Неселективно смо пренатрпани непотребним… у гомилама информација мало је знања

Diskusije i negativne reakcije

Nord-Eu (Inzenjer)

22. april 2009.

Skoro svugdje gdje se ljudi susrecu i vode bilo kakve rasprave dolazi do sukoba mišljenja. Cesto možemo vidjeti bez obzira na kulturu da se npr u parlamentu neke zemlje fizicki obracunavaju a o psovkama i međusobnom vrijedjanju da i ne govorimo.

Net forumi su posebno karakteristicni po „izlivu bijesa“ na protivnika jer ove vrste komunikacija stite napadace ili sukobljene da se fizicki priblize u D momentu pa se paljba oglavnom svodi na upotrebu ruznih rijeci kojima se sagovornik pokusava na sve moguće nacine poniziti i omalovažiti.

Osjećaji koji leže u pozadini ljutnje, zapravo nas čine ranjivima i slabima a ljutnja je odbrambena reakcija koja nas ojačava i daje nam osjećaj kontrole.

Šta je to u ljudima koji npr na ovom forumu imaju nizak prag tolerancije i vrlo brzo pocinju da koriste nepristojnosti ?

Kompleks, strah, unutrasnje nezadovoljstvo, ljubomora, zavist, zelja za dokazivanjem, nepodnosenje superniornije osobe,… ???

kuenstler-in 22. april 2009.

ne vidim svrhu svesne iritacije / provokacije bilo koga …

pisanje mozhe biti vid terapije i to veoma uspeshne, kroz potrebu da se oslobodimo sekundarne, aberirane, pervertirane, devijantne iritirane energije koja je nekada bila stopirana u nashem ciklusu potreba chime smo bili ometeni .

moguće da postoji i vid pervertirane agresije , shto nije adekvatna emocionalnost kao i shto somatsko ispoljavanje nije takođe adekvatna telesnost … chak ni radost bez razloga nije prava radost jer je posledica „super energije“ , neadekvatna …

stvari ne postoje bez osnove.

kao shto pazhnja sa bolesti mozhe biti preusmerena na zdravlje, tako je i sa ovom temom … Norde, izbaci „negativno“ iz postavke teme , shvatajuci da i u jednom bolesnom sistemu postoje zdrave stvari. svaka pojedinachna potreba mozhe biti manipulirana … svako od nas treba alat sam za sebe …

svako od nas vidi u DRUGOM CHOVEKU ono negativno shto se u njemu kao smece skuplja.

nasha vlastita pogodjenost se oslobadja na ovom mestu .kao refleksija.

mozhda bi bilo bolje da duvamo u ticeridu …

jer

neverbalni medijumi aktiviraju neverbalno vreme …

doprinoseci chishcenju jezgra hipotalamusa.

(medicinska zanimanja su već godinama prva na listi samoubilachkih, na drugom mestu su pedagozi. toliko o UMECU znanja)

neselektivno smo prenatrpani nepotrebnim … u gomilama infomacija malo je znanja.

zhelim ti jedan dan da osvanesh nenauchen Norde, veci poklon ti se teshko mozhe desiti.

kako tebi, tako u prvom redu sebi i svima nadalje .

jednako kao shto nas roditelji brzhe bolje nauche kako „se crta“ kucica pa posle muke Tantalove da tu kucicu zaboravimo , ne bi li kucicu UGLEDALI …

Nord-Eu (Inzenjer)

22. april 2009. u 09.30

kuenstler-in

Pozdrav za tebe ID !

Kada te sretnem uvjek pomislim da nije potrebno ništa reci jer sve smo ispricali u nekim drugim vremenima, tamo sada već nekih dalekih godina.

Uvjek se pitam zašto si ti toliko drago stvorenje a ne poznajem te. Zelja mi je možda bas zbog toga da te nikada ni ne upoznam.

Ono sto si pisala sam mislim procitao !

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

Сви само пуцају на велике залогаје, жале се нон стоп…

Zašto glumimo?

Stela_ (prevodilac) – Dec 29, 2003

Lunjo, 50% krivice snosimo mi, sa svojim pasivnim pogledom na sopstveni zivot i buducnost a ostalih 50% su posledice koje su nas snasle. Naivno je ocekivati od sveta da te voli i postuje ako samog sebe ne volis i za svoju decu i buducnost ne brines. Jos, ne tako davno, 1998 godine, imali smo oko 200 politickih partija a Crna Gora je imala 50. Ni jedna drzava u svetu ne broji toliki porast politickih partija kao Srbija. Sta to znaci? U Srbiji, vise ne samo sto ekonomija ne vredi, ne vredi vise ni zemlja, politicke partije i pozicija u politickim partijama, postala je najunosniji biznis. Zasto je privatizacija isla tako sporo? Zato sto, je to odgovaralo vladajucoj strukturi jer otpustanjem radnika i propascu fabrika koje su jos uvek mogle da rade i proizvode, dosli su do jevtinog proizvoda i velikog profita. Pokupovali su nasi politicari, nakon sto su upropastili, sva preduzeca i sada su sopstveni vlasnici, istih, za male pare. Sada su tek obezbedili sebi novac koji ce imati za sve sledece izborne kampanje. Oni koji su zaista prave patriote, ljudi koji bi nas mogli izvuci iz crne rupe, nemaju taj novac jer oni i nisu skloni mutnim radnjama. To je istina koju narod, mora da shvati i prihvati. Treba se boriti protiv lopovluka, lazi i onih koji na glas zagovaraju patriotizam. Nasi izbori su prava lakrdija. Da li postoji ijedna partija koja je ponudila na prvom mestu svoj ekonomsko-politicki program umesto nacionalnog? Sve se baziralo iskljucivo na manipulacijama rodoljubivih osecanja kod gradjana. inat, mrznja, bes koji krene cim neko kaze, bilo sta..ne da da se krene napred

&Lunja& – Dec 29, 2003

Sa toliko medjusobne mrznje i samounistavanja, po osnovnim pitanjima, zivotnog standarda, ne moze se ocekivati nikakav prosperitet. Prvo se mora postati svestan promasaja, dovodjenja u red bazicnih faktora, obezbediti ljudima da zive iole kako treba, da imaju redovna primanja u skladu sa troskovima, sigurne poslove, da se rascisti sve ono blato sto se talozilo, jos od 1987-me godine. Za to..nece biti ni strpljenja, ni volje, ni htenja. Svi samo pucaju na velike zalogaje, zale se non stop kako ovo i ono ne valja, a niko ne radi nista po tome pitanju. Bilo je reci o uvodjenju radnog vremena od devet do pet, kao na zapadu. Digla se dreka, protest..Kad god se pomene neka promena, napravi se potom sranje, da se ubije premijer, da dozivimo bombardovanje, a sami sebi kopamo te jame. Nismo disciplinovani. Hteli bi mnogo, hteli bi sve elitno jer nam „pripada“, a sa druge strane, nismo u stanju da sami medju sobom ispostujemo, ono sto sami zelimo.

Da smo glupi, neobrazovani, da nemamo tri ciste o tome kako se funkcionise u svetskom poretku, pa i da covek kaze, de, jadni, ne znaju…Ali znamo i to prokleto dobro znamo sve sta i kao treba. Medjutim, inat, mrznja, bes koji krene cim neko kaze, bilo sta..ne da da se krene napred. Izgubili smo stotine hiljada ljudi pod bombama, izgubili smo skolovani kadar, koji se sada vuce po zapadu, od nemila do nedraga, ali..taj truli zapad ima sve ono sto mi nemamo…a sve to cak i malo, nama je premalo, jer i po tome se pljuje i kidise…

Mi nismo vise u stanju, da razgovaramo medju sobom, bez mrznje, bez ponizavanja, bez insinuacija, koje su tako vividno rasprostranjene, narocito ovde, na ovakvim diskusijama. Neko nam je to obezbedio, neko je silan trud ulozio da se ovaj sajt stvori…ali..umesto istinskog ljudskog dodira, razumevanja, podrske, opet samo izrugivanje…Aha, evo prilike…daj da se ubijamo, daj da se krvimo, daj da nadjemo zrtvu…Vecina ovde dodje da se nekome „nasmeje“..A kakav je to smeh? Kome? Recima na staklu??? kako u zivotu, tako i ovde. A to tako ne mere.

…и ево неких извода, цитата, из неколико књига Карлоса Кастенеде..

covek, samo… – Jul 9, 1998

Ispunjavam obecanje dato (ko zna kad) i evo nekih izvoda, citata, iz nekoliko knjiga Karlosa Kastenede, po licnom izboru. Poklanjam to svima, neki da se prisete,… drugima za otkrivanje, prepoznavanje, kritike, pljuvanje, ignorisanje, zabavu … vec po volji vam.

Nije vazno sta neko otkriva a sta zadrzava za sebe. Sve sto radimo, sve sto jesmo, pociva u nasoj licnoj snazi. Ako je imamo dovoljno jedna rec je dovoljna da promeni tok naseg zivota. Ali, ako nemamo dovoljno licne snage i najvelicanstveniji deo mudrosti nam moze biti otkriven, a da nam to otkrice nista ne znaci…
Ako neko hoce da uspe u bilo cemu, taj uspeh mora doci postepeno uz veliki napor, ali bez stresa ili opsesije…
Unutrasnji dijalog je ono sto nas prizemljuje. Svet je ovakav ili onakav, ovo ili ono, jedino zato sto ga mi sebi tako predstavljamo. (…) Sustina magije je u tome da promeni nase shvatanje sveta. A da se to postigne jedini nacin je da se prekine unutrasnji dijalog. Sve drugo je nepotrebno…

Ima tri vrste losih navika kojima se stalno vracamo kada smo suoceni sa neobicnim zivotnim situacijama. Prva je ta da se ne obaziremo na ono sto se dogadja. Ili se dogodilo i da smatramo da se nikad nije desilo. Tako nesto prilici zatucanom coveku. Druga je da sve prihvatamo zdravo za gotovo i mislimo da navodno znamo sta se desava. To prilici poboznom coveku. Treca je da postanemo opsednuti nekim dogadjajem, jer ga ne mozemo odbaciti, niti svim srcem prihvatiti. (…) Ima i cetvrti, ispravan, ratnikov nacin…
Ratnik je uvek na oprezu…
Ratnik ne veruje; on mora da veruje…
Ratnik mora biti fluidan i mora se harmonicno prilagodjavati svetu oko sebe, bez obzira da li je to „svet razuma“ ili „svet volje“…

Bit magije je unutrasnji dijalog; on je resenje svega. Kad ratnik nauci da ga prekine, sve postaje moguce. Tad i najnedostiznije postaje dostizno…
Pojedinac moze jedino kao ratnik da odoli na putu znanja. Ratnik se ne moze jadati niti sme zaliti bilo sta. Njegov zivot je beskrajan izazov (…) Osnovna razlika izmedju obicnog coveka i ratnika je sto ratnik sve uzima kao izazov, dok obican covek sve prima ili kao neki blagoslov ili kao prokletstvo.
Jedan od ratnikovih postupaka je da nicemu ne dozvoli da ga pogodi. (…) Ratnikova kontrola mora biti besprekorna…

Vidjenje je u pocetku zbrkano i lako se covek u njemu izgubi. Kako ratnik jacha, jacha i njegovo vidjenje; postaje ono sto i treba da bude, neposredno znanje. Ratnik postavlja pitanje i kroz svoje vidjenje dolazi do nekog odgovora, ali on je jednostavan…
Za ratnika je iskustveno pravilo da donosi odluke tako pazljivo da ga nikakve posledice ne mogu iznenaditi, a jos manje iscrpsti njegovu moc. Biti ratnik znaci biti skroman i pripravan…
Jedino ratnik ima „pravi“ Tonal, a prosecan covek u najboljem slucaju moze imati „dobar tonal“. „Pravi“ Tonal je onaj koji je bas to, tj. koji je uravnotezen i skladan…

Tonal je ono sve sto mi znamo; ono sve sto jesmo; ono sve sto se recju da iskazati. Tonal je organizator sveta, drustveno bice, onaj koji stiti, cuvar-zastitnik koji se pretezno preobraca u strazara. On cuva nesto neprocenjivo, nase postojanje. Zato je odlika tonala da je prepreden i ljubomoran na svoja dela, koja su daleko najvazniji deo nasih zivota, pa od zastitnika postaje strazar. T. je sve ono sto oko vidi. On sam kroji pravila pomocu kojih shvata svet; na neki nacin, dakle, on tvori svet. On pocinje sa rodjenjem coveka, a okoncava sa smrcu.  Najbolje cemo ga opisati kao ostrvo; na tom ostrvu mozemo bas sve naci. U sustini to ostrvo je svet. Svako od nas ima svoj licni T. ali za sve nas postoji i kolektivni T.; dat u nekom vremenu postaje – T.vremena, koji nas cini slicnima…

Nagual je deo nas koji se ne moze opisati. N. je deo s kojim nemamo bas nikakve veze. U njegovo postojanje mozemo se uveriti, ali o njemu ne mozemo govoriti. On je oko ostrva, tamo gde moc lebdi. N. je svega svestan. Da bi o njemu mogli govoriti, mora se zajmiti sa ostrva T. , stoga je bolje da se ne razjasnjava, vec da se ogovori o njegovim dejstvima…