Када би се урадио психолошки профил просечног масона, видело би се да им је свима заједничко пар ствари

Тито и Черчил, 1953 г. (снимак је занимљив због руковања којег користе масони)

beogradjanin – Sep 07, 2000 01:37

Bope da li si ti mason?

Da bi se postao mason nije mnogo potrebno. Cak mozes da odes u njihovu organizaciju da se raspitas, malo popricas i oni te predloze za clanstvo (ako im se dopadnes). Ali oni imaju nekih 32 nivoa clanstva i obican covek ce biti na tom najnizem (bezazlenom) nivou manje vise ceo zivot. Na vrhu je samo jedan. Svako zna samo par ljudi „oko sebe“.

Tvrditi da oni nemaju nikakvog narocitog uticaja je upravo cilj njihove tajnosti. Isto tako tvrditi da oni upravljaju svime je suludo jer oni nisu jedina organizacija takve vrste…

Pravi vladari sveta su oni koji ne deluju da su to. Kao kad vidis poznatog glumca i kazes „Jao pa ti mi licis na onog glumca, a on kaze – to mi svi kazu…“

*** * SLOBODNI ZIDARI – Sep 07, 2000 03:50

Postovana Gospodo, koji je moj nivo (stepen) to ne mogu da Vam saopstim. Za ovu diskusiju kazacu toliko koliko mogu. Na provokacije,vredjanja i negativnosti necu obracati paznju niti odgovarati tako da takvi ne ocekuju nikakvu reakciju.

Puno pozdrava svim diskutantima.

beogradjanin – Sep 07, 2000 05:56

Slobodni zidaru,

Zasto nemozete da nam kazete na kojem ste nivou? Ko ce da zna? Kako ce da sazna?

Da li su masoni toliko mocni da cak i anoniman post ovde stigne do njih? Ili je samo u pitanju neko obecanje? Zasto je masonima potrebna tajanstvenost? Sta je cilj njihove organizacije?

I voleo bih da znam koji je bio motiv za vase uclanjivanje.

Ovo su sve pitanja puna postovanja – nije mi namera da kritikujem.

ps Da li masoni primaju u svoje redove kriminalce? Da li postoje neki kriterijumi?

OO – Sep 07, 2000 12:23

Postovani gospodine Masonu,

bilo bi vrlo zanimljivo kada biste odgovorili „beogradjaninu“ jer on je postavio prava pitanja. Izmedju ostalog vidi se da ne pripadate onim obicnim jer odgovarate vesto s nekakvim namenskim ciljem i mozda ste se uplasili da se ne zapetljate. Ta vasa zagonetnost moze da olaksa u razotkrivanju ukoliko se pridje sa prave strane. Veoma mi se dopadaju vase predstave o masonima i nestrpljivo ocekujem odgovor.

Тешко да можемо да избегнемо парадигму

Samo jos rec dve o paradigmi.

paradigma – Mar 19, 2004

Svi mi prilikom izvodjenja induktivnih zakljucaka uzimamo u obzir gomilu stvari koje ne pominjemo, ali koje na osnovu svog iskustva odrazumevamo.

Problem sa licnim iskustvom je njegova ogranicenost. Mi registrujemo delic nadrazaja koji su svuda oko nas. Cak i da zanemarimo nesavrsenost obrade podataka, najveci broj uopste i ne registrujemo.

Te stvari, koje se podrazumevaju „same po sebi“ koje „svi znaju“ nazivaju se paradigma.

Covecanstvo je uvek napredovalo u svom znanju, kada je imalo prilike da se osvedoci u nepouzdanost paradigme, koja se uslovno moze nazvati i zdravim razumom.

Recimo, mada svuda oko nas ima bezbroj primera da je Zemlja okrugla, u vreme kada to nije bilo opstepoznato, najvecem broju ljudi paradigma nije dozvoljavala da pomisle tako nesto.

Pre par stotina godina nekome reci da ispod njega, nekoliko hiljada kilometara takodje stoji neko i da taj neko nije naopacke, bilo je besmisleno, jer se nikako nije uklapalo u njegovu paradigmu, u sve ono sto je on na osnovu svog licnog iskustva mogao da zakljuci.

Zato je vazno penjati se na brdo i proveravati stvari koje „svi znaju“.

Lično iskustvo je za nas od neprocenjive vrednosti, ali treba biti svestan njegovog ogranicenja. Ono je nepouzdano, jer su zakljucci koji se na osnovu licnog iskustva donose radjeni na isuvise malom uzorku da bi bili pouzdani. Mi moramo da se sluzimo njime, jer nemamo na raspolaganju nesto drugo (barem meni nije poznato da imamo) ali je potrebno da koliko god je moguce prosirujemo uzorak.

Tesko da mozemo da izbegnemo paradigmu. Samo mozemo da se trudimo da ne dozvolimo da postane dogma. Treba da budemo svesni da se nase celokupno znanje, kada se samo malo procacka, bazira na verovanju. Da ne posedujemo tu sigurnost kojoj tezimo i da je verovatno nikada necemo ni posedovati. Da cemo verovatno uvek morati da se popnemo na brdo pre nego sto mozemo da kazemo sta se iza njega nalazi i da nam to nece biti od presudne pomoci da kazemo sta je iza sledeceg. Mozda ce nam pomoci da se lakse odlucimo koje brdo sledece da izaberemo. Moje lično mišljenje je da i ta pomoc „koje brdo sledece“ nije realna. Da je sve jedno na koje brdo cemo da se popnemo. Ali dobro, neka verujemo da je bas to nase izabrano brdo vazno. Ono sto je stvarno vazno, jeste da se penjemo. Jer iza svakoga brda se moze naci puno interesantnih i lepih stvari.

Tek kada shvatimo da stvar nije u brdu i stvarima, vec u penjanju, mozda cemo biti u stanju da poletimo i vidimo sva brda odjednom.

Mozda. To je samo moja indukcija.

Jedan lep primer razmisljanja o paradigmi mozemo naci kod Hesea:

…nichts entziehts sich der Darstellung durch Worte so sehr und nichts ist doch notwendiger, der Menschen vor Augen zu stellen, als Gewisse Dinge, deren Existenz weder beweisbar noch warscheinlich ist, welche aber eben dadurch, dass fromme und gewissenhafte Menschen sie gewissermassen als seiende Dinge behandlen, dem Sein und der Moeglichkeit des Geborenwerdens um einen schritt Naeher gefuehrt werden.“

Zao mi je sto nemam originalan prevod, ali nadam se da necu puno ostetiti njegovu lepu misao:

…nista se toliko ne izmice predstavljanju recima , a ipak nista nije neophodnije, nego ljudima predociti neke stvari cije postojanje nije ni ocito ni verovatno*, ali koje upravo zahvaljujuci tome, sto su od skromnih i savesnih pojedinaca tretirane kao postojece, bivaju dovedene korak blize postojanju i mogucnosti da se rode.

*Rec „verovatno“ se odnosi na paradigmu, na „zdrav razum“, na ocekivanje koje se bazira na trenutnom iskustvu vremena u kome se zivi.

Na zalost, nemam ceo tekst ovde. Na pocetku on diskutuje o vaznosti istine za „obicnog coveka“ i vaznosti imanja vizije za „pisce istorije“. Pri tome ne misli na istoricare, zapisivace istorije, vec ljude koji su svojim otkricima istoriju pisali. Svi oni su „videli“ nesto sto njihovi savremenici jos nisu. Nepostojece stvari toga vremena tretirali su kao postojece, cime su ih priblizili korak blize postojanju.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Постоје само подобни, који могу да имају своје рубрике и своје емисије

М. Бобић-Мојсиловић

Издајници

Онај ко лепи такве етикете, за себе, самозвано, узима ексклузивну позицију онога ко је у праву

[објављено: 15.01.2008.]

Snezana Popovic,

Draga Mirjana, Vec 6 godina zivim na zapadu, tacnije u Kanadi. Ovde je satanizovanje politickih protivnika normalna stvar, pogotovo pred izbore, tako da to nije bas srpska specijalnost jer se desava i u Kanadi. Znaci pre bi se moglo reci da je to svetska pojava.

Od kako sam ovde, shvatila sam da istinska demokratija ne postoji, cik da neko kaze da je protiv kanadskih trupa u Avganistanu. Pa dobio bi otkaz momentalno. Znaci postoji jedna velika cenzura tako da me stvarno vise podsecaju na Gebelsa nego na neki razvijeni zapad.

E, sad realno gledano Ceda je dosta satanizovao Srbiju i Srbe, i nema nikakvo postovanje medju nama Srbima u inostranstvu.

Da napomenem, da sam svojevremeno glasala za Djinjica, i iskreno se kajem zbog toga, jer sam sticajem okolnosti (zivot u Kanadi) shvatila da demokratija ne postoji.

Postoje samo podobni, koji mogu da imaju svoje rubrike i svoje emisije. Ovo govorim za zapad, ne verujem da je u Srbiji nesto drugacije. Sta cete, zivot nam se okrenuo 180 stepeni, pa zavrsimo tamo i gde nismo sanjali da cemo biti.

Recimo ko bi rekao te daleke 1990. godine dok mi je vasa sestra Zorica, kao asistent profesora Sretena Petrovica, drzala vezbe iz sociologije, da ce mnogi biti poklani vec od sledece godine i da cu da zavrsim u Kanadi.

Da se ne udaljavam od teme, iz svega proizlazi da se izbori blize, cim tako pocinje da se pise, sve vam je to demokratija, tako je i na zapadu.

Belinda Stronak (ko ne zna ko je ona neka ukuca u google Belinda Stronach) je u Kanadskom parlamentu nazvana kuckom. I sta , jel′ bilo nesto ? Nije, napustila je politiku. Svake godine neka afera, i kradja iz drzavne blagajne. Milijardu dolara je nestalo iz drzavnog budzeta Kanade za takozvani „Gun registry“ gde su trebali da popisu ko sve u Kanadi ima vatreno oruzje i nikad takav spisak nije zavrsen a gde su pare, pa valjda negde na Karibima.

U Srbiji je bilo aktuelno da se novac salje na Kipar, u Kanadi na Karipska ostrva. Zaseda njihov parlament noc i dan, da donesu zakone koji odgovaraju samo bogatima.

Strasno je to sto se droga toliko odomacila u Srbiji, pa skoro svaka druga zgrada ima svog dilera. Ali i to je po ugledu na zapad. Ja zivim u gradu gde se po statistici svaki cetvrti gradjanin drogira. Ali mi sve najgore uzesmo od zapada. Umesto samo da uzmemo ono sto nama odgovara mi sve preuzesmo. I ono najgore.

Ali u Srbiji se od zapadnog sveta i zapadnog nacina zivota pravi pravi pravcati idol. Volela bih i ja da vidim druge face u Skupstini, ali ne one face koje idealizuju zapad ili one koje idealizuju svoj kiparski racun pa misle da bas sve mogu da kupe. Ne, ne, ne veruj u idole.

Da se nadovezem na moje prethodno pisanje. Odlicno zivim u Kanadi (sto se ekonomske strane tice). Korupcije nema na nizim nivoima, tako da dobro funkcionisu sve vrste administracije i sve se brzo regulise (od licne karte, do pasosa i tako dalje). P

Posao uvek moze da se izgubi i mislim da je i to jedan od glavnih motiva zasto ti ljudi dobro rade. Na visim nivoima ima korupcije, i posto je velika lova u pitanju naravno da se sve brzo zataska. Sve u svemu srednji sloj ne trpi, dobro ljudi zive i niko se ne buni.

E sad posle silnog rada u Srbiji kod privatnika koji te uopste ne prijavljuju, naravno da mi je Kanada kao godisnji odmor. Porez mora da se placa na vreme, ko ne plati nadrljao je. Svako ko je legalno usao ima staz od prvog radnog dana. Znaci nije moguce ne prijaviti radnike.

Rada na crno ipak ima ali jako malo, i to su nesrecnici koji su ilegalno usli, pa jure nekoga da se vencaju da bi dobili papire ili na neki drugi nacin pokusavaju da dobiju papire (politicki azil na pr.).

Ali da su im mediji uzasni jesu. Prvo cenzurisani su i to puno. E, sad i u Srbiji su mediji uzasni. A drustvena situacija se ogleda i u tome sta se sve objavljuje. Ali verujte, isti su nam mediji kao i na zapadu (zar nisu i gazde nekih medija sa zapada). Ta neka glad za krvlju, za senzacijom (valjda misle to ce im podici tiraze), medju tim novinarima sigurno ima mnogo …. cim mogu da pisu takve tekstove.

A ima i mnogo nepismenih. Poltrone ne moram specijalno da pominjem. Tako je isto vladika Artemije bio satanizovan od nekog neobrazovanog novinara koji ga je bio napao sto nece da drzi opelo nekom decaku koji je poginuo na Kosovu, a nije bio krsten. Nesrecni novinar uopste nije znao da se opelo drzi samo krstenima, a raspisao se i udario po vl. Artemiju samo tako. Nisam videla da je neko reagovao tada. O objavljivanju fotografija onog nesrecnog mladica sto je pao u kavez sa medvedima i da ne govorimo. Sta sad tu rade urednici? Pa kako im gazda kaze. Da ne izgube posao.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)