Pricamo rado o tome sto su jeli, koje boje su nosili na odjeci, kako su slavili slavu, ali sex je tabu. Balkanstina. Jos da ti se zahvalim za ono 40+. Uvijek sam bila zrelija od svojih godina, a debela nisam. Tesko je popuniti 183 cm na jednoj zeni.

Nazad na temu. Biti roditelj nije samo produzavanje vrste, to je najteza uloga koju sami sebi dodijelimo, a nemamo spreman scenario. Moramo ga pisati zajedno sa „malim glumcima“. Uciti ih da hodaju, jedu, uce, ali i da vole, mrze, raspoznaju zivot oko sebe. Uciti ih da se bore, da se hvataju u kostac s tim svijetom. Obrazovanje prije svega s nama, kao djecom, pa kao s mladim ljudima, prije „parenja“, pa naravno priprema za roditeljstvo. U Danskoj postoje takvi kursevi, medjutim ne mozes stvari uciti iz knjige. Ne mozes ljubav uciti iz knjige. Ne mozes dijete predvijeti iz knjige.

Срби на ЗАПАДУ, има ли веће среће?

Mary – Nov 10, 2000

Jedno pitanje: zasto ste otisli, da ne kazem pobijegli ? Ovo se pogotovo odnosi na Srbijanske intelektualce.
Razumijem Izbjeglicu, on nije imao izbora.
Pobjeci iz rata, tragedije, ostati bez clana porodice, kuce,rodnog kraja… To su razlozi zbog kojih se ide u Njemacku, Kanadu, USA…Za ljude iz Bosne i Hrvatske to je bilo najbolje rjesenje.
Pogotovo kad se uzme u obzir korumpiranost ljudi koji su predvodili narod u ovom ratu u Srbiji i RS.
Ali ti Dragane i ostali, vi ste POBJEGLI.
Zasto ste dopustili da vam zemlja propada.
Gdje ste Beogradska inteligencijo, najlakse je bilo pobjeci i onda cekati da neko drugi sredi situaciju u vasoj rodnoj grudi.
Zasto ste pustili sljamu da izadje na povrsinu.
I zasto sad kukate.
Pobjegli ste zbog materijalnih razloga.
Sad vam je materijalno dobro, ali to nije sve u zivotu.
Treba se boriti da sve to imate u svojoj zemlji, a ne bjezati.
Mislita li da je meni i ostalima bilo lako patiti svo ovo vrijeme ?
Pa nismo pobjegli.
Kao sto nas pijesnik kaze…
Ostajte ovdije, sunce tudjeg neba
nece vas grijat k’o sto ovo grije…

kalimegdan – Nov 09, 2000

Zasto se ne vracamo, dobro pitanje. Pokusavam da ga odgonetnem vec godinu i nesto, boraveci u zemlji „blagostanja“, Kanadi.

Moje misljenje je da ko ovde provede vise od tri godine nema izgleda da ce se ikada vratiti. Desice se neki izuzetak, ali u jako malim procentima. Treca godina je najgora, tako kazu. Do tada shvatite da ovde vaze drugacije norme zivljenja, i kada se priviknete na njih, vi ste korak blize „njima“. tezak je korak posle vratiti se.

Nije problem u Milosevicu sto se ljudi ne vracaju, i sto dalje hoce da emigriraju, problem je sto smo mi nekako proklet narod, tudje nam je uvek lepse, pa makar gledali jad i tugu na ulicama, invalide, ludake. Mnogi od nas su zavoleli tudji jezik, zavoleli su neke tudje obicaje, kojih u stvari i nema. Neki od nas bi uradili sve ne bi li dosli do boljeg posla, vise para.

Cudan smo mi narod. Ima nas preko 70 hiljada u Ontariju, ja verujem da je 50 hiljada u Torontu. imamo tri radnje, koje bolje i da nemamo mrzimo se medjusobno, saplicemo, i mislimo da sto pre pocnemo da palacamo jezik i krivimo usta dok pricamo engleski da cemo time pokazati da smo jako pametni i sposobni. I mislim da smo jedina nacija ovde koja pljuje na svoje tamo.

Nasi ljudi vas maltene teraju da se odreknete Srbije, bez ikakvog vidljivog razloga. dozivljavao sam sve i svasta za ovo vreme provedeno ovde, ali u glavnom, nista pametno, i retko sta lepo. Ko o cemu prica, to je o poslu. nema zivota, ali nema veze.

Nema veze ni sto ce nam decica nositi minice sa 12 godina u skolicama, nema veze sto gledamo svaki dan ludake, bolesne, poremecene, perverzne ljude po ulicama, a ima ih mnogo. jedini zdravi ovde su u stvari emigranti. nema veze sto ce deca zaboraviti i ko su i sta su, sto nece imati detinjstvo, sto ce biti u milosti i nemilosti perverznih Jevreja i Engleza.Nema veze sto zivimo u kucicama od najeftinijih materijala, nema veze ni surova klima, bolesno sunce, vestacka hrana. mi smo srecni, mi smo na ZAPADU! Srbi na ZAPADU, ima li vece srece?

No, da se vratimo topicu, zasto se ne vracamo? ne vracamo se jer smo presekli svoje mostove, ne vracamo se jer nas je sramota sto u stvari nemamo nista, ne vracamo se jer smo svesni da sa ovim nacinom zivota koji smo naucili ovde nemamo sta da trazimo nigde, osim ovde. Ni nigde ne idemo, samo pricamo kako cemo da odemo u evropu.

Svi smo svesni bespotrebnosti ostajanja ovde, ali ostajemo. I da zavrsim, mnogima je i zao sto je doslo do ovih promena kod nas, mnogi su izgubili sve koordinate, baljezagajuci levo desno u trazenju daljnih razloga ostajanja. najzalije mi je onih koji deci oduzimaju ono sto je njihovo, njihovo mesto, nesto sto nikada nece imati ovde…. ma kakva kriza bila, smatram da zivimo kvalitetnije i zdravije nego ovi ovde.

Pa u cemu je onda poenta? Zapad, i Srbi zeljni wooow fazona u njemu. sve bljesti, sjasti, imamo po 5 traka na putu, visokee zgrade….

Богатим појединцима одговарају непросвећене масе

To be or not to be – 29. april 2007.

Rabitu, ..

Pominjes te uspesne, u vezi sa time podji do toga šta znaci biti uspesan danas. Kada kažemo da je neko uspesan, onda svi automatski misle na već koju znaš vrstu uspeha. To ti je kao sto i danas u dobrom delu našeg naroda kada vide nekog debelog, kažu za njega da ima para da jede, da je bogat.

Od prvog dana pratim ovu temu, dobro je osvezenje za razliku do dosadne i sujetne loše poezije koje pojedini plasiraju. Pravi je potez sto je tema izdvojena, jer kako je potrebno materijalno da bi egzistirali, još je potrebnije i duhovno.

Covek je duhovno biće kako i materijalno, jedno bez drugog ne ide,sa razlikom sto je duhovno uzvisenije.

Temu možemo i prevesti kao „materijalno vs duhovno”.

Duhovnost i materijalizam se vrlo često iskljucuju, posebno kada je jedno u vecoj kolicini. Preterani materijalizam sigurno da potire duhovna stremljenja. Svi ljudi imaju tu epsku ili lirsku potrebu. Samo se razlikujemo kako je konzumiramo. Neko to ostvaruje na najnizi način preko televizije, tabloida, holivudskih gadosti, preko popularne muzike. Najmanje je onih koji svoj duh obogacuju pomoću vrhunske knjizevnosti, filozofije, uz klasičnu muziku.

Ljudi su svuda u svetu veliki duhovni lenjivci. Razlike postoje od regiona do regiona, ali svuda gro ljudi traci svoje vreme najviše na čisto materijalne stvari, ili na jeftinu i vulgarnu zabavu koja duh još vise zatupljuje.

Svi smo svedoci da oni koji imaju najbolje uslove za duhovnu aktivnost, zapravo se oni time najmanje bave i najveci su zagadjivaci duhovnog omotaca planete. Koliko je bogatasa koji ne samo da nikada nisu nešto procitali, ni slusali sem Shabana ili Shakire, već nikada nisu dali ni dolar pomoći nekoj skoli, nekom talentovanom studentu ili umetniku, nikad izgradili neki dom za sirotinju.

Najvaznije je usvojiti neko dete iz Mozambika, vencati se u Zambiji, bezati od paparaca.

Poenta i jeste na ljudima koji imaju novac, vlast, uticaj, jer nije lako i za ocekivati da duhovnom radu se posveti sirotinja. Njima je prvo u glavi da zarade komad hleba,ali u celom zapadnom svetu, ma koliko neko bio siromasan, uvek postoji prostora za duhovnost. U Srbiji je godisnja clanarina u bibliotekama oko 5 (pet)eura, taman koliko kosta prosecna knjiga da se kupi.

Ni najcivilizovanija sredina danas, i kroz svu istoriju, ne može mobilisati siroke mase da čitaju Šekspira i Platona.

Ono sto mogu državne institucije, mediji, nosioci društvene vlasti, to je da se siroke mase prvo nauce osnovnoj kulturi svakodnevnog ponasanja. Kada se to savlada, onda su daleko vece sanse da narod u vecem broju se okrene i knjigama, pozoristu, lepoj muzici. Naravno mislim na Srbiju.

Platon je pisao, kakvu muziku jedan narod slusa, takav je taj narod. Šekspir bi slično rekao u svom Mletackom trgovcu, cuvaj se onog ko slusa ogavnu muziku.

Kakva se muzika u nas slusa znate svi. Ko cita dobre knjige, taj svakako slusa i duhovnu muziku, a na to se nadograduju i druge prave vrednosti. Kvadratura kruga, jasno kaže da ko se okrene duhovnom, dakle i citanju, samim tim se osamljuje. To je velika i logicna istina. To je odgovor cele teme, jer što se neko duhovno uzdize time je sve veci jaz između njega i vecine, svetine. I on ali i svetina su sve mrskiji jedni drugima, sve se vise izbegavaju. Taj put nije lak ali ko krene njime on ne odustaje.

Materijalizam je takav da tezi sirenju. Tacnije on sam sebi nije dovoljan i zato trazi utehu u umnozavanju, a to je jedan pakleni krug koji nema srećnog zavrsetka. Otuda materijalistima je uvek malo, uvek su nesrecni i kao narkomani sto vise imaju sve vise su od toga ovisni. Svi sociolozi se slazu da su bogatasi nezadovoljniji, depresivniji, a statistika jasno kaže da su samoubistva daleko cesca u bogatijim sredinama.

SvetlaSenka, na tvoje pitanje je lako odgovoriti. Kao sto postoje alkoholicari koji piju znaš šta i znaš kako. Tako postoje i kulturni ljudi koji piju dobro vino, dobar drugi alkohol, umereno, u odredjenim prilikama, i naravno kad popiju ne tuku ženu, ne povracaju i sl.

Čitatelj se postaje veoma mlad, ta sklonost dolazi od roditelja ili od nekog iz okoline. Moji roditelji nisu citali, to me je neko drugi naucio u detinjstvu. Citatelj i poklonik duhovnog covek može postati i u kasnom dobu, usled najpre nekih nevolja, bolesti, tamnice i sl.

Književnost je umetnost, dakle nešto sto možemo nazvati lepim. A Kant kaže sto su mnogi rekli, lepo je ono sto nam takvo izgleda bez interesa. Tu je takođe odgovor zašto malo ljudi cita, zašto malo njih se duhovno gradi. Naravno time se ne zgrcu novci. Većinom ljudi vladaju prosti sirovi nagoni, a jedan od tih kljucnih nagona je borba za egzistencijom.  Sto je covek siroviji, sto je materijalniji, njegovi nagoni su najmanje kontrolisani, kako ti egzistencijalni, tako i oni seksualni, oni koji regulisu agresiju.

Bogatim pojedincima odgovaraju neprosvećene mase, njima ne samo da se lakse manipuliše, već se njima i lakse prodaju skupi i nepotrebni tehnicki proizvodi. Takvi vise jedu nepotrebne hrane, takvi cine kupoholičarski mentalitet koji danas dominira u bogatim zemljama.

Taj mentalitet bi dominirao i u siromasnoj Africi samo kad bi tamo narod imao dobar standard. Stalna bolesna zelja za kupovinom je ništa drugo nego običan pokusaj da se nadomesti duhovna praznina koja je evidentna. Da se zacepi rupa koja zapravo materijalizmom sve se vise siri.

Друштвена интелигенција се може стећи у раном детињству кроз дружење

acelaidlaw88 (trgovac) – 2. oktobar 2005.

Socijalna inteligencija se može steci u ranom detinjstvu kroz druzenje, uklapanje, dakle srećan zivot. Ako neko nije imao tu sreću kroz zivot, mnogo je teze izboriti se za to u kasnijim godinama. Za mene je sreća biti prihvacen od svoje okoline.

Iz mog iskustva mogu da zakljucim da ima mnogo osoba sto su sklone kategorisanju ljudi prema njihovim primanjima, kvalitetu namestaja u njihovim domovima, prema tome sa kime se druže/koga poznavaju. Takvima sam suvise svog vremena i paznje posvecivala i zato bila nesretna kroz zivot. Kao i oni i ja kategorisem ljude, ali na drugaciji način. Licemeri i lazovi, koje sam celog svog zivota proucavala kao prirodnjak krokodile u Africi u vecini slučajeva uzivaju u jedenju mesa.

Sto su slonovski rogovi bili za pohlepne lovce na safarijima, to su evropski malograđani sa svojim prokletstvima bili za mene. Uvek sam im zavidila jer nemaju emocije i čini mi se da ih nikad ništa ne boli. Rodjeni bez jedne trunke savesti, ta uskogrudna bica tumaraju ovim svetom služeci Satanu, sijuci zlo menu ljudima. Mrze Katolike, Jevreje, Crnce i Latine jer zivotnim stilom i moralno razlikuju od njih kao dan i noć.

Sitne dokone osobe poput mene su im trn u oku jer u meni prepoznaju sebe, sto im jako teško pada jer onda pocinju biti svesni sopstvenog ega i to im ne odgovara. Na konkretna pitanja ne žele da odgovore jer u suprotnom bi morali da priznaju sopstvenu inferiornost u odnosu na mene. Ima mnogo boljih ljudi od mene i oni su mi uzor. Bolji od mene se prema meni ponasaju kao da sam za njih nešto sveto, u mojoj malenkosti prepoznaju sopstvenu bol i hrabro se suocavaju sa tim trudeci se da mi pomognu znajuci da sve to Bog gleda odozgo, ali ne ocekuju nagradu ili priznanje za to. Milo im je da znaju da je njihov dobar cin imao efekat u mom licnom zivotu.

Isti osecaj ima doktor kad uspesno izleci pacijenta pa tu dragu tajnu drzi u sebi da ga inspirise i daje mu snagu za nove podvige. Za onoga sto prasta vise od mene ja sam inteligentna, vredna postovanja bez obzira na moj trenutni drustveni status ili moju proslost.

Istinska ljubav prema Bogu je u onoga što se ne boji šta će komsije da kažu ili njegovi poznanici šta će da misle ako njega ili nju vide u drustvu sa mnom. Jedan Latinac će da radi od jutra do sutra da bi svojoj porodici omogućio lepo druzenje, veselje, muziku, obrazovanje, sa njim žive njegova bolja polovina, njegovi i njeni roditelji radi cuvanja dece dok su mali, braca i sestre, ujaci i tetke. Kad vam dodju u goste ne gledaju vas namestaj niti ih interesiraju vase lične stvari. Njega interesira samo njegov licni zivot. Ista stvar sa Jevrejima i Katolicima.

Zahvaljujuci istinskoj odanosti Bogu Jevreji su usprkos svojoj rastrkanosti po svetu ocuvali svoju tradiciju i obicaje. To je znam, neka druga tema, ali Jevreji i Katolici su mnogo privrzeniji svojim verama od samozvanih Pravoslavaca i to želim da istaknem u sklopu ove teme da bih nekako ukazala na koren problema sto ga je istakao postavljac teme, dakle OTUDJENOST.. Sav taj duh kojeg nemaju takozvani „stranci” neće se dugo odrzati zbog svoje nenormalno ogromne cene. Mislim na sakupljanje materijala za ogovaranje.

Moja pastorka je uperila prst u Crnkinju sto je prošla pored nas sa sestero dece i kaže „Vidi je kakva je stroklja kao da ju je dete pravilo za rucni rad!” Žena pogleda u mene a ja u zemlju pozelih da propadnem. Ja sam se izvinila ženi i objasnila joj da ju je ona podsetila na njenu majku koju nije videla godinama. Žena je prasnila u smeh, potapsala me po ramenu i rekla „I feel sorry for YOU, my child”, u prevodu, „zalim te dete moje”. Nije morala razumeti srpski da bih osetila da je bila predmet nečije „PRICE”.

Ovom dugom polemikom nisam htela da kažem da su Srbi uzrok otudjenosti. Drustveni napredak u drugim etnickim grupama je stvorio svest o varijantama mimo onog rekla-kazala-videla. Jedan Jevrej bi radje diskutovao o dobrim univerzitetima ili snizenjima u trgovinama nego razglabao o tome kako njegovi poznanici vaspitavaju svoju decu. Americki Talijani sa kojima se družim pricaju o planiranju svojih godisnjih odmora u Italiji, zezaju se na racun onih kojima su nepodobni, polemisu o nepravednosti ovog sistema, nostalgicno se secaju dobrih starih dana.

Talijani i Španci imaju zajednicko to što gledaju smesnu i veselu stranu zivota mnogo vise od mene, dok ja sve uzimam zdravo za gotovo i mnogo dramatizujem stvari. Prema tome, ogovaracke drustvene sredine bi mnogo mogle da nauce od naprednih, naravno ako za to postoji volja. U suprotnom stihija sveopceg drustvenog napretka će ih neminovno odvuci na vodopade samounistenja.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Период детињства је од непроценљивог значаја за формирање карактера

sofija2 (filozof) – Jan 10, 2004

Period detinjstva je od neprocenjivog znacaja za formiranje karaktera, posto se njime usmerava razvoj svesnosti svakog coveka. Naime, decija svesnost nije dovoljno razvijena da bi bila u stanju da shvati interakciju sa okolinom kao odrasli ljudi.

Ukoliko dete dozivljava neprijatna iskustva i stresne situacije, gde je liseno ljubavi i razumevanja, njegova decija svesnost nece biti u stanju da pravilno interpretira takvu interakciju sa okolinom, tako da ce se u njemu formirati razne i razlicite zablude i iluzije i o sebi i o svojoj okolini. To ce isto tako usloviti formiranje negativnih osecanja ili NESVESNI EGO koji ce se na taj nacin formirati.

Buduci da je on najblizi svesnosti, dete (kasnije odrasla osoba) ce reagovati iz tako bolnih i nagomilanih iskustava, a ne iz svoje sustine. To ce se odraziti kao odredjena nefunkcionalnost ili destruktivnost ili prema sebi ili prema okolini, a ponekad i prema sebi i prema okolini.

Ni jedno dete nije u stanju da svesno usmeri svoj razvoj kao odrasli ljudi. Svaki covek ukoliko to iskreno zeli moze sam sebi najvise da pomogne. Medjutim, za to je potrebna hrabrost i upornost. Dokle god se covek ne suoci sa bolnim iskustvima u sebi (ma koliko to neprijatno izgledalo) on ne moze ni da ih prevazidje, posto ce njegova svesnost uvek biti afektovana njima.

To se moze postici samo iskrenom i dubokom samoanalizom kojom ce se proniknuti kroz takva mracna osecanja do same svoje sustinе ILI DUHOVNE SVESTI. Kroz nju se jedino moze pronaci mudrost, istrajnost i odgovornost za svoju sopstvenu promenu i razvoj.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Три године организације Срби за Србе

SZSBeograd (Humanitarni rad)

27. novembar 2008.

Данас се навршавају тачно три године од када је група младих људи, одвојена даљином али не и срцем од мајке матице, започела рад Хуманитране организације Срби за Србе.

Случајно или намерно у време када је почињао Божићни пост. Три године нису дуг период у људском битисању, али су сасвим довољне да се од заборава отргну и међу Србе врате заборављене речи: племенитост, широкогрудост, дарежљивост, милосрђе, великодушност, човекољубље, братољубље, добротвор …

На тим речима смо окупљали Србе широм света, дубоко свесни Андриђеве изреке “да нам живот враћа само оно што дајемо другима, и мудрости наших светих отаца који су племенитост сматрали врховном људском врлином.“

Ми смо поменуте хришћанске врлине својим личним примером и конкретним делом поново вратили у јавни живот, градећи нашу организацију на темељима поштења и транспарентности. Учинили смо нешто што се пре три године чинило немогућим и невероватним.

Тврдичлук је корен свих зала, празна прича је недовољна, ћутање и затварање очију је опасно. Чистој и непоквареној души је потребно племенито дело. Само на тај начин, кроз акцију братољубља, човек може потврдити своје чојство, и наћи свој мир. И никако другачије.

Зар у животу није најважнија љубав, и пре свега, љубав према сиромашним, страдајућим, и унесрећеним. Ништа није угодно Богу као милосрђе, јер je тa особинa својственa Њему.

Несебично давати од себе другима, трудити се без личне користи – подстицати људе око себе да развијају добро у њима – то је племенитост. Највиши облик племенитости је жртвовање себе за добробит другог, и то пре него тај други пружи руку за помоћ. Племенитост кроз жртву постаје светост.

За ове три године смо пронашли и евидентирали преко 200 породица са петоро и више деце, нашим донацијама помогли смо директно 40 породица са преко 350 деце, народне кухиње на Косову и Метохији, старе, болесне, инвалиде.

Друге породице су добиле помоћ од државних органа или других удружења, али велики број породица остављен је на милост и немилост суморној садашњници и људској небризи.

Истовремено смо се трудили да текстовима на нашем сајту подигнемо свест и активирамо аларме у друштву због тешког социјалног стања у коме живе српске вишечлане породице широм Балкана.

Ширили смо свест о проблему беле куге, указивали са каквим се животним проблемима свакодневно сусрећу од свих напуштене мајке хероине, износили став да те породице морају бити адекватно награђене од стране државе, а не кажњаване.

Наш крајњи циљ јесте да им помогнемо да дођу у ситуацију да се самостално изборе за своју децу и њихову будућност, пошто социјална давања и новчана помоћ дају само краткорочне резултате.

У Србији данас преко 120 хиљада деце живи гладно или у тешкој неимаштини, а 60 хиљада деце у гету са бодљикавом жицом кога су прогласили „државом”, и то у духовном и световном срцу Србије.

У тренутку кад нам у сусрет стиже тешка економска криза која ће угрозити управо најсиромашнији слој становништва, не штедиме се. Проверимо себе колико смо дорасли немањичкој и котроманићкој круни, слави и традицији.

Помозимо ту невину децу у матици и српским земљама окружења која су на ивици опстанка. Не само због њих, већ због свог националног достојанства и порекла. Једино нам њих не могу отети ни империјализам, ни глобализам, ни хегемонизам, нити било која мрачна „светска” сила.

Имали смо у ове три године низ препреке, проблема, али нисмо поклекли, одустали, нити се предали. Наша највећа награда биће искрен дечији осмех, потврда да сав труд, време, енергију и новац које смо уложили није узалудно потрошен.

Позивамо Вас да нам се придружите и подржите, да наставимо борбу за лепшу будућност српске деце и њихових породица.

ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!

Скупштина Хуманитарне организације Срби за Србе

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

www.srbizasrbe.org